Nikolaj Vasiljevič Gogolj - Mrtve duše

Vrsta dela - roman

Vreme radnje - prva polovina 19. veka

Mesto radnje - manji gradovi u Rusiji

Mrtve duše je nedovršeni roman Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Objavljen je 1842. godine, a uz pomoć njega je Gogolj postavio temelje u književnosti ruskog realizma. Mrtve duše su poema sastavljena od tri dela, s tim da je u drugom delu ostalo samo 5 odlomaka, a o trećem nema nikakvog zapisa.

Prvi deo romana Nikolaj je pisao skoro sedam godina u Parizu, Rimu i Švajcarskoj. Zbog psihički sve nestabilnijeg stanja, spalio je drugi deo romana i nakon toga ubrzo umro. Mrtve duše predstavljaju društveni roman kroz koji je Gogolj hteo da prikaže stanje tadašnje birokratske i feudalne Rusije. Glavni lik je nekadašnji carinski službenik Pavel Ivanovič Čičikov, koji je zbog toga što je sarađivao sa švercerima, morao da napusti posao koji je radio.

Roman se ubraja u realističnu književnost zbog opisa tadašnjeg modernog društva, a gde je Nikolaj bio najviše kritičan prema vlastelinima i njihovom načinu života i navikama i manama, a koje su sve zastupljene u anti-junaku Pavelu Ivanoviču Čičikovu. Za razliku od Balzakovog dela „Čiča Gorio" u kom čitalac već na početku saznaje sve o glavnom liku, u „Mrtvim dušama" tek se na kraju prvog dela romana saznaje o Čičikovu, ko je on i šta je radio i kako je došao do toga da sada skuplja mrtvace lutajući Rusijom.

U romanu se ne događa puno toga, nego se fabula sastoji od nekoliko susreta glavnog lika sa drugim osobama. Zbog toga se roman upoređuje sa avanturističkim oblikom romana koji se oslanja na nizanju dogodovština glavnog junaka koji je uvek u potrazi za nečim.

Roman Mrtve duše je poznat po neozbiljnosti i groteski, a gde pripovedač svo vreme komunicira sa čitaocima i objašnjava zašto je za glavnog lika odabrao Čičikova. Mnogima će se svideti što je radnja jednostavna da se može ispričati u svega nekoliko rečenica. U poznatom delu zato ne dominira priča nego skaz. Šta je skaz? Radi se o obliku pripovedačke proze koja se usmerava na govor pripovedača, što znači da je u prvom planu celog romana umesto fabule zapravo pripovedanje. Pripovedač sebe sve vreme stavlja u prvi plan, a rečenice bira na način da stvaraju zvučne efekte.

Kratak sadržaj - Roman počinje dolaskom Pavela Ivanoviča Čičikova, nekadašnjeg carinskog službenika optuženog za krađu i korupciju, u mali grad u Rusiji. Kako je vešt u komuniciranju sa drugim ljudima i ima dobro razvijene društvene veštine, nije mu trebalo puno da se zbog svoje slatkorečivosti brzo uključi u novu sredinu. Druži se sa uglednim ljudima, odlazi na brojne ručkove i večere i osvaja skoro sve stanovnike. Pravi razlog dolaska u malo mesto je čudna trgovina. O čemu se radi i šta to Čičikov radi sve vreme? Od raznih plemića i drugih gradskih moćnika on zapravo kupuje „mrtve duše".

Vreme koje je Gogolj opisao u romanu predstavlja period kada je u Rusiji još uvek postojalo kmetstvo, a događalo se da kada kmetovi umru to ne bude nigde zabeleženo, pa je tako moglo da se dogodi da kmetovi koji su mrtvi, budu još uvek na popisu živih.

Ovde na scenu stupa Čičikov koji traži od njihovih vlasnika da mu prepuste te mrtve duše uz malu naknadu ili bez plaćanja, jer ovim činom Čičikov ih oslobađa nameta koji moraju da plate za sve umrle kmetove. Šta je prava namera Čičikova? On želi da se dokopa poseda gde država za nisku cenu nudi zemljište. Njemu su mrtve duše trebale jer bi ih prijavio kao svoje kmetove, zbog čega bi na kraju dobio kredit u banci. U početku je sve išlo onako kao što je zamislio i činilo se da neće biti nikakvih problema.

Kreće sa svojim slugama ka veleposednicima koje je pre toga upoznao u gradu, a Mamilov jedan od vlastelina, mu daje svoje kmetove besplatno. Čičikov kreće dalje, a kada je pala noć i više nije znao gde je, došao je do imanja udovice Korobočke, koju uprkos tome što joj je cela ideja bila sumnjiva, uspeva da nagovori da mu proda kmetove.

Nakon udovice se zaputio prema bahatom i uvek pijanom vlastelinu Nozdrjovu sa kojim se posvađao i skoro dobio batine. Obišao je još nekoliko veleposednika i sa većim ili manjim uspehom uspeo da skupi „mrtve duše". Bio je toliko sposoban da je nagovorio gradsku administraciju da mu po skraćenom postupku izda sve dokumente potrebne za prenos vlasništva nad dobijenim kmetovima. Kada se činilo da je napokon uspeo i da je stekao ugled, uslediće neuspeh jer se saznalo sve o čudnim trgovačkim manipulacijama. U poslednji čas beži iz grada kako bi izbegao hapšenje, a nakon nekog vremena pokušava isto, ali u drugom gradu.

