Johann Wolfgang Goethe - Faust lektira

Johann Wolfgang Goethe - Faust

Johann Wolfgang Goethe - Faust

Johan Volfgang Gete - Faust

 

Ta vizionarska poetska drama, jedna od vrhunaca svjetske književnosti, glavno je autorovo djelo. Proces stvaranja obuhvaća, dijelom u nepovezanim etapama, šezdeset godina, a u tome su dugom razdoblju zamisao i tekst mijenjali težišta i stilske odrednice. Oklada je zamašnjak svih zbivanja koja se nižu u Prvom i Drugom dijelu. Faust i Mefisto, paradoksno združeni protivnici ali i saveznici, na svojem magičnom putovanju kroz prostore i vremenska razdoblja, dotiču se bitnih ljudskih iskustava, među kojima se u Prvom dijelu ističe erotika, a u Drugome politika, gospodarstvo, utopijski mitovi. To je putovanje, koje svojim simbolima obuhvaća europsku kulturnu povijest od antike do renesanse i 18. stoljeća, ujedno poprište stalnoga dramskoga osvjetljivanja dvaju oprečnih karakternih likova: Faustove neobične sprege zanesenosti i skepticizma, oštrine Mefistova društvenokritičkoga uma, koji se služi blještavom zavodljivošću nihilizma.

 

Prvi istorijski momenat Fausta je obavijen velom tajne. Zvao se Johan Georg Faust, rođen oko 1480. živeo je kao skitnica, bio je lekar, astronom, gutač vatre, razmetljivac i avanturista, ubijen je oko 1540. Već posle smrti, čak i Martin Luter piše da je Faust za života ostvario veze sa đavolom i svoje uspehe i nadarenost platio strašnom smrću. Ubrzo Faust prelazi u narodnu legendu i javljaju se prva dela o grešniku Faustu sa kojima dolazi u dodir i Goethe. Goetheov Faust je dramsko delo velike lepote, za razliku od onih do tada napisanih. Svome Faustu je poverio da traži odgovore na pitanja gde su granice naših saznanja i šta je smisao života.

 

Drugi istorijski momenat je lik Margarete za koji je Goethe uzeo građu iz savremenog sudskog procesa o čedomorki. To je bila drama o sudbini proste i jednostavne devojke čija čista ljubav izaziva osudu malograđanske sredine i crkve zbog vanbračnog deteta kojeg ubija.

 

Tragedija Faust se sastoji iz četiri dela:

 

1. Posveta - U posveti govori da se opet vraća likovima iz mladosti i da mu sećanje zaokuplja ponovo ova dela.

 

2. Predigra u pozorištu - U predigri u pozorištu posmatra se pozorišna umetnost iz perspektive pesnika i komičara. Sam Goethe je najveći deo života bio u Vajmaru, kao upravnik pozorišta. Upravnik smatra da komad mora da se svidi svima i da mu obezbedi uspeh kod naroda. Pesnik brani dostojanstvo poezije i tvrdi da umetnost stoji iznad prirode i obicnog života. Glumac ima posredničku ulogu između prizemnog tumačenja uloge i uzvišenog tumačenja pesnika. Komičar kaže da je važna poezija, ali mora biti pristupačna svima.

 

3. Prolog na nebu - U prologu na nebu izvodi na pozornicu Boga i Sotonu da bi stvorio metafizički okvir u kome će se odigrati radnja drame. Arhanđeli Gavrilo, Rafael i Mihajlo slave harmoniju kosmosa, kao delo Boga kome na suprot stoje zemlja i tama. Javlja se Mefisto (đavo - lažov, pokvarenjak) koji osporava veličanja ova tri arhanđela o vasioni i Bogu. Mefisto vidi samo zlo na zemlji gde se čovek pati kao crv, gospod pita Mefista da li zna za doktora Fausta, slugu svoga koji mu je odan. Mefisto odgovara da ga zna i nudi Bogu opkladu da će Fausta odvući sa pravog puta. Bog mu dozvoljava da ide na zemlju da iskušava Fausta verujući da Mefisto neće uspeti. Osnovni motiv u Prologu na nebu isti je kao motiv iz biblije, knjiga o Jovu gde Bog iskušava odanost Jova. Mefisto podseća gospoda da je već uspeo da navede ljude na zlo, kao Adama i Evu preko jabuke i da će tako uspeti i sa Faustom, ali je Bog siguran da će mu Faust ostati odan.

