Nikolaj Vasiljevič Gogolj - Revizor lektira

Nikolaj Vasiljevič Gogolj - Revizor

Nikolaj Vasiljevič Gogolj - Revizor

 

Nikolaj Gogolj se rano susreo sa pozorištem i pozorišnim životom. Još kao dečak učestvovao je u radu amaterskih grupa - dobijao je uloge u pojedinim predstavama mesnog pozorišta. U to vreme prikazivani su prevedeni pozorišni komadi koji su prikazivali svet dalek Ruskom gledaocu i po mentalitetu i po načinu života. Gogolj se zalagao za izvornu, aktuelnu, nacionalnu i realističku dramu koja će pogađati u suštinu društva i odnosa u njemu, koja će izraziti osobeno i prepoznatljivo:

- Dajte nam Ruske karaktere, dajte nam nas same, naše lopove, naše osobenjake! Na pozornicu s njima, svi da im se smejemo.

 

Siže za komediju Revizor Gogolj je dobio od Puškina. Ovaj mu je ispričao anegdotu o tome kako je u nekom provincijskom mestu dočekan čovek iz prestonice. To isto se dogodilo i samom Puškinu: kada je došao u jedno provincijsko mesto, smatrali su da je visoki činovnik, koji je iz prestonice došao da izvrši pregled rada mesnih vlasti i ustanova. Od te anegdote Gogolj je stvorio jednu od najboljih komedija ne samo Ruske nego i svetske književnosti.

 

Gogolj je vrlo pažljivo radio na ovoj komediji: napisana je 1835, izvedena 1836, a objavljena 1842. godine. Stalno je menjao i dopunjavao pojedine situacije, usklađivao unutrašnji sklop, peglao likove. U tom radu držao se svog stava da komedija mora biti sapletena sama sobom, celokupnom svojom masom u jedan veliki zajednički zavežljaj. Zaplet treba da obuhvati sva lica, a ne jedno ili dva, da dodirne ono što uznemirava manje-više sve njene učesnike. Tu je svak junak. Pratio je pozorišno izvođenje, reagovao na režijske postavke i glumačke kreacije, ukazivao na suštinu komedije i pravi smisao karaktera pojedinih likova, posebno Hlestakova.

 

Gogolj je ideju dela izrazio ovako: Ja sam odlučio da na jednom mestu skupim sve ono što je u Rusiji ružno, a što sam ja tada znao, sve nepravde koje se čine na onim mestima i onim slučajevima gde se pravednost traži od čoveka više od svega, i hteo sam sve da ismejem u jedan mah. Za predmet satirične osude uzeo je veliku skalu ružnih pojava i negativnih osobina:

- Samovolju vlasti, karijerizam, učmalost, zaparloženost plemstva, hvalisavost, neprosvećenost, pohlepu trgovaca, podmitljivost, primitivizam, korupciju činovnika, spletkarenje, glupost, pljačku, ulizištvo, provincijalizam.

 

Radnja komedije Revizor smeštena je u zabačenu provincijsku varoš od koje tri godine na konju da juriš pa ni do kakve države doći nećeš. To je duboka provincija u kojoj život teče monotono, ništa se ne zbiva, ništa se ne menja: pustoš u varoši, pustoš u dušama njenih stanovnika. Jedini dašak svežine zapahne kada zaluta neki putnik prolaznik ili kada dođe neki predstavnik centralne vlasti: tada se ljudi probude, život oživi, počinje nešto da se dešava. Ako ništa, to su bar nagađanja, pretpostavke, priče, ogovaranja, podmetanja, laži, ulagivanja.

 

Kompozicija - Revizor je komponovan iz pet činova. Time se odstupa od pravila da se komedija piše u dva ili tri čina, a samo tragedija ima pet činova. Opredeljenje da svoju komediju razvije u pet činova nije slučajno: pisac je stanje u Ruskom društvu svoga vremena doživeo vrlo snažno, kao tragediju. Razvijanje dramske radnje u pet činova dalo je piscu mogućnost da ostvari dinamičan ritam, da zbivanje dobije vrtoglavi tempo, te da se situacije (pojave) smenjuju u vrlo kratkim vremenskim intervalima. Svi činovi su uglavnom približnog obima, ali nemaju jednak ritam odvijanja radnje. Upoređujući broj stranica (obim materijala) i broj pojava (raspoređivanje materijala na manje jedinice), a samim tim i učestalost smenjivanja likova na sceni, dolazimo do zaključka da prvi čin ima usporeni ritam: na svaku pojavu, a ima ih šest, do- lazi 2,6 stranica. Ovo je razumljivo s obzirom na ekspozicioni položaj ovoga čina i na veliki broj likova koji učestvuju na sceni. Središnji činovi (II, III, IV) su vrlo dinamični jer ih karakteriše duplo veći broj pojava nego u prvom činu, i njihovo brzo smenjivanje. U ovim činovima zbivanje teče kao kovitlac, komične situacije su zgusnute, svaka pojava, gest ili reč izaziva buran smeh. Mimo očekivanja, u petom činu se ritam malo smiruje. Tome doprinose posebno sedma i osma pojava koje pokrivaju više od polovine vremena i ispunjene su velikim brojem aktera. Kreščendo zbivanja nije u razrešenju osnovne radnje (Hlestakov kao revizor) nego u najavi sledeće radnje (dolazak pravog revizora), što izaziva šok kod prisutnih.

