Milutin Bojić - Plava grobnica lektira

Milutin Bojić - Plava grobnica

Milutin Bojić - Plava grobnica

 

Plava grobnica je naziv koji se koristi za more oko ostrvceta Vida, u gradu Krfu, u koje su tokom Prvog svetskog rata sahranjivani preminuli srpski vojnici kada na samom Vidu više nije bilo mesta. Ovo potresno mesto inspirisalo je Milutina Bojića da napiše svoju čuvenu pesmu Plava grobnica.

 

Plava grobnica je objavljena u zbirci Pesme bola i ponosa 1917. u Solunu, neposredno pred pesnikovu smrt. Pesme ove zbirke, nastajale u toku rata, inspirisane su golgotom srpskog naroda, koja je započela 1914. godine, nastavljena povlačenjem preko Albanije i masovnim umiranjima na Krfu. To su pesme bola zbog stradanja sopstvenog naroda, ali i pesme ponosa što je tajj narod podneo sva stradanja i bio spreman da, odmoren i osvežen, krene u oslobađanje svoje zemlje. Plava grobnica, jedna od najboljih i najpoznatijih iz ove predsmrtne Bojićeve zbirke, ima istorijsku osnovu: peva o nesvakidašnjem groblju u dubinama Jonskog mora, pored obala ostrva Krfa gde je od januara do marta 1916. godine sahranjeno 4.847 srpskih vojnika.

 

Pesma ima osobenu strukturu. Svih četrnaest strofa su katreni, al se međusobno razlikuju po vrsti stiha: deset strofa se sastoji iz dvanaestračkih stihova, a u četri strofe smenjuju se četrnaesterci i sedmerci (14 - 7 M - 7). Četrnaesteračke strofe imaju zajednički polustih prvoga stiha Stojte, galije carske ali i još mnogo zajedničkih elemenata (iskazi, slike, ton), koji variraju iz strofe u strofu, zadržavajući ono što je zajedničko: himnični ton, patos, emocionalnost. Strofe "Stojte, galije carske!" ključne su strofe jer bi bez njih govor ostalih strofa bio nepotpun i estetski i smisaono neefikasan. Njih odlikuje sakralnost i ritualnost, a smenjivanje herojskog prkosa iz četrnaesteraca i svečanog mira i tišine sedmeraca, doprinosi osobenoj ritmičnosti i održavanju emocionalne tenzije tokom cele pesme. Po tim osobinama ove strofe imaju refrensku funkciju, istovremeno tvoreći tri jasno odelite smisaone celine i svojevrstan intonaciono - emocionalni prsten (1. strofa = 14. strofi). Po tome su ove strofe ključne u strukturi pesme, a ostale strofe samo su dopuna, objašnjenje, ilustracija, komentar, obrazloženje onoga što je rečeno u refrenskim strofama. Da je upravo to u njihovoj umetničkoj funkciji pokazuju početne reči prvih stihova dvanaesteračkih strofa: "tu", "zar", "to", "jer", "zato".

 

Svaka od poetskih celina sastoji se iz dva dela. Započinje četrnaesteračkom strofom koja unosi retorički naboj, sakralnu atmosferu, svečani ton i grobljanski mir. Retorički naboj izbija iz intonacije, ali je pojačan i imperativnim oblicima:

 

Stojte, galije carske!

Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!

 

Sakralnu atmosferu predočavaju iskazi "opelo držim" i "svetom vodom"; iz takve atmosfere, prirodno, proizilazi svečani ton i osećaju se grobljanski mir i tišina. Izrečeni zahtevi (nekad kao zahtev, nekad kao molba) - STOJTE, SPUTAJTE, GAZITE - i predočena atmosfera dobijaju potvrdu i obrazloženje u narednim strofama koje su oblikovane od dvanaesteračkih stihova. Tek u ovim strofama nalazi se razjašnjenje kome se drži opelo, zašto je voda sveta, zbog čega se insistira na miru i tišini:

 

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži Groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

 

U narednim strofama slika "groblja hrabrih" dalje se konkretizuje: morska dubina je "grobnica tužna" i "hram tajanstva" palih četa, a u vazduhu se oseća kako "velika duša pokojnika luta". Emotivni dinamizam ostvaren je oblikom "Zar ne osećate" koji znači direktno obraćanje, skretanje pažnje na ono što se dešava, aktualizovanje lirske situacije.

 

Druga poetska celina okrenuta je budućnosti u kojoj će stradanje "braće moje" i "ovo groblje" biti svetla prošlost, ponos, večni bol ali i podsticaj. Vodeća četrnaesteračka strofa je nešto modifikovana: dok je u prvoj strofi težište u pozivu na mir i tišinu, kojima će se izraziti pijetet prema stradalnicima, u ovoj, šestoj strofi, upućuje se poziv galijama carskim "Na groblju braće moje/zavite crnim trube". U tom pozivu je želja da se crninom izrazi pijetet prema onima koji su tu sahranjeni, ali i želja da trube zaneme i ne naruše tišinu plave grobnice. A dela (žrtve) onih koji su sahranjeni u moru zračiće kroz "mnogo stoleća" i budućim generacijama ("velika smena") služiti kao nauk i uzor. Značenje plave grobnice ("ovo groblje") za budućnost 'celog jednog roda" sadržano je u stihovima:

 

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

 

Stradanje naroda je "strašna tajna epopeje", to je neshvatljiv podvig dostojan velikih herojskih epopeja; ono je neverovatno i nestvarno kao bajka, ali će večito trajati u pamćenju kao bajka koja ide s kolena na koleno. U toj bajci će buduća pokoljenja tražiti i nalaziti svoje korifeje (uzore, ideale i idole) koji će ih napajati snagom, zanosom i samopouzdanjem.