 

4. Tragedija Faust - U mračnoj, zagušljivoj sobi, okružen knjigama sedi Faust i žali se da je i pored toga što je doktor nauka i veoma pametan, saznao koliko je ograničen u ljudskom saznanju i ne može da prodre u tajnu šta je sa one strane beskraja. Svoju nauku naziva belom magijom i pomoću nje nije mogao da otkrije smisao ljudskog postojanja. U sobi punoj knjiga želi da sazna tajnu vasione. Javlja mu se zemaljski duh, koji predstavlja stvaralačku prirodu, snagu zemlje i kaže mu da je smisao života na zemlji u stalnom procesu nastajanja i nestajanja. Faust mu kaže da nije zadovoljan odgovorom i odbacuje da je čovek samo sluga Božiji, da je samo crv u prašini. U knjigama ne nalazi odgovor o smislu sveta i hoće da se otruje. Uzima otrov ali u tom času čuje zvonjavu vaskrsnih zvona, hor anđela peva o vaskrsu Hrista i to ga odvlači od samoubistva. Napolju je prikazana idila građanskog života gde srećni ljude slave vaskrs. Faust izlazi napolje i ljudi ga učtivo pozdravljaju jer on uživa ugled kao naučnik, kao i njegov otac, nailazi na prijatelja Vagnera i žali mu se da ga interesuje nastanak sveta i svemira. Prvi put se javlja Mefisto, koji se pretvara u psa i na Faustovo pitanje ko je, odgovara da je snaga koja stvara zlo, da je duh negacije, da se bavi grehom, razaranjem, da spada u čestice mraka. Faust mu se ruga, ruži da je sin pakla.

 

Mefisto pred Faustom izvodi čarolije da bi ga privukao. Faust se žali Mefistu da mu je dosta zemaljskog života, proklinje znanje i veru. Mefistu odgovara što je Faust očajan i predlaže mu da on njega služi na ovom svetu, a Faust njega na onom. Faust prihvata opkladu, jer mu je sva radost na svetu. Mefisto traži ugovor, Faust daje potpis, odvratno mu je znanje na zemlji i želi da se baci u vrtlog života. Mefisto mu nudi sladak život bez ograničenja gde mu je dopušteno da sve isproba i sazna, Mefisto se seća obećanja Bogu i potkopava Faustovu veru u Boga govoreći mu kako je Bog sve najbolje zadržao za sebe. Faust kaže da do sada nije saznao ništa i da mu je svo znanje ništa. Mefisto mu kaže da je kao profesor samo mučio đake i ocrnjuje mu sadašnji život radujući se da je Faust u njegovoj vlasti i navodi ga na zamke života i sprema mu zlo. Faust mu se žali da je nesiguran u društvo, ne zna kako da se ponaša, a Mefisto mu kaže da će ga on naučiti sve. Odvodi ga u vinski podrum u Lajpcigu, pa u veštičinu kuhinju, da popije napitak za podmlađivanje. Posle toga Faust je ugledao na čarobnom ogledalu lik lepe devojke. Mefisto gradi Faustu nov život, nagoveštava mu ljubav i provod. Faust želi da upozna lik iz ogledala, izlazi na ulicu i vidi Mefista i udvara joj se, ali ga ona odbija. Margareta mu se dopala i zahteva od Mefista da mu je odmah dovede. Mefisto kaže da je ona oličenje dobra i prema tome ona je van njegove moći. Faust je uporan i želi da "ona još noćas u mome naručju spava", te Mefisto smišlja kako da je očara.

 