 

Prvi čin - ima ekspozicioni karakter: predočava skoro sve aktere zbivanja - gradonačelnika, upravnika dobrotvornih ustanova, školskog nadzornika, sudiju, policijskog pisara, lekara, policajce, poštara, varošku vlastelu, gradonačelnikovu ženu i kćer. Prvom dijaloškom replikom predočena je situacija - gradonačelnik obaveštava prisutne: Zvao sam vas, gospodo, da vam saopštim jednu veoma neprijatnu stvar: dolazi nam revizor. To je prilika da gradonačelnik ukaže svojim potčinjenima šta sve treba da urade kako bi stvari doveli u red  tu se razotkriva samovolja, korupcija, javašluk i nerad.

 

1. Bolesnici u bolnici su prljavi, liče na kovače; ne leče ih skupim lekovima ,jer čovek vam je prosta stvar: ako će da umre, on će i onako umreti, ako je za ozdravljenje - i tako će ozdraviti; lekar ni reč Ruskog ne zna.

2. U sudskim prostorijama šetaju se guščići; u sudnicama se suše kojekakve krpetine; iz sekretara suda stalno udara rakija kao iz bačve.

3. Svi državni činovnici primaju mito, najviše, kao po položaju, gradonačelnik (Dižeš mito više no što ti je rang: mito se prima prema činu, kaže gradonačelnik).

4. Zatvorenicima se zakida na hrani.

5. Poštar otvara tuđa pisma: Ja strašno volim da čujem šta je novo u svetu.

6. Mesto je puno prljavštine.

 

Atmosferu još više podgrevaju Dopčinski i Bopčinski, mesna vlastela, inače radoznalci, njuškala i brbljivci, koji obaveštavaju prisutne da je u gostionici neki stranac u građanskom odelu. Gradonačelnik odmah pomisli da je to revizor koji je stigao inkognito i odlučuje da ga lično poseti i to sam. Ova njegova odluka nije izraz poštovanja ili predanosti poslu, nego namera da se prvi dodvori revizoru i olakša svoj položaj. Ovde, na kraju prvog čina, Gogolj uvodi i gradonačelnikovicu Anu Andrejevnu koja pokazuje posebno, žensko interesovanje za revizora:

- Je l' došao revizor? Ima li brkove? Kakvi su mu brkovi? (...) Meni samo jedno treba: je li pukovnik? (...) I oči kakve su mu: jesu l' crne, ili nisu, i odmah se vrati nazad da mi kažeš.

 

Nju interesuje revizor kao ženu željnu flerta. Dosada i monotonija života u dubokoj provinciji izazivaju radoznalost. Svaki stranac je promena, doživljaj i osveženje, bezmalo, on je atrakcija za ženski svet.

 

Drugi čin je dinamičniji - razvijen je u deset pojava. Dva su ključna događaja u ovom činu: boravak u gostionici Hlestakova i njegovog sluge Osipa i susret Hlestakova i gradonačelnika. Prvih sedam pojava imaju za junake Hlestakova i Osipa: to je objašnjenje situacije u kojoj se našao Hlestakov. Pošao je ocu na selo, ali se u putu predugo zadržao provodeći se, kockajući, gubeći novac i zalažući stvari. Obojica su gladni jer im gostioničar ne daje hranu zbog neplaćenog duga. Kada izmoli ručak,Helstakov dobija neukusnu hranu, ali je ipak jede. Drugi događaj u ovom činu je susret Hlestakova i gradonačelnika: ove pojave su pažljivo oblikovane, vodi se računa o svakom detalju, o svakoj reči i pokretu dramskih junaka, naznačavaju se neke osobine junaka. Zanimljivost ovog dramskog segmenta je u nesporazumu iz koga će se izroditi zaplet. I Hlestakov i gradonačelnik su obuzeti strahom. Pod pritiskom straha svaki od njih ima sopstveni tok misli i sopstveno rezonovanje. Oni govore jedan drugome, ali ne slušaju sagovornika opterećeni neizgovorenim tokom svojih misli. Gradonačelnik u Hlestakovu vidi revizora koji je došao inkognito i možda je već prikupio podatke o njegovim grehovima. Hlestakov gradonačelnikov dolazak shvata kao hapšenje po gostioni- čarevoj prijavi zbog neplaćenog duga. Kada gradonačelnik Hlestakovu nudi drugi stan, ovaj u tim rečima vidi zatvor, počinje da se slabo buni i brani, a potom i da viče. To prepada gradonačelnika (O gospode bože, kako je ljut! Sve je čuo, sve su mu ispričali nesretni trgovci), sav drhti, moli i pravda se sirotinjom i sitnom decom. Kada Hlestakov spomene da ne može da nastavi put jer je ostao bez para, gradonačelnik mu pruža novac govoreći da je tu dve stotine a, u stvari, dao mu je četiri stotine. Hlestakov uzima novac kao zajam, prihvata ponudu da pređe u gradonačelnikovu kuću i predlog da obiđe neke državne ustanove. Naslućuje da ga gradonačelnik drži za neku važnu ličnost, ali mu još nije jasno šta je u pitanju.

 

Treći čin vraća zbivanje u gradonačelnikovu kuću:

1) u očekivanju dolaska Hlestakova,

2) Hlestakov priča o sebi i životu u Petrogradu,

3) gradonačelnik i njegova žena podmićuju Osipa.

 

Ovde su ključne peta i šesta pojava. Hlestakov se pojavljuje u gradonačelnikovoj kući praćen gradonačelnikom i drugim starešinama raznih ustanova. Kada Hlestakov, iznoseći svoje utiske o posetama, primećuje da u bolnici ima malo bolesnika (A bolesnici vam ozdravili?), upravnik to objašnjava svojom zaslugom:

- Takav je kod nas red. Od ono doba od kako sam ja uzeo upravu vama će se možda učiniti neverovatno - svi, kao muve ...ozdravljuju. Još bolesnik nije ni ušao u bolnicu, a već je zdrav i ne toliko lekovima, koliko poštenjem i redom.

