Milutin Bojić - Pesme

Dva su jasno odvojena pola u pevanju Milutina Bojića. Na jednoj strani je izražavanje egzaltiranih osećanja i raspoloženja, čulnost kao tematska zaokupljenost, životni optimizam. Na drugoj strani je poezija sumnje, melanholije i tuge iz koje provejavaju pesimisitični tonovi. Ovaj prelom je nastao pod delovanjem spoljašnjih okolnosti - balkanski ratovi, predosećaj svetskog rata, golgota srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.

Ima u Bojićevom pevanju jedna osobina koja je odmah skrenula pažnju književne kritike: ritmičan, zvučan, dobro oblikovan stih, koji nastaje lako i spontano. Taj stih je izražajno bogat, vrlo rečit, raskošan u slikama, snažan u osećanjima, silovit u unutrašnjem naboju i snazi. I baš ta lakoća u pisanju stihova, to samonadolaženje reči, postalo je mana - Bojić je nizao reči zanet njihovom lepotom ili zvukom pa se pesma pretvarala u praznu retoriku.

U Bojićevoj poeziji, kada se ona posmatra pažljivo i sistematski, uočavaju se neke ozbiljnije mane. Na prvom mestu treba spomenuti tematsku dekoncentraciju: u toku pesme dolazi do promena u tematskom i misaonom težištu da bi se zadovoljile neke versifikacijske potrebe - iz toga proizilazi nekoherentnost i labava kompozicija pesme. Bojić je negovao egzaltirani i snažno obojen pesnički iskaz i to ga je vodilo u dekorativnost i retoričnost. Najzad, ima kod njega čisto versifikacijskih mana koje ukazuju na nedorađenost i nedovoljnu izbrušenost stihova. Sve navedene mane mogu se razumeti ako se ima u vidu pesnikova mladost i vrlo kratak život - tek što je zakoračio u život i poeziju, stigla ga je smrt.

________________

Bez domovine

Misao nas jedna ranom zorom budi,
Misao nas jedna celog dana prati,
Misao nam jedna noću tišti grudi:
Da li otac pati?

Briga jedna zorom k'o dželat nas budi,
Briga jedna vaš dan u stopu nas prati,
Briga jedna svu noć nagriza nam grudi:
Je li živa mati?

Žudnja jedna zorom u osvit nas budi,
Žudnja jedna vas dana u srcu skrivena,
Žudnja jedna noću sažiže nam grudi:
Šta li radi žena?

Strah nas jedan zorom ko opelo budi,
Strah jedan nas goni s' pomračenim vidom,
Strah jedan nam noću mržnjom puni grudi:
Sestre su pod stidom?

Bol nas jedan zorom kao truba budi,
Bolom jednim svaka nalita je čaša,
Bolom jednim krišom plaču naše grudi:
Gde su deca naša?

....Samo jedan put će odogovor dati:
Preko reke krvi i mostom lešina
Domu svome stižeš, gde gleda mati
S nevericom sina.

________________

Bez uzvika

Ni čudnog ni novog za nas nema više,
Sve su zemlje nama i drage i srodne:
Sred sjaja, i vrh nas kad se bure sviše,
Besmo mirni, kao usred zemlje rodne.

Otadžbina naša sa patnje je znana,
Lutajući mi je nosimo u sebi;
Ona je u krvi naših večnih rana,
I, kušam te, sudbo, takvu je pogrebi!

Zato nama nisu okeani strani,
Ni grobovi starih umrlih stoleća;
Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani
I kad nebrat pije miris našeg cveća.

Mi, kao litija, lutamo s trubama
Od kuta do kuta, od grada do grada,
Čas sami, čas s decom, stadom i ljubama,
Noseći stegove i vlasti i pada.

Ponavljamo skalu što poznasmo rano,
Skalom sudbe kojom drugi jedva mili;
Zato nama danas ništa nije strano,
Čini nam se, svuda već smo jednom bili.

I kad razgrnemo pepelišta snova,
Stari će se dani uz reč da pomenu:
Slušaćemo vatru i veselost njenu,
Ko domaćin što se vratio iz lova

S pesmom s kojom jutros u planinu krenu.