Sprijateljio se sa nekoliko veleposednika i dogovorio predaju „mrtvih duša", a sa jednim veleposednikom je bio toliko dobar da je neko vreme proveo kod njega. Kako je sve vreme razmišljao samo o trgovini, Čičikov je želeo da izgladi sukob između prijatelja Tentjotnikova i Betriščeva sa čijom kćerkom Ulinjkom je trebao da se venča.

Baš kao i pre kada se činilo da je uspeo, Čičikov upada u nevolju jer su otkrivene malverzacije, a zbog krivotvorenja testamenta završava u zatvoru. Nakon što je mislio da je sve gotovo uspeva da se spasi uz pomoć lokalnog bogataša Murazova. Čičikov seda u kočiju i tu prestaje rukopis romana.

Pavel Ivanovič Čičikov je glavni lik romana Mrtve duše oko kojeg se vrti cela radnja, a iako se u romanu spominju i drugi likovi, oni su samo jedan deo koji dopunjuje priču i zahvaljujući kojima čitalac može da dobije jasniju sliku o tome ko je zapravo bio Pavel Ivanovič Čičikov.

Za razliku od drugih romana i ostalih vrsta književnih dela gde su glavni likovi ujedno i junaci i pozitivni, Čičikov je opisan kao anti-junak ili kao čovek kakvog možete sresti u pravom životu, a koji je shvatio da samo nepoštenim načinom i sumnjivim metodama može doći do ostvarenja cilja, nadajući se da neće biti otkriven.

Ko je Čičikov? On je bivši carinski službenik koji je zbog nezakonitih radnji kao što je krađa dobio otkaz i sada mora da pronađe novi način da zaradi za život. Kako u sebi nije imao previše skrupula i nije se toliko zamarao moralom, odlučio je da postane ugledan član društva zahvaljujući najnovijoj prevari koje se dosetio. Bio je svestan da će morati da počne ispočetka u manjem gradu gde ga niko ne poznaje i gde će zahvaljujući svom šarmu i slatkorečivosti postići cilj. Upravo zbog društvenih veština kojima je vladao u potpunosti, uspeo je u naumu i prevario mnoge veleposednike.

Iako je pravda ponekad spora, ona sa vremenom dođe, pa je tako Čičikov uhvaćen u prevari i da izbegne zatvor beži iz grada i odlazi u drugo mesto. Uprkos tome što je skoro uhvaćen on ne planira da stane nego nastavlja po starom samo sa novim ljudima.

Na kraju završava u zatvoru, ali se ipak izvuče. Kako roman nije dovršen pretpostavlja se kako se Čičikov nije promenio i da je do kraja života pokušavao na nepošten način da stekne ugled u društvu.

___________________________________

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, poznati ruski prozni i dramski pisac, porijeklom Ukrajinac, rodio se 19. ožujka 1809. u malom mjestu Soročincima. Svoja je djela pisao na ruskom jeziku, jer su u Ukrajini tada bile nepovoljne kulturno - društvene prilike.

Gogoljev se otac zanimao za kazalište i pisao kraće komedije na Ukrajinskom jeziku za potrebe domaćeg pozorišta, dok mu se majka brinula o odgoju djece. Školovao se u Poltavi, Nježinu i Petrogradu. Neko vrijeme je bio odgojitelj plemićke djece u Petrogradu. Gogoljevi mladenački snovi, o služenju za dobro države, raspali su se kad je upoznao život petrogradskih sitnih činovnika, među koje se i sam bio uvrstio na kraće vrijeme. Kasnije je predavao povijest na Petrogradskom sveučilištu.

Imao je prijateljske veze gotovo sa svim tadašnjim Ruskim piscima (Krilov - pisac basni i satira, Žukovski – pjesnik, romantičar i prevoditelj, te najvažniji, od kojeg je tražio savjete, Puškin). Puškinova smrt je potresla Gogolja do dna duše i navela ga na misticizam i religiozni fanatizam.

Putovao je i boravio u europskim zemljama, a potkraj života vratio se u Moskvu gdje je živio u materijalnoj oskudici. Umro je 21. veljače 1852. Svoj prvi književni pokušaj, Hans Kihelgarten, spalio je ostavši nezadovoljan njime i vjerujući da će ostvariti nešto mnogo bolje.

Gogolj je od početka razvijao pripovijetku kao posebnu vrstu književne proze, davajući joj nov sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovijedaka, Večeri na zaselku kraj Dikanjke, nije napisao realističkim nego romantičkim duhom i raspoloženjem. Kasnije je izdao još dvije zbirke pripovijedaka, Mirgorod i Arabeske.

Pripovijetke: Soročinski sajam, Utopljenica, Noć uoći Božića, Začarano mjesto, Nevski prospekt, Ludokovi zapisi, Portret, Kočija, Pripovijetka o tome kako su se zavodili Ivan Ivanović i Ivan Nikiforović i najvažnija Kabanica. Osim pripovijetka Gogolj piše i drame: komedije Ženidba i Revizor, roman poema Mrtve duše i povijesni roman Taras Bulja. Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati "ocem ruske prozne književnost" kao što se Puškin smatra "ocem ruske poezije".

Nikolaj Vasiljevič Gogolj - Kabanica

Nikolaj Vasiljevič Gogolj - Revizor