Janko Veselinović - Kumova kletva lektira

Janko Veselinović - Kumova kletva

Janko Veselinović - Kumova kletva

 

U pripoveci Kumova kletva posebno istaknut veoma važan akter za raspad kućne zadruge. To je kmet Stanojlo. Takođe su istaknuti podsticaji koji dovode do raspada, a to je kletva kuma Srećka. Na početku pripovetke opisano je mesto od kojega kreće zao udes, kao i portreti glavnih aktera. Iznose se detalji o porodicama, pa se kaže: "Beše tu u nas kmet moj komšija Stanojlo Puretić. Što beše bogat i zadružan čovek, to nema danas! On kao domaćin, pa četiri njegova brata, pa dva sinovca oženjena, pa dva sina neoženjeni, i tri devojke na udaju, pa žene, deca, puna kuća. Imanja na po sela. Tu su njive, tu livade, pašnjaci i šume; po njivama se lelujaše strmina ili rodni kukuruzi, a po pašnjacima ergela konja i čitavi čopori goveda, ovaca i svinja". Dalje se predstavlja i njegov odnos prema seljanima i uopšte ugled koji je stekao rečju i delom: "Što je Stanojlo rekao, ono mora biti, pa da bi on zbog toga i sa Bogom ratov'o". Odnose u jednom takvom društvu narušiće neposlušnost, jer "Stanojlo nešto reče, a čiča Srećko to ne odobri, nego poče da dokazuje da to nije nikako dobro". Ovaj postupak izaziva moguću osvetu što će se i desiti onog momenta kada stoka čiča Srećka uđe u tuđ zabran što će navesti kmeta Stanojla da izrekne dvadeset pet batina. U ovom momentu biva bačena kletva čime se dostiže kulminacija, a onda sledi tišina koja bi mogla da upućuje na dalji razvoj motiva u pomenutoj pripoveci. Dolazak Stanojla kući i već proneta priča o dešavanjima kod Krsta navešće Stanojlovu braću da krenu u stvaranje nove kućne zajednice, jer ne žele da čekaju ostvarenje kletve kuma Srećka. Sve se potkrepljuje psihološkim delovanjem aktera Stanojla koji je zamišljen, ne govori, puši.

 

Dolazi do deljenja braće čime se konkretizuje raspad kućne zadruge da bi na kraju pripovetke dobio svoj finalni okvir u konkrentnom nestajanju porodične zadruge: braća su se odelila, a Stanojlo strada. Sin mu strada na dan venčanja, a nedugo za njim stradaće i sam Stanojlo čime se ostvaruje kumova kletva. Kao motiv koji pokreće raspad kućne zadruge jeste kletva i to kumova. U nastavku ćemo nešto više reći o samom motivu kumove kletve. Recimo da se kumova kletva desila onoga momenta kada je bačena kapa za koju Čajkanović kaže:


Pitanje je kakve veze ima kumstvo s kapom. Ima dva važna momenta u životu detinjem kada je potrebna intervencija kumova: to je davanje ili kazivanje imena i ritualno šišanje ili strižba... Prilikom jednog od ovih obreda... potrebna je kapa, koju ima kum da donese svome kumčetu... Posle svega ovoga, jasno je da je kapa pri kumovanju dosta neophodna – ona tu ima tako važnu ulogu da se može smatrati da je ceo obred za nju vezan. Otuda ideja da je kumstvo u kapi, i otuda Stanojlovo uverenje da će se izvući ispod obaveze koju ima prema kumu na taj način što će za trenutak skloniti kapu. Međutim, na ovaj Stanojlov pokušaj došao je odmah čiča Srećkov odgovor. On je rekao: "Veliš, kumstvo je u kapi, i eto, ti si ga prekršio. I ja ga kršim, i više nismo kumovi". To rekavši baci kapu koju držaše u rukama pod noge, i svu je izgazi.... Prema ovom čiča-Srećkovom gestu izgleda da je kumstvo vezano ne samo za kapu kumčetovu nego i za kapu kumovu, da bi se raskinulo, potrebno je da se i ta kapa uvuče u magičnu akciju.


U vezi sa ovim Čajkanović dalje upliće i priču o atropejskoj moći kape i priču o htonskim bićima te zaključuje: "Ako kum kao što smo videli, stoji u vezi sa htoničnim demonima od kojih zavisi sudbina njegovog kumčeta i ima uticaja na njih, i zato je njihova kletva u tolikoj meri teška". Ovo sve navodi na zaključak da bi se sve moglo označiti kao prisustvo psihološkog znaka što će se kasnije i konkretizovati jer se junak kaje zbog učinjenog. Kad dolazi u kuću ni sa kim ne govori. Pokušava preko ljudi da se pomiri, ali ništa ne uspeva, jer Srećko umire te tako ništa ne preostaje sem čekanje koje će se konkretizovati onoga momenta kada Stanojlo odluči da ženi sina. Kada je reč o motivima, pored ovih koji su ovde obrađeni, iskrsava još jedan, a to je motiv zavađenih kumova. Napomenimo i to da kada je reč o motivima svađa kod Janka Veselinovića prisutan je i motiv zavađenih komšija (Ratar i Polažajnik).

_________________

 

Realistička pripovetka pokazala je veliko interesovanje za sve oblike seoskog života, pre svega za drevne oblike čovekove svesti. Ona je bila veoma pogodna za etnografske analize, budući da je "jedna od osnovnih poetičkih regula realizma (oponašanje savremene društvene stvarnosti) bila korelativna s (neknjiževnim) interesovanjima etnografa za tekuću stvarnost".


Janko Veselinović, izraziti predstavnik srpske seoske pripovetke, slikajući patrijarhalnu zajednicu i zakonitosti na kojima je ona počivala, beleži i obilje materijala koji može da pomogne re konstrukciji ondašnjeg vremena i načina poimanja života srpskog seljaka u drugoj polovini 19. veka. Folklorni materijal, inkorporiran u seoske realističke pripovetke, neretko je bio povod za etno- grafske analize koje su vršili Veselin Čajkanović, Tihomir Đorđević, Sima Trojanović i ostali značajni srpski etnolozi.


Folklorna tradicija često je bila inspirativno polazište Veselinovićevog pripovedačkog rada. On je, slično Stefanu Mitrovu Ljubiši, Milovanu Glišiću, ranom Simi Matavulju i dr. oponašao folklornu poetiku objedinjujući u svom delu folklorno i realističko. Najveći broj njegovih proznih dela pisan je na osnovu usmene matrice, na temelju folklornog nasleđa srpske patrijarhalne zajednice. Njegove prve pripovetke (Kako je nastao kaišarluk, potom i jedan broj pripovedaka iz zbirke Slike iz seoskog života) zapravo su prerade narodnih legendi i priča koje je za vreme svog učiteljevanja čuo od neke seljanke, babe Bojane.

 

Veselinović je pisao "o tamnim stranama seoskog života, o porodičnim trvenjima i stradanju nezbrinute dece, o surovom postupanju sa starijim osobama, o tiraniji seoske vlasti" i sl. Njegovu pažnju zaokuplja prvenstveno sukob dobra i zla u čoveku i u svetu koji ga okružuje. U ambijentu o kome on pripoveda defiluju brojni likovi oprečnih karaktera - dobri ljudi, tzv. "rajske duše", i loši, rđavi ljudi. Ova polarizacija sprovedena je u potpunosti, jer je svaki od njegovih junaka ekstreman na određeni način - dobar bez ijedne mane ili zao do kraja. Patrijarhalna zajednica, o čijem mehanizmu Veselinović neprestano razmišlja, odlikuje se u prvom planu potčinjenošću autoritetima. Njegovi junaci su oni koji slušaju ili oni koji zapovedaju. Ovakva jasno izražena hijerarhija može se izmeniti samo ukoliko neko, zahvaljujući čudesnom spletu okolnosti ili svojim kvalitetima, postane starešina zadruge, te izađe iz senke autoriteta.

 

Tipična autoritativna ličnost Veselinovićeve pripovedne proze je seoski kmet Stanojlo Puretić, glavni junak pripovetke Kumova kletva. Svojeglav, osion, prek, naprasit i obestan, on je prototip patrijarhalnih despota ondašnjeg vremena. Izdvojivši ga iz okruženja fizičkim izgledom (Stanojlo beše visok, prav k'o sveća, krupan i snažan, snažnih ruku), potom i karakternim osobinama (Naravi je bio čudnovate. Što reče - ne poreče, pa da bi glavu izgubio! Nikoga nije slušo, radio je sve po svojoj pameti), pisac ga je diferencirao i zbog njegove nesvakidašnje sposobnosti i izuzetne vrednoće:

 

Što beše bogat i zadružan čovek, to nema danas! (...) Tu su njive, tu livade, pašnjaci i šume; po njivama se lelujaše strmnica ili rodni kukuruz, a po pašnjacima pasijaše ergela konja i čitavi čopori goveda, ovaca i svinja. (...) Onakog domaćina i nije bilo u svetu! Onoliki narod i deca - pa sve to
k'a anđeli. 

 

"Lični i porodični uspeh osigurali su mu autoritet u selu". Bespogovorna pokornost svih članova zadruge - braće, snaja, njihove dece - gotovo da se podrazumevala. Stanojlova osvetoljubivost, samovolja i netolerantnost prema sebi podređenima, koje je kažnjavao bičem kad god se naljuti, proizašla je iz njegove "hipertrofirane sujete". Apsolutna vlast nad članovima svoje zadruge i moć koju mu je doneo kmetovski položaj, mogli su da zadovolje njegovu sujetu, ali su mu, što je važnije, sužavali vidike. Ponesen svojom moći i uve- renjem da svoju volju može nametnuti i najnepokornijima, Stanojlo će se ogrešiti o drevne zakone i nepisana pravila zajednice kojoj pripada. Njegova autoritativnost i gordost biće uzroci strašne tragedije koja će zadesiti ovu moćnu porodicu.

 

Zaplet u pripoveci nastaje onog trenutka kada se među seljanima pojavio neko ko je dovoljno hrabar da se suprotstavi kmetu autokrati. Veselinović je odabrao da protiv Stanojlovog autoriteta ustane stari Srećko Sokočić, njegov kršteni kum. Zbog svojih godina, iskustva i blage prirode ovaj starac je bio veoma uvažavan i poštovan u selu. Iako u fizičkom pogledu opozitan Stanojlu (omalen, sed, rumena lica, krezub a kočoperan starčić), bio mu je sličan po zadovoljstvu koje je u njemu budilo saznanje da ga ostali seljani slušaju i poštuju njegovo mišljenje. Na toj zajedničkoj osobini temelji se sukob koji će u potpunosti promeniti život dvojice kumova i njihovih porodica.


Stanojlo, navikao na apsolutnu pokornost, ne može da prihvati činjenicu da se neko, pa bio to i njegov kršteni kum, osmelio da mu se suprotstavi. Mržnja, koja se u njemu munjevito rodila, usmerila je sve njegove postupke ka jednom - osveti. Međutim, i jedan samovoljnik, kakav je bio kmet Stanojlo, znao je da ne sme ustati protiv svog kuma. Nezgodu kada su Srećkovi volovi upali na komšijin posed i napravili štetu, iskoristio je da, povređene sujete, odbaci kumstvo i ponizi svog krštenog kuma sramotnim batinanjen pred okupljenim seljanima. Stari Srećko, osramoćen i ponižen, osuđuje prisutne i proklinje kuma. Dok seljani, pred kojima se odigrao ovaj nesvakidašnji događaj, osećaju stid i sažaljenje, oholi Stanojlo će prvi put pokazati znake slabosti. Srećkov vapaj:

 

Svemogući Bože, čuj glasak crva tvoga! I slušaj molitvu njegovu!, koji je u sebi nosio slutnju nadolazeće nesreće, izazvaće Stanojlov strah - on će zadrhtati strepeći od onoga što kum Srećko namerava da izusti.

 

Oholi Stanojlo Puretić nije osećao samilost ni prema kome. Niko nije bio pošteđen njegove okrutnosti i samovolje (I kumu, i mom ocu, i Bogu i svakome ko ne sluša). Međutim, sukob s kumom Srećkom nateraće ga da na trenutak obuzda svoju preku narav svestan činjenice: "Star je čovek; a, posle, posle toga i kum mi je. Ko bi to smeo?". Stanojlo je dobro poznavao nepisane zakone i običaje svoga vremena. On je znao da ustati protiv kuma znači ustati i protiv sela, i protiv prirode i protiv Boga. To potvrđuju i Veselinovićevi seljani uznemireni i uplašeni scenom kojoj su bili svedoci:


- Nesreća!
- Bruka!
- Pokor! (...)
- I neće Bog da ga ubije!
- Ni grom da ga spali! (...)
- Kad on kuma ne poštuje, on ni Boga ne poštuje!.

 

Kumstvo je "starinska narodna ustanova, starija od hrišćanstva". Kumu pripada centralno mesto u porodičnom kultu. On uvodi novorođeno dete ili novog člana porodice u domaći kult, jer je "posrednik između živih i pokojnih predaka, koji se interesuju za sve što se u njihovoj porodici dešava, i od kojih se mora dobiti odobrenje, pristanak za svaku promenu u porodičnim odnosima". Za patrijarhalnog čoveka kumstvo je bilo svetinja, što su najbolje izražavale izreke: "Bog na nebu, kum na zemlji", "Bog pa kum", "Kum se mora poštovati kao Bog" i slično.

 

Ilustrativni su primeri iz prošlosti srpskog naroda kada su se čitave porodične zadruge odlučivale na seobu zato što su njihovi kumovi bili primorani na to. Interesantan slučaj zabeležen je u porodici Tijanić, koja se iz okoline Plužina (Crna Gora) polovinom 19. veka doselila na obronke Zlatibora (Srbija), prateći svoje kumove. Naime, jedan član kumovske porodice ubio je Turčina i, u strahu od odmazde, čitava zadruga je napustila svoje ognjište. Kumovi su krenuli sa njima.

 

Njemu su se ukazivale posebne počasti:

 

Verovalo se da od njega zavisi porodični i domaći napredak. Veliko poštovanje kuma prelazilo je u obožavanje. (...) Kum se poštuje kao i roditelj. (...) Pred kumom se skidala kapa, dočekivao se na kolenima i ljubio u prsa prema srcu. (...) Pred kumom se ljubila zemlja. On se prvi pozivao na svadbu, bez njega se nije moglo obaviti venčanje mladenaca, za stolom se posađivao na počasno mesto. Da ne bi iskrsavale zamerke među kumovima, kumstva su se tražila u drugim selima.

 

Pesme koje je zabeležio Vuk Karadžić jasno upućuju na značaj poštovanja institucije kumstva. Jedna od svatovskih pesama kaže: "Volim kuma neg' zlatna goluba". U velikom broju pesama, u katalogu grehova, jedno od najviših mesta zauzima ogrešenje o kumstvo. Tako se u pesmi o nahodu Momiru kaže: "Kum neverni, vera ga ubila". U pesmi Najveći grijesi narodni pevač je gradacijski predstavio najveća sagrešenja smrtnika:


Jedna duša griješna,
Kuma na sud vodila;
Druga duša griješna,
S komšijom se mrazila;
Treća duša najgrešnija,
Devojku je skudila.  

 

Srećkov vapaj: "Zar kumu koji te je na rukama držao?" možemo protumačiti i kao opomenu. Budući da kum igra veoma važnu ulogu u životu deteta (davanje imena, krštenje, venčanje), on na neki način postaje njegov zaštitnik. Tačnije, činom krštenja kum "preuzima dete iz vlasti đavola, pa ga uvodi u vlast dobrog božanstva, sada Boga". Njegoš je u Gorskom vijencu zabeležio: Nema kumstva bez krštena kumstva.  

 

Trenutak kada je kmet Stanojlo odreagovao ishitreno i naredio svom slugi ćoravom Veljku da kazni starog Srećka batinanjem, propraćen je nizom pitanja koja je ovaj čestiti starina uputio svom kumu: "Šta, kume, šta?", "Kome dvadeset i pet?", "Meni?", "Zar ovoj sedoj kosi?", "Zar kumu koji te je na rukama držao?", "Ne na kuma i sv. Jovana". Poslednja Srećkova opomena i apostrofiranje svetog Jovana kao zaštitnika kumstva gotovo da je otreznila pomahnitalog Stanojla. Postavši svestan svog čina, znajući da je dizanje ruke na kuma veliki greh, on, vidno uzbuđen, rešava da raskine kumstvo: "Ja i neću na kuma, reče on kao mirnim glasom i skide kapu, pa je metnu na zemlju, podalje od sebe. Eto, kumstvo je u kapi!".


Raskidanje ili menjanje kumstva vršilo se samo u posebnim prilikama - nemanje dece ili njihovo rano umiranje, udaljenost kumova - ali je za taj čin bilo neophodno pismeno ili usmeno odobrenje starog kuma. U pojedinim krajevima pribegavalo se i privremenom raskidanju kumstva kako bi se sprečili sukobi između kumova.

 

Interesantan primer privremenog raskidanja kumstva zabeležen je u selu Mokra Gora u užičkom kraju. Dvojica ukrštenih kumova, koji su pred Prvi svetski rat često odlazili u Šumadiju i tamo prodavali luč i katran, da bi izbegli potencijalni sukob na putu, pri polasku iz sela raskidali su kumstvo, a na povratku, na ulazu u selo, ponovo su sklapali kumstvo (uLJ V. Nikolić, Privremeno raskidanje kumstvauužičkom kraju, "Raskovnik" god. XIII, br. 47-48, 1987, str. 49-51).

 

Stanojlo raskida kumstvo da bi izbegao kaznu. On je strahovao od kumove kletve i da bi je izbegao, baca kapu daleko od sebe. U svojoj studiji Kumstvo u kapi Veselin Čajkanović objašnjava ovaj Stanoj- lov postupak kao meru predostrožnosti. Uzimajući za primer pesmu Marko Kraljević i kći kralja arapskoga, on pokazuje kako kapa može da posluži kao amajlija, zaštita, apotropajon koji će za sebe da veže dejstvo natprirodnih sila.

 

T. Đorđević, takođe, u kapi vidi jedan od predmeta koji mogu sačuvati dete, junaka ili porodilju od uroka. Setimo se opširnih opisa kapa u narodnim epskim pesmama. One su svojim bogatstvom imale zadatak da skrenu zle, urokljive poglede sa junaka. Slično se postupalo da bi se skrenuli zli pogledi sa dece (stavljala mu se na glavu kapica sašivena od raznobojnih materijala). T.R. Đorđević, Zle oči u verovanju Južnih Slovena, Beograd 1984, str. 138-139. 

 

Veliki junak srpske narodne epike zaklinje se kćerki arapskog kralja da će je, ukoliko ga izvede iz tamnice, uzeti za ženu. Međutim, on se kune kapi koju je položio na svoje koleno, što Čajkanović tumači na sledeći način: "Krivokletnik drži za vreme zaklinjanja, u ustima, ili u nedrima ili pojasu, kamen ili kakav drugi predmet, pa će u njega ući greh".

 

Stanojlo, dakle, na ovaj način želi da svoju porodicu i sebe zaštiti od kumove kletve. Po izricanju kletve Srećko je, isprovociran i razočaran Stanojlovim postupcima (Veliš, kumstvo je u kapi - i, eto, ti si ga prekršio, i ja ga kršim, i više nismo kumovi), bacio svoju kapu i izgazio je, čime je i simbolično raskinuo kumstvo sa Stanojlom. Čajkanović je u pomenutom radu ukazao na povezanost kumstva i kape, što će Srećkov postupak učiniti još jasnijim:

 

Prilikom šišanja, "strižbe", potrebna je kapa koju ima kum da donese svome kumčetu. U homoljskom srezu kapa je potrebna prilikom "kazivanja" imena (...). Toga dana dolazi kum u kuću svoga kumčeta, donosi mu vunenu kapu i učestvuje na gozbi, za vreme koje će kazati detinje ime. (...) Kumova kapa ima da kumčetu bude amajlija, apotropajon, i za ovaj momenat kad se kazuje ime i za sve vreme dok je bude nosilo.

 

Osramoćen i uvređen, posle ponižavajućih batina, Srećko je prokleo kuma i njegove najbliže: "Dabogda, kume, dočekao jada za života tvoga! Veselje ti se u žalost pretvorilo! Seme ti se zatrlo; a ti, junače, ne mogao duše ispustiti dok preda mnom na kolena ne padneš da oproštaja tražiš". Jak emotivni naboj, osećanje nemoći, poniženje i naneta uvreda naterali su Srećka da izgovori reči ove kletve, svestan da pravdu ne može postići drugim sredstvima.


Kletva se najčešće izriče u stanju afekta, "kao zgusnuto osećanje mržnje, u srditoj nemoći, kao osveta ili kao preventivno sredstvo pretnje". Nastala u davna vremena, kada se verovalo u magijsku moć reči, ona je, u svesti naroda, mogla da pokrene „snagu koju je bilo teško, ako ne i nemoguće zaustaviti". Kletva je predstavljala i običajno-pravnu normu koja je regulisala odnose među ljudima, a zasnivala se na verovanju da će se izrečeno neizostavno ispuniti.

 

Patrijarhalni i sujeverni srpski narod u 19. veku verovao je u delotvornost kletvi. One su bile uslovljene patrijarhalnom svešću o pravdi i moralu. Strah od kletve pojačavan je uverenjem da od nje nema leka, da se od prokletstva ne može pobeći, jer se često i čitave porodice mogu prokleti. Narod posebno strahuje od prokletstva koje se nasleđuje do devetog kolena, te i potomci mogu biti kažnjeni za neko nedelo svojih predaka (Prokleto ti bilo deveto koleno). Otuda je kletva ponekad imala veći uticaj i od samih zakona jer su kletve pojedinih ljudi lakše i brže dopirale do Boga (npr. kletve crkvenih ljudi). Verovalo se da su roditeljska, devojačka i kumova kletva najteže kletve, čije se dejstvo ne može izbeći. Narod je posebno strahovao od kumove kletve jer je verovao da onaj koga kum prokune nikada neće biti srećan. U svrljiškom kraju u vezi s tim postoji interesantna izreka: "Kad te žena kune, dupe ti raste; kad te mati kune, ono je svakojako, al' kad te bašta kune, pada kosa od glavu.

 

I Stanojlo je bio svestan svog bezdušnog postupka i tragedije koja se nadvila nad njegovom porodicom, zbog čega rasuđuje na sledeći način:


Šta uradi' kukavac sinji! Prokleta moja pamet! Prokleta moja narav, i jutrošnje jutro i današnji dan! (...) Ja da istučem kuma koji me je krstio! Kum je veći od oca! On me je prokleo! (...) A kum može da prokune; njegovu kletvu Bog prima pre nego i očinu i materinu! Što kum prokune nikad sreće nema!.

 

Neminovnost ispunjenja kumovske kletve Veselin Čajkanović dovodi u vezu s kumovim posredovanjem s dušama predaka. Kletve se upućuju htoničnim demonima koji je izvršuju, a kum "stoji u vezi sa htoničnim demonima od kojih zavisi sudbina njegovog kumčeta i ima uticaja na njih, i zato Je njegova kletva u tolikoj meri teška.

 

Težinu Srećkove kletve pojačava nekoliko činjenica: izrekao ju je kršteni kum, kletva je izrečena na sveca (Ognjena Marija), kada je, po narodnom verovanju, najgore kunuti, i usmerena je na ono što su najveće vrednosti života - deca, potomstvo, zdravlje i sl. Budući da za te vrednosti čovek posebno strahuje, ne treba da čudi brojnost kletvi koje ih apostrofiraju. Neke od varijanti Srećkovih kletvi su: "Sreća mu se skamenila", "Bog mu uzeo svaku sreću", "Bog ti uzeo najmilije", "Kamen mu u dom", "Kuća mu se iskopala", "Utrla mu se kućna svijeća", "Gavrani ti po kući graktali", "Dabogda roda ne imao", "Dabogda ti kuća bez dimnjaka ostala", "Dimnjak ti se ne dimio", "Da mrtvački kovčezi kiti umesto svatovi", "Sve mu se zatrlo", "Nemao ti ko upaliti samrtnu sveću", "Ognjište ti se ne dimilo", "Slavska sveća ti se ugasila", "Ne imao slavskog kolača", "Crno ti trnje iz ognjišta raslo", "Crni ti se svatovi skupljali" itd.


Od kletve nije mogla pobeći ni porodica nekada moćnog kmeta Stanojla, a strah je uvek, u prvom redu, vezan za dečje zdravlje jer "decu najpre sustiže kletva". Kada sagleda svu apsurdnost svog postupka, Stanojlo će nemoćno klonuti jer će ga kao sečivo poseći jedno pitanje - šta će biti s njegovim sinom? Očajan, izbezumljen od straha traži spas u molitvi, nekoliko puta apostrofirajući Boga:


O, Bože! Stvoritelju! Molim ti se, sačuvaj, Gospode, moga jedinca, moju jedinu radost, moju kuću, moju sreću, moga Radoja. Ubij mene, mene; ja sam kriv! O, zemljo, što se ne otvoriš? Udri gromom, Gospode! Udri nesretnika što je dig'o ruku na svoga kuma! A moga Radoja, moje dete, on je još mlad, zelen! Molim ti se! (...) Molim ti se oče nebesni! Sačuvaj!.

 

Težina kumovske kletve je takva da primaocu kletve nema pomoći. I Veselinovićev seljak to zna (Ne pomaže mu, vala, pa da ide u manastire i da mu čita sto kaluđera). Činjenica da je kletvu izrekao čovek uvažavan od svih seljana, čini kletvu jož težom budući da su u raznim krajevima kazivači kletvi tabuisani. Stari Srećko je, što je Stanojlu zadavalo još veću brigu, bio "čist pred Bogom", tačnije naneta mu je nepravda za koju je morao da traži osvetu. Narod veruje da kletva ne može ništa onome ko je nevin i da se u tom slučaju "vraća onome ko ju je izrekao". Svestan svoga greha zbog ogrešenja o kumstvo Stanojlo shvata svu bezizlaznost svoje situacije.


Nijedan od uobičajenih postupaka za skidanje ili potiranje kletvi - antikletva, zaštitne formule, razni pokreti i radnje (pomeranje s mesta, dodirivanje stidnih delova tela, pljuvanje, bacanje pepela i sl.), razne biljke, molitva itd. - u Stanojlovoj situaciji ne može doneti željene rezultate. Ni bacanje kape, čemu je pribegao kao spasenju, neće ga zaštititi od kletve. Međutim, ukoliko se neko pokaje za izrečenu kletvu, može da skine prokletstvo sa ukletog "ako triput kucne prstom u kamen. Stanojlo je pristao da pogazi svoj ponos i da, na nagovor braće, ode kod kuma da traži oproštaj, ali je Srećko ubrzo po izricanju kletve umro, tako da o njegovom pokajanju nije ni moglo biti reči. Naprotiv, on je svojim sinovima ostavio u amanet da nikada ne obnove kumstvo sa Stanojlovom porodicom.

 

Nakon izrečene kletve i kumove smrti počinje rasulo u Stanojlovoj porodici, od cepanja moćne zadruge, preko ženine smrti do, najvećeg gubitka - sinovljeve pogibije i gašenja porodice. Stanojlovo samoubistvo je realan i očekivan sled događaja.

 

Kletva je za realističku pripovetku "u dramskom smislu vrlo produktivna, a u naratološkom smislu obavezujuća". U pripoveci Janka Veselinovića ona se ispunjava bez obzira na izraženu grižu savesti glavnog junaka. Zbog njenog neminovnog ispunjenja tok priče se menja prema tragičnom završetku. Uporedo s preobražajem seljaka, koji se od pokornih slugu pretvaraju u sudije (i odbacuju i smenjuju grešnog kmeta), odvija se i preobražaj Stanojla od oholog i beskrupuloznog despota do savesnog i nemoćnog čoveka, očajnog u svom pokajanju. Njegova bespomoćnost usled izvršenja kletve nateraće kivne seljane da osete sažaljenje prema nekada okrutnom čoveku. On, koji nikada ni od čega nije zazirao, sada je odjednom ponizan - pristaje na deobu s braćom pod uslovima koje oni nametnu, čak je spreman da moli kuma za oproštenje. Međutim, ništa od svega toga nije pomoglo jer onaj koga kum prokune nikada ne može biti srećan.


Janku Veselinoviću je zamerano da je u pripoveci Kumova kletva "podlegao seoskom sujeverju". Međutim, uvođenjem pripovedača, starog Ranka Draganovića, koji je pamtio mnoge priče, i apostrofiranjem specifične seoske atmosfere - okupljanje oko kazana, gde seljaci pričom prekraćuju "duge zimske noći" - Veselinović je želeo da prenese čitaocima priču koja sadrži vekovno iskustvo naroda. Ono je iskazano u završnom delu čiča Rankove priče: "Badava, deco, što jest, jest! Ali kum može da prokune kao i majka kad sisu izvadi". Svejedno da li je Radoje stradao da bi se ispunila kletva ili je njegova smrt posledica nedovoljno dobrog održavanja puške, Stanojlo je shvatio da mora platiti zbog učinjenog greha prema kumu.


Janko Veselinović je u svojim pripovetkama čuvao tradicionalne predstave o grehu, Božjoj pravdi i kazni. Kao što je u pripoveci Božja reč naznačio potencijalni rodoskrvni greh između brata i sestre (zbog čega je morala uslediti kazna), tako je i u pripoveci Kumova kletva pokazao kakva kazna mora stići onoga ko pogazi svetinju kumstva i kumovskih odnosa, tj. da zlo mora biti kažnjeno.

 

Ljiljana Kostić

___________________________________

 

Janko Veselinović rođen je 1. maja 1862. godine u mačvanskom selu Crnobarski Salaš kao sin sveštenika. Osnovnu školu učio je u susednom selu Glogovcu. Nije voleo školu, pa je po uputstvima svoga oca od učitelja dobijao batine. Međutim, posle toga bio je najbolji učenik šabačke gimnazije (1878), danas - osnovna škola od V do VIII razreda. Potom je upisao bogosloviju, koju nije završio, a zatim učiteljsku školu koju takođe, nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi (Opština Koceljeva).

 

U Svileuvi je upoznao svoju buduću suprugu Jovanku Joku Jovanović sa kojom se i venčao 1881. Godine 1884. je raspoređen u selo Kostur kod Pirota. Odbio je izrazivši želju da u Beču završi telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio. Kasnije je Janko bio predsednik opštine Koceljeva. Nakon godinu i po dana bio je optužen za proneveru državnog novca, smenjen sa položaja predsednika i uhapšen. Iz zatvora je pušten na intervenciju tadašnje radikalske vlasti u Šapcu, ali se proces godinama vukao po sudovima. Zahvaljujući tome što je već tada bio poznati pisac, kralj Milan Obrenović ga je abolirao. Književnik Veselinović bio je i pomoćnik glavnog urednika lista Srpske novine, odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem! Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova Pobratim, Dnevni list Pripovedač, romansijer, dramski pisac. Zbog kritika vlasti, bio je više puta u zatvoru.

 

Neuredan život je ostavio tragove, pa je oboleo od tuberkuloze, od koje je i umro 1905. godine. Na njegovoj sahrani su bili čak i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, koji su zbog toga doputovali iz Mostara.

 

Janko Veselinović napisao je preko 30 knjiga, među kojima su najpoznatije Slike iz seoskog života, Poljsko cveće i Hajduk Stanko. Ostala dela su Stari poznanici, Seljanka pripovetke iz seoskog života, Rajske duše, Večnost narodna bajka, Ašikov grob priča o ljubavi Pavla i Đule - (Srpski Romeo i Julija), Mali pevač pripovetke, Pripovetke, Borci, Pisma sa sela.

______________________________

 

Jankovi preci po očevoj liniji doselili su u Mačvu iz Hercegovine, u 18.veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salaš Crnobarski kod Bogatića. Ovde je, 1837. godine, rođen Miloš Veselinović, Jankov otac, koji je, prvi iz ove porodice, napustio težački zemljoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničke porodice Popović iz Badovinaca.

 

Miloš i Jelisaveta su imali šestoro dece - tri sina i tri kćeri. Njihov prvenac - Janko, rođen je 1. maja 1862.godine, u Salašu Crnobarskom. Posle nekoliko godina službovanja u Salašu Crnobarskom, otac Miloš je podigao kuću u obližnjem Glogovcu, gde je bila crkva, i tu ostao do kraja života. Mali Janko je imao samo nekoliko godina kad su se njegovi roditelji preselili iz Salaša u Glogovac. Bio je to zdrav i krepak dečak, po prirodi nestašan i jogunast, ali i veoma radoznao. Prozvali su ga "Zijak", jer je stalno "zijao", uvek nešto tražio i istraživao. Kao prvenac, bio je od roditelja dosta mažen, ali su oni katkad znali i batinama sputavati njegov inadžiluk, jogunstvo i neposlušnost.

 

Osnovnu školu, koja se nalazila preko puta njihove kuće, završio je u Glogovcu. Bio je dobar đak i nagrađivan je knjigama, ali se i strogi učitelj Sima Milojević znao pomagati "posebnim pedagoškim sredstvima" u obuzdavanju njegovih nestašluka. Već tada je bio veoma muzikalan i odlikovo se toplim i milozvučnim glasom, kojim je oduševljavao posetioce crkve.

 

Četiri razreda Gimnazije učio je i završio u Šapcu, od 1874. do 1878. godine. Otac Miloš je želeo da Janko nastavi svešteničku lozu, pa ga je upisao u Bogosloviju, ali se ovaj nije povinovao očevoj želji. Napustio je Bogosloviju i iz Beograda se vratio kući, u Glogovac. Usledilo je upisivanje u učiteljsku školu u Beogradu, ali se Janko ni ovde nije smirio. Nemirnog duha, plahovit i impulsivan, ubrzo se priključio jednoj pozorišnoj družini i sa njom otišao na gostovanje u Smederevo. Nesrećni otac, kome će Janko i kasnije priređivati brojne neprijatnosti, uspeo je nekako da "zabludelog sina" vrati u školsku klupu, ali samo za kratko.

 

Stanovao je u Savamali i, odmah po završetku nastave, trčao u pozorište, gde su ga znali angažovati kao statistu.

 

Ne završivši ni prvi razred učiteljske škole, zatražio je službu. U nedostatku kadrova, Ministarstvo prosvete ga je, 1880. godine, postavilo za privremenog učitelja u Svileuvi kod Koceljeve. Na njegovu sreću, tu je upoznao baba-Vidu, ženu iz naroda koja je, nekim posebnim darom, lako, lepršavo i slikovito, znala pripovedati o njoj znanim događajima i dogodovštinama. Inspirisan njome i njenom pričom, Janko je, teško i mukotrpno, započeo svoje književno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao, cepao i - iznova počinjao. Nikako reči nisu mogle poteći tako glatko, jednostavno i spontano kao što je bio govor baba-Vide. Ipak, njegova upornost i istrajnost će se isplatiti i biće krunisana rezultatima neslućenih vrednosti.

 

U Svileuvi je započelo njegovo političko angažovanje. Oduševljen idejama Svetozara Markovića, koje je prihvatio još kao učenik učiteljske škole, prišao je radikalima i sa njima, i za njih, radio do pred kraj života.

 

U Svileuvi se zagledao u crnomanjastu naočitu devojku Jovanku Jovanović. Ponesen prvom ljubavi, Jovankom se oženio 1881. godine, ali tada nije mogao naslutiti da on nije predodređen za klasičan brak, da će prvi zanos brzo proći i da će otrežnjenje, za oboje, biti bolno. Ostali su u formalnom braku, ali je Jovanka život proživela u Glogovcu, kod Jankovih roditelja, a Janko je radio, pisao, političio i boemisao u Koceljevi, Šapcu i Beogradu. Imali su više dece ali su sva, sem kćeri Perse, umirala veoma rano.

 

Posle trogodišnjeg službovanja u Svileuvi premešten je, decembra 1882. godine, u rodni Glogovac. Međutim, njegov nemirni duh nije trpeo porodične stege i školsku nemaštinu. Zatražio je premeštaj, a kad je postavljen za privremenog učitelja u selu Kosturu, u pirotskom kraju, 7. septembra 1884. godine podneo je ostavku na učiteljsku službu sa obrazloženjem da namerava da nastavi školovanje. U jesen iste godine obreo se u Beču, sa željom da završi telegrafski kurs, ali je u prestoničkom gradu brzo zaboravio svoje obaveze. Telegrafski kurs, koji je trebalo da počne tek na proleće, nije ni upisao, a vreme je provodio u zabavi, pesmi i igri. Kreće se u raznim društvima i svuda je rado priman, pre svega zbog komunikativnosti i svog toplog baritona.

 

Vratio se kući u februaru 1885. godine, da bi se ubrzo potom našao u Beogradu, među polaznicima telegrafskog kursa, ali ni ovoga puta nikakvog uspeha nije bilo. Nedovoljno odgovoran prema sebi i svojoj porodici i večito željan kafanskog života, i ovoga puta je ostao bez željene diplome.

 

Po povratku iz nesrećnog srpsko-bugarskog rata, u kome učestvuje kao četni intendant, Janko se ponovo obraća Ministarstvu prosvete, moleći za učiteljsko mesto. Njegova molba je uslišena i on je, 11. aprila 1886. godine, postavljen za učitelja sva četiri razreda Osnovne škole u Svileuvi, sa godišnjom platom od 800 dinara. Posle nepune dve godine, krajem februara 1888, premešten je za učitelja IV razreda Osnovne škole na Kamičku, u Šapcu. No, već posle dva meseca, uglavnom zbog svog "radikalisanja", premešten je u posavotamnavsko selo Koceljevu, gde će doživeti i politički uspeh i velike neprijatnosti, koje će ga pratiti do kraja života. Uporno i otvoreno je nastavio svoju političku delatnost, zbog koje je doživeo i svoje prvo hapšenje. Polovinom novembra 1888. godine, "stavljen je pod krivičnu istragu i u pritvor, zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika, i u šabačkom zatvoru - u kome nije puštao pera iz ruku - probavio je do polovine decembra, kada je pušten". U zatvoru je napisao dve pripovetke - Siroče i Zakletva.

 

Potom se vratio u Koceljevu i nastavio učiteljsku službu, ali ne za dugo. Njegov nemirni duh i političko angažovanje još jednom su nadjačali probuđene začetke praktičnog ovozemaljskog života. Krajem marta 1889. godine ponovo je dao ostavku na učiteljsku službu, jer su radikali na izborima osvojili vlast u Koceljevi, a Janko je izabran za predsednika opštine. Na ovoj dužnosti ostao je godinu i po dana, ali je kraj bio neslavan. Zbog napravljenog deficita u opštinskoj kasi od 11.617 dinara, smenjen je sa dužnosti predsednika u septembru 1890. godine, optužen i stavljen u isledni pritvor. Zahvaljujući upornom angažovanju istaknutih beogradskih književnika - Vojislava Ilića i Stevana Sremca, kod Kraljice Natalije i Milana Obrenovića, oslobođen je krivične odgovornosti.

 

O čemu se tu zapravo radilo? Janko je u suštini bio prostodušan veseljak i dobričina, pa stoga nije čudo što se u žestokim političkim obračunima, u kojima su padale i mrtve glave, nije najbolje snalazio. Prilikom organizovanja nekih izbora, stigao je nalog od rukovodstva Radikalne stranke da svi radikali izađu na izbore i glasaju za svoje kandidate. Međutim, po tadašnjim zakonskim propisima, na izbore nisu mogli izaći oni birači koji nisu izmirili dospele poreske obaveze. Pošto su radikalski birači bili pretežno siromašni seljaci, Janko je dobio zadatak da radikalima izda priznanice da su platili porez, bez odgovarajućeg ekvivalenta u novcu. On je to i učinio, čime je napravljen pomenuti deficit, ali su mu, posle izbora, svi okrenuli leđa.

 

Od oktobra 1890. do avgusta 1893. godine, Janko boravi u Šapcu i živi od novinarstva, književnog i učiteljskog rada. Postao je urednik Radikala, lokalnog političkog lista, preko koga vodi žestoku borbu sa političkim neistomišljenicima - naprednjacima i liberalima. Od 11. januara 1892, ponovo je učitelj u Šapcu, sa godišnjom platom od 800 dinara. Bilo je to njegovo poslednje učiteljsko službovanje.

 

Za vreme boravka u Šapcu, dobar deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao "za dušu" sa poznatim Cicvarićima u kafani "Devet direka", ili kod "Kuma - Ane", mlade i lepe kafedžike. Umeo je majstorski da imitira sve i svakoga, ili da uspešno reprodukuje različite dijalekte i narečja našeg jezika; zbog pesme, vrcavog čivijaškog duha i drugih umeća, gotovo uvek je bio u centru pažnje.

 

U avgustu 1893. godine, Janko je zatražio premeštaj u Beograd, gde je uskoro postavljen za pomoćnika urednika Srpskih novina, koje je uređivao Milovan Glišić. Dobio je posao koji voli, uz solidnu platu od 2.000 dinara godišnje. No, u aprilu 1895. godine, ministar prosvete ga je smenio sa te dužnosti i postavio za korektora u Državnoj štampariji. Uporedo sa državnim poslom, Janko se intenzivno bavi novinarstvom i uređuje nekoliko listova. Prvo je, ujesen 1894. godine, pokrenuo list Zvezda, koji je živeo nepuna tri meseca. Naredne godine, pod Jankovim uredništvom, pojavio se Pobratim, list za zabavu i književnost, ali je i on bio kratkog veka. Nakon tri godine, u jesen 1898, nepunih godinu dana Janko uređuje Dnevni list, koji je bio blizak radikalima i u opoziciji prema naprednjacima i liberalima.

 

Kada je izašao zakonski propis po kome su za korektore Državne štamparije tražene posebne stručne kvalifikacije, Janko je, u januaru 1899. godine, razrešen te dužnosti i praktično se našao na ulici, bez stalnog zaposlenja i sredstava za život. No, kako mu sreća nikad do kraja nije okrenula leđa, i ovoga puta su mu okolnosti išle na ruku. Na mesto ministra prosvete ubrzo je postavljen Jankov kum Pavle Marinković, koji ga je, 22. jula 1900. godine, postavio za vršioca dužnosti šefa korektora u Državnoj štampariji, sa godišnjom platom od 3.000 dinara. Na ovoj dužnosti Janko će ostati do kraja života.

 

Uz ostale aktivnosti, imao je vremena da se posveti i svojoj velikoj ljubavi — pozorištu. Postao je pozorišni pisac i dramaturg, čak i glumac. U septembru 1893. godine, sa uspehom je igrao Živana u Glišićevoj 48 Podvali. Kasnije je nastupao kao glumac i u svome Đidi, i kao učitelj Stevan u Devojačkoj kletvi. Pored Đide i Potere, zajedno sa Branislavom Nušićem napisao je veselu igru Čučuk Stana, ali se ovaj komad nije pojavio na pozornici. Za života ili posle njegove smrti, dramatizovana su sledeća Jankova dela: Hajduk Stanko, Jadac, Momče, Kod vračare, Kumova kletva, Deoba i Dukat na glavu.

 

U novembru i decembru 1900. godine, Janko zamenjuje odsutnog Branislava Nušića na dužnosti dramaturga Narodnog pozorišta. Dok je Janko bio urednik Dnevnog lista 1898. godine, u jednom broju pojavio se članak Milorada Pavlovića Krpe u kome je napadnut predsednik Vlade dr Vladan Đorđević, jer "ukida slobodu štampe i zavodi lični režim". Broj je odmah zabranjen i zaplenjen, a Janko izveden pred sud i osuđen na tri meseca zatvora. Na izdržavanje kazne upućen je u maju 1899. godine.

 

Prvog oktobra 1898. godine ponovo je, pod Jankovim uredništvom, izašao prvi broj obnovljene Zvezde. Ovoga puta, Zvezda je izlazila četiri godine i predstavljala najvažniji deo Jankovog žurnalističkog i publicističkog rada. Mada je redakcija Zvezde bila zborište književnika opozicionara, list nije imao prevashodno političku notu.

 

Mada nije imao potrebno obrazovanje, Janko je počeo da piše veoma rano, kao devetnaestogodišnjak u Svileuvi, krajem 1881. godine. Da bi sve bilo u njegovom stilu, i prvi kritičar je bio pomalo neobičan; bio je to prostodušni seoski školski poslužitelj Luka.

 

Pripovetku Vika na kurjaka, a lisice meso jedu, koju je takođe napisao u Svileuvi 1882. godine, Janko je poslao na ocenu malom socijalističkom časopisu Misao. Za recenzentaje određen Panta Tucaković, koji je jednostavno konstatovao da je priča "posve ništavna" i čudio se smelosti mladih ljudi "koji pišu katkad take gluposti".

 

Ubi me prosto kao maljem - pričao je docnije Janko koji je, posle ovakve ocene, potpuno prestao da piše. Trebalo mu je vremena da se oporavi, ali je, na sreću, sačuvao rukopise svojih pripovedaka. Zbunjeno i bojažljivo, početkom 1886. godine, ušao je u redakciju Šabačkog glasnika, koji je uređivao Andrija Slavuj, dugogodišnji sekretar Šabačke opštine. Bio je prijatno iznenađen laskavom ocenom koju je o njegovim pripovetkama izrekao profesor Vlada Jovanović, već afirmisani pesnik. Rukopis je primljen, a Slavuj je zatražio da Janko donese i ostale pripovetke.

 

Ima jedna anegdota, koju je o Janku profesor Pavlović često prepričavao: zbog svog opozicionog držanja kad je poznati pisac opet zaglavio zatvor dočeka ga njegov "stari poznanik" apsandžija Dojčin s rečima prekora: "Ama, gospon Janko... i to pero što ga imaš, baci ga kad ne valja!... A ga uzmeš u ruku, a u aps? Opameti se, brate, jedared, pa piši pametno, onako kako vlast hoće... Ili, zatvaraj radnju!..."

 

Janko Veselinović - Hajduk Stanko
Janko Veselinović - Večnost

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Janko Veselinović - Kumova kletva

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u