________________

Došao je juli

Eno je bosa, zabranom se krade,
a obrazom joj igra senka s granja,
i topla nedra i mišice mlade
čekaju žudno tvoja milovanja.

Zenice svetle traže oči tvoje,
a usne vlažne žedno sunce piju;
vapaj i patnja za nju ne postoje,
jer ruke k tebi sanjivo se viju.

Čeka te tako ko vinograd zreli,
da slavi vruću jesen berbe vaše,
spomen na suton, kada ste se sreli
zbrunjeni prve iskapivši čaše.

Ona te čeka, a ti joj ponesi
čarobnu pesmu prebrođenih voda
i budi ohol na ono što jesi:
veliki psalm povesničkih oda.

Ona te čeka u zagrljaj čedan.
Ne traži lovor ni pokliče duge.
U svome carstvu ti ćeš biti jedan:
car svoga vrta, a neznan za druge.

Bez alemova, u surom odelu
ti nećeš kruna s kojih sjaj se smakne,
jer ti ćeš večnost osetiti celu
kad sveže rane usnicom ti takne.

Na nedru njenom, u kosi i oku
naći ćeš vence svih svetova skupa,
gazićeš ruže na svakom koraku
prezriv i velik. Jer ko puna kupa
ona te čezne u ponoć duboku.

________________

Grifos

Ti, crvena ženo, s očima od vatre,
Strasna kao more, razbludna ko zmija,
Tražiš moje hoću, da tvoj žar ga satre,
I siktanju tvome moj grč bola prija.

Odlazi, o strasna carice satira,
I sažeži kose i razgubaj usne,
I razlupaj mramor nimfijskih kumira,
I raščupaj nedra krv na njih da pljusne.

Duboko u mene zarila si nokte.
Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi,
Grizem sama sebe i jaučem dok te
Osećam gde piješ moje muške rsi.

Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti,
Ja osećam: ponor očiju me guta,
A tvoj ludi tanac prožima mi kosti,
Tvoj niobski osmeh mozak mi poluta.

Celovom bi jednim spržila me cela,
Ispila svu mladost i drhtanje soka,
Dok bi tvoja dojka ledena i bela
Golicala groblje mog sprženog oka.

Aj, čupao bih ti usne, vrat i oči,
Smrvljenu, do smrti zasuo te blatom,
Na nadgrobnoj tvojoj urezao ploči
Grifosa praćena keruvimskim jatom;

Velikom i strašnom kletvom iz dubina
Mrtvu bih te kleo lud od očajanja,
Pio bih u bolu i, pijan od vina,
Jecao u ponoć pesmu pokajanja;

Luče nove vere hteo bih da dižem
Za vekove nove ko znak vaskrsenja,
Ja, što ko kraj sfinksa u prašini gmižem,
Ja, suludi Juda palog pokolenja;

Apostolskim zvukom simfonije jedne
Pevao bih himnu što umrle budi,
Ali... moje usne za usnama žedne,
A izmrvljen mozak traži smrt u bludi:

Dršćući te grlim rukom što sva peče,
Propinju se tebi ispucale usne,
Duša hoće večnost poljupcem da reče,
A krv u kap jednu stopi se i zgusne.

Avaj, sfinkse vreli požudnih usana,
Ti si ludi demon, što ljubeći davi,
Ti si vrelo podne mog blistavog dana,
Orao što žrtvu diže i krvavi.

________________

Himna 
 

Žedan sam te, Slasti, jer u duši čujem
Krik večite žudnje, i, ko idol sveti,
Postala si simbol u bolu, u seti.
Hoću te, Živote, i strasno te štujem.

U vrtlogu straha ja o tebi snujem.
Rođen sam da budem prorok onoj četi,
Što će vedra čela silno tebe hteti.
Ljubavi i Srećo, ko kobac vas kljujem!

Dok damari pršte i igraju žile,
Tonem u dubine, gde se svesno skrile
U dremežu tihom snene kćeri Tajne.

Tad vrline pevam dubokim opelom,
Isturenih usta pijem snagom celom
Slasti, slasti duboke, beskrajne.

________________

Lepota

Ti gledaš vodopad kako se penuši,
Slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala,
I osećaš maglu što štipa i guši,
No ne vidiš sunce u bari sred kala.
Gledaš kako grana za granom se suši
I preliva jesen iznad morskih vala
Umornoga sunca hiljadama šara
I mre tisuć boja šumom četinara.

