Jean Paul Sartre - Prljave ruke lektira

Jean Paul Sartre - Prljave ruke

Jean Paul Sartre - Prljave ruke

 

Kada govorimo o angažovanoj umetnosti, obično mislimo na politički angažman i ona dela koja imaju za cilj da nas pridobiju za određenu doktrinu. Dela ove vrste estetski obično nisu naročito uspela. Kada Sartr govori o angažovanoj književnosti, on misli na nešto drugo: sva velika književna dela, velika su jer nam govore nešto veliko i važno što nas se tiče, to znači da su angažovana.

 

Sartreova dramska dela su angažovana u oba smisla: on nam zaista sve vreme "prodaje" jednu doktrinu, ali ona čak ni u jednoj nedvosmisleno političkoj drami kao što su Prljave ruke nije politička nego filozofska. U Prljavim rukama imamo posla sa ovakvim i onakvim komunistima, anarhistima, monarhistima, službama, aktivistima, izdajnicima... sve sami političari, sukobljeni da sukobljeniji ne mogu biti, ali nam se ni u jednom trenutku ozbiljno ne sugeriše da su neki od tih političkih pogleda ispravniji od onih drugih. Komunizmu se posvećuje malo veća pažnja samo zato što se sve dešava unutar Partije, čije ružno naličje takođe vidimo. Sartr je filozof, ono najbitnije što ima da nam saopšti prevazilazi ovozemaljske ideologije (paradoksalno veličajući ovozemaljsko). Pogled na svet koji nam on nudi je egzistencijalizam.

 

Egzistencijalizam

 

Prema većini filozofskih i svim religijskim sistemima, esencija prethodi egzistenciji, što znači da postoji neka nepromenljiva ljudska suština, koja se prema različitim učenjima nalazi u nama (psihološka učenja o karakteru) ili izvan nas (bog), u svakom slučaju, celokupni život nekog pojedinca odvija se u skladu sa njom. Govorimo o metafizici (ontologiji). Osim u filozofskim sistemima, metafiziku nalazimo i u književnosti, pa tako možema na primer govoriti u metafizici u romanima Dostojevskog. U centru svake metafizike je ideja da suština (esencija) ima veću težinu od ovozemaljskog života (egzistencije). Egzistencijalizam je antimetafizika. Ne postoji ništa osim nas, a i mi smo ništa dok sami sa sobom nešto ne uradimo. Čovek je slobodan da bira i definisan sopstvenim izborom, on nije ništa drugo do zbir onoga što u životu učini: delanje daje težinu egzistenciji.

 

Sartreove drame su egzistencijalističke, dakle filozofske. Ova konstatacija je u kritičkoj literaturi obično praćena verbalnim prevrtanjem očiju, čemu ne vidim opravdan razlog - nije li jedinstven pogled na svet ono što tražimo kod svakog pisca i u svakom delu?

 

Egzistencijalističko pozorište Sartre je nazvao pozorištem situacija. Junaci bivaju dovedeni u granične situacije u kojima moraju da naprave izbor i da na taj način "biraju sebe same". Među likovima dolazi do sukoba, ali ti sukobi nisu posledica razlika u karakterima, nego su po sredi sukobi prava. Napustili smo teren psihologije i krećemo se na polju ideja i morala, što znači da se sve što se dešava i nas tiče, drugim rečima - angažuje nas.

 

Prljave ruke

 

Prljave ruke nas uvlače u svet rata. Ne vidimo front ni mrtve vojnike, nismo upućeni ni u strategiju uperenu protiv spoljnih neprijatelja zemlje, vidimo nešto mnogo ružnije, prljavo naličje. U pozadini se odvija borba za vlast u maloj zemlji kroz koju defiluju Nemci i Rusi, kad na koga dođe red. Radnja se odvija u drugoj polovini II svetskog rata u izmišljenoj zemlji, Iliriji, za koju je kao model najverovatnije poslužila Mađarska. U zemlji postoje tri centra moći, tri političke opcije i, naravno, tri ideologije. Ideologija je ono što jednom centru moći daje dignitet, međutim ona je tu samo radi reda, jer pravi cilj nikome nije ostvarivanje tih velikih sistema: jedini cilj je vlast. Pomenuta tri centra moći se umnogome uzdaju u spoljne, okupatorske sile: monarhisti su povezani sa Nemcima, proleteri očekuju Ruse, a treća opcija je Pentagon. Bliži se kraj rata i predstavnici tri strane shvataju da bi bilo pametno da formiraju zajedničku vlast, koja bi bila, kao što to obično biva, "u interesu naroda".

 

U tako interesantnom ambijentu posmatramo jednog čoveka kako donosi svoje odluke i radi ono što radi da bi zadobio "težinu". Igo Barin je intelektualac sa doktoratom. Napustio je svoju imućnu porodicu i vrednosti svoje klase da bi stupio u Partiju, u kojoj jedno vreme uređuje novine. Stalo mu je do ideja, a ne do političkog pragmatizma. Nema većeg komuniste od njega, ali bez obzira na to ljudi u partiji ga ne prihvataju u potpunosti. Uglavnom svima smeta to što je intelektualac, što ume da misli i što nikad nije bio gladan.

 

ŽORŽ: Nismo mi iz iste Partije.

ODERER (Igou): Zar ti nisi od naših?

IGO: Jesam

ODERER: Dakle?

SLIK: Možda smo iz iste Partije, ali nismu u nju ušli iz istog razloga.