 

Dolaskom Ane Andrejevne i Marije Antonovne, menja se tok razgovora: Hlestakov i gradonačelnikovica izmenjuju komplimente i to je impuls da Hlestakov, videći s kim ima posla, otpočne priču o sebi i životu u Petrogradu. On se druži sa ministrima, generalima i piscima. Toliko je uticajna ličnost da kod njega navraća i ministar (kad se spomene ministar, gradonačelnik i ostali sa strahopoštovanjem ustaju sa svojih stolica). Kad prolazi kroz ministarstvo, sve drhti pred njim (u tom trenutku gradonačelnik i ostali drhte od straha). Hlestakov se sve više uživljava u svoju priču prosto pada u vatru pa pripoveda da druguje sa Puškinom, da piše (navodi naslove dela) što izaziva zabezeknutost slušalaca i otkriva njihovo apsolutno neznanje. Hlestakov pada u vatru pripovedanja utoliko više što primećuje koliko njegova priča oduševljava i obeznanjuje slušaoce. Kada se Hlestakov povuče da se odmori, gradonačelnik i njegova žena okupe da se dodvoravaju slugi Osipu utrkujući se sa pohvalama i pitanjima. Anu Andrejevnu kao ženu interesuju želje i sklonosti Hlestakova (Čuj, Osipe, a kakve se oči najviše dopadaju tvome gospodinu?), a gradonačelnika interesuje kakav je Hlestakov naravi (Kakav je tvoj gospodin? Je li strog? Da l' hoće neki put da natrlja uši činovnicima, a?). Oboje žele da steknu Osipovu naklonost, da mu daju novac za piće i za duvan.

 

U četvrtom činu Hlestakov potpuno prihvata ulogu nekog velikaša, odnosno revizora, koju su mu sugerisali gradonačelnik i ostali: shatio je to kao igru iz koje može izvući neku korist od ovih čudnih budala. Svi predstavnici lokalne vlasti došli su uparađeni. Dogovaraju se da pojedinačno ulaze kod Hlestakova i predstave mu se uz podmazivanje. Kada čuju Hlestakova u susednoj prostoriji, svi se prepadnu i u gužvi beže iz prostorije (sa scene). Potom jedan po jedan ulaze i predstavljaju se, prepadnuti i zbunjeni, a pre nego ga napuste, daju mu novac na zajam. Hlestakov će svakome ispričati svoju nevolju (čudan slučaj kod mene: u putu sam se sasvim istrošio) i zatražiti pozajmicu. On već počinje da glumi: naglo menja temu razgovora i iznenada postavlja pitanje: A pare... nemate? Pogađa se onda kad posetilac kaže da nema para i prihvata što god daju. Osip savetuje gospodara: Da idemo mi odavde: Boga mi, već je vreme. Hlestakov će poslušati Osipa, ali će pre toga napisati pismo svome prijatelju novinaru i adresirati ga na Poštansku ulicu. Potom dolaze trgovci da se žale na gradonačelnika. Daju Hlestakovu novac na srebrnom poslužavniku: on uzima i novac i poslužavnik. Ohrabren svim onim što se dešava oko njega, Hlestakov počinje da se šegači: udvara se gradonačelnikovoj kćeri i ženi, a potom prosi kćer. Pošto je Osip bio već pripremio kola za odlazak, Hlestakov objašnjava gradonačelniku da ide do oca i vraća se za dandva za svadbu. Usput, uzima od budućeg tasta još para da mu se nađe. 

 

Tek u petom činu događaji dolaze do vrhunca i razrešenja. Sve dovde događaji su išli ka kraju koji se mogao naslutiti: u četvrtom činu, pismom prijatelju, i Osipovim savetom da se mi čistimo odavde, dok smo čitavi, jer oni nas svi drže za nekog drugog - otvara se mogućnost očekivanog razrešenja. Odlaskom iz mesta samo na jedan dan razrešenje se naslućuje. Peti čin prikazuje gradonačelnika zadovoljnog što su sada on i žena najedared zverke postali i spremnog da zaprži čorbu svim tim nesretnicima što vole da pišu tužbe i potkazivanja. Razglašava da je revizor isprosio njego- vu kćer, dolaze, po pozivu, isprepadani trgovci koji mole za oproštaj. Dolaze gosti da čestitaju. Gradonačelnik i njegova žena puni su sebe, zadovoljni što je njihov budući zet tako divan, vaspitan čovek, sa najotmenijim pravilima ponašanja i živi sa ministrima kao sa braćom. Najavljuju svoj odlazak u Petrograd jer ovdašnji vazduh je takav... i suviše palanački: tamo će gradonačelnik dobiti za đenerala. Tu su čestitanja, skrivena zavidljivost, tiho izražena zloba (Takvoj svinji uvek sekira u med padne, Pa zar ova stoka da postane đeneral?). Nagli preokret nastaje kada dolazi poštar i donosi otvoreno Hlestakovljevo pismo - u njemu se ovaj hvali prijatelju kako se lepo proveo i kako je sve nasamario. O svima je izrekao po neko zapažanje i karakteristiku (načelnik Je glup kao sivonja, Zemljanika, je prava svinja u fesu). Kao grom deluje i izaziva šok pojava žandara i njegove reči: Činovnik koji je po najvišoj ličnoj naredbi došao iz Petrograda, poziva vas da odmah dođete kod njega. Odseo je u gostionici. To je, na samom početku, najavljeni revizor. Svi su iznenađeni i ostaju ukočeni: Sva grupa najedared promeni položaj i ostaje kao okamenjena. Ova nema scena, po Gogoljevoj zamisli, traje minut i po. Vest o dolasku pravog revizora toliko snažno deluje na prisutne da se oni ukoče i tako ostaju do spuštanja zavese. Ovakav kraj može se tumačiti na različite načine. Car Nikolaj I slatko se, grohotom, smejao gledajući Revizora: o.n je verovatno uživao u piščevoj kritici zaparloženosti, pohlepe i gluposti. On je kraj verovatno video kao dolazak reda i zakona, pa su se zato svi ukočili od straha. Ovaj kraj, međutim, ne znači to. U toku dramske radnje svi akteri, predstavnici lokalne vlasti, prikazali su se kao korumpirani državni činovnici, nesposobni i neradni, neobrazovani i glupi. Njihovo organizovano podmićivanje revizora sigurno je uobičajen postupak i naviknut način ponašanja prema predstavnicima centralne vlasti. Oni se nisu ukočili od straha nego od iznenađenja: sada treba početi Jovo nanovo - vodati revizora, gostiti ga, podmićivati. A već su se svi bili prilično istrošili podmićujući prvog revizora.

