Janko Veselinović - Nedelja

Oprostite i meni i zanosu mome, jer se danas vraćam svome detinjstvu! Mile uspomene lebde oko mene kao laki leptiri, pa mi se razastrle pred očima kao kakva velika bašta, prepuna šarenog, mirisnog cveća... I, gledeći sve to, sećam se svoje detinjske crkve, sećam se kako se u grud'ma mojim zažegao jedan plamen koji me je i grejao i greje i koga ne mogoše zagasniti ni sve bujice burnoga života što prejuriše preko glave moje... Još mi – čini mi se – odjekuje u uvu prvi srebrni zvuk sa beloga zvonika koji je podigao oči moje plavome nebu, a dušu kao kad izneo visoko, više od onih sjajnih zvezdica...

Ima vas, koji, možda niste ni čuli za glogovačku crkvu... Da reknem koju o njoj!

Na severozapadnom kraju Mačve, pola sahata od Drine, na drumu Šabac - Rača, leži maleno selo Glogovac. Lepa i ponosita crkva je jedini ukras toga sela. Ta je crkva tu od starina. Upravo ona je menjala nekoliko mesta u okolini, ali je od vajkada tu. Pored crkve je škola, koja je stara koliko i crkva. To je najstarija crkva u Mačvi. Možda se ni pod jednim krovom crkvenim u Srbiji nije slegalo toliko sveta na bogomolju kao pod njenim. Čak i danas je to najveća crkvena opština u Mačvi: Glogovac, Crna Bara, Banovo Polje, Sovljak, Salaš Crnobarski i Klenje, to su šest sela koja sačinjavaju njenu opštinu. Četiri sveštenika služe službu i propovedaju slovo Božje pobožnom narodu koji se svake nedelje i praznika stiče na molitvu.

U doba, o kome vam pričam, crkvena opština Glogovačke crkve bila je još veća. Sem pobrojanih sela dolazila su Glogovačkoj crkvi još i ova sela: Bogatić, Dublje i Badovinci. Onda je ta crkva imala šest sveštenika: pop Stevan iz Crne Bare, pop Živko iz Bogatića, pop Stanojlo iz Klenja, pop Teša iz Badovinaca, pop Raća iz Dublja, pop Đorđe iz Glogovca. Svi su oni služili Bogu i narodu svom. A ja ću vam u ovoj maloj pričici opisati jedan nedeljni dan.

I

Bio je lep dan rane jeseni, a subota. Marko Luča, crkvenjak, odmah po ručku, diže se na gumno noseći vršaći jedek u ruci. Načupa veliko breme slame, veza u jedek, zabaci na rame, pa se uputi školi koja je baš uza samu crkvu bila. Kad dođe pred školu, on spusti breme pa uđe.
– A... ti si, Marko?
– Ja, učitelju.
– Don'o si slame?
– Ja. Hoću da malo pometem sobu, pa da prostrem.
– Dobro, dobro.

Marko uđe u jednu sobicu, koja je bila preko od učiteljeve sobe i koja se zvala „popovska soba". To beše prosta soba, okrečena; jedna trećina njena bila je patosana cigljom, a druga dva dela trenicom. Pod trenični dignut je sa nešto malo više od podlanice iznad cigljanog poda, pa je u ovoj prilici zgodno služio kao krevet.

Marko pomete sobu pa onda unese ono breme slame i razastre po drvenom podu. Onda uze jedan veliki pokrovac pa prostre preko celog kreveta po onoj slami. Zatim poređa jastuke ... i postelja bi? pripremljena.
– Da li dođe moj Živojin? – upita učitelja, koji u taj par uđe u sobu.
– Tu je.
On dozva sina pa ga posla Krsmanovoj kući po jagnje. Dečko potrča da izvrši nalog očev.
– Čekaj. Reci Krsmanu neka mi pošlje jednog dečaka.
Živojin ode.
Marko se diže u crkvu da je opaje i počisti, iako je to već ranije učinio. Bio je čovek čistunac pa trunku nije mogao trpeti.