I gledaš kad jutro iz ložnice stupa,
I slušaš kleptanje izgladnjele čaplje,
Gledaš kako mesec mlekom brda kupa
I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje,
I ne vidiš ništa i koračaš dalje
Plačući što nebo samo sumor šalje.

O, misliš li možda, postoji Lepota
Daleka i čudna, nepojamna nikom?
Bludeći je tražiš stazama života,
Očajno je kličeš svojom grubom vikom,
A vreteno svoje Parka kad razmota,
Smućen ćeš čeznuti za slućenom slikom
Neznane lepote. Čuj, u tebi sve je:
Tobom cvet miriše, tobom sunce greje.

Tobom nebo plače, tobom gore cepte,
U carstvu lepote žena krunu nosi,
Tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte,
Tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi,
Andjeo i demon tobom s neba sleću
Tobom Gospod živi, svetovi se kreću.

________________

Molitva

Noć je pusta. U carskoj dvorani
Mračan presto, tajanstven ko bajka,
A dok vetar zviždi na poljani,
Boga moli Jugovića Majka.

Kamen ćuti i nebesa muče,
A sotona samo iz prikrajka
Sa smehom joj pruža pakla ključe...
Boga moli Jugovića Majka.

Davno snahe pod umorom pale,
Vetrova se nebom goni hajka,
Zvezde trnu što su svu noć sjale,
Boga moli Jugovića Majka.

Sakrivena od svetine, kleči,
Stid je da se sa gomilom vajka,
Sama, hladna, bez suza, bez reči
Boga moli Jugovića Majka.

________________

Mećava

Beskrajna i bela poljana počiva,
Kao mrtav heroj zaleđena trupa,
Kome beli pokrov lovore prikriva.
Sve je pusto, kao da kletva pristupa.

Kroz tišinu grobnu hrastova i iva
Ni pogrebno zvono ne čujem da lupa.
Kô nadgrobne ploče strče brda siva
I glečere gusta sumaglica kupa.

Već danima tako bez promene sve je:
Ni cika, ni suze u toj polutami;
Čak ni nebo da se rumenom zasmeje.

I podne i ponoć jednoliki, mukli.

U toj jezi kao i bogovi sami
Da su se pred bolom u ambis povukli.

Samo beli bezdan pahuljice veje.

________________

Ne dodiruj me

Mačevi dački, sekire Japoda,
legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih,
Zbratimio je orlove i čelik;
Tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
Sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo,
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kad bi palo,
I njemu mačem opelo očita.

Sa pozorja borci tonuše ko seni,
A zemlja im žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:
Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spasava?

Ti ćutiš. Vetar Kosti razvejava.

________________

Onima što plaču

Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.

Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.

Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim; plač se grozno sveti.

________________

Oči

Muče me tvoje oči nikad stalne,
Čas smrtno crne, čas ko osmeh nežne,
Čas modro plave, zeleno opalne,
Kristalne
I meke kao pahuljice snežne.

Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
Iznad koje se niz oblaka jati,
A pati
Što krv će tvoja u nju da se utka.

Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
U zvezdama ih vidim kad se rode;
Čelične, one do kosti mi stižu
I sižu
Razorne, mutne ko proletnje vode.

Neizgladljive ko večno klete
Poljane, koje mrtve use zgrću,
Za tuđi ujed na meni se svete
I prete
Te oči koje ne tamne ni smrću.

________________

Odlazak

Krvava polja pozlaćena slavom
Rasplakana su ostala za vama
Zasuta čađu i razornom lavom,
Zdrobljenim gvožđem i mrtvim glavama.

Kroz zimsku ponoć, kojom očaj veje,
Kroz vijor, klance, smetove i vode,
Koračaš muklo, dok se sudba smeje,
Koračaš muklo, porobljeni rode.

No nigde jauk, ni roptanje glasno,
Ni teški uzdah da prolomi gore.
Da li što braniš svaku stopu časno
I što još pamtiš lovorike skore?

Čuješ li jauk što ti zemlja šalje?
Čuješ li žene kako bolno cvile?
Znaš li da znači svaki korak dalje
Zbogom kulama što su tvoje bile?

