Johann Wolfgang Goethe - Bauk

Johan Volfgang Gete - Bauk

Struktura dela - U strukturi ove Geteove balade uočavaju se tri segmenta:

1. govor lirskog subjekta - prva i osma strofa;

2. dijalog oca i sina - druga, čegvrta i šesta strofa;

3. baukovo obraćanje detetu - treća, peta i sedma strofa.

Govor lirskog subjekta sveden je samo na dve strofe koje predstavljaju spoljašnje sagledavanje događaja: slikanje prostora, vremena i atmosfere i uvođenje u priču dva ljudska bića koja su se našla u nevremenu i nevolji - uvođenje predmeta (teme) kazivanja (prva strofa); komentar kraja događanja i priče i poeita o uzaludnosti i nemoći ljudskog bića u borbi protiv smrti (osma strofa). Govor lirskog subjekta uokviruje veliku dramu čiji su akteri bauk, dete i otac. Fabula je jednostavna: otac sa bolesnim sinom u naručju jaše kroz vetrovitu noć i pusti kraj grejući dete svojim toplim grudima. Detetu, koje je u groznici i bunilu, javljaju se halucinantne slike bauka koji ga zove i mami obećanjima. Otac razuverava sina da mu se samo pričinjava slika bauka i njegovih kćeri i da su to samo noćne magle, šum lišća i povijanje vrba pod naletima vetra. Kada je s mukom i jadom svim stigao kući, na njegovim grudima je bilo mrtvo čedo.

U središnjem delu balade paralelno teku dve linije događanja. Na jednoj strani su baukove replike upućene detetu sa pozivom i obećanjima, a na drugoj strani je dijalog oca i bolesnog sina.

Bauk je proizvod detetovih halucinacija u groznici i bunilu, ali je slika bauka stvorena ranije, u detetovoj stvarnosti, kada su odrasli smirivali njegove nestašluke pričama o bauku koji odvodi nemirnu decu. Apstraktni bauk sa jave sada u bunilu dobija jasne konture - on je živo biće koje se kreće i govori, koje, kao i ljudi, ima porodicu - majku i kćeri. On se obraća detetu sa drago čedo, slatko čedo pozivajući ga da pođe sa njim na prekrasne igre i branje šarenog cveća. Obećava šareno ruho i igre sa njegovim kćerima: One će noću igrat lagani tanac svoj - i ljuljaće te brižno i pevat slatki poj. Ali posle tako lepih reči i obećanja bauk će pokazati svoje pravo lice: Nećeš li milom, silom odneću tebe ja.

Dijalog oca i bolesnog sina otkriva dramu dva ljudska bića koja se bore za život protiv smrti. Sin to čini odupiranjem bauku i njegovim upornim pozivima; obraćajući se ocu (O, oče) i privijajući se uz njega tražeći zaštitu od onoga što se javlja u njegovim halucinantnim slikama. Otac to čini privijajući sina i grejući ga svojim telom; ukazujući mu na pravi smisao viđenih predmeta i pojava u nastojanju da ga smiri; žureći kući duboko prožet jezom sluteći nesreću. Tragika ova dva ljudska bića pojačana je vremenskim nepogodama i mračnom i jezivom atmosferom kroz koju se probijaju otac i bolesni sin - pustoš, noć, magle, vetar, vihor, stud.

Umetnički postupak - U prvoj strofi pesme lirski subjekt najavljuje predmet (temu) pesme i pevanja: Ko jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?

To otac s čedom svojim kroz pusti jaše kraj;

djok vije vihor besni i strašna seče stud,

on dete svoje grli, o toplu greje grud.

Ovu najavu odlikuje sažetost iskaza i bogatstvo iskazanog - umetničkih slika. Prvi katren sadrži tri elementa:

1. stih: pitanje

2, 4. stih: otac i sin

3. stih: atmosfera.