Dok je on još po crkvi posla gledao, dođe pop Teša iz Badovinaca. Preturio resanik, gunj, preko ramena pa dopešačio.
– Zar ja prvi? – upita on, pošto je poljubio časnu trpezu.
– Pa rano je, popo.
– Pravo veliš, pravo veliš! – reče pop Teša gotovo rasejano, pa iziđe iz crkve i ode hodati po voću u porti, koje se gotovo polomilo od silnog roda.
– Šta li mu je te je tako karli? – mišljaše Marko brišući prašinu po rezbariji na dverima.
Kad je svršio posla, on iziđe iz crkve, da vidi dođe li mu sin od Krsmanove kuće.
Već behu došli pop Raća i pop Stevan. On im po običaju priđe ruci.
– Blagoslovi, oče!
– Bog te blagoslovio! – rekoše obojica.
– A spremaš li ti nama štogod večere, Marko? – pita pop Raća.
– Spremam, popo. Evo janjca, valja roba iz tavnice.
– Ko će rediti?
– Zvao sam Dišu.
– Je li spremno sve u crkvi?
– Jeste, popo.
– Tvoja "čreda" bi, oče Stevane? – upita pop Teša.
– Moja.
– Pa gotovo neka zvoni. Sunce je na zarancima.
– Može.
U taj par eto ti pop - Đorđa. Vrlo je interesantno odelo tadanjih sveštenika. Prava uniforma bio je gunj resanik i čita. Ostalo je odelo bilo kao u običnih ljudi: gunj, čakšire, opanci itd.

Marko posla Krsmanovog dečka po Dišu, da se za večeru pobrine, a on sa svojim Živojinom ode da oglasi „večernje".

II

Te godine behu namestili zvona na zvonik. Jeknu zvono, a jasni zvuk njegov razleže se po šumovitoj, ravnoj Mačvi. Sveštenici se prekrstiše ... Dođoše i pop Stanojlo i pop Živko.
– Slušaj kako se ori! – reče pop Teša. Pop Raća se prekrsti.
– Hvala ti, Gospode, kad dočekasmo da nam zvono zazvoni!... Znaš li ti da mi u srcu zvoni!... I uđoše u crkvu po redu i starešinstvu.
Za sveštenicima uđe učitelj s đacima, pa onda seljaci koji se behu iskupili na glas zvona.

Tišina zavlada. A tu tišinu prekide jedan srdačan glas govoreći svete reči:
"Blavgosloven Bog naš vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov".
"Amin" – jeknuše dečiji glasovi.

I otpoče večernja molitva. Po onim licima, po glasu, moglo se videti da je sve to od srca ... Plavičasti dimovi tamnjana zamirisaše i popuniše hram Božjim mirisom ... Pesma crkvena jeknu pa se razleže po porti oko crkve.

Po svršenoj molitvi ljudi stajahu, mirno očekujući da sveštenici celuju ikonu, pa onda i oni.
I oni, dva i dva, celivaše ikonu i iziđoše iz crkve pozdravljajući jedan drugog sa:
– Dobro veče! – Na zdravlje molitva! Učitelj im priđe ruci i zatraži blagoslova.
– Bog te blagoslovio! – reče pop Teša. – Badava! ... Srem pa Srem! Ejvala ti majci!

Učitelj beše rodom iz Srema, a bio je odličan pojac. Bimbaša Sima Katić priđe im takođe ruci.
– Veliš, oče Tešo, o pesmi učiteljevoj?
– Ja.
– Sveta sam proš'o dosta, ali ovake pesme nisam čuo!...

Katić je bio jedan od najvećih priložnika crkvenih. On je kupio i jedno zvono. A sem toga to beše čuven čovek u ustanku. Pa kad se još uzme u račun da je i dosta sveta prošao – onda njegova hvala vredela je mnogo.
Učitelj beše do neba.
– Hvala vam! – reče.
– Gledaj, pa nam i decu pouči!
– Neću truda zažaliti! ...
– Da sednemo malo, ljudi – reče pop Teša. I zasedoše za jednu sovru.
– Ne bi zgoreg bilo po jednu rakiju – upita Katić.
– Ne bi – rekoše sveštenici.
Katić posla kući te doneše jednu čuturu prepečenice iz njegove kačare. Prekrstiše se, popiše po jedan gutljaj, pa se raziđoše. Ostaše samo popovi s učiteljem.

III

Noć se spuštala lagano kao starost. Jesenja svežina prožma staračka tela.
– Da idemo pod krov – reče pop Stanojlo.
– Boga mi, baš! – prihvati pop Raća.
– Marko! Je l' gotovo?
– Jeste, popo.
– Daj da se večera.