Stavlja sanduk pun blaga u Margaretinu sobu, ona uznemirena razmišlja o Faustu, a ne poznaje ga. Jedva čeka majčin povratak iz crkve jer oseća prisustvo demonskih sila u sobi, sanduk daje majci, a ona popu jer to nisu čista posla. Margareta počinje da pati za Faustom, po drugi put nailazi na sanduk ali ga ne daje majci nego komšinici Marti. Mefisto dolazi kod Marte i kaže da što pre nađe ljubav jer joj je muž umro i poziva Fausta da to posvedoci. Tu dolazi Margareta i Faust je upoznaje, šetaju baštom, divi mu se kao gospodinu i njegovom znanju, žali se Faustu na siromaštvo, bolesnu majku, sestra umrla i brat u vojsci. Faust je teši, grli i ljubi a ona uzvraća. Mefisto nagovara Fausta da zavede Margaretu ali on odbija sa gnušanjem, Mefisto ga muči slatkim pričama i raspaljuje strast, ona sedi u sobi i čeka Fausta. Priča mu kako joj se ne dopada Mefisto jer sluti neko zlo u njemu. Faust daje Margareti napitak koji ona treba da da majci kako bi zaspala ali majka od toga umire. Faust se opire Mefistu i nećle da zavede Margaretu jer bi mnogo patila kada bi saznala da joj je dragi u vlasti pakla. Po gradu se ružno priča o Margareti i priče stižu i do njenog brata Valentina i on traži Fausta da se s njim obračuna. Mefisto nagovara Fausta da ubije Valentina. Umirući Valentin kazuje sestri teške reči. Margarete odlazi da se moli Bogu, ali iza nje lebdi zao duh koji joj kaže da joj nije mesto u crkvi jer je otrovala majku.

 

Faust je napušta, Mefisto ga vodi u noć veštica gde ga dalje kvari. Mefisto je srećan što je svet pun zla, a Faust se zabavlja ali još uvek voli Margaretu, naziva je milom Gretom i usred veštičjih orgija priviđa mu se bledi uplakani Gretin lik. Mefisto mu kaže da je zaboravi. Greta je bačena u tamnicu na muke kao čedomorka. Faust napada Mefista da je on kriv ali mu Mefisto hladno kaže da Greta nije ni prva ni poslednja koja ubija svoje dete. Očajnom Faustu Mefisto prebacuje da se udružio sa njim i da mora da se drži opklade. Faust je tužan, nesrećan i zahteva da spasi Gretu. Mefisto ga cinično pita: - A ko ju je gurnuo u propast?. Faust ludi od bola i predlaže Mefistu da sa čarobnim konjima spase Gretu ali Mefisto mu kaže da čarolija važi do jutra. U tamnici je okovana Greta koja luda peva. Faust joj govori da je došao da je spase, ali ga ona ne prepoznaje i misli da je dželat i moli ga da još malo živi jer je mlada i ne umire joj se. Za tren ga prepoznaje, kaže šta je učinila, Faust je zove da beže ka slobodi, ali ona odbija jer nema čemu da se nada. Faust je moli i plače jer sviće zora.

 

Tragedija se završava glasom Boga jer je spašena jer se pokajala.Obraća se Bogu i Arhanđelima od kojih moli spasenje. U tragediji "Faust" se pokreću pitanja vrednosti čoveka i smisla života. Faust želi da kroz nauku i ljubav sazna odgovor na to. U njegovom liku je tragedija naučnika i tragedija ljubavi. Kao naučnik izdvojen je od sveta i pravi negativan račun života, očajan je iako ima najveće znanje vremena, ne nalazi smisao života u knjigama zato uz pomoć crne magije želi da prodre u srž vasione. Faust je buntovnik i ne priznaje granice ljudskog saznanja. Njegovo raspoloženje ide od krajnjeg oduševljenja do krajnjeg razočarenja. Faust se teško kvari i odriče humanog opredeljenja. Mefisto je simbol zla i mraka, njegova energija je usmerena protiv života. Faust i Mefisto su u suprotnosti.

 

Mefisto je lukav i pokvaren, te nastoji da humane vrednosti života izloži poruzi, podsmeva se bez osećanja, laže, uživa u zlu i ubistvima. Između njega i Fausta stalno se odvija borba gde Mefisto pobeđuje. Gretina tragedija je u delu drama za sebe, ona potiče iz nižih slojeva i toplo je prikazana sudbinom jednostavne devojke. Greta uspeva da u Faustu probudi ljubav koju Mefisto hoće da uguši. Ona ne traži ništa osim ljubavi, gubi zaštitu porodice, crkve, sredine u kojoj živi, njena tragedija dovodi Fausta u očajanje. Mefisto je isti od početka do kraja, veran razaranju i nanošenju bola, naziv dela "tragedija" odnosi se i na Gretinu sudbinu ali i na Faustov životni put koji je tragedija jer ne može da pronađe smisao života.