Postavljeno pitanje: KO jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj? ima motivacionu funkciju: da pitanjem privuče pažnju i zainteresuje za ono što će slediti kao odgovor na pitanje. Ovaj stih je krcat senzacijama kao podsticajnim agensima da čitalac vizuelno doživi kretnje i atmosferu:

neko  JEZDI

POZNO doba NOĆI

VETAR

Tu je kretanje, doba noći, vetar. Gde je kretanje (a ono je predočeno glagolom JEZDI), tu je pretpostavka i sugestija da je reč o ljudskom biću. Atmosferu dočaravaju prilog POZNO i imenice NOĆ i VETAR. Slika atmosfere dopunjava se trećim stihom, odnosno slikama BESNOG VIHORA koji vije i STRAŠNE STUDI koja seče. Na pitanje postavljeno u prvom stihu sledi odgovor drugim i četvrtim stihom:

To otac s čedom svojim kroz pusti jaše kraj;

----

on dete svoje grli, o toplu greje grud.

Ovim stihovima su otkriveni glavni akteri baladične priče i tema pevanja. Njima se pre svega dopunjava slika atmosfere (kroz PUSTI jaše kraj), ali se i nagoveštava nešto u vezi sa detetom (dete svoje grli, o toplu greje grud). Na taj način motivaciona funkcija proširena je na celu strofu - slika oca i deteta u onakvoj atmosferi sugeriše neko neprijatno događanje i sumoran kraj priče.

Umiranje deteta u očevom naručju predočeno je na posredan način, kroz halucinantna viđenja predmeta i pojava. Bauk je umetničko sredstvo toga predočavanja. U groznici i bunilu detetu se priviđa bauk. Noćne magle vidi kao kretanje bauka; šum lišća pod navalama vetra doživljava kao baukove pozive; povijanje vrba pod udarima vetra vidi kao baukove kćeri koje ga pozivaju sebi. Bauk je ovde simbol smrti: tokom cele priče on uporno priziva bolesno dete kraju mom prvo lepim rečima (drago čedo, slatko čedo, čedo) a potom pretnjom (Nećeš li milom, silom odneću tebe ja) u kojoj ODNEĆU TEBE najdirektnije sugeriše pretnju smrti (u govoru se veli: Odnela ga smrt). Bauk (smrt) grabi bolesno dete kome lice biva prekriveno bledilom.

Završna strofa, kao deo okvirnog kazivanja lirskog subjekta, zaokružuje priču balade tragičnom poentom o nemoći pred zlom:

Dubokom prožet jezom otac uskori gred,

u naručju mu sinak od bola bled;

a kad je pred dom stigo s mukom i jadom svim,

mrtvo je čedo bilo na grudma njegovim.

Oca obuzima jeza od strepnje za detinji život posle onog bauk me grabi sad. Sve muke, fizičke i duševne, nisu donele plod. Našao se pred strašnom istinom o uzaludnosti ljudske borbe i nemoći čoveka da se izbavi od zla (smrti). U ovoj strofi je poenta o pobedi zla i ljudskom porazu u borbi sa zlom. Ovakva poenta sasvim je u skladu sa vremenom u kome je pesma nastala, sa svetskim bolom kao dominantnim raspoloženjem epohe.

Oblik i izraz - Bauk je balada po motivu (stradanje, smrt), po sumornoj atmosferi i tonu, po razrešenju radnje (smrt), po poenti (uzaludnost borbe sa zlom, poraz).

Iako je pesma prevedena, a zasluga za kvalitet teksta koji čitamo pripada vrsnom pesniku i prevodiocu Aleksi Šantiću, ne možemo a da ne istaknemo ono što smo primetili čitanjem: savršen sklad teme i radnje sa tonom pevanja, ali i savršenu formu pesme. Pesma je ispevana u osam katrena, u trinaestercu (osim jednog jedanaesterca), sa paralelnom rimom AABB.

Izraz (jezik i jezička sredstva) u skladu je sa poetikom vremena u kome je pesma nastala: raskošan jezik sa obiljem epiteta koji doprinose konkretizaciji poetskih slika.