Zasedoše u popovskoj sobi. Marko im iznese jagnje i oni večeraše slatko. Samo se pop Teša nešto ućutao.
– Šta je tebi, oče Tešo? – pita ga pop Raća.
– More, ljudi, nije dobro!
– A šta je, bolan? – viknuše svi u glas.
– Imam ovamo jednu nedaću, pa me prosto obeli.
– Moj oče Tešo, ti si obelio pre te nedaće! – nasmeja se pop Raća.
– More, ljudi, nije mi do šale. Moji Tančići pozavađali se, pa hoće da se dele ... Svi prenuše.
– Šta reče?!
– Hoće da se dele! Pa se upelo iz petnih žila. Šta nisam činio, – ne pomaže!
– A ko ih na to navrati? – upita pop Stanojlo.
– Niko, brate! Još ljudi ustali da ih namire, ali ništa! ... K'o da im je neka premaglavica! ...
– A oko čega se pozavađaše? – upita pop Stevan.
– Ni oko šta! ... Marko bio nešto ljut, pa se obrecn'o na Ivana, a ovome se dalo nažao. Pa sad ... šta nisam činio ...
– Molim vas, ako smem i ja nešto reći – poče učtivo učitelj – to bi trebalo onako u besedi ...
– Kakvoj besedi? – upita pop Raća.
– Pa, znate, u crkvi ...
– I ja sam to mislio! – reče pop Teša. – Kako bi bilo da mi u crkvi ...
– Njih treba izobličiti! – reče učitelj.
– Znam ... – reče pop Stanojlo. – Ama ljudi su to, brate! Znam ih ja dobro ...
– Boga mi – reče pop Raća – pa ovo ne bi bilo rđavo. Učitelj ima pravo!
– Znate, kad to sveštenik, obučen u svete odežde, rekne – drukčije čini.
– Tako je, tako je! – veli pop Teša. – O tome sam baš razmišlj'o! ... Kako bi bilo, oče Stevane, da ti njima sutra – oni će doći crkvi – onako koju rekneš? ... A ti si dosta i rečit ...
– Dobro! – viknuše svi.
– Pa ne branim – reče pop Stevan.
– E, baš ti hvala! ... Znaš li da si mi skinuo teret s duše! ... Bar ću slatko spavati noćas ... Neće se moći oglušiti kad im se stane u crkvi govoriti! ...
– Pa, lepo, eto, sutra! Ja ću ih, onako obučen, pozvati da se mire ... Ja mislim da će to pomoći!
– Hoće, hoće! ...
– E, hvala Bogu! – reče pop Teša.
– Sad si, valjda, prebrin'o brigu? – pita pop Raća.
– Lakše mi na duši, ali prebrin'o nisam! ... Nego, da se spava.
– Gotovo, vala.

I svi se prekrstiše.
Narediše Marku te diže siniju i začisti mrve. Učitelj im požele laku noć pa ode; ode i Marko. Oni pomenuše još jednom Boga, pa polegaše jedan do drugoga.
Za trenutak i – nasta tajac. Čulo se pritajireno disanje ... Napolju je laki povetarac gonio slamke i po koji suv listak, a zvezde su tiho treptale nad zemljom na kojoj je sve zaspalo...

IV

Sveta je bila puna porta kad Marko zazvoni na službu. Pop Stevan se diže u crkvu da proskomidiše. Ljudi su skidali kape, a mladež prilazaše ruci. On je blago i tiho otpozdravljao na sve strane. Na pragu crkvenom izu obuću, pa u čarapama uđe u crkvu. Celiva ikone pa uđe u oltar. Tamo obu "jemelije" što su u oltaru stajale i koje je obuvao sveštenik što službu služi. Onda je tek pristupio oblačenju i proskomidiji.

Oni su podelili posao među sobom. Pop Teša je pomagao u oltaru pop Stevanu, pop Stanojlo je za krštenja koja se toga dana donesu, pop Raća za molitve bolnima, a pop Đorđe i pop Živko za pevnicu s učiteljem. Čim zazvoni drugo zvono, crkva se napuni svetom. Sve to stade po redu i starešinstvu očekujući početak službe. Dveri se otvoriše i služba poče. Svet se pobožno molio... Učitelj se trudio da opravda sinoćnu pohvalu.

Služba je išla svojim tokom. Taman učitelj dovrši "Pričasten", a iz oltara iziđe pop Stevan i stade pred onaj narod. One bele odežde od platna, pa njegova bela kosa i brada i onaj živi pogled zadrža dah svima. Sve se oči upraviše na nj.