 

Likovi

Faust - ima oko 60 godina. U dosadašnjem životu osjetio je samo napor, muku i odricanje. Teži da što više ovlada ljudskim saznanjima, da potpuno razumije svijet, čovjekove tajne i nebeska prostranstva. Oslobađajući se svega što je zemaljsko on se vezuje za nebesko. I dok se vezuje za nebesko, običan život mu se otima i čini mu se nedostupnim, bez obzira što je tako neposredan i blizak. Faust uviđa čovjekovu ništavnost: - crvu sam jednak ja koji rije po prašini... U takvom raspoloženju pomislja na samoubistvo. Ipak, nadvlađuje želja za životom. Izlazi u prirodu gdje mladi i stari slave svoje postojanje. U Faustu se budi želja za takvim životom. Shvata da je bez njega svako saznanje nepotpuno, a čojek prazan i glup. Tad se javlja Mefisto, mracna strana Faustovog bića. Govori mu da se čulni doživljaji i saznanja ne mogu isklučiti iz ljudskog života. Faust pristaje na savez s đavolom.

 

Ja ću na ovom svetu tebi služiti,
bez počinka i stanka što ti srce želi
nabavljaću ti, i nećeš se potužiti.
A kad na onom budemo se sreli
ti ćeš se meni istim tim odužiti.

 

Faust je uvjeren da se čulno u njemu neće uzdići iznad uma, međutim, predodređen za nauku nije se mogao snaći u svakodnevnom životu. Nosio je osjećaj nesigurnosti, ali podmlađen i vođen Mefistom doživljava preobražaje: zaboravlja na nauku i odaje se čulima. Zaljubljuje se u Gretu, osjeća spremnost na solidarnost, na žrtvu za druge. To je znak da se očovječuje. Ali njegovo biće sve više ide za strastima koje isključuju obzir prema drugima. To ga čini egoističnim. Kad nalazi Gretu, pokušava da je spasi, ali ne i po cijenu da izgubi započeti život. Ne ostaje s njom, već s Mefistom odlazi u nove pohode.

 

Mefisto - kao satana nije neprijatelj božanskog poretka, što se vidi iz Prologa na nebu. Između Boga i Mefista vladaju tolerantni odnosi u kojima čak ima i prijateljstva:

 

Volim da katkad vidim se sa starim
i čuvam se da sa njim odnose ne pokvarim.
Baš je videti lepo takvog gospodara
da i s đavolom samim čovečno razgovara.

 

Za sebe kaže da je kritičar i negator svega postojećeg. Poziva Fausta da se preda čulnosti, strastima i svim varkama svijeta. Najprije se pojavljuje kao crni pas, a zatim kao otmjen mladić. Negativno u Mefistu, suprotstavlja se pozitivnom u Faustu. I jedan i drugi imaju nedostatke te se nadopunjuju. Goethe kaže da: - Mefistosa ne možemo tretirati kao izrazito destruktivnu pojavu koja apsolutno šteti čovjeku, već kao činjenicu i faktor otrežnjenja i kompleksnijeg sagledavanja svijete i čovjeka.

 

Margareta - ima nešto više od 14 godina. Obilježava je moralna čistoca. Zainteresovana je za otmjenost i za sve što se razlikuje od malograđanske učmalosti. Siromašna je, ali iskrena, dobra i naivna. Pri prvom susretu sa Faustom ništa ne izmišlja, priča iskreno i otvoreno o sebi, svojim obavezama i nevoljama. Za nju Mefisto kaže:

 

Nema ta nijedan greh
na ispovest je išla zabadava,
nad njom ja nemam sile niti prava.

 

Na planu osjećanja ona je uzvišena nad Faustom: voli predano, intenzivno i spremna je na sve. Zbog čistih osjećanja navukla je na sebe prezir sredine i uvrede brata. Čak ni u smrtnom času ona nema rijeć prezira prema Faustu. U  ime te ljubavi želi da stradanjem svog tijela izbavi dušu.