 

Dramski junaci - Gogolj je uspeo da u jedan mah ismeje sve: i vlast, i predstavnike vlasti, sudstvo, školstvo, zdravstvo, policiju, vlastelu, trgovce i činovnike - cela Rusija se pojavila na pozornici i izložena je smehu. Ovakav Revizor bio je vrlo popularan, ali i kritikovan. Gogolj piše:

- Utisak koji je napravila bio je ogroman i buran. Svi su protiv mene. Zreli i uvaženi činovnici viču da meni ništa nije sveto, kad sam imao drskosti da tako govorim o službenim ličnostima; policajci su protiv mene; trgovci protiv mene; književnici protiv mene. grde, a idu da gledaju; na četvrtoj predstavi nije se mogla dobiti karta... Čitavi staleži... Mogu da zamislim šta bi bilo kad bi uzeo nešto iz petrogradskog života koji mi je sada bolje i dublje poznat nego provincijski.

 

U Revizoru nema ni jedne ličnosti koja oličava pozitivne ljudske vrednosti - svi su nosioci neke negativne crte karaktera. Pozornicom defiluju ljudi koje je iroviicija zaparložila, činovnici koji pljačkaju državnu imovinu, ljudi koji ne leče bolesnike, sudije koje ne rade svoj posao, karijeristi, spletkaroši, ulizice. Ovde ćemo obratiti pažnju na dva najizrazitija karaktera - gradonačelnika i Hlestakova.

 

Anton Antonović, gradonačelnik, najizrazitiji je predstavnik vlasti u zabačenoj provincijskoj varošici. To je čovek ograničenih mogućnosti, neobrazovan, beskrupulozan, neradan, nasilnik, pljačkaš i državne i privatne imovine. Njegov nerad i nesposobnost ogledaju se u stanju koje vlada u ustanovama (sudu, školi, bolnici), u opštoj pustoši i nečistoći koja vlada na ulicama. Otimačina je njegovo pravilo ponašanja i način življenja i vladanja. Mi znamo šta je red - reći će trgovci žaleći se Hlestakovu - i vazda ispunjavamo šta mu sleduje: i gospođi njegovoj za haljinu i kćeri - mi protiv toga ne stojimo. Nikad mu nije dosta, bogami. Dođe tek u dućan i, što god mu dođe pod ruku, sve odvuče kući. Vidi komad sukna, pa tek kaže: Ovo ti je, prijatelju, dobro sukno. Odnesiter ga mojoj kući. A ti šta znaš, nosiš, a u komadu malo fali od pedeset aršina. Preko svoje žene poručuje bakalinu Abdulinu da pošalje najboljeg vina što ima, jer će mu, inače, sav podrum ispreturati. Prepadnut od revizora moli boga da ta muka prođe a posle ću odneti u crkvu takvu sveću, kaku još niko odneo nije: na svaku rđu trgovca učiniću namet po tovar voska. Njegova nasilnička priroda iskaljuje se na nezaštićenoj ženi: išibaće narednikovu udovicu. Kada je u pitanju viša vlast, gradonačelnik je kukavica, udvorica, beskičmenjak - nastojaće da se dodvori revizoru, daje mu novac, poziva ga u kuću. Snishodljiv je, molećiv, laže (da ima sitnu decu) ne bi li izbegao kaznu. Strah od vlasti je karakterističan za sve aktere ove komedije, one koji su i sami neka vlast u provinciji. Dopčinski kaže da kad veliki govori, čoveka i nehotice obuzme nekakav strah. Luka Lukić priznaje svojim prijateljima: Čim sa mnom progovori neko, koji je makar samo za jedan stepen po činu viši, ja prosto sav pretrnem, zbunim se, a jezik kao da mi se u kljusu uhvatio. Bopčinski se ispoveda: Odkad sam posto, nisam bio u blizini tako važne persone - u mal' što nisam umro od stra'. Strahovlada carskog režima stvorila je hijerarhiju autoriteta, hijerarhiju vladanja, hijerarhiju straha i hijerarhiju primanja mita. A izvan te hijerarhije, nezaštićen i izložen teroru i najsitnijih činovničića, policije, trgovaca, sudija, žandara - nalazi se čovek sa najniže društvene lestvice, seljak i običan građanin. Na njemu svi ispoljavaju svoju silu i moć, na njemu iskaljuju svoje nevolje kinjeći ga i pljačkajući.