A on poče:
– Hrišćani, deco Božja! Sakupismo se u ovom svetom hramu, u nedrima Božjim, da se pomolimo blagom Tvorcu za zdravlje, sreću i berićet, i da olakšamo duši našoj znane i neznane grehe. I ako je molitva svesrdna, nju je čuo i uslišio Gospod. Ali i mi smo isto tako trebali otvoriti srce naše rečma Tvorčevim koji nam veli: pazite se i volite kao braća...

Tu zaćuta i pogleda po narodu.
– Jest! Gospod nam veli: volite se, volite i neprijatelje vaše. I ako hoćemo da smo deca Njegova, mi moramo slušati zapovesti Njegove. A da li mi to činimo?
– Kaki činimo, jadna nam naša majka!... I braća smo, i jedno nas mleko odojilo, i jedna nas ruka odnijala, pa smo gori dušmani jedan drugome od tuđina!...
– Zar nam je malo bilo jada od Kosova, a Kosovo nam je došlo sa nesloge naše, pa tek što dušom da'nusmo, a mi opet u kavgu i inat?...

Opet zaćuta, ali mu dršću ruke, a suze ga počeše polevati.
– Šta je malo Marku i Ivanu Tančiću? Bog im dao i zdravlja, i berićeta, i punu kuću naroda, pa opet hoće da izginu! Hoće da se dele!... pa su još imali i kuraži i obraza doći među ljude, pa čak i u hram Božji... Eno ih!... A što se krijete? Ko se krije, bolje da ga nije!... I kažite ovde pred svetom, kako ćete vi imati srca za sirotana i nevoljnika, za putnika i namernika, koga nikad videli niste, kad nemate srca jedan za drugoga, brat za brata?!...
Tančići se skamenili.
– Ja vam zapovedam: mirite se! Mirite se, ili ću otići, rasplesti ovaj sedi perčin na časnoj trpezi, gde se svetom tajnom pričešćujem, pa vas prokleti!... I teško vama, ako to učinim!...

Oči su mu sevale, a narod je drhtao, pa se odbija od Tančića da ih se ne dotakne. Onda se vrati u oltar, te dovrši službu. Čim iz crkve iziđoše i Marko i Ivan jedan drugom ruke pa se ljube... Okupi se narod, pa oplaka.

A kad on iz crkve izide, oni oba preda nj pa mu ljube ruke:
– Ne kuni nas, izmirili smo se!
– Onda Bog neka vam svaku sreću da. Neka ste blagosloveni!

V

Narod je s velikom poštom predusretao pop - Stevana, a on tiho i mirno uđe u školu pa se uputi popovskoj sobi. Čim vrata otvori, dočekaše ga uzvicima radosti. Pop Teša plače, a pop Raća čuo nešto o Zlatoustu, pa okupio jedno te jedno:
– Pravi Zlatoust!... Velim vam, ljudi, pravi Zlatoust!... Kad poče govoriti, meni čupci u vis!... Nego, ti oplaka.
– Znate, to je s toga, što je govorio od srca – dodade učtivo učitelj.
– A ja kako bi i govorio u hramu Božjem, ako ne od srca? – reče pop Stanojlo. – I zar može čovek govoriti drukčije?
– A ima ljudi naučenih, znate, pa to udese.
– Džaba njima njihova nauka! Mi volimo našu prostotu! ...
– Man'te sad, ljudi! – reče zadovoljno pop Teša. – Samo kad Bog dade te se lepo svrši. Odsad otvaram desetore oči, – neće mi se, vala, niko zavaditi!

Marko crkvenjak uđe i javi da su ljudi doneli malo ručka, pa ako su voljne pope da se malo prezalogaje.
– Neka donesu – reče pop Stanojlo.
Ne potraja dugo, a u sobu uđoše nekoliko domaćina s belim torbama. Izneše nekoliko čuturica dobre mačvanske rakije i postaviše sovru. Popiše gutlaj – dva, pa zasedoše za sovru zajednički. Tu se pričalo i šalilo. I sve je išlo kako je Bogu volja. Po ručku seljani digoše svoje sudove, pa iziđoše.
Tada pop Stanojlo uze te dade čarape svakom svešteniku iz čije je parohije krštenje bilo, a pop Raća izvadi nekoliko cvancika od molitava koje je čitao.

Dozvaše Marka crkvenjaka, pa mu dadoše tri cvancika za jagnje.
– Kožu podaj Diši – reče pop Đorđe.
– I pravo je, jer je on redio i pek'o! – rekoše ostali.