BAUK - Od onomagoieje BAU-BAU, kornšćene za nlašenje (smirivanje) nemirnog deteta, nastala je imenica BAUK, koja označava izmišljeno živo strašilo. U narodnom verovanju bauk je zamišljeno zlo biće koje uliva strah - strašilo; onaj koji uliva strah (On je bauk za sve đake); ono što plaši (Matematika je bila bauk).

Johann Wolfgang Goethe - Bauk - verzija 2

__________________________________

Johann Wolfgang Goethe - Bauk

Ko to jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?
To otac sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj.

Dok vije vihor besni i strašna seče stud,
On dete svoje grli, o toplu greje grud.

Što sine skrivaš tako lice i pogled svoj?
Bauka zar ne vidiš, oče, u noći toj?

Bauka, krunu onu i njegov dugi skut?
To sine, noćne magle prelaze neba put.

"O drago čedo, hodi i podji sa mnom ti!
Prekrasne igre mnoge zajedno ćemo igrati,

Po obalama cveće šareno ćemo brat'
Majka će moja tebi zlaćeno ruho dat."

O oče, zar ne čuješ šta zbori bauk taj,
Kako me tiho zove i mami u svoj kraj?

Smiri se, čedo moje, to nije bio glas
Iz suhog lišća vetar pozdravlja šumom nas.

"Hoćeš li, slatko čedo, hoćeš li kraju mom?
Tebe će moje kćeri paziti ljubavlju svom

One će noću igrat' lagani tanac svoj
I ljuljaće te brižno i pevat' slatki poj"

O oče, zar ne vidiš otud u onaj mrak
Da baukove kćeri rukom mi daju znak?

Da čedo moje, vidim, al' tebe vara gled
To noćni vetar starih povija vrba red.

"Ja volim čedo tebe i lice što ti sja,
Nećeš li milom, silom odneću tebe ja!"

O oče, on me hvata, bauk me grabi sad,
Bauk mi,oče, evo zadade bol i jad!

Dubokom prožet jezom otac uspori gred
U naručju mu sinak od bola bled,

A kad je pred dom stig'o s mukom i jadom svim,
Mrtvo čedo bilo na grudima njegovim.

_________________________________

Johann Wolfgang Goethe, rođen je 28. avgusta 1749. u Frankfurtu na Majni od oca Johana i majke Katarine, ćerke tadašnjeg gradonačelnika Frankfurta. Zahvaljujući njoj, od rane mladosti je imao značajne veze sa uglednim ličnostima u gradu. Od osmoro dece njegovih roditelja preživeli su samo Goethe i njegova sestra Kornelija.

U svojoj mladosti, Goethe je, pored uobičajenih predmeta u školi, posebno izučavao latinski, grčki, francuski i engleski jezik, a često je imao i posebne časove plesa, jahanja i mačevanja. U ovom periodu majka mu je usadila ljubav prema lutkarskom pozorištu. On je rekao da kada bi deca rasla prema ranim indikacijama, svet bi bio ispunjen genijima.

1765. godine Goethe se upisuje na studije prava u Lajpcigu, po očevoj želji. Studije su mu išle traljavo, a on je umesto prava „studirao život". U ovom periodu je nekoliko puta bolovao od polno prenosivih bolesti. U jesen 1768. godine se vraća kući na lečenje, gde su ga negovale majka i sestra. Tokom oporavka padao je u samokritičko raspoloženje i zanimao se za religioznu mistiku. Interesovao se i za alhemiju, astrologiju i okultnu filozofiju, a upravo svaka od ovih nauka ostaviće trag u njegovom najpoznatijem delu – Faustu. 1770. godine otac ga vraća na studije u Strazbur. Ove godine objavljuje svoju prvu zbirku poezije, ali anonimno. U ovom periodu mnogo stvara, međutim većinu svojih dela spaljuje. U Strazburu se upoznao sa Johanom Herderom, koji je u ovaj grad došao zbog operacije na oku. Herder je pobudio u njemu zanimanje za Šekspira, kao i za narodno stvaralštvo. Francuska vlada Geteu nudi posao, ali ga on odbija jer želi da ostane "originalni genije".