ODERER: Tamo se uvek ulazi iz istog razloga.

SLIK: Dozvoli, on je to učinio zato da bi naučio sirotinju da poštuje sebe.

ODERER: Uh!

ŽORŽ: Sam je to rekao.

IGO: A vi, vi ste ušli u Partiju samo zato da biste se nažderali. Sami ste to rekli.

 

Partija funkioniše kao mehanizam. Ljudi su obični točkići i zupčanici koji ne treba da misle ni da imaju sopstvenu volju; oni jedino treba da budu upotrebljivi.

 

Može li intelektualac, može li jedan samosvestan, misleći čovek da bude upotrebljiv? Ili je lični integritet luksuz koji se ne prašta?

 

Evo ukratko Igoovog slučaja: dosadilo mu je da ga svi gledaju kao finog intelektualca i tražio je akciju, da mu se dodeli zadatak koji će izvršiti kako bi se potvrdio pred sobom i drugima. Nalažu mu da ubije jednog čoveka, "klasnog izdajnika", Oderera. Istina je u stvari da je u Partiji postojao rascep i da mu je sa vrha krila u kome se slučajno našao naloženo da ubije lidera drugog krila koji bi, kada bi mu pošlo za rukom da formira vlast zajedno sa monarhistima i Pentagonom, postao izuzetno moćan. Trebalo ga je skloniti, a onda uraditi upravo ono što je on planirao. Igo o tim planovima pojma nema.

 

Igo se nalazi u apsurdnoj situaciji: ne znajući prave motive svojih nalogodavaca, vezuje svoje samopoštovanje za ubistvo koje namerava da izvrši. Tražio je zadatak, dobio ga je i sada mora da uradi ono što je rekao da ne bi ispao kukavica ili izdajnik. Takođe, on ne odobrava Odererove planove (za koje, rekli smo, ne zna da se poklapaju sa planovima sa čela dela partije kome on pripada), ali ovo i dalje nije dovoljno da bi zaista ubio čoveka.

 

IGO: (...) On pije, puši, govori mi o Partiji, pravi planove, a ja mislim kako će već sutra biti samo lešina: pa to je perverzno. Jesi li mu videla oči? (...) Ubistvo - kažem da je van razuma. Povučeš obarač i posle ne razumeš ništa od onog što se dešava. (...) To je isto, ubiti, umreti, čovek je podjednako sam. On ipak ima sreće - umreće samo jedanput. Dok ja, ja ga već deset dana ubijam svakog minuta. (...)

 

ODERER: Kakva je to strast koja vas sve tera da igrate ubice? To su ljudi bez mašte: njima je svejedno što će nekoga poslati u smrt, jer nemaju nikakvu predstavu o tome šta je život. (...)

 

Pored toga što je sam čin ubistva nezamisliv kad je Igo u pitanju, događa se to da on postaje očaran Odererom - on je stvaran, živ čovek, ostvaren u egzistencijalističkom smislu, hodajuća harizma. Zatim, Oderer je prvi čovek u partiji koji Igoa razume i koji ga prihvata baš takvog kakav je. Trebalo je da budu na istoj strani. Igo je na dobrom putu da odustane od ubistva, ali na kraju ipak ubija, iz potpuno novog razloga: nije samo Igo očaran Odererom, očarana je i njegova supruga Džesika, koja odlazi kod Oderera, oni se poljube i Igo ih zatekne... Moglo bi se reći, a to je i Igoov zaključak na kraju, da je ubistvo posledica slkučajnog spleta okolnosti (da, nešto poput onoga kad je Merso ubio Arapina u Strancu). U svakom slučaju, izvršenje se pretvara u Igoov lični promašaj koji rezultira izjavom "Nisam upotrebljiv!" na kraju drame.

 

Igo je otišao u krajnost koja ga je dovela do propasti, ali vidimo da je ipak moguće i očuvati lično dostojanstvo, i opstati - samo ako se prihvataju kompromisi, ako se razmišlja kao političar i balansira. Igo je živeo u oblacima; ne može se delati, a ne isprljati ruke i to ne samo krvlju... Oderer je uspešno očuvao integritet i postao lider, ali da bi nešto kasnije postao mrtav lider.

 

Sukob junaka sa svetom je centralna tema Sartreovih drama. On se u tom pogledu više ugleda na grčke tragičare nego na svoje savremenike, međutim ustrojstvo sveta u antičkoj drami (izuzetak su Euripidove tragedije) čvrsto je i neproblematično, dok u svetu sa kojim se suočavaju Sartrovi junaci takvog reda nema. Ovom prilikom sam zaobišla ta pitanja, ali ću o njima pisati u sledećem tekstu - o Sartrovoj drami Muve.

 

Valentina Đorđević

__________________________________

 

Jean Paul Sartre (21. jun 1905 - 15. april 1980. godine) je bio francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisuje prestižnu Visoku školu normi (1924), u kojoj će sresti svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije. Po završetku studija radi jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, zatim odlazi u Berlin, gde proučava Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavljuje (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skicu teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) nudi "Galimaru" roman Melanholija. Poznati izdavač ga odbija. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom.

 

Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 - 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960).

 

Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971).

 

Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). "Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme", Jean Paul Sartre je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama.

 

Jean Paul Sartre - Egzistencijalizam je humanizam

Jean Paul Sartre - Mučnina 

Jean Paul Sartre - Šta je književnost - esej

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Jean Paul Sartre - Prljave ruke

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u