Ostatak novca podeliše na ravne delove. Onda se pozdraviše s učiteljem koji ih isprati do kapije, a tu se bratski ižljubišejedan s drugim:
– Zbogom!
– Zbogom! Pa se diže svaki na svoju stranu.

Od ovih sveštenika nema ni jednog u životu; vreme je čak i natpise na spomenicima njinim istrlo. Ali živi spomen njihov i kod njinih naslednika, i u onom narodu, koji ume svaki lep spomen očuvati... I dan danji se pričaju lepe priče o ljubavi njihovoj, o primernim delima njihovim, o slozi i uzajamnom poštovanju. Ni jedne priče ne čuh koja bi, ma kojega od njih, rđavo okarakterisala. Za njih se može reći da su se rodili pa delima svojim dokazali da su „dostojni sinovi Oca našeg na nebesima koji suncem svojim greje i zle i dobre, i kišu daje i pravednima i nepravednima.

Mir prahu njihovu! 

__________________________________

Janko Veselinović rođen je 1. maja 1862. godine u mačvanskom selu Crnobarski Salaš kao sin sveštenika. Osnovnu školu učio je u susednom selu Glogovcu. Nije voleo školu, pa je po uputstvima svoga oca od učitelja dobijao batine. Međutim, posle toga bio je najbolji učenik šabačke gimnazije (1878), danas - osnovna škola od V do VIII razreda. Potom je upisao bogosloviju, koju nije završio, a zatim učiteljsku školu koju takođe, nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi (Opština Koceljeva).

U Svileuvi je upoznao svoju buduću suprugu Jovanku Joku Jovanović sa kojom se i venčao 1881. Godine 1884. je raspoređen u selo Kostur kod Pirota. Odbio je izrazivši želju da u Beču završi telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio. Kasnije je Janko bio predsednik opštine Koceljeva. Nakon godinu i po dana bio je optužen za proneveru državnog novca, smenjen sa položaja predsednika i uhapšen. Iz zatvora je pušten na intervenciju tadašnje radikalske vlasti u Šapcu, ali se proces godinama vukao po sudovima. Zahvaljujući tome što je već tada bio poznati pisac, kralj Milan Obrenović ga je abolirao. Književnik Veselinović bio je i pomoćnik glavnog urednika lista Srpske novine, odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem! Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova Pobratim, Dnevni list Pripovedač, romansijer, dramski pisac. Zbog kritika vlasti, bio je više puta u zatvoru.

Neuredan život je ostavio tragove, pa je oboleo od tuberkuloze, od koje je i umro 1905. godine. Na njegovoj sahrani su bili čak i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, koji su zbog toga doputovali iz Mostara.

Janko Veselinović napisao je preko 30 knjiga, među kojima su najpoznatije Slike iz seoskog života, Poljsko cveće i Hajduk Stanko. Ostala dela su Stari poznanici, Seljanka pripovetke iz seoskog života, Rajske duše, Večnost narodna bajka, Ašikov grob priča o ljubavi Pavla i Đule - (Srpski Romeo i Julija), Mali pevač pripovetke, Pripovetke, Borci, Pisma sa sela.

______________________________

Jankovi preci po očevoj liniji doselili su u Mačvu iz Hercegovine, u 18.veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salaš Crnobarski kod Bogatića. Ovde je, 1837. godine, rođen Miloš Veselinović, Jankov otac, koji je, prvi iz ove porodice, napustio težački zemljoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničke porodice Popović iz Badovinaca.

Miloš i Jelisaveta su imali šestoro dece - tri sina i tri kćeri. Njihov prvenac - Janko, rođen je 1. maja 1862.godine, u Salašu Crnobarskom. Posle nekoliko godina službovanja u Salašu Crnobarskom, otac Miloš je podigao kuću u obližnjem Glogovcu, gde je bila crkva, i tu ostao do kraja života. Mali Janko je imao samo nekoliko godina kad su se njegovi roditelji preselili iz Salaša u Glogovac. Bio je to zdrav i krepak dečak, po prirodi nestašan i jogunast, ali i veoma radoznao. Prozvali su ga "Zijak", jer je stalno "zijao", uvek nešto tražio i istraživao. Kao prvenac, bio je od roditelja dosta mažen, ali su oni katkad znali i batinama sputavati njegov inadžiluk, jogunstvo i neposlušnost.