Golgota čeka. Znaš li njoj da gredu
Putovi tvoji maglom zavijeni?
A vragovi ti pokrov slavi predu!
Iz teška sna se, o moj rode, preni.

A ti me gledaš mirno, bez bojazni,
I vera krasi tvoju glavu bledu,
I zboriš: "Čemu razgovori razni?
Jer vratiću se u istome redu,

Ponovo vedar, vaskrsao, smeo,
Sa novom krvlju oholom i zdravom
Srešćeš me gorda, ko što si me sreo,
Na poljanama pozlaćenim slavom."

________________

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

________________

Prosta pesma

Još poslednje pusti s violine glase
I hajdemo onda slušati talase.

Gle, kako je vedro, a čamac se njiha.
Sada nek se čuje pesma tiha, tiha.

I neka poteče i nek dragoj reče
Da sam njen u ovo mesečasto veče.

Uvek njena slika moju tugu krasi,
A to znaju samo nebo i talasi.

________________

Pod letnjim suncem

Kako opojno miriše lipa
I tihe noćne seni mru,
Dok crkven bakar zrake sipa
I teško diše vlat u snu.
Duboko, nemo želje mru.

Grudi su tako pesme pune,
Da žudno žele suza slast.
A zrele volje biju strune,
I šušnjem čezne stolet hrast;
Gospodnjih suza želi slast.

Sve zažareno siše, srče
Rastočenoga sunca tuč,
A greh u senci narda hrče
I zagašeni sreće luč
Mre, dok ga sunca mije tuč.

Zaspala sreća teško spava,
A nad njom žudi jasmin snen,
Licem joj bol se razigrava
I strašću diše zeleni klen.
Pohotno šumi jasen snen.

Kad požar koji snagom doji
Pepelom zaspe zvezda prah,
Sreća će himnu da zapoji
Prosuće vence ruža Bah,
Grunuće snage vulkan plah.

________________

Razvejane vatre

Kroz vekove duge pale se i trnu
Vatre ljudske moći, vere i saznanja,
Na njima se greje Um pun pokajanja,
I, zastrašen, njima noć razgrće crnu.

I vatre se gase tiho ili s praskom
I nove se dižu ko himna razdanja
A sav stari blesak u pepelu sanja,
Razočaran taštom gordošću i laskom.

Misao umrlu prah neznanja zaspe,
Ali avet njena, podsmehom prezrenja,
Srami ohol idiot mladih pokolenja,
Što čezne da staru laž iz sebe raspe.

To je večno ista priča iste patnje,
Obučen u isti oblak iskušenja,
Zvezdar traži žudno izvore spasenja,
I klone i čeka dan smrti i pratnje.

Umrla je slava herojstva i skaske,
A spomen nemoći, Moloh svih vremena,
Ždere nove žrtve, kojima je cena
Obešćašćen lovor i klik glupe praske.

Bog istine samo pepelištem luta,
Gde misao ljudska smrvljena se zgara;
On je uvek tu, kad groblje se otvara
I prosipa suze od kutka do kutka.

On, grobar džinovskih ugaslih vatri.

________________

Singidunum

Noćas sam te snio, prestonice bela,
Kitnjastu i mladu u sutonu. Zlatna
Na tvrđavi tvojoj zrcaju se platna,
Gordi svedok moći i krvavih dela.

Sanjao sam tvoje tornje i kubeta
I svečanu holost, što vrh tebe klizi,
Dokle u daljini po stenju i nizi
U sutonu plavom zreo život cveta.

Okružena plavim visovima, slušaš
Šumor snažnih reka, jer su tvoje čelo
Brazdale godine i vreme je plelo
Zlatan venac kojim nevernike kušaš.

Snio sam te lepu, ali danas, jao!
Razrivene zjape tvoja gorda nedra.
Sa hramova tvojih pesma nije vedra
A na tvoje čelo crn je sumor pao.

Ulicama pustim gusti sneg se slaže,
Iznad kuća dršće lik tuge i straha,
A gradom prepunim samrtnoga daha
Odjekuje tupo bat tuđinske straže.

________________

Sejači

Ko lutalice koje kletve prate,
S dalekog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
Čekamo smeli svoja groblja nova.

