Milutin Bojić - Zemlja oluje

Milutin Bojić je i kao čovek i kao pesnik bio pozvan da napiše pesmu o zemlji oluje. Sam je svojim životom posvedočio olujnost svoje domovine: za svega dvadeset pet godina života doživeo je i opevao tri rata koje je njegova zemlja morala da vodi za odbranu časti i slobode. Najistaknutiji pesnik rodoljubive poezije onoga vremena, Bojić je poezijom oživljavao prošlost, svedočio o današnjici i verovao u budućnost. Njegove Pesme bola i ponosa kazuju o stradanju, bolu i patnji, ali i o dostojanstvu i ponosu, koje je njegov narod pokazivao kroz nemirnu i tešku istoriju. Njegove pesme su izraz ponosa što je ponikao na zemlji oluje i što ta zemlja nikada nije poklekla i pomirila se sa sudbinom: u njoj je stalno živeo otpor, patila je ali se održavala, stradala je ali je izlazila kao pobednik - zato je pesnik osetio dužnost da peva o bolu i ponosu svoje zemlje i svoga naroda.

Naslov Zemlja oluje sintetizuje mnoštvo asocijacija i slika: oluja kao prirodni fenomen koji nanosi štetu, izaziva nelagodnost i strah, ugrožava život; oluja kao socijalni fenomen društvenog meteža - ustanaka i buna; oluja kao istorijski fenomen najrazličitijih najezda koje su ugrožavale opstanak zemlje i naroda. To je zemlja koju su vekovima ugrožavale nedaće, ali je ona svojim trajanjem dokazala snagu i neuništivost. Moto Ne dodiruj me dopunjava portret zemlje još jednom osobinom: ona ne da na se, na svaki dodir (atak na slobodu i čast) reaguje burno i snažno odbija dodire. Stihovi koji slede treba da ilustruju smisao koji nose naslov i moto pesme. Oluja u ovoj pesmi ima dvojako značenje: zemlja oluje = olujna zemlja, koja se olujnom snagom brani; zemlja oluje = zemlja nad koju se stalno nadnose mnoge oluje (opasnosti), tako da je ona poznata po tim olujama koje su hujale iznad nje i po njoj.

U strukturi pesme postoje dve odelite celine različite sadržine, različitih tačaka gledišta i različitih formi iskazivanja. Prvi deo je od početka pesme (Mačevi dečki, sekire Japoda) do drugoga stiha pete strofe (I tako večno ove iste stope, / Krv nova siti). To je slika burne prošlosti zemlje oluje, starih polja i svega onoga što je obeležilo njenu istoriju. Lirsko kazivanje teče u trećem licu (objektivno kazivanje) i to je spoljašnja tačka gledišta. Drugi deo je apostrofa zemlji oluje, koja se proteže do kraja pesme - sadržina je sadašnji trenutak, lirsko kazivanje je u prvom licu, to je unutrašnja tačka gledišta.

Kazivanje o zemlji (domovini) započinje slikom vekovnih bitaka i krvarenja u kojima su se smenjivali Japodi, Rimljani, Tatari, Vizantinci - svi su oni krvlju natapali ova polja stara. U starim poljima prepoznaje se Stara Srbija, kolevka srpstva, Kosovo i Metohija. Usred tih sukoba raznih naroda, koji su dovodili i do stalnih pokreta s teritorije na teritoriju, na polja stara došao je pitom narod i zbratimio je orlove i čelik. To je slovenski narod koji se naselio na ove prostore - srpski narod. On je nastojao da unese mir u odnosima Većih i Manjih, da mržnju zameni razumevanjem. Iako je bio sirov (svaki doseljeni narod je predstavljao varvare, sirove ljude koji nisu imali svoju kulturu), on je imao veliku dušu i po njoj postao velik u plemenitosti. Tako je pesnik zaronio u duboku prošlost svoga naroda, u njegove početke na ovome tlu, na starim poljima. U toj pronšosti sagledava njegovo utemeljenje u zemlju, ali i njegovu prirodu: nije bio agresivan, bio je otvoren za prijateljstvo, nije odobravao mržnju Velikih na Male, mada će i sam biti izložen takvoj mržnji i tada i kroz vekove.