Osnovnu školu, koja se nalazila preko puta njihove kuće, završio je u Glogovcu. Bio je dobar đak i nagrađivan je knjigama, ali se i strogi učitelj Sima Milojević znao pomagati "posebnim pedagoškim sredstvima" u obuzdavanju njegovih nestašluka. Već tada je bio veoma muzikalan i odlikovo se toplim i milozvučnim glasom, kojim je oduševljavao posetioce crkve.

Četiri razreda Gimnazije učio je i završio u Šapcu, od 1874. do 1878. godine. Otac Miloš je želeo da Janko nastavi svešteničku lozu, pa ga je upisao u Bogosloviju, ali se ovaj nije povinovao očevoj želji. Napustio je Bogosloviju i iz Beograda se vratio kući, u Glogovac. Usledilo je upisivanje u učiteljsku školu u Beogradu, ali se Janko ni ovde nije smirio. Nemirnog duha, plahovit i impulsivan, ubrzo se priključio jednoj pozorišnoj družini i sa njom otišao na gostovanje u Smederevo. Nesrećni otac, kome će Janko i kasnije priređivati brojne neprijatnosti, uspeo je nekako da "zabludelog sina" vrati u školsku klupu, ali samo za kratko.

Stanovao je u Savamali i, odmah po završetku nastave, trčao u pozorište, gde su ga znali angažovati kao statistu.

Ne završivši ni prvi razred učiteljske škole, zatražio je službu. U nedostatku kadrova, Ministarstvo prosvete ga je, 1880. godine, postavilo za privremenog učitelja u Svileuvi kod Koceljeve. Na njegovu sreću, tu je upoznao baba-Vidu, ženu iz naroda koja je, nekim posebnim darom, lako, lepršavo i slikovito, znala pripovedati o njoj znanim događajima i dogodovštinama. Inspirisan njome i njenom pričom, Janko je, teško i mukotrpno, započeo svoje književno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao, cepao i - iznova počinjao. Nikako reči nisu mogle poteći tako glatko, jednostavno i spontano kao što je bio govor baba-Vide. Ipak, njegova upornost i istrajnost će se isplatiti i biće krunisana rezultatima neslućenih vrednosti.

U Svileuvi je započelo njegovo političko angažovanje. Oduševljen idejama Svetozara Markovića, koje je prihvatio još kao učenik učiteljske škole, prišao je radikalima i sa njima, i za njih, radio do pred kraj života.

U Svileuvi se zagledao u crnomanjastu naočitu devojku Jovanku Jovanović. Ponesen prvom ljubavi, Jovankom se oženio 1881. godine, ali tada nije mogao naslutiti da on nije predodređen za klasičan brak, da će prvi zanos brzo proći i da će otrežnjenje, za oboje, biti bolno. Ostali su u formalnom braku, ali je Jovanka život proživela u Glogovcu, kod Jankovih roditelja, a Janko je radio, pisao, političio i boemisao u Koceljevi, Šapcu i Beogradu. Imali su više dece ali su sva, sem kćeri Perse, umirala veoma rano.

Posle trogodišnjeg službovanja u Svileuvi premešten je, decembra 1882. godine, u rodni Glogovac. Međutim, njegov nemirni duh nije trpeo porodične stege i školsku nemaštinu. Zatražio je premeštaj, a kad je postavljen za privremenog učitelja u selu Kosturu, u pirotskom kraju, 7. septembra 1884. godine podneo je ostavku na učiteljsku službu sa obrazloženjem da namerava da nastavi školovanje. U jesen iste godine obreo se u Beču, sa željom da završi telegrafski kurs, ali je u prestoničkom gradu brzo zaboravio svoje obaveze. Telegrafski kurs, koji je trebalo da počne tek na proleće, nije ni upisao, a vreme je provodio u zabavi, pesmi i igri. Kreće se u raznim društvima i svuda je rado priman, pre svega zbog komunikativnosti i svog toplog baritona.

Vratio se kući u februaru 1885. godine, da bi se ubrzo potom našao u Beogradu, među polaznicima telegrafskog kursa, ali ni ovoga puta nikakvog uspeha nije bilo. Nedovoljno odgovoran prema sebi i svojoj porodici i večito željan kafanskog života, i ovoga puta je ostao bez željene diplome.