 

Lična razmišljanja - Ako bi Faust predstavljao običnog čovjeka, Mefisto njegovu lošu, a Greta dobru stranu, tako bi se mogao posmatrati čitav svijet. I sam Mefisto kaže da je dio jedne prvobitne cjeline, tako je i Greta njegov drugi, svijetli dio. Čitav svijet se zasniva na balansu dobra i zla. Važno je šta će prevagnuti u čovjeku, ali je ipak najvažnije doći do umjerenosti. Faust je u početku bio previše zadubljen u nauku i knjige, ne obraćajući pažnju na sitnice i veselje koji su potrebni svakom čovjeku. Čak ga i Vagner upozorava: - Ah ko u sebi sav se knjizi preda, ko u svet jedva i na praznik hodi no izdaleka, durbinom ljude gleda kako će da ih ubedi i vodi. Na put običnog života ga je poveo Mefisto, upoznajući ga sa njegovom čulnom stranom. Mefisto, poput Beatrice koja Dantea vodi kroz pakao, Fausta vodi kroz život. U "životu"  Faust upoznaje ljubav, patnju i bol, kroz koje prolaze svi ostali ljudi. Na kraju tog svog putovanja Faust ostaje jadan naspram Grete. On je ostavlja u zatvoru, a ona se žrtvovanjem svoga tijela trudi da spasi svoju dušu. Faust se vrtio jednom cikličnom putanjom, od knjiga i samoće do bola i samoće. Ako čovjek već pokuša da izmijeni svoj život u pozitivnom smislu i to mu uspije barem malim dijelom, ne smije da se vrati onom prethodnom kojeg je mapustio, makar mu to i Mefisto naređivao.

__________________________________

 

Gete unutar Fausta

 

Nemački književnik, Goethe, član nemačke grupe Iluminati, bio je ispred doba u kom je živeo. Uživao je u okultnom i mističnom, međutim, nije mogao u tome da pronađe smisao života. Okrenuvši se hrišćanstvu, shvata da sve za čim je tragao u životu, može da pronađe u osnovama hrišćanstva. Žali zbog prošlog načina života i želi da se ogradi od njega. Zbog toga piše svoje remek - delo "Faust". On je ovo delo nazvao tragedijom, međutim, slobodno se može nazvati dramom iskupljenja. Goethe je svoj život prikazao u ovoj drami. Dogovor sa đavolom predstavlja članstvo u grupi Iluminati, Faustov život predstavlja Geteov kraj da je ostao veran okultnom, dok Gretin život i njena smrt predstavljaju njegovu svest o gresima iz mladosti i kraj kakav priželjkuje.

 

Ulaskom u grupu Iluminati, prepušta im svoj život na upravljanje. Kada se jednom uđe u takvo udruženje, iz njega nema izlaska. Zbog toga on prikazuje ulazak u grupu kao pakt sa đavolom, a sam čin potpisivanja krvlju metaforično označava tu večnu vernost udruženju iz kog se samo može smrću izaći. Vezu između đavola, iluminata, i Fausta pronalazimo u pentagramu koji se nalazi u Faustovoj kući. Sve što mu Mefisto nudi, nude i okultisti, a to je potpuno fizičko zadovoljstvo - obilje hrane, zabavu, žena koliko duša ište... Međutim, time se samo greh za grehom valja i čovek se sve više udaljava od božanskog i čistog. Da je čisto i nevino iznad pukog zadovoljavanja potreba, priznaje i sam Mefisto kada govori da nema kontrolu nad Gretom jer je ona još mlada, nevina, čista.

 

Gete je bio zgrožen načinom na koji se crkva ponaša. Nikoga više nije briga za samo propovedanje hrišćanstva, već je vera postala posao. Crkva uzima poklone ne vodeći raučna odakle su, od koga su, kakve su prirode, bitno je uzeti sve i bogatiti se. Ni crkva više nije čista, Mefisto ima moć nad njom. Iluminati imaju moć nad njom.

 

Gete je posmatrao svoje prijatelje okultiste kako umiru nezadovoljni i razočarani. Ceo život posvetili su traženju smisla života kroz misticizam, međutim, ne samo da ga nisu pronašli, već su toliko ukaljali svoju dušu i prepustili se grehu, da više ni Bog ne želi da im pomogne. Bog je svemoćan, oprostio bi im i grehe, ali oni su se toliko zaludeli demonskim da su zaboravili na ono što su bili, zaboravili su porodične ideale i svoju religiju. To što su zaboravili donekle je i oprostivo, ali nije oprostivo to što su namerno zaboravili. Namerno su svoje živote izveli na taj put, namerno su potpisali ugovor sa đavolom. To Bog niti želi niti može da prašta. Goethe ih žali jer im je taj smisao života bio blizu, ali opet i toliko daleko. Geteov život bi se isto tako završio da je nastavio da veruje u okultno i odbacuje tradicionalno. Zato, Faustov život jeste prikaz Goetheovog života kakav bi bio. Ne bi pronašao smisao života i nakon smrti bi postao večni Mefistov sluga.