 

Hlestakov je neodgovorni i lakomisleni mladić, sitni prestonički činovnik, koji slučajno i silom prilika, boravi neko vreme u provincijskoj varošici i biva, sticajem okolnosti, uvučen u lokalna zbivanja. Pošto je lakomisleno izgubio sav novac na provod i kartanje, zadržao se neko vreme u varošici, u nemogućnosti da dalje nastavi put, stanujući i hraneći se u gostionici na veresiju. Za ljude učmale provincijske varošice, a posebno za predstavnike lokalne vlasti, koji su ogrezli u korupciji i pljački, svaki stranac, obučen po petrogradskoj modi, liči na predstavnika viših vlasti, na veoma važnu ličnost. Pošto gradonačelnik i ostali očekuju dolazak revizora iz prestonice, videli su ga u Hlestakovu jer račun ne plaća i ne putuje dalje (objektivno: nema novca za plaćanje računa i dalje putovanje) i što čak i u tanjire zagleda. (Objektivno: zaviruje jer je gladan pošto gostioničar odbija da mu daje hranu).

 

Ključna situacija koja Hlestakova uvlači u igru jeste osma pojava drugog čina. Tu se susreću dve ličnosti opterećene svojim mukama i svojim strahovima. Gradoiačeliik strepi od revizora jer je ogrezao u nasilništvu, korupciji i pljački; Hlestakov strepi od lokalnih vlasti jer mu gostioničar preti da će ga prijaviti zbog neplaćenih računa. Hlestakov se pravda zbog neplaćenih računa obećavajući da će sve izmiriti kad dobije novac; gradonačelnik nudi novac na zajam isprepadan i spreman na podmićivanje da bi stekao naklonost revizora. Sve što Hlestakov kaže u ovoj situaciji, a ka- zuje uglavnom kako jeste, gradonačelnik prihvata sa rezervom: smatra da time gost lukavo kamuflira razlog dolaska i funkciju revizora (Ala ga ovaj bratac farba, prokomentarisaće gradonačelnik Hlestakovljeva pravdanja).

 

Hlestakov nesvesno (slučajno i spontano) prihvata i igra ulogu koju su mu nametnuli. On ne stvara scenario svojih aktivnosti u sredini u kojoj se našao - ponaša se po scenariju koji stvaraju slučaj, sticaj okolnosti i tuđe gluposti. Dok pripoveda o svome životu u Petrogradu, kiteći priču i izazivajući divljenje slušalaca, Hlestakov će reći: Ja nisam ljubitelj ceremonija. Naprotiv, ja još uvek gledam da se povučem neopaženo. Al' badava - prosto mi je nemogućno da se sakrijem. U ovoj rečenici je istina koja mu se dogodila ovde, u provincijskoj varošici. On je uvučen u ceremonijal ne svojom voljom nego voljom (i strahom) domaćina.

 

Sama priroda Hlestakovljeva (mlad čovek, željan provoda, lakomislen i neodgovoran) čini da on prihvata igru jer mu se dopada. On se zadovoljava na početku time da ga poštuju, i da ga iskreno vole jer čoveku više od toga i ne treba. Ali, kako ga više uvlače u igru, on sve više shata da ima posla sa glupim i pokvarenim ljudima, te i sam počinje da vodi igru gubeći smisao za realnost:

- Volim ti, brate, dobar doček, i najviše mi se, priznajem, dopada, kad mi od sveg srca ugađaju, a ne onako, iz računa. A ćerka načelnikova je vrlo lepa, a ni mamica kanda nije s raskida... Ne, ja ne znam, al' meni se, bogami, vrlo dopada ovakav život...

 

U svojoj priči o petrogradskom životu i svojoj veličini Hlestakov sve većma pada u vatru, razmahne se i gubi vezu sa stvarnošću: Na stolu je, na primer, lubenica - za sedam stotina rubalja lubenica. Supa u činiji tek što je stigla lađom iz Pariza; dignete poklopac a ono se puši para, kakvu nikad videli iiste.

 

Ali ova njegova priča ne kazuje samo o njemu: ona, čak više, kazuje o slušaocima - u kojoj su meri oni zaparloženi, neobrazovani, neobavešteni, naivni i glupi. Ovakve priče nisu laži, one su izmišljotine radi šegačenja njegova priča nije podstaknuta ličnom korišću, nego željom da se malo poigra sa svojim domaćinima.

 

Hlestakovljevo pripovedanje o lepom i udobnom životu u Petrogradu, o svome položaju. vlasti i ugledu je priča o snovima marginalnog čoveka: on, sitan činovnik, sa uživanjem priča bajku o svom prestoničkom životu, toliko se uživljava u priču da i sam počinje da veruje u ono što kazuje - kazuje sa nadahnućem, ushićenjem, radošću. Ali ova priča je melem i za ove ljude koje je život osudio na provincijsku odbačenost i zaparloženost: i oni uživaju u priči jer je to priča o onome o čemu i sami sanjaju.

 

Gogolj je mnogo polagao na pravilno razumevanje ličnosti Hlestakova i na ispravnu interpretaciju ovoga lika na pozornici. Nije bio zadovoljan kada su Hlestakova prikazivali kao lažova i varalicu jer on to uistinu i nije:<br><br>Hlestakov apsolutno nije varalica; on nije lažov od zanata; on i sam zaboravlja da laže, i gotovo veruje u ono što govori... On laže sa osećanjem; u njegovim očima izbija zadovoljstvo koje od toga ima; to je uopšte najlepši i najpoetskiji momenat u njegovom životu.