Po povratku iz nesrećnog srpsko-bugarskog rata, u kome učestvuje kao četni intendant, Janko se ponovo obraća Ministarstvu prosvete, moleći za učiteljsko mesto. Njegova molba je uslišena i on je, 11. aprila 1886. godine, postavljen za učitelja sva četiri razreda Osnovne škole u Svileuvi, sa godišnjom platom od 800 dinara. Posle nepune dve godine, krajem februara 1888, premešten je za učitelja IV razreda Osnovne škole na Kamičku, u Šapcu. No, već posle dva meseca, uglavnom zbog svog "radikalisanja", premešten je u posavotamnavsko selo Koceljevu, gde će doživeti i politički uspeh i velike neprijatnosti, koje će ga pratiti do kraja života. Uporno i otvoreno je nastavio svoju političku delatnost, zbog koje je doživeo i svoje prvo hapšenje. Polovinom novembra 1888. godine, "stavljen je pod krivičnu istragu i u pritvor, zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika, i u šabačkom zatvoru - u kome nije puštao pera iz ruku - probavio je do polovine decembra, kada je pušten". U zatvoru je napisao dve pripovetke - Siroče i Zakletva.

Potom se vratio u Koceljevu i nastavio učiteljsku službu, ali ne za dugo. Njegov nemirni duh i političko angažovanje još jednom su nadjačali probuđene začetke praktičnog ovozemaljskog života. Krajem marta 1889. godine ponovo je dao ostavku na učiteljsku službu, jer su radikali na izborima osvojili vlast u Koceljevi, a Janko je izabran za predsednika opštine. Na ovoj dužnosti ostao je godinu i po dana, ali je kraj bio neslavan. Zbog napravljenog deficita u opštinskoj kasi od 11.617 dinara, smenjen je sa dužnosti predsednika u septembru 1890. godine, optužen i stavljen u isledni pritvor. Zahvaljujući upornom angažovanju istaknutih beogradskih književnika - Vojislava Ilića i Stevana Sremca, kod Kraljice Natalije i Milana Obrenovića, oslobođen je krivične odgovornosti.

O čemu se tu zapravo radilo? Janko je u suštini bio prostodušan veseljak i dobričina, pa stoga nije čudo što se u žestokim političkim obračunima, u kojima su padale i mrtve glave, nije najbolje snalazio. Prilikom organizovanja nekih izbora, stigao je nalog od rukovodstva Radikalne stranke da svi radikali izađu na izbore i glasaju za svoje kandidate. Međutim, po tadašnjim zakonskim propisima, na izbore nisu mogli izaći oni birači koji nisu izmirili dospele poreske obaveze. Pošto su radikalski birači bili pretežno siromašni seljaci, Janko je dobio zadatak da radikalima izda priznanice da su platili porez, bez odgovarajućeg ekvivalenta u novcu. On je to i učinio, čime je napravljen pomenuti deficit, ali su mu, posle izbora, svi okrenuli leđa.

Od oktobra 1890. do avgusta 1893. godine, Janko boravi u Šapcu i živi od novinarstva, književnog i učiteljskog rada. Postao je urednik Radikala, lokalnog političkog lista, preko koga vodi žestoku borbu sa političkim neistomišljenicima - naprednjacima i liberalima. Od 11. januara 1892, ponovo je učitelj u Šapcu, sa godišnjom platom od 800 dinara. Bilo je to njegovo poslednje učiteljsko službovanje.

Za vreme boravka u Šapcu, dobar deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao "za dušu" sa poznatim Cicvarićima u kafani "Devet direka", ili kod "Kuma - Ane", mlade i lepe kafedžike. Umeo je majstorski da imitira sve i svakoga, ili da uspešno reprodukuje različite dijalekte i narečja našeg jezika; zbog pesme, vrcavog čivijaškog duha i drugih umeća, gotovo uvek je bio u centru pažnje.

U avgustu 1893. godine, Janko je zatražio premeštaj u Beograd, gde je uskoro postavljen za pomoćnika urednika Srpskih novina, koje je uređivao Milovan Glišić. Dobio je posao koji voli, uz solidnu platu od 2.000 dinara godišnje. No, u aprilu 1895. godine, ministar prosvete ga je smenio sa te dužnosti i postavio za korektora u Državnoj štampariji. Uporedo sa državnim poslom, Janko se intenzivno bavi novinarstvom i uređuje nekoliko listova. Prvo je, ujesen 1894. godine, pokrenuo list Zvezda, koji je živeo nepuna tri meseca. Naredne godine, pod Jankovim uredništvom, pojavio se Pobratim, list za zabavu i književnost, ali je i on bio kratkog veka. Nakon tri godine, u jesen 1898, nepunih godinu dana Janko uređuje Dnevni list, koji je bio blizak radikalima i u opoziciji prema naprednjacima i liberalima.