 

Gretin život je ono čemu Gete teži. Teži veri. Greta je mlada devojčica od 14 godina. Nevina je i bela. Neiskusna je. Međutim, zaljubljuje se, pada u vrtlog, u ludost koju ljubav donosi. U tom zanosu daje majci napitak kako bi je uspavala, ne znajući da je to otrov. Ubija majku, čini greh samo zbog toga što je želela da oseti strast. Brat joj strada i na samrti je vređa, da je postala dama niskog morala. Kao vrhunac ludila, ona ubija svoje dete, ali Bog je na kraju ipak spasava. Zašto? Zato što se iskreno pokajala. Ona svoje grehe nije namerno počinila, čini ih pod Mefistovim uticajem, koji nema kontrolu nad njom, ali kontroliše događaje oko nje. I ljubav joj muti razum. Ljubav je način na koji Mefisto dopire do nje. Ljubav prema čoveku je zlo koje joj je ludost donela. Međutim, njena čista duša nije zaboravila na Boga i ljubav koja nije zla, ljubav Boga prema čoveku i ljubav čoveka prema Bogu. Gete za ljubav prema čoveku kroz Gretin život govori da je ovozemaljska potreba i da je izgubila vrednost. Zbog toga on više ne veruje u ljubav prema čoveku. Gretina želja da ostane u tamnici, da ne pobegne sa Faustom pokazuje Goetheovo shvatanje ovozemaljske ljubavi. Ona ostaje u tamnici jer oseća božju ljubav, oseća kako će je Bog izbaviti. U pravu je, Bog dolazi po nju i vodi je sa sobom. Vodi dušu koja se pokajala za grehe na koje ju je đavolji posao naterao.

 

U poslednjoj sceni, u tamnici, Gete je pokazao da je shvatio da smisao života može da pronađe u iskrenom hrišćanstvu, pravom hrišćanstvu, izvornom, a ne onom koje okruženje nameće. Shvata da je smisao života u ljubavi prema Bogu. Shvata da se hrišćanstvo temelji na iskrenom pokajanju. Kaje se zbog greha koje je namerno počinio u mladosti; kaje se što je bežao od Boga, što ga je gurao od sebe, što je njegovu ljubav odbacivao. Iskreno se kaje i nada da nije kasno da ga Bog čuje, jer je, ipak, namerno grešio. Veruje da će biti spasen. Veruje, oseća ljubav prema bogu, nada se. Zbog toga će ga Bog uzeti k sebi. Spasen je.

________________________________

 

Johann Wolfgang Goethe, rođen je 28. avgusta 1749. u Frankfurtu na Majni od oca Johana i majke Katarine, ćerke tadašnjeg gradonačelnika Frankfurta. Zahvaljujući njoj, od rane mladosti je imao značajne veze sa uglednim ličnostima u gradu. Od osmoro dece njegovih roditelja preživeli su samo Goethe i njegova sestra Kornelija. U svojoj mladosti, Goethe je, pored uobičajenih predmeta u školi, posebno izučavao latinski, grčki, francuski i engleski jezik, a često je imao i posebne časove plesa, jahanja i mačevanja. U ovom periodu majka mu je usadila ljubav prema lutkarskom pozorištu. On je rekao da kada bi deca rasla prema ranim indikacijama, svet bi bio ispunjen genijima.

1765. godine Goethe se upisuje na studije prava u Lajpcigu, po očevoj želji. Studije su mu išle traljavo, a on je umesto prava „studirao život". U ovom periodu je nekoliko puta bolovao od polno prenosivih bolesti. U jesen 1768. godine se vraća kući na lečenje, gde su ga negovale majka i sestra. Tokom oporavka padao je u samokritičko raspoloženje i zanimao se za religioznu mistiku. Interesovao se i za alhemiju, astrologiju i okultnu filozofiju, a upravo svaka od ovih nauka ostaviće trag u njegovom najpoznatijem delu – Faustu. 1770. godine otac ga vraća na studije u Strazbur. Ove godine objavljuje svoju prvu zbirku poezije, ali anonimno. U ovom periodu mnogo stvara, međutim većinu svojih dela spaljuje. U Strazburu se upoznao sa Johanom Herderom, koji je u ovaj grad došao zbog operacije na oku. Herder je pobudio u njemu zanimanje za Šekspira, kao i za narodno stvaralštvo. Francuska vlada Geteu nudi posao, ali ga on odbija jer želi da ostane "originalni genije".