Hlestakov predstavlja tipičan karakter koji se može označiti kao hlestakovština, a neke od crta toga karaktera mogu se sresti u bilo kojoj ličnosti:

- Ovaj prazan i ništavan karakter sadrži u sebi skup onih mnogih osobina koje imaju i ljudi od vlasti. (...) Svaki, bar za momenat, ako ne i za više momenata, postao je ili postaje Hlestakov (...) I državnik je ponekad Hlestakov, pa i ja, grešni književnik, ispadam ponekad Hlestakov. Ukratko, retko ko neće biti bar jedanput u životu Hlestakov. (Gogolj)

 

Hlestakov, dakle, nije izuzetak, ali nije ni izuzetan karakter: on u sebi nosi mnogo toga što se nađe i kod drugih ljudi. Ali je Hlestakov zapao u jednu izuzetnu situaciju koja mu je omogućila da nasamari, ali pošteno i gotovo bezazleno, provincijske silnike i gulikože.

 

Društvena i moralna satira - Sa žanrovskog aspekta nije lako odrediti ovu Gogoljevu komediju: u njoj ima elemenata društvene komedije, komedije karaktera, komedije situacije i komedije naravi. Po onome piščevom stavu da je svak junak, ali i po onome što nudi struktura i sadržina komedije, ovo je pretežno komedija naravi: nema ovde dominantnog dramskog karaktera, skoro svi karakteri stavljeni su u istu ravan, svaki od njih je nosilac neke karakterne crte, a skup tih pojedinačnih karakternih crta čini narav provincijske sredine.

 

Sa sadržinskog aspekta, predmet Revizora je dvojak:

(1) to je kritika sistema vlasti u vreme samodržavlja cara Nikolaja i po tome je ovo društvena satira;

(2) to je kritika ljudskih naravi jednog provincijskog mesta i po tome je ovo moralna satira.

 

Gogolj je majstorski vukao konce dramske radnje, smenjivao situacije i njihove aktere, dovodio junake u apsurdne situacije, puštao ih da govore i govorom ispoljavaju svoju ograničenost, neukus, glupost. Osnovna radnja zasniva se na zameni ličnosti, čestom komediografskom sredstvu, iz čega proizilazi komika situacije. Mnogi postupci, ponašanja, govor junaka, izazivaju buran smeh: nema situacije, nema replike, koji neće izazvati smeh, onaj snažni, zdrav smeh. Utoliko pre što gledalac ide ispred junaka: dok je gledaocu sasvim jasno ko je Hlestakov (na početku drugog čina dobio je sve informacije), akteri drame drže Hlestakova za važnu ličnost. I ukoliko su akteri dramske radnje ozbiljniji, prepadnutiji, snishodljiviji - utoliko je veći smeh kod gledalaca. Iz toga nesklada dveju svesti proističe i osnovna pokretačka snaga komičnih situacija i urnebesnog smeha.

 

Gogoljev smeh nije bezazlen: on ne satire svoje junake oštrim karakteristikama i negativnim atributima, ali ih ne mazi i ne voli. Postupno i neosetno, po kojom situacijom, po kojom rečenicom, ili samo jednom reči, upotrebljenom na pravom mestu i u zahvalnom kontekstu (situacionom i verbalnom), Gogolj će razotkriti negativno u čoveku, dovešće junaka u smešnu situaciju i podsmehnuti mu se zajedno sa gledaocima.

__________________________________

 

Revizor je jedino Gogoljevo dramsko delo. Na njemu je počeo da radi od 1834. i nije prestao sve do 1842. godine, iako je delo već doživelo i prvo scensko izvođenje i štampanje 1836. godine.

 

Revizor počinje čuvenom scenom u kojoj se gradonačelnik obraća svojim saradnicima: - Gospodo, pozvao sam vas da vam saopštim veoma neprijatnu vest. Dolazi nam revizor. Posle kraćeg šokasvi gradski funkcioneri preduzimaju mere da što bolje zataškaju nepravilnosti u delokrugu svog rada. Time autor postiže dvostruki efekat: prvo, otkriva da u gradu caruje javašluk, primitivizam i korupcija i, drugo, pokazuje da gradski oci dobro znaju šta je opšti interes, ali da o njemu brinu samo onda kad nemaju drugog izbora.

Drama Revizor spada u društvene komedije jer se bavi ljudskim naravima i negativnim pojavama, ali je i komedija karaktera i situacije. Ismejavanje društvenog stanja i ljudske naravi je tema koja je uzeta iz društvene stvarnosti carske Rusije u prvoj polovini 19. veka. Ideja komedije sadržana je u jednoj izjavi samog Gogolja:

 

- U Revizoru ja sam odlučio da na jednom mestu skupim sve ono što je u Rusiji ružno, a što sam ja tada znao, sve nepravde koje se čine na onim mestima i onim slučajevima gde se pravednost traži od čoveka više od svega, i hteo sam sve da ismejem u jedan mah...

 

Komedija ima pet cinova

 

PRVI ČIN

Za mesto radnje uzeta je provincijska sredina i sve društvene strukture: sudstvo, zdravstvo, obrazovanje. Glavne uloge: našelnik grada Anton Antonovič, direktor bolnice Zemljanika, sudija Amos Fjodorovič Ljapkin Tjapkin, skolski nadzornik Luka Lukič, postar Ivan Kuzmič, varoske spahije Dopčinski i Bopčinski... Lik koji je iznad njih, koji pokreće radnju jeste Hlestakov, sitni činovnik iz Petrograda.