Kada je izašao zakonski propis po kome su za korektore Državne štamparije tražene posebne stručne kvalifikacije, Janko je, u januaru 1899. godine, razrešen te dužnosti i praktično se našao na ulici, bez stalnog zaposlenja i sredstava za život. No, kako mu sreća nikad do kraja nije okrenula leđa, i ovoga puta su mu okolnosti išle na ruku. Na mesto ministra prosvete ubrzo je postavljen Jankov kum Pavle Marinković, koji ga je, 22. jula 1900. godine, postavio za vršioca dužnosti šefa korektora u Državnoj štampariji, sa godišnjom platom od 3.000 dinara. Na ovoj dužnosti Janko će ostati do kraja života.

Uz ostale aktivnosti, imao je vremena da se posveti i svojoj velikoj ljubavi — pozorištu. Postao je pozorišni pisac i dramaturg, čak i glumac. U septembru 1893. godine, sa uspehom je igrao Živana u Glišićevoj 48 Podvali. Kasnije je nastupao kao glumac i u svome Đidi, i kao učitelj Stevan u Devojačkoj kletvi. Pored Đide i Potere, zajedno sa Branislavom Nušićem napisao je veselu igru Čučuk Stana, ali se ovaj komad nije pojavio na pozornici. Za života ili posle njegove smrti, dramatizovana su sledeća Jankova dela: Hajduk Stanko, Jadac, Momče, Kod vračare, Kumova kletva, Deoba i Dukat na glavu.

U novembru i decembru 1900. godine, Janko zamenjuje odsutnog Branislava Nušića na dužnosti dramaturga Narodnog pozorišta. Dok je Janko bio urednik Dnevnog lista 1898. godine, u jednom broju pojavio se članak Milorada Pavlovića Krpe u kome je napadnut predsednik Vlade dr Vladan Đorđević, jer "ukida slobodu štampe i zavodi lični režim". Broj je odmah zabranjen i zaplenjen, a Janko izveden pred sud i osuđen na tri meseca zatvora. Na izdržavanje kazne upućen je u maju 1899. godine.

Prvog oktobra 1898. godine ponovo je, pod Jankovim uredništvom, izašao prvi broj obnovljene Zvezde. Ovoga puta, Zvezda je izlazila četiri godine i predstavljala najvažniji deo Jankovog žurnalističkog i publicističkog rada. Mada je redakcija Zvezde bila zborište književnika opozicionara, list nije imao prevashodno političku notu.

Mada nije imao potrebno obrazovanje, Janko je počeo da piše veoma rano, kao devetnaestogodišnjak u Svileuvi, krajem 1881. godine. Da bi sve bilo u njegovom stilu, i prvi kritičar je bio pomalo neobičan; bio je to prostodušni seoski školski poslužitelj Luka.

Pripovetku Vika na kurjaka, a lisice meso jedu, koju je takođe napisao u Svileuvi 1882. godine, Janko je poslao na ocenu malom socijalističkom časopisu Misao. Za recenzentaje određen Panta Tucaković, koji je jednostavno konstatovao da je priča "posve ništavna" i čudio se smelosti mladih ljudi "koji pišu katkad take gluposti".

Ubi me prosto kao maljem - pričao je docnije Janko koji je, posle ovakve ocene, potpuno prestao da piše. Trebalo mu je vremena da se oporavi, ali je, na sreću, sačuvao rukopise svojih pripovedaka. Zbunjeno i bojažljivo, početkom 1886. godine, ušao je u redakciju Šabačkog glasnika, koji je uređivao Andrija Slavuj, dugogodišnji sekretar Šabačke opštine. Bio je prijatno iznenađen laskavom ocenom koju je o njegovim pripovetkama izrekao profesor Vlada Jovanović, već afirmisani pesnik. Rukopis je primljen, a Slavuj je zatražio da Janko donese i ostale pripovetke.

Ima jedna anegdota, koju je o Janku profesor Pavlović često prepričavao: zbog svog opozicionog držanja kad je poznati pisac opet zaglavio zatvor dočeka ga njegov "stari poznanik" apsandžija Dojčin s rečima prekora: "Ama, gospon Janko... i to pero što ga imaš, baci ga kad ne valja!... A ga uzmeš u ruku, a u aps? Opameti se, brate, jedared, pa piši pametno, onako kako vlast hoće... Ili, zatvaraj radnju!..."

Janko Veselinović - Hajduk Stanko

Janko Veselinović - Kumova kletva
Janko Veselinović - Večnost