Kroz vekove smo krv neštedno lili:
Još angorske su poljane rumene
I klanci Karsta što su krv nam pili:
Jedrenske seni, stidom oblivene,
Panonske kliču rane zatrvene.

I još se redom naše kosti seju
Po ostrvima i u vode strane,
U pustinjama gde samumi veju,
I hladnoj stepi. I, kad sunce stane,
S lešina naših site beže vrane.

A vatre drevne, zgašene i sive,
Uzdahom šilju poslanice mukle.
Mrtvace tamo ostavismo žive.
I ko Ahasfer, koga Gospod ukle,
Tražimo ravni do u beskraj pukle.

I Vaseljena njiva naša posta
Za seme časti – koje suncu siže.
Gospode, kazne zar ne beše dosta?
Vreme je žetvi, dan kosidbe stiže,
Vreme da ploča s grobova se diže.

Ko lutalice koje patnje prate,
S čežnjivog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
Spremni smo groblja da sejemo nova.

________________

Vetrom šibani

Volim tvoje ude sazrele i vruće
I detinjsko oko što nemirom žeže;
Volim te kad licem plane ti čeznuće,
Kad se mrkom kožom prospu ruže sveže.

Volim lepe ruke pohotne i male,
Volim tvoje telo kad živcima cepti;
Tisuć kapi krvi lije se u vale,
Od straha pred Novim svaki damar trepti.

Volim te i niko voleti te neće
Živcima što dršću hiljadama kapi,
Dok demonska ruka gura nas i kreće
Do pred ambis strasti, što pred nama zjapi.

Čas u grču plačeš, čas vrištiš očajno,
Čas se zvonko smeješ, ko suludi pani;
Ja te volim, jer smo nemirni beskrajno
Dršćući ko vali vetrom išibani.

________________

Zemlja oluje

"Ne dodiruj me!"

Mačevi dački, sekire Japoda,
Legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih
Zbratimio je orlove i čelik;
Tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
Sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kada bi palo
I njemu mačem opelo očita.

S pozorja borci tonuše ko seni,
A zemlja im je žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope,
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:
Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spasava?

Ti ćutiš. Vetar kosti razvejava.

__________________________________

Milutin Bojić (19. maj 1892 - 8. novembar 1917), srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar i pozorišni recenzent. Rođen je 1892. godine. u Beogradu. Pohađao je osnovnu školu Vuk Karadžić (tada se zvala Palilulska škola, druga po starosti u Beogradu). Milutin Bojić je učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine kao i Prvog svetskog rata. Dramu Uroševa ženidba koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama Pesme bola i ponosa objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma Plava grobnica posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more. Iako je živeo samo 25 godina,ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije, i na takav način ovekovečio je jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida - ostrva smrti. Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Smrt ga je zatekla u trenutku njegovog snažnog pesničkog uspona.

Po objavi rata Milutin Bojić odlazi u Niš gde pri Vrhovnoj komandi obavlja dužnost cenzora. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazi se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu on piše svoju najupečatljiviju pesmu Plava grobnica koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu Bojićevog nadahnuća. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama pod naslovom Pesme bola i ponosa, u ovoj zbirci se nalaze 34 pesme koje je napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljjući nezaboravne stihove u jednom tragičnom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka Pesme bola i ponosa.

8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo u Solunu u bolinici. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku. Oproštajni govor na sahrani je čitao književnik Ivo Ćipiko. Krajem leta 1922. godine prenešeni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju (parcela 29, grobnica 39, trećeg reda). Njegovo petogodišnje posmrtno prisustvo na srpskom vojnom groblju u Zejtinliku, među ratnicima koje je mnogo poštovao i voleo, ostaće zabeleženo kao deo istorije ovog našeg velikog nacionalnog spomenika u tuđini.

Na bolesničkoj postelji zapisao je oproštajnu pesmu:

Kao mrtvo telo

bez volje i snage

ne osećam ništa

i ne čujem više

iznad mene zvone

crne kapi kiše

i strašan bol bola

za trenutke drage.    

Milutin Bojić - Zemlja oluje

Milutin Bojić - Plava grobnica