 

Završna poetska celina opet vraća u aktuelni trenutak zagledanosti lirskog subjekta u plavu grobnicu i njegovog redukovanog dijaloga sa zamišljenim carskim galijama koje bi se moglo pojaviti na vidiku. Sada je tu zahtev da utrnu buktinje, da hujno veslanje umre i da galije, pošto se opelo svrši, pobožno i nečujno klize u crnu noć i daljinu. Ali ovaj zahtev za tišinom, sada, nije više izraz želje da se time oda pošta "prometejima nada i apostolima jada", nego da kroz tišinu, "mrtvi čuju huk borbene lave":

 

Jer tamo, daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

 

Tamo daleko, u otadžbini, čuje se huk borbenog pokreta i naslućuje svetlost oslobodilačkog poprišta. Dok ovde, nad grobnicom očeva, gospodari samrtna tišina, tamo, u otadžbini, sinovi stvaraju istoriju. To saznanje menja emocionalno stanje lirskog subjekta, pa sada služi opelo "bez reči, bez suza i uzdaha mekih", a u njegovoj duši sjedinjuju se tiha molitva i bojni zov "doboša dalekih". Nad plavom grobnicom više ne lebdi samo tuga i bol zbog stradanja, nego se budi nada i uverenje da će biti izvojevani pobeda i sloboda.

 

Na kraju se opet čuje retorički uzvik Stojte, galije carske i skoro doslovno ponavlja prva strofa. U ovoj poslednjoj strofi ključne su dve stvari: ponovljena želja da galije "klize tihim hodom" i time odaju poštu onima koji su sahranjeni u dubinama Jonskog mora; svest da je ovo more jedinstvena grobnica kakvu ni svet ni nebo nisu videli, a samim tim je i opelo nesvakidašnje. Jonsko more je tako ostalo sveta voda i svedočanstvo prometejskog stradanja jednog naroda.

________________________________

 

PLAVA GROBNICA

 

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

 

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

 

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

 

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

 

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.


Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

 

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

 

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

 

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

 

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

 

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

 

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

________________________________

 

Neznani tuđinče, kad slučajno mineš
Pored ovog svetog zajedničkog groba,
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba!

 

Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskušenja prošo,
I čiji su borci, divljenja dostojni.

 

Padali od zrna, od gladi i žeđi,
Raspinjanji na krst, na Golgote visu,
Ali čvrstu veru u pobedu krajnju,
Nikad, ni za časak, izgubili nisu...

________________________________

 

Milutin Bojić (19. maj 1892 - 8. novembar 1917), srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar i pozorišni recenzent. Rođen je 1892. godine. u Beogradu. Pohađao je osnovnu školu Vuk Karadžić (tada se zvala Palilulska škola, druga po starosti u Beogradu). Milutin Bojić je učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine kao i Prvog svetskog rata. Dramu Uroševa ženidba koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama Pesme bola i ponosa objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma Plava grobnica posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more. Iako je živeo samo 25 godina,ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije, i na takav način ovekovečio je jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida - ostrva smrti. Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Smrt ga je zatekla u trenutku njegovog snažnog pesničkog uspona.

 

Po objavi rata Milutin Bojić odlazi u Niš gde pri Vrhovnoj komandi obavlja dužnost cenzora. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazi se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu on piše svoju najupečatljiviju pesmu Plava grobnica koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu Bojićevog nadahnuća. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama pod naslovom Pesme bola i ponosa, u ovoj zbirci se nalaze 34 pesme koje je napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljjući nezaboravne stihove u jednom tragičnom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka Pesme bola i ponosa.

 

8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo u Solunu u bolinici. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku. Oproštajni govor na sahrani je čitao književnik Ivo Ćipiko. Krajem leta 1922. godine prenešeni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju (parcela 29, grobnica 39, trećeg reda). Njegovo petogodišnje posmrtno prisustvo na srpskom vojnom groblju u Zejtinliku, među ratnicima koje je mnogo poštovao i voleo, ostaće zabeleženo kao deo istorije ovog našeg velikog nacionalnog spomenika u tuđini.

 

Na bolesničkoj postelji zapisao je oproštajnu pesmu:

 

Kao mrtvo telo

bez volje i snage

ne osećam ništa

i ne čujem više

iznad mene zvone

crne kapi kiše

i strašan bol bola

za trenutke drage.

 

Milutin Bojić - Pesme 

Milutin Bojić - Zemlja oluje

20 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milutin Bojić - Plava grobnica

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u