1771. godine je diplomirao, ali njegova pravnička karijera nije potrajala dugo, svega nekoliko meseci. Ovo je period u kom piše pod uticajem gotskog nemačkog ideala, ali i delima drevne Grčke, posebno se diveći Pindaru, nazivajući ga najvećim lirskim pesnikom antike. Oseća da je rođen za velika dela, ali još uvek nije sasvim siguran u to. Gete smatra da je zadatak pesnika da opisuje stvarni svet, a ne izmišljeni, jer je pesnik "rođen da gleda i stvoren da vidi".

1774. godine Goethe je objavio prvi nemački ljubavni roman "Jadi mladog Vertera". Te godine je preminuo Luj XV, francuski kralj. Gete ovim romanom stiče popularnost, ali ga crkva optužuje da opravdava i propagira samoubistvo, što hrišćansko učenje smatra velikim grehom. Nažalost, i veliki broj kritičara poriče umetnost genjovih radova. Kritikuju ga kao prostog podržavaoca grčke antike, kao propagatora nemorala, koji je potpuno ravnodušan prema opštim društvenim i političkim namerama, a neki mu čak zameraju da ne zna ni sopstveni maternji jezik.

1775. godine Goethe postaje lični savetnik vajmarskog vojvode Karla Avgusta. 1782. dobio je plemićku titulu i u skladu sa tim počeo da se potpisuje kao Johann Wolfgang fon Goethe. On se teško snalazi u dvorskom krugu. Fridrih Engels u svom članku o Geteu iz 1846. godine piše da se u Geteu stalno odvijala neprekidna borba između genijalnog pesnika, koji se gadi mizerije svoje okoline, i vajmarskog tajnog savetnika, koji se oseća prinuđen da s tom mizerijom sklapa primirje i privikava se na nju. Gete se jednom malo našalio (mada možda i nije) i rekao da kada bi sebe samog upoznao, da bi pobegao glavom bez obzira.

On je svojim delima značajno uticao na osnivanje nemačkog idealističkog pokreta "Sturm und Drang" koji se borio protiv apsolutističke tiranije propagiranjem individualnosti. Oni okreću leđa literaturi koja teži prosvećivanju i bave se strastima, osećanjima, instinktima. Njihove ideje prevazilaze vreme u kojem žive i u svojim delima stvaraju svet kakav bi trebao da bude, a ne kakav zaista jeste, najavljujući skori dolazak romantizma. Gete je gradio na temeljima svojih prethodnika, ali je i veoma dobro uviđao da se fokus umetničkog izraza premešta ka čulima, ka emocijama, mada se čuvao od viška osećanja. Trudio se da pronađe ravnotežu između starih i novih vrednosti, a shvako preterivanje nazivao bolešću: Ništa gore od mašte bez mere.

1794. godine se sprijateljuje sa Šilerom i ovo prijateljstvo će potrajati sve do Šilerove smrti 1805. godine.
1806. godine se venčao sa Kristinom, sa kojim je dobio sina Karla.

Goethe se razboleo 1832. godine. Iako je dobio običnu prehladu, njegovo staračko telo nije imalo snage da se odupre. Sedeo je u svojoj fotelji i dremao, a ubrzo tog dana je upitao svog slugu koji je datum, na šta mu je ovaj odgovorio da je 22. mart. Tada je Goethe rekao: Dobro je, počelo je proleće, znači da ću se brže i lakše oporaviti, a zatim je pao u dubok san. Na tren se probudio i prošaptao: Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?, da bi samo trenutak pre smrti uzviknuo: Svetlosti... Još više svetlosti! Umro je u 83. godini života i sahranjen je na Starom groblju u Vajmaru. Govorio je da svaka natprosečna osoba ima određenu misiju zbog koje je rođena.

Napisao je djela: Patnje mladog Werthera; Rimske elegije; Srodne duše; Godine učenja Vilhelma Meistera; Zapadno - istočni divani, Bauk i Fausta kao vrhunac njemačkog stvaranja.

Johann Wolfgang Goethe - Faust

Johann Wolfgang Goethe - Godine učenja Vilhelma Majstera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Putnikova noćna pjesma