 

1771. godine je diplomirao, ali njegova pravnička karijera nije potrajala dugo, svega nekoliko meseci. Ovo je period u kom piše pod uticajem gotskog nemačkog ideala, ali i delima drevne Grčke, posebno se diveći Pindaru, nazivajući ga najvećim lirskim pesnikom antike. Oseća da je rođen za velika dela, ali još uvek nije sasvim siguran u to. Gete smatra da je zadatak pesnika da opisuje stvarni svet, a ne izmišljeni, jer je pesnik "rođen da gleda i stvoren da vidi".


1774. godine Goethe je objavio prvi nemački ljubavni roman "Jadi mladog Vertera". Te godine je preminuo Luj XV, francuski kralj. Gete ovim romanom stiče popularnost, ali ga crkva optužuje da opravdava i propagira samoubistvo, što hrišćansko učenje smatra velikim grehom. Nažalost, i veliki broj kritičara poriče umetnost genjovih radova. Kritikuju ga kao prostog podržavaoca grčke antike, kao propagatora nemorala, koji je potpuno ravnodušan prema opštim društvenim i političkim namerama, a neki mu čak zameraju da ne zna ni sopstveni maternji jezik.

 

1775. godine Goethe postaje lični savetnik vajmarskog vojvode Karla Avgusta. 1782. dobio je plemićku titulu i u skladu sa tim počeo da se potpisuje kao Johann Wolfgang fon Goethe. On se teško snalazi u dvorskom krugu. Fridrih Engels u svom članku o Geteu iz 1846. godine piše da se u Geteu stalno odvijala neprekidna borba između genijalnog pesnika, koji se gadi mizerije svoje okoline, i vajmarskog tajnog savetnika, koji se oseća prinuđen da s tom mizerijom sklapa primirje i privikava se na nju. Gete se jednom malo našalio (mada možda i nije) i rekao da kada bi sebe samog upoznao, da bi pobegao glavom bez obzira.


On je svojim delima značajno uticao na osnivanje nemačkog idealističkog pokreta "Sturm und Drang" koji se borio protiv apsolutističke tiranije propagiranjem individualnosti. Oni okreću leđa literaturi koja teži prosvećivanju i bave se strastima, osećanjima, instinktima. Njihove ideje prevazilaze vreme u kojem žive i u svojim delima stvaraju svet kakav bi trebao da bude, a ne kakav zaista jeste, najavljujući skori dolazak romantizma. Gete je gradio na temeljima svojih prethodnika, ali je i veoma dobro uviđao da se fokus umetničkog izraza premešta ka čulima, ka emocijama, mada se čuvao od viška osećanja. Trudio se da pronađe ravnotežu između starih i novih vrednosti, a shvako preterivanje nazivao bolešću: Ništa gore od mašte bez mere.

 

1794. godine se sprijateljuje sa Šilerom i ovo prijateljstvo će potrajati sve do Šilerove smrti 1805. godine.
1806. godine se venčao sa Kristinom, sa kojim je dobio sina Karla.


Goethe se razboleo 1832. godine. Iako je dobio običnu prehladu, njegovo staračko telo nije imalo snage da se odupre. Sedeo je u svojoj fotelji i dremao, a ubrzo tog dana je upitao svog slugu koji je datum, na šta mu je ovaj odgovorio da je 22. mart. Tada je Goethe rekao: Dobro je, počelo je proleće, znači da ću se brže i lakše oporaviti, a zatim je pao u dubok san. Na tren se probudio i prošaptao: Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?, da bi samo trenutak pre smrti uzviknuo: Svetlosti... Još više svetlosti! Umro je u 83. godini života i sahranjen je na Starom groblju u Vajmaru. Govorio je da svaka natprosečna osoba ima određenu misiju zbog koje je rođena.

 

Napisao je djela: Patnje mladog Werthera; Rimske elegije; Srodne dušeGodine učenja Vilhelma Meistera; Zapadno - istočni divani, Bauk i Fausta kao vrhunac njemačkog stvaranja.

7 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Johann Wolfgang Goethe - Faust

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u