Isidora Sekulić - Bure

Vrsta dela - Pripovetka

Tema - Prerano razvijena svest deteta o prolaznosti.

Mesto radnje - Bure u dvorištu

Prvu zbirku pripovedaka Saputnici, koja nalikuje na pripovednu vrstu ispovednog dnevnika Isidora Sekulić objavljuje 1913. godine. Pripovetka Bure, koja je napisana u prvom licu jednine je prvi deo od pet delova iz ove zbirke. U njoj je naslikana devojčica koja živi u svom svetu, starom buretu u kome ruši geografske granice i mašta, a kada se to bure uništi shvata šta je smrt i uočava prolaznost života, jer "ima neko prokletstvo da ništa voljeno ne može ostati".

Odmah se poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj godini čitaju Život i patnje u Sibiru i Put u zemlju Vašukulumba. Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bez matere, koji sakrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija, i imaju mršavo bledo lice i dugačke suve ručice.

Školski zadatci nisu mi zadavali mnogo brige. Sve je bilo prosto i lako i moglo se već u školi naučiti i zapamtiti. A brat mi je bio nestaško i mali divljak. Podizao je Skadar na Bojani i zaziđivao moje lutke, tražio mravima rtenjaču, prezao skakavce u kola od karata, i više išao na glavi nego na nogama.

Sedela sam, dakle, po ceo dan sama, u kakvom kutiću, i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka. Tamo se videlo kako bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka sa fiziognomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile se po njemu grdne galije asirskih veslača, išli su u boj egipatski vojnici, sve jedan kao drugi, sa zapetim strelama i onim čudnim oštrim profilima glave na oba ramena. Tamo je Karon prevozio duše pokojnika, tamo je bilo namršteno ćutanje zaleđenog severa i strašna smrt u pesku koji ne da vode, tamo su, kao oštre sablje, sevale žute oči kraljevskih tigrova i umiljato se plavile dobre oči skandinavskih belih sokolova.

Tako danas, tako sutra, tako zimus, tako letos, prvo u sobi, pa u hodniku, pa na tavanu, pa u bašti, pa najzad u buretu.

Ja sam to zvala buretom, ali u stvari to je bila jedna grdna kaca, rasušena, razdrmana stara kaca koja je stajala u dnu dvorišta i bez ikakva opredeljenja polagano trunula i propadala. Bočne duge se još nekako i držale, ali se rasušile i isprepucale. Dole nije bilo dna, a dno okrenuto naviše kao krov, sve se izrešetalo, svaka se daska mogla pomeriti, a mnogo glavnih dasaka nije više ni bilo.

Poodavno sam osećala neki ukus za taj rasklimatani stari dvorac. Između dasaka sam zavirivala u njega, štapićem gurkala i pipala ogromnu i kao kamen tvrdu pečurku, razmicala lišće gustog i ugasitozelenog korova, i volela da slušam sivu melodiju ćutanja i tišine.

Pomišljala sam prvo da u društvu prodrem u bure, ali sam se predomislila i rešila da ga sama ispitam i po robinzonski osvojim.

Jednog ranog letnjeg jutra dograbim sobne merdevine, čekić i sekiricu, popnem se na krov i razmaknem daske po njemu da može sunce unutra, a zatim istavim jednu trulu dasku i s boka da bih i sama mogla da uđem.

Gnjilo i mrtvo drvo nije mnogo ječalo pod udarcima, ali se kaca ipak tresla, i u gustom zamršenom korovu počelo je neko mnogostruko micