Janko Veselinović - Hajduk Stanko

Hajduk Stanko Aleksić, ponos i dika Crne Bare, bio je čovek u kome su se preplitala razna osećanja. S jedna strane je bio nežan i pažljiv čovek, pun ljubavi prema svojoj dragoj Jelici, a s druge strane surovi osvetnik, pun mržnje prema neprijateljima i žedan krvi turske.

Težak život pod turskim zulumom, licemerje i izdaja prijatelja učinili su Stanka takvim kakav jeste. Bio je on nekada nežan kao jagnje, dobar, vaspitan i vredan mladić, umeren u svemu. Umeo je svima da oprosti, a Lazara je smatrao bratom rođenim. Verovao mu je svim bićem i uvek mu sve najbolje mislio i želeo. No, kada Marinko, stari đavo, posejao seme ljubomore i kada je digao ruku brat na brata, optuživši ga uz to i za krađu, u Stanku je nastala velika promena. Nežnog mladića zamenio je strašan div koji vatru bljuje, a iz očiju mu munja seva. Gnevan prema Lazaru, prema selu, a i prema Kruški i Marinku, zakleo se na osvetu. U njemu se nagomilao ogroman bes, toliko velik da umalo nije ubio svog nosioca. Koliki je to bio gnev najbolje opisuje Zavrzanova rečenica: - Koliki je on junak kad puškom kolje!?. A nije puška bilo jedino oružje koje je Janko protiv Turaka koristio.. Ubijao ih je puškom, jataganom, sekirom, golim rukama, a ponekad i cepanicom. Prema njima je osećao samo prezir i gađenje. Smatrao je da je od njih potekla njegova nevolja, da nisu vredni života i sve bi ih rado zaklao zubima da je u kom slučaju to i mogao. Ni prema svom starom prijatelju Lazaru nije imao nimalo milosti. Toliko ga je mrzeo da bi ga najradije očerupao, osakatio i nabio na kolac. Bio je nemilosrdan i osvetoljubiv i čovek koji je zaboravio šta znači reč oproštaj.

Jedina svetlost u mraku Stankove duše i jedino dobro u srcu punom mržnje je njegova ljubav prema Jelici. Koliko god mrzeo i prezirao Lazara, Krušku, Marinka i Turke, toliko je voleo svoju Jelicu. Voleo je više od svega, svim svojim bićem, bezgranično i zauvek. Ona je bila njegovo sunce, njegov mesec, njegova zvezda i njegov cvet. Ljubav koju je osećao bila je jača od svega, pa otuda i nada da će posle svadbe sa Jelicom, Stankov duh konačno smiriti i predati ljubavi, da će iz njega gnev i mržnja potpuno nestati. Ali težak život srpskog naroda pod turskim zulumom i san za slobodom nisu mu dali mira.

Otadžbina ga je zvala. U njegov duh se uselilo rodoljublje i želja za odbranom otadžbine.Otišao je u rat ne da bi ubijao iz mržnje i osvete nego da bi odbranio svoju ženu i decu, ali i žene i decu palih junaka. Nije se bojao da umre za svoje ideale. Opet su se u njemu ispreplitala suprotna osećanja, sreća i tuga. Bio je srećan, jer je znao da će umreti časno u borbi za odbranu svojih najmilijih, a tužan jer nije uspeo da zaustavi Turke, što je ostavio nezaštićene ženu i decu i nije dovoljno dugo živeo da bi voleo Jelicu koliko ona i zaslužuje.

Iako je Stanko bio gnevan i obuzet osvetom, ove grehe umanjuju njegova ljubav prema Jelici i prema Srbiji, pa je zbog toga ostao upamćen kao junak i zbog toga je vredan pomena.

Roman Hajduk Stanko Janka Veselinovića više od pola veka bio je obavezna lektira za učenike osnovnih škola, a poslednjih desetak godina jedan isti odlomak pod različitim naslovima vuče se po čitankama, prvo u šestom, a sad u sedmom razredu osnovne škole , i za njegovu obradu predviđena su dva časa. Posleratna kritika roman Hajduk Stanko svrstava u žanr istorijskog romana, iako Veselinović istorijske činjenice krajnje subjektivno, čak bi se moglo reći, navijački ulepšava i namerno izvrće da bi mu u tom poslu mogli pozavideti i bezimeni kompozitori naše epske poezije. Doduše, on se na narodno predanje i bapske priče i oslanjao u svom radu, mada, kažu, da mu je uzor bio i Milovan Glišić. No, vratimo se njegovom najboljem delu, romanu "Hajduk Stanko". Fabulu za roman J. V. je uzeo od svog druga Jove Aleksića, unuka hajduk Stanka Aleksića, koji mu je preneo legendu "slavnog" pretka u najlepšem svetlu. Čitaoci ovog, bez sumnje, popularnog romana, glavnog junaka, Stanka Aleksića, posmatraju najčešće samo kroz prizmu Veselinovićeve priče, ne upuštajući se u analizu istorijskih činjenica. Istina, može biti da i nije toliko bitno ko je, u stvarnom životu, bio Stanko. Zašto bi nekog zanimao podatak da je hajduk Stanko stvarno postojao, da se u hajduke nije odmetnuo zbog svađe sa Lazarom oko devojke Jelice kako je ovaj zanimljiv zaplet izgradio Veselinović; - da je pljačkao Turke, ali da mu nije bilo mrsko da opelješi i imućnije srpske kuće; - da je i od ondašnje srpske vlasti bio osuđen na smrt; - da mu je kazna oproštena pošto je u boju na Ravnju protiv Turaka poginuo!? Međutim, jeste važno kako J. V. piše. Iako je puno hvaljen za slikovite opise Mačve, istina je da on preteruje u ulepšavanju seoskog života s početka XIX veka kada u mačvansku kuću tog vremena smešta i krevet ako se zna da je u Srbiju prvi krevet stigao, tek posle oslobođenja pod knezom Milošem, u kuću Jevrema Obrenovića, i to ne za njega, već za njegovu kćer Anu, koja se evropski vaspitavala. Etnolozi zameraju mačvanskom piscu i na netačnim pričama o kmetu, sudnici i opštini. Međutim, ne morate biti etnolog. Pogledajte likove ovog roman, i videćete da se nije teško složiti s činjenicom da ih Veselinović, kao i svi predstavnici romantizma, slika u crno-beloj tehnici: na jednoj strani su Stanko, Deva, Surep i ostali hajduci prikazani kao heroji bez ijedne mane - na drugoj - su Lazar, Marinko i Kruško - oličenje zla. Nehotice, pak, u zanosu, Veselinović previdi i poneku lošu karakteristiku svog heroja; bolje reći, Janko nije ni svestan da je osvetoljubivost ljudska mana: - Najposle" reče, ja i volim! Neka bar džaba nisam otišao u goru. Mesto jednom, ja ću trima glavama okititi Crnu Baru! Naplatiću se svima o jednom trošku. Priče će pričati o mom hajdukovanju i mojoj osveti!... Prvo bih ubio Lazara, pa Krušku, pa Marinka. Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje. Sve...

Ovo je deo odlomka iz Čitanke za sedmi razred. Prosto ne mogu da verujem da je tako nešto mogao napisati sin sveštenika, Janko Veselinović. Osveta je čin protiv verskih i ljudskih kanona, a sečenje glava nije više ni za filmove strave i užasa, a kamoli za čas lektire u osnovnoj školi. Zar nije dosta to što je familija Miraždžića, potomaka Lazara iz Crne Bare, više od jednog veka morala da u školu šalje svoju decu da slušaju ove gluposti? Po svemu sudeći, stiče se utisak da je posleratnoj socijalističkoj vlasti i književnoj kritici bilo važnije socijal-nacionalističko-boemsko životno opredeljene J. V. - nego ono šta piše. Poruka nadležnim iz Ministarstva prosvete: Izbacili ste iz lektire "Daleko je sunce" Dobrice Ćosića, "Sutjesku" Dušana Kostića, šta čekate sa "Hajduk Stankom"! Janko Veselinović rođen je 1. maja 1862. godine u mačvanskom selu Crnobarski Salaš kao sin sveštenika. Osnovnu školu učio je u susednom selu Glogovcu. Nije voleo školu, pa je po uputstvima svoga oca od učitelja dobijao batine. Međutim, posle toga bio je najbolji učenik šabačke gimnazije (1878), danas - osnovna škola od V do VIII razreda. Potom je upisao bogosloviju, koju nije završio, a zatim učiteljsku školu koju takođe, nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi (Opština Koceljeva). U Svileuvi je upoznao svoju buduću suprugu Jovanku Joku Jovanović sa kojom se i venčao 1881. Godine 1884. je raspoređen u selo Kostur kod Pirota. Odbio je izrazivši želju da u Beču završi telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio. Kasnije je Janko bio predsednik opštine Koceljeva. Nakon godinu i po dana bio je optužen za proneveru državnog novca, smenjen sa položaja predsednika i uhapšen. Iz zatvora je pušten na intervenciju tadašnje radikalske vlasti u Šapcu, ali se proces godinama vukao po sudovima. Zahvaljujući tome što je već tada bio poznati pisac, kralj Milan Obrenović ga je abolirao. Književnik Veselinović bio je i pomoćnik glavnog urednika lista Srpske novine, odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem! Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova Pobratim, Dnevni list Pripovedač, romansijer, dramski pisac. Zbog kritika vlasti, bio je više puta u zatvoru. Neuredan život je ostavio tragove, pa je oboleo od tuberkuloze, od koje je i umro 1905. Na njegovoj sahrani su bili čak i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, koji su zbog toga doputovali iz Mostara.

Roman Hajduk Stanko je bio najpopularniji srpski roman u devetnaestom vijeku. Janko Veselinović pored ovog romana istakao i u pisanju pripovjedaka i jedan je od začetnika srpske seoske pripovjetke.

Stanko jos veoma mlad ipak je bio razočaran u ljubav i više iz inate nego iz nekih drugih razloga je otišao u hajduke. Ubrzo se Stanko istakao u borbama sa turcima zulumčarima i postao je veoma poštovan od svojih drugova hajduka koji su ga na kraju i izabrali za glavešinu.

Na kraju romana četa Hajduk Stanka se priključuje srpski ustanicima da se zajedno bore protiv turaka.

Vrijeme radnje - početak devetnaestoga vijeka.

Mjesto radnje - Srbija, Srem

Glavni lik - Hajduk Stanko

Lik Hajduk Stanka - Stanko Aleksić je bio ponos i dika Crne Bare, ali kako je selo potpadalo pod Kruškinu vlast, puno sumnje prema svima, dom Aleksića je ocrnjen, a Stankov duh je postao crn, pun mržnje i žedan krvi turske. Pre početka Kruškinog paklenog plana, Stanko je bio nežan kao jagnje, dobar, vaspitan, vredan i u svemu umeren. Umeo je svima da oprosti, a Lazaru je bio kao brat, verovao mu je svim bićem i uvek mu je sve najbolje mislio i želeo. No, kada Marinko, stari đavo, poseja seme ljubomore i kada diže ruku brat na brata i još ga i optuži za krađu, u Stanku je nastala velika promena.

Malog dečaka zamenio je strašan div koji vatru bljuje, a iz očiju mu munja seva. Stankov gnev, toliki da umalo nije ubio svog nosioca, predstavljao je ovog diva u svim aspektima. Gnevan prema Lazaru, prema selu, a i prema Kruški i Marinku kada mu Deva to otkri, Stanko se zakle na osvetu. Njegov gnev najbolje opisuje Zavrzanova rečenica: - Koliki je on junak kad puškom kolje!?, jer ona opisuje njegov gnev prema Turcima zato što je od njih potekla njegova nevolja i sve bi ih rado zaklao zubima da može. On u toku romana Turke ubija puškom, jataganom, sekirom, golim rukama, a ponekad i cepanicom. Prema njima oseća samo prezir i gađenje i smatra da nisu vredni života. Što se Lazara tiče, njega bi samo očerupao, osakatio i nabio na kolac. Jedina digresija u mraku Stankove duše, jedina svetlost u moru tame i jedino dobro u srcu punom mržnje je njegova ljubav prema Jelici. Koliko god mrzeo i prezirao Lazara, Krušku, Marinka i Turke, on Jelicu voli više od svega, svim svojim bićem, bezgranično i zauvek. Ona je njegovo sunce, njegov mesec, njegova zvezda i njegov cvet. Ljubav koju Stanko oseća prema Jelici uvek će biti jača od svega.

Posle svadbe sa Jelicom, očekivalo bi se da će se Stankov duh konačno smiriti i predati ljubavi, ali ovog puta otadžbina zove. U Stankov duh se uselilo rodoljublje i želja za odbranom otadžbine. On u rat odlazi da bi odbranio svoju ženu i decu, ali i žene i decu palih junaka. On gine istovremeno i tužan i srećan. Srećan, jer će umreti časno i jer je makar odložio smrt svojih bližnjih, ali je i tužan jer nije uspeo da zaustavi Turke, jer je ostavio nezaštićene ženu i decu i jer nije dovoljno dugo živeo da bi voleo Jelicu koliko ona i zaslužuje. Iako je Stanko bio gnegvan i obuzet osvetom, ove grehe umanjuju njegova ljubav prema Jelici i prema Srbiji, pa je zbog toga ostao upamćen kao junak i zbog toga je vredan pomena.

Hajduk Stanko je istorijski junak u kome je njegov pisac u najlepšem svetlu opisano junaštvo srpskog naroda, njegovu borba za slobodu kao i znamenite istorijske ličnosti koje su za tu borbu bile zaslužne. U ovom romanu, takođe, ima reči i o jednoj velikoj ljubavi, ali i izdaji, kako naroda, tako i prijatelja. Pisac romana, Janko Veselinović, kao i svi predstavnici romantizma likove u ovom romanu je oslikao u crno-beloj tehnici. Na jednoj strani su Hajduk Stanko, Deva i Surep, dobri i hrabri junaci bez ijedne mane (iako kroz ceo roman vidimo da je glavni junak bio nemilosrdan i pun besa) a na drugoj strani Lazar, Marinko i Kruško, oličenje zla. Glavni lik romana je Hajduk Stanko. On je osvetoljubiv i pun mržnje, ali njegove loše karakteristike pisac opravdava njegovom iskrenom i velikom ljubavi prema Jelici i njegovoj otadžbini Srbiji.

__________________________________

Janko Veselinović rođen je 1. maja 1862. godine u mačvanskom selu Crnobarski Salaš kao sin sveštenika. Osnovnu školu učio je u susednom selu Glogovcu. Nije voleo školu, pa je po uputstvima svoga oca od učitelja dobijao batine. Međutim, posle toga bio je najbolji učenik šabačke gimnazije (1878), danas - osnovna škola od V do VIII razreda. Potom je upisao bogosloviju, koju nije završio, a zatim učiteljsku školu koju takođe, nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi (Opština Koceljeva).

U Svileuvi je upoznao svoju buduću suprugu Jovanku Joku Jovanović sa kojom se i venčao 1881. Godine 1884. je raspoređen u selo Kostur kod Pirota. Odbio je izrazivši želju da u Beču završi telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio. Kasnije je Janko bio predsednik opštine Koceljeva. Nakon godinu i po dana bio je optužen za proneveru državnog novca, smenjen sa položaja predsednika i uhapšen. Iz zatvora je pušten na intervenciju tadašnje radikalske vlasti u Šapcu, ali se proces godinama vukao po sudovima. Zahvaljujući tome što je već tada bio poznati pisac, kralj Milan Obrenović ga je abolirao. Književnik Veselinović bio je i pomoćnik glavnog urednika lista Srpske novine, odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem! Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova Pobratim, Dnevni list Pripovedač, romansijer, dramski pisac. Zbog kritika vlasti, bio je više puta u zatvoru.

Neuredan život je ostavio tragove, pa je oboleo od tuberkuloze, od koje je i umro 1905. godine. Na njegovoj sahrani su bili čak i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, koji su zbog toga doputovali iz Mostara.

Janko Veselinović napisao je preko 30 knjiga, među kojima su najpoznatije Slike iz seoskog života, Poljsko cveće i Hajduk Stanko. Ostala dela su Stari poznanici, Seljanka pripovetke iz seoskog života, Rajske duše, Večnost narodna bajka, Ašikov grob priča o ljubavi Pavla i Đule - (Srpski Romeo i Julija), Mali pevač pripovetke, Pripovetke, Borci, Pisma sa sela.

______________________________

Jankovi preci po očevoj liniji doselili su u Mačvu iz Hercegovine, u 18.veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salaš Crnobarski kod Bogatića. Ovde je, 1837. godine, rođen Miloš Veselinović, Jankov otac, koji je, prvi iz ove porodice, napustio težački zemljoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničke porodice Popović iz Badovinaca.

Miloš i Jelisaveta su imali šestoro dece - tri sina i tri kćeri. Njihov prvenac - Janko, rođen je 1. maja 1862.godine, u Salašu Crnobarskom. Posle nekoliko godina službovanja u Salašu Crnobarskom, otac Miloš je podigao kuću u obližnjem Glogovcu, gde je bila crkva, i tu ostao do kraja života. Mali Janko je imao samo nekoliko godina kad su se njegovi roditelji preselili iz Salaša u Glogovac. Bio je to zdrav i krepak dečak, po prirodi nestašan i jogunast, ali i veoma radoznao. Prozvali su ga "Zijak", jer je stalno "zijao", uvek nešto tražio i istraživao. Kao prvenac, bio je od roditelja dosta mažen, ali su oni katkad znali i batinama sputavati njegov inadžiluk, jogunstvo i neposlušnost.

Osnovnu školu, koja se nalazila preko puta njihove kuće, završio je u Glogovcu. Bio je dobar đak i nagrađivan je knjigama, ali se i strogi učitelj Sima Milojević znao pomagati "posebnim pedagoškim sredstvima" u obuzdavanju njegovih nestašluka. Već tada je bio veoma muzikalan i odlikovo se toplim i milozvučnim glasom, kojim je oduševljavao posetioce crkve.

Četiri razreda Gimnazije učio je i završio u Šapcu, od 1874. do 1878. godine. Otac Miloš je želeo da Janko nastavi svešteničku lozu, pa ga je upisao u Bogosloviju, ali se ovaj nije povinovao očevoj želji. Napustio je Bogosloviju i iz Beograda se vratio kući, u Glogovac. Usledilo je upisivanje u učiteljsku školu u Beogradu, ali se Janko ni ovde nije smirio. Nemirnog duha, plahovit i impulsivan, ubrzo se priključio jednoj pozorišnoj družini i sa njom otišao na gostovanje u Smederevo. Nesrećni otac, kome će Janko i kasnije priređivati brojne neprijatnosti, uspeo je nekako da "zabludelog sina" vrati u školsku klupu, ali samo za kratko.

Stanovao je u Savamali i, odmah po završetku nastave, trčao u pozorište, gde su ga znali angažovati kao statistu.

Ne završivši ni prvi razred učiteljske škole, zatražio je službu. U nedostatku kadrova, Ministarstvo prosvete ga je, 1880. godine, postavilo za privremenog učitelja u Svileuvi kod Koceljeve. Na njegovu sreću, tu je upoznao baba-Vidu, ženu iz naroda koja je, nekim posebnim darom, lako, lepršavo i slikovito, znala pripovedati o njoj znanim događajima i dogodovštinama. Inspirisan njome i njenom pričom, Janko je, teško i mukotrpno, započeo svoje književno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao, cepao i - iznova počinjao. Nikako reči nisu mogle poteći tako glatko, jednostavno i spontano kao što je bio govor baba-Vide. Ipak, njegova upornost i istrajnost će se isplatiti i biće krunisana rezultatima neslućenih vrednosti.

U Svileuvi je započelo njegovo političko angažovanje. Oduševljen idejama Svetozara Markovića, koje je prihvatio još kao učenik učiteljske škole, prišao je radikalima i sa njima, i za njih, radio do pred kraj života.

U Svileuvi se zagledao u crnomanjastu naočitu devojku Jovanku Jovanović. Ponesen prvom ljubavi, Jovankom se oženio 1881. godine, ali tada nije mogao naslutiti da on nije predodređen za klasičan brak, da će prvi zanos brzo proći i da će otrežnjenje, za oboje, biti bolno. Ostali su u formalnom braku, ali je Jovanka život proživela u Glogovcu, kod Jankovih roditelja, a Janko je radio, pisao, političio i boemisao u Koceljevi, Šapcu i Beogradu. Imali su više dece ali su sva, sem kćeri Perse, umirala veoma rano.

Posle trogodišnjeg službovanja u Svileuvi premešten je, decembra 1882. godine, u rodni Glogovac. Međutim, njegov nemirni duh nije trpeo porodične stege i školsku nemaštinu. Zatražio je premeštaj, a kad je postavljen za privremenog učitelja u selu Kosturu, u pirotskom kraju, 7. septembra 1884. godine podneo je ostavku na učiteljsku službu sa obrazloženjem da namerava da nastavi školovanje. U jesen iste godine obreo se u Beču, sa željom da završi telegrafski kurs, ali je u prestoničkom gradu brzo zaboravio svoje obaveze. Telegrafski kurs, koji je trebalo da počne tek na proleće, nije ni upisao, a vreme je provodio u zabavi, pesmi i igri. Kreće se u raznim društvima i svuda je rado priman, pre svega zbog komunikativnosti i svog toplog baritona.

Vratio se kući u februaru 1885. godine, da bi se ubrzo potom našao u Beogradu, među polaznicima telegrafskog kursa, ali ni ovoga puta nikakvog uspeha nije bilo. Nedovoljno odgovoran prema sebi i svojoj porodici i večito željan kafanskog života, i ovoga puta je ostao bez željene diplome.

Po povratku iz nesrećnog srpsko-bugarskog rata, u kome učestvuje kao četni intendant, Janko se ponovo obraća Ministarstvu prosvete, moleći za učiteljsko mesto. Njegova molba je uslišena i on je, 11. aprila 1886. godine, postavljen za učitelja sva četiri razreda Osnovne škole u Svileuvi, sa godišnjom platom od 800 dinara. Posle nepune dve godine, krajem februara 1888, premešten je za učitelja IV razreda Osnovne škole na Kamičku, u Šapcu. No, već posle dva meseca, uglavnom zbog svog "radikalisanja", premešten je u posavotamnavsko selo Koceljevu, gde će doživeti i politički uspeh i velike neprijatnosti, koje će ga pratiti do kraja života. Uporno i otvoreno je nastavio svoju političku delatnost, zbog koje je doživeo i svoje prvo hapšenje. Polovinom novembra 1888. godine, "stavljen je pod krivičnu istragu i u pritvor, zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika, i u šabačkom zatvoru - u kome nije puštao pera iz ruku - probavio je do polovine decembra, kada je pušten". U zatvoru je napisao dve pripovetke - Siroče i Zakletva.

Potom se vratio u Koceljevu i nastavio učiteljsku službu, ali ne za dugo. Njegov nemirni duh i političko angažovanje još jednom su nadjačali probuđene začetke praktičnog ovozemaljskog života. Krajem marta 1889. godine ponovo je dao ostavku na učiteljsku službu, jer su radikali na izborima osvojili vlast u Koceljevi, a Janko je izabran za predsednika opštine. Na ovoj dužnosti ostao je godinu i po dana, ali je kraj bio neslavan. Zbog napravljenog deficita u opštinskoj kasi od 11.617 dinara, smenjen je sa dužnosti predsednika u septembru 1890. godine, optužen i stavljen u isledni pritvor. Zahvaljujući upornom angažovanju istaknutih beogradskih književnika - Vojislava Ilića i Stevana Sremca, kod Kraljice Natalije i Milana Obrenovića, oslobođen je krivične odgovornosti.

O čemu se tu zapravo radilo? Janko je u suštini bio prostodušan veseljak i dobričina, pa stoga nije čudo što se u žestokim političkim obračunima, u kojima su padale i mrtve glave, nije najbolje snalazio. Prilikom organizovanja nekih izbora, stigao je nalog od rukovodstva Radikalne stranke da svi radikali izađu na izbore i glasaju za svoje kandidate. Međutim, po tadašnjim zakonskim propisima, na izbore nisu mogli izaći oni birači koji nisu izmirili dospele poreske obaveze. Pošto su radikalski birači bili pretežno siromašni seljaci, Janko je dobio zadatak da radikalima izda priznanice da su platili porez, bez odgovarajućeg ekvivalenta u novcu. On je to i učinio, čime je napravljen pomenuti deficit, ali su mu, posle izbora, svi okrenuli leđa.

Od oktobra 1890. do avgusta 1893. godine, Janko boravi u Šapcu i živi od novinarstva, književnog i učiteljskog rada. Postao je urednik Radikala, lokalnog političkog lista, preko koga vodi žestoku borbu sa političkim neistomišljenicima - naprednjacima i liberalima. Od 11. januara 1892, ponovo je učitelj u Šapcu, sa godišnjom platom od 800 dinara. Bilo je to njegovo poslednje učiteljsko službovanje.

Za vreme boravka u Šapcu, dobar deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao "za dušu" sa poznatim Cicvarićima u kafani "Devet direka", ili kod "Kuma - Ane", mlade i lepe kafedžike. Umeo je majstorski da imitira sve i svakoga, ili da uspešno reprodukuje različite dijalekte i narečja našeg jezika; zbog pesme, vrcavog čivijaškog duha i drugih umeća, gotovo uvek je bio u centru pažnje.

U avgustu 1893. godine, Janko je zatražio premeštaj u Beograd, gde je uskoro postavljen za pomoćnika urednika Srpskih novina, koje je uređivao Milovan Glišić. Dobio je posao koji voli, uz solidnu platu od 2.000 dinara godišnje. No, u aprilu 1895. godine, ministar prosvete ga je smenio sa te dužnosti i postavio za korektora u Državnoj štampariji. Uporedo sa državnim poslom, Janko se intenzivno bavi novinarstvom i uređuje nekoliko listova. Prvo je, ujesen 1894. godine, pokrenuo list Zvezda, koji je živeo nepuna tri meseca. Naredne godine, pod Jankovim uredništvom, pojavio se Pobratim, list za zabavu i književnost, ali je i on bio kratkog veka. Nakon tri godine, u jesen 1898, nepunih godinu dana Janko uređuje Dnevni list, koji je bio blizak radikalima i u opoziciji prema naprednjacima i liberalima.

Kada je izašao zakonski propis po kome su za korektore Državne štamparije tražene posebne stručne kvalifikacije, Janko je, u januaru 1899. godine, razrešen te dužnosti i praktično se našao na ulici, bez stalnog zaposlenja i sredstava za život. No, kako mu sreća nikad do kraja nije okrenula leđa, i ovoga puta su mu okolnosti išle na ruku. Na mesto ministra prosvete ubrzo je postavljen Jankov kum Pavle Marinković, koji ga je, 22. jula 1900. godine, postavio za vršioca dužnosti šefa korektora u Državnoj štampariji, sa godišnjom platom od 3.000 dinara. Na ovoj dužnosti Janko će ostati do kraja života.

Uz ostale aktivnosti, imao je vremena da se posveti i svojoj velikoj ljubavi — pozorištu. Postao je pozorišni pisac i dramaturg, čak i glumac. U septembru 1893. godine, sa uspehom je igrao Živana u Glišićevoj 48 Podvali. Kasnije je nastupao kao glumac i u svome Đidi, i kao učitelj Stevan u Devojačkoj kletvi. Pored Đide i Potere, zajedno sa Branislavom Nušićem napisao je veselu igru Čučuk Stana, ali se ovaj komad nije pojavio na pozornici. Za života ili posle njegove smrti, dramatizovana su sledeća Jankova dela: Hajduk Stanko, Jadac, Momče, Kod vračare, Kumova kletva, Deoba i Dukat na glavu.

U novembru i decembru 1900. godine, Janko zamenjuje odsutnog Branislava Nušića na dužnosti dramaturga Narodnog pozorišta. Dok je Janko bio urednik Dnevnog lista 1898. godine, u jednom broju pojavio se članak Milorada Pavlovića Krpe u kome je napadnut predsednik Vlade dr Vladan Đorđević, jer "ukida slobodu štampe i zavodi lični režim". Broj je odmah zabranjen i zaplenjen, a Janko izveden pred sud i osuđen na tri meseca zatvora. Na izdržavanje kazne upućen je u maju 1899. godine.

Prvog oktobra 1898. godine ponovo je, pod Jankovim uredništvom, izašao prvi broj obnovljene Zvezde. Ovoga puta, Zvezda je izlazila četiri godine i predstavljala najvažniji deo Jankovog žurnalističkog i publicističkog rada. Mada je redakcija Zvezde bila zborište književnika opozicionara, list nije imao prevashodno političku notu.

Mada nije imao potrebno obrazovanje, Janko je počeo da piše veoma rano, kao devetnaestogodišnjak u Svileuvi, krajem 1881. godine. Da bi sve bilo u njegovom stilu, i prvi kritičar je bio pomalo neobičan; bio je to prostodušni seoski školski poslužitelj Luka.

Pripovetku Vika na kurjaka, a lisice meso jedu, koju je takođe napisao u Svileuvi 1882. godine, Janko je poslao na ocenu malom socijalističkom časopisu Misao. Za recenzentaje određen Panta Tucaković, koji je jednostavno konstatovao da je priča "posve ništavna" i čudio se smelosti mladih ljudi "koji pišu katkad take gluposti".

Ubi me prosto kao maljem - pričao je docnije Janko koji je, posle ovakve ocene, potpuno prestao da piše. Trebalo mu je vremena da se oporavi, ali je, na sreću, sačuvao rukopise svojih pripovedaka. Zbunjeno i bojažljivo, početkom 1886. godine, ušao je u redakciju Šabačkog glasnika, koji je uređivao Andrija Slavuj, dugogodišnji sekretar Šabačke opštine. Bio je prijatno iznenađen laskavom ocenom koju je o njegovim pripovetkama izrekao profesor Vlada Jovanović, već afirmisani pesnik. Rukopis je primljen, a Slavuj je zatražio da Janko donese i ostale pripovetke.

Ima jedna anegdota, koju je o Janku profesor Pavlović često prepričavao: zbog svog opozicionog držanja kad je poznati pisac opet zaglavio zatvor dočeka ga njegov "stari poznanik" apsandžija Dojčin s rečima prekora: "Ama, gospon Janko... i to pero što ga imaš, baci ga kad ne valja!... A ga uzmeš u ruku, a u aps? Opameti se, brate, jedared, pa piši pametno, onako kako vlast hoće... Ili, zatvaraj radnju!..."

Janko Veselinović - Kumova kletva 

Janko Veselinović - Večnost