 

Načelnik je pozvao u kancelariju sve glavne ljude u gradu da im saopšti iznenadnu i neprijatnu vest koja glasi: Dolazi nam revizor. Iz njegovih reči saznajemo da u bolnici vlada prljavština, bolesnici liče na kovače, nema bolesničkih lista i dijagnoza, sve zaudara na kupus, puši se duvan. U sreskom sudu je opšti nered. Sudija uzima mito - lovačke kućice, načelnik sve što mu padne šaka - skupocenu bundu, šal ili bilo šta drugo.

 

Dolaze spahije Dopčinski i Bopčinski sa vešću da je u gradskoj gostijonici činovnik. Da se zove Ivan Aleksandrovič Hlestakov, da je tu već dve nedelje. Nastaje dilema šta raditi. Ipak, spremaju se da svi odu u gostionicu i potraže revizora, ali kako kad ne znaju ništa o njegovom izgledu.

 

DRUGI ČIN

Mesto dešavanja je gostionica odnosno soba u kojoj su odseli Hlestakov i njegov momak Osip. Već je drugi mesec kako je Hlestakov iz Petrograda krenuo na put, a nikako da stigne na cilj - do svojih roditelja. U gradu ništa ne plaća, gostioničar preti da će ga prijaviti vlastima i oterati u zatvor. Nastaje izuzetno komična situacija koja se gradi na zabuni, nesporazumu i uzajamnom strahu.

 

TRECI ČIN

Razgovor načelnikove žene Ane Andrejevne i kćerke Marije. I one su uzbuđene jurnjavom koja je nastala u gradu. Dopčinski im javlja da će u njihovu kuću na smeštaj doći revizor i da ona, Ana Andrejevna, sve dobro pripremi.

 

Načelnik dovodi u kuću uglednog gosta. Do izražaja prvo dolazi provincijski duh načelnikove žene i kćerke. One su fascinirane prisustvom i pričom Hlestakova o petrogradskom životu. Pošto u pitanjma prelaze sa teme na temu, to je dokaz njihove neiživljenosti i potrebe za životom u velikom gradu i svetu otmenisti.

 

Hlestakov, u pričanju, gubi granicu između istinitog i izmišljenog. Njegova priča ima svoje dejstvo. Načelnik i svi oko njega drhte od straha, a on, dok priča, živi život o kome je sanjao kao sitan činovnik.

 

ČETVRTI ČIN

Do kraja se uobličava motiv korupcije i podmićivanja kao sredstva u očuvanju položaja u društvu. Korupcija i malograđansko ponašanje malih ljudi u malom mestu spram važnih ličnosti, uveliko su došli do izražaja, što dobija i vanvremensko značenje. Prvo Hlestakovu dolazi Ljapkin Tjapkin, sudija. Prilazi zaplašeno, iz ruku mu ispada pripremljen novac. Videći povoljnu priliku, Hlastakov ga uzima na zajam. Ali, pored sklonosti da podmićuje, on ima još jednu crtu: potrebu da svakog od bližnjih podkazuje i još više obeleži greškama i nedostacima, kako bi sebe prikazao u što boljem svetlu.

 

Dolaze i trgovci koji se žale na načelnika. Njegova gramzivost poprima takve dimenzije da se ničega ne libi - sve nosi, pa čak i suve šljive koje u buretu stoje i po sedam godina. Da bi što više dobio, on i po dva rođendana slavi godišnje. Zatvara ljude i u zatvoru ih hrani slanom ribom, ne dajuci im vodu. Načelnikovu bahatost i samovolju potvrđuje i žena jednog podoficira, čijeg je muža nezakonito oterao u vojsku a nju išibao.

 

Hlestakov se naizmenično udvara načelnikovoj ženi i kćerci, da bi se na kraju stekao utisak kako on prosi načelnikovu kćerku. Hlestakov piše pismo prijatelju, novinaru, u Petrograd, čiji ce se sadržaj otkriti na kraju. Odlazi u kočijama, sa izgovorom da će to biti nakratko, a načelnikova porodica ostaje presrećna što je sve dobilo takav neslućeni obrt.

 

PETI ČIN

Ovaj čin donosi rešenje, ali na način kako je komedija i pošela. Na pošetku ovog čina data je slika malograđanske porodične sreće. Načelnik u udaji kćerke vidi izuzenu šansu za svije napredovanje u službi. Verujući da se visoko vinuo, izriče pretnje i osvetu svima koji su se žalili na njega. Da bi prikazao mentalitet i licemerje kako činovničkog tako i trgovačkog sveta, Gogolj i treći put na pozornicu izvodi i sudiju, upravnika bolnice, trgovce i policajce. Svi dolaze da načelniku čestitaju na udaji kćerke i da sa njim podele "zadovoljstvo" i sreću.

 

A onda - šok za sve njih. Dolazi poštar sa pismom Hlestakova koje je upućeno prijatelju u Petrograd. Počinje čitanje pisma u prisustvu svih. U njemu je Hlestakov podsmeh upućen svima koji su uvereni da nešto znače u tom provincijskom životu. Pismo otkriva da Hlestakov nije nikakav revizor, niti neka važna ličnost, već slučajni prolaznik i prevarant, te da je načelnik sa svojom porodicom izigran i kao ostali ismejan.

 

I dok još traje stanje izazvano brukom koja je došla sa pismom, stiže gromovita vest o dolasku pravog revizora. Ova vest je pretvorila sve prisutne u skamenjenu grupu. Sve se pretvara u nemu scenu, u kojoj nema ni pokreta ni reči. Tako se završava Gogoljeva komedija u kojoj, na prvi pogled, sve deluje obično, a opet izuzetno i neponovljivo.

 

Likovi

Likovi imaju posebnu funkciju: da svojom pojavom, postupcima, načinom razmišljanja i jezikom izraze ne samo individualno, ono što ih razlikuje od drugih, nego i sve ostalo što ih čini sličnim ili jednakim sa drugima, odnosno što je svojstveno mahom svim ljudima na istim položajima i u istim okolnostima.

 

Likovi u Revizoru su, dakle, tipizirani, izrazito prepoznatljivi, zbog čega je bilo zučnih reagovanja kada je delo prvi put prikazano na sceni. Mnogi su u njima videli sebe, svoju zaparloženost ili podmitljivu prirodu, svoju zaostalost, malograđanski i egoistički duh koji ne poznaje velike duhovne vrednosti.

 

Načelnik

- čovek koji se najviše brine da ne propusti ono što mu samo ide u šake;

- postao ugnjetač jer je bio obuzet samo uzimanjem onoga što je tuđe;

- otupeo i ogrubeo, nema osećaj za tuđe probleme, ništa ne može da ga dirne;

- u dnu duše oseća da je grešan, pa odlazi u crkvu, ali kajanja još nema;

- grabljenje i otimanje tuđeg nije samo njegova potreba nego i navika;

- strah, nada i radost jesu unutrašnja stanja koja se stalno smenjuju u njemu;

- uzima mito i sklon je druge da korumpira;

- zaboravlja na opreznost i biva prevaren;

- osvetoljubljivost i bahatost, samovlašće - osobenost su njegovog činovnickog karaktera, na šta upućuju mnoge žalbe trgovaca

 

Hlestakov

Uveden je u prostor komedije kao umetničko sredstvo vrlo pogodno da se izrazi osnovna ideja dela i namera pisca. On se slučajni i iznenada pojavljuje i postaje centar svih zbivanja - revizor, nešto što nikada nije imao na umu.

- sitni petrogradski činovnik

- govori i radi bez ikakvog razmišljanja

- odeven je po modi

- ne radi svoj posao, niti obavlja dužnost kako treba

- sklon je kartanju i lako proćerda sve što ima

- čovek je bez prošlosti i budućnosti; za njega postoji samo sadašnjost i olako trajanje od danas do sutra

- on je salonska varalica iz zadovoljstva u tome uživa

- kada priča raspanjene mašte, onda u prvi plan stavlja sebe; priča o vlastitoj veličini i važnosti; laže, a veruje u to kao da je najveća istina

- i kad odlazi, ne ostavlja utisak čoveka koji misli da je učinio neku nepravdu ili ružnu stvar, nego se javlja kao neko kome se desilo nešto ugodno, zabavno i prosto neverovatno.

________________________________

 

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, poznati ruski prozni i dramski pisac, porijeklom Ukrajinac, rodio se 19. ožujka 1809. u malom mjestu Soročincima. Svoja je djela pisao na ruskom jeziku, jer su u Ukrajini tada bile nepovoljne kulturno - društvene prilike. Gogoljev se otac zanimao za kazalište i pisao kraće komedije na Ukrajinskom jeziku za potrebe domaćeg pozorišta, dok mu se majka brinula o odgoju djece. Školovao se u Poltavi, Nježinu i Petrogradu. Neko vrijeme je bio odgojitelj plemićke djece u Petrogradu. Gogoljevi mladenački snovi, o služenju za dobro države, raspali su se kad je upoznao život petrogradskih sitnih činovnika, među koje se i sam bio uvrstio na kraće vrijeme. Kasnije je predavao povijest na Petrogradskom sveučilištu.

 

Imao je prijateljske veze gotovo sa svim tadašnjim Ruskim piscima (Krilov - pisac basni i satira, Žukovski – pjesnik, romantičar i prevoditelj, te najvažniji, od kojeg je tražio savjete, Puškin). Puškinova smrt je potresla Gogolja do dna duše i navela ga na misticizam i religiozni fanatizam.

Putovao je i boravio u europskim zemljama, a potkraj života vratio se u Moskvu gdje je živio u materijalnoj oskudici. Umro je 21. veljače 1852. Svoj prvi književni pokušaj, Hans Kihelgarten, spalio je ostavši nezadovoljan njime i vjerujući da će ostvariti nešto mnogo bolje.

 

Gogolj je od početka razvijao pripovijetku kao posebnu vrstu književne proze, davajući joj nov sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovijedaka, Večeri na zaselku kraj Dikanjke, nije napisao realističkim nego romantičkim duhom i raspoloženjem. Kasnije je izdao još dvije zbirke pripovijedaka, Mirgorod i Arabeske.

 

Pripovijetke: Soročinski sajam, Utopljenica, Noć uoći Božića, Začarano mjesto, Nevski prospekt, Ludokovi zapisi, Portret, Kočija, Pripovijetka o tome kako su se zavodili Ivan Ivanović i Ivan Nikiforović i najvažnija Kabanica. Osim pripovijetka Gogolj piše i drame: komedije Ženidba i Revizor, roman poema Mrtve duše i povijesni roman Taras Bulja. Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati "ocem ruske prozne književnost" kao što se Puškin smatra "ocem ruske poezije".

42 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Nikolaj Vasiljevič Gogolj - Revizor

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u