Treća strofa peva o drugačijim dešavanjima od onih koje je želeo da neguje novodošli narod:

Vekovima se vrh leševa klalo

A zemuš, starog gospodarstva sita,

Sve novo želi, da, kada bi palo,

I njemu mačem opelo očita.

To su bila vremena snažnih previranja, sukoba naroda, stalnih ratova, seoba, nestajanja manjih naroda koje je asimilovao veći narod (slučaj Japoda koji su se utopili u svoje porobljivače Rimljane). Kao da je stara zemlja bila sita starog gospodarstva i tražila novo - to je bila zakonitost tih nemirnih vremena, stalnih pokreta naroda, smena gospodara i carstava, porobljivača i porobljenih:

S pozorja borci tonuli ko seni,

A zemlja im je žedno mozak pila,

Krvlju su tekli svi potoci njeni

I dražila ih Vlast i drska Sila.

Ratne oluje su stalno harale zemljom pa je postala zemlja oluje. Velike žrtve su padale, zemljom su tekli potoci krvi. Ove hiperbole dočaravaju strahote ratova i ratovanja u kojima borci tonuše ko seni - vrtlog rata odnosio je kao vihor živote boraca: kao što sen, prozračno i nematerijalno, začas nestane, tako su nestajali borci tonući u zemlju i sjedinjujući se s njom. Krv nije prestajala da lije i natapa zemlju:

I tako večno ove iste stope,

Krv nova siti. O, zemljo oluje,

Mrko ti čelo strašne kapi škrope

I čudne himne iznad tebe huje.

Ova strofa je razmeđa prošlosti i sadašnjosti. Najpre je iskaz I tako večno ove iste stope, koji ukazuje na neprekidno prolivanje krvi, na neprekidno ratovanje. Ali navedeni stih ima dva segmenta: prvi segment (I tako večno) predočava neprekinutost borbi i prolivanja krvi; drugi segment (ove iste stope) smisaono se naslanja na prvi polustih drugoga stiha koji je opkoračenjem prenet ali sa prethodnim segmentom predstavlja smisaonu i intonacionu celinu: ove iste stope, / Krv nova siti. Tako posmatrana, ova celina se odnosi na sadašnjost pesnikovu i na vreme nastajanja pesme - pesma je ispevana baš zato što ove iste stope, krv nova siti. A pesma je nastala 1912. godine, kada je oktobra meseca počeo Prvi balkanski rat za oslobođenje delova Balkanskog poluostrva od turske vlasti, pa samim tim i Stare Srbije, odnosno Kosova i Metohije. Istorijski kontekst olakšava razumevanje apostrofe O, zemljo oluje: strašne kapi su nova prolivanja krvi, čudne himne što huje iznad zemlje su tuđinske (turske) himne.

Pretposlednja strofa je sva u vremenu pevanja pesme. U oltarima domovine je istorija materijalnog i kulturnog razvitka, a u stenama (zidovima) spava spomen na vekovite podvige i junake; one su upijale u sebe pričanja i jadanja, pesme i tužbalice, svetlosti i tame istorije. Lirski subjekt će reći:

Evo su došli stari gospodari.

Jesi li sita krvi što spasava?

Došli su oni koji su već robili da ponovo povrate svoje gospodstvo (gospodarenje). Došlo je opet vreme da se lije krv kao što je to bilo vekovima. Lirski subjekt će postaviti pitanje domovini da li je sita krvi što spasava, da li može da podnese još te krvi svojih sinova koji treba da brane zemlju.

Pesma se završava neobično, samo jednim stihom:

Ti ćutiš. Vetar Kosti razvejava.

U ovome stihu, koji je izdvojen i sam, koji se sastoji iz dve sintaksičke celine (dve rečenice), koji se odlikuje izrazito laganim ritmom - ima mnogo simbolike. Domovina ćuti ali tim ćutanjem vrlo rečito odgovara: odgovor se podrazumeva, on je ispisivan vekovima, leži u srcu svakog čoveka. Drugi polustih sugeriše vrlo bogatu sliku: zemlja oluje počinje da se budi, vetrovi se pokreću, kosti izlaze iz zemlje, vetar počinje da ih razvejava - i one postaju branioci večite zemlje oluje. U ovom jednostihu je smisao i poruka pesme: klonuća nema, nema umora, još manje ima pitanja ili nedoumica - domovina se uvek brani.

U doba srpske moderne negovana je rodoljubiva lirika. Rodoljubive pesme pisali su Milan Rakić, Sima Pandurović, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić. Rodoljubiva poezija neguje se i u periodu između dva rata - Momčilo Nastasijević i Desanka Maksimović. U vašoj Čitanci ima više rodoljubivih pesama.

- Uporedite pesme Zemlja oluje Milutina Bojića i Rodna gruda Sime Pandurovića. Predmet poređenja: sadržina pesama i način izražavanja rodoljubivih osećanja.

- Uporedite pesme Momčila Nastasijevića Tuga u kamenu i Desanke Maksimović Spomen na ustanak. Predmet poređenja: pojedinosti, pesničke slike, jezička sredstva.

______________________

Milutin Bojić - Zemlja oluje

"Ne dodiruj me!"

Mačevi dački, sekire japoda,
Legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih
Zbratimio je orlove i čelik;
Tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
Sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kada bi palo
I njemu mačem opelo očita.

S pozorja borci tonuše ko seni,
A zemlja im je žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope,
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:
Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spasava?

Ti ćutiš. Vetar kosti razvejava.

_________________________________

Pesnik Milutin Bojić (Beograd, 19. maj 1892 - Solun, 8. novembar 1917) rođen je u Sremskoj ulici, u kući koja se nalazila iznad očeve zanatske radnje. Kada je imao trinaest godina, u novembru 1905. porodica se preselila u kuću u Hilandarskoj ulici broj 24 i 26. Prema sećanju pesnikovog mlađeg brata Radivoja, "imanje Bojićevih se nalazilo na ulasku u beogradsku Palilulu, bilo je prostrano, sa širokim licem i velikom dubinom... Iza kuće je bila bašta sa oko stotinu raznih voćki... Celog leta smenjivali su se mirisi i boje, sunce je dočaravalo u avlijama omamljiv dah šeboja i ruža, a u bašti čepurkanje ptica i sladak odsjaj zrelog voća. Bilo je izobilje plodova, redom su pristizale berbe pojedinih drveta..."

Iz ovakvog, Palilulskog okruženja, kao srednjoškolac, đak Realke, Milutin se polako uključuje i u javni život Beograda. Prati svetkovine koje su obeležile čitavu 1904. godinu - proslavu stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, krunisanje kralja Petra Karađorđevića i tom prilikom priređenu Prvu jugoslovensku umetničku izložbu slika i vajarskih radova. Tri godine docnije, sa mlađim bratom, na poljani zvanoj Batal-džamija, prisustvuje svečanosti postavljanja temelja nove zgrade Srpske narodne skupštine. Već tih godina, Milutin počinje da objavljuje svoje pesme i kraće kritike i studije u školskim listovima, ali i u Skerlićevom i Grolovom Dnevnom listu, gde je primljen kao najmlađi saradnik. Po običaju toga vremena, nije se smeo potpisivati pravim imenom dok ne prođe maturski ispit, koji je i položio kao jedan od najboljih đaka 1910. godine. Već tada je redovno pratio pozorišni život. U prvim decenijama 20. veka još nije bilo radija i televizije i Narodno pozorište je bilo jedan od centralnih kulturnih svetionika Beograda. Premijere u ovom pozorištu bile su značajni datumi u životu Beograda.

Na dan 10. oktobra 1913. godine, po starom kalendaru, u Narodnom pozorištu u Beogradu igran je Bojićev komad u stihovima Kraljeva jesen. Dvadesetjednogodišnji pesnik doživeo je ogroman uspeh. Nov način prikazivanja našeg srednjeg veka, u zvonkom stihu, u dobroj režiji i dobroj igri glumaca, primljen je kao veliki događaj za domaću dramu. Već početkom sledeće godine, beogradski knjižar i izdavač Svetislav B. Cvijanović objavio je 48 Bojićevih pesama. Odziv javnosti bio je neverovatno živ. Jovan Skerlić uveo je mladog pesnika u svoju čuvenu "Istoriju nove srpske književnosti".

Na žalost, doba u kome je Bojić sazrevao bilo je i vreme burnih istorijskih događaja. Početak veka obeležila je Aneksiona kriza 1908. godine, "kao da je ceo Beograd povrveo na protestni miting..." Kriza je rešena diplomatskim putem, ali je ta strasna borbenost ostala da traje godinama.

Rađala se vera da će Srbija, u savezu sa prijateljskim državama, moći da ostvari svoj san. U takvoj atmosferi, mladi Bojić se posvećuje angažovanom novinarstvu, piše u Dnevnom listu, Delu, Vencu, Pijemontu, Srpskom književnom glasniku...

Kada su izbili Balkanski ratovi, on je dopisnik iz novooslobođenih krajeva, svedok je stvaranja Balkanskog saveza, ali i njegovog kraha. U leto 1914. sukob Austrougarske i Srbije prerastao je u Svetski rat. Milutin Bojić je napustio Beograd sa srpskom vojskom, da se više nikad u njega ne vrati. Prolazeći kroz Albaniju, u Draču, u januaru 1916. godine napisaće odu svom voljenom Beogradu, pesmu Singidunum:

Noćas sam te snio, prestonice bela,
Kitnjastu i mladu u sutonu. Zlatna
Na tvrđavi tvojoj zrcaju se platna.
Gordi svedok moći i krvavih dela.

Sanjao sam tvoje tornje i kubeta
I svečanu holost, što vrh tebe klizi,
Dokle u daljini po stenju i nizi
U sutonu sivom život cveta...

Uskoro, celokupna naša vojska koje se zatekla u Albaniji prevezena je na Krf. Bojić radi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u Srpskoj državnoj štampariji, piše za Srpske novine..., dovršava dramu u stihovima Uroševa ženidba. U januaru 1917. premešten je u Solun. U tom gradu objaviće zbirku pesama Pesme bola i ponosa, a u njoj i čuvene stihove posvećene hiljadama Srba patnika, što su posle povlačenja umrli na ostrvu Vido i podalje od obale sahranjeni u moru.

Stihovi Plave grobnice, tih dana izgovarani su kao reči molitve:

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom!

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada...

Knjiga je izašla iz štampe krajem juna, a već u septembru, Milutin Bojić je prenet u Vojnu bolnicu. Posle pet-šest nedelja, na Mitrovdan 1917. godine, pesnik je preminuo u svojoj dvadesetpetoj godini, pridruživši se senima svojih vršnjaka i drugova po peru, Milana Lukovića, Proke Jovanovića, Miloša Vidakovića, Velimira Rajića, Milutina Uskokovića, Nikole Antule, Vladislava Petkovića-Disa...

Na bolesničkoj postelji zapisao je oproštajnu pesmu:

Kao mrtvo telo

bez volje i snage

ne osećam ništa

i ne čujem više

iznad mene zvone

crne kapi kiše

i strašan bol bola

za trenutke drage.

Milutin Bojić - Pesme 

Milutin Bojić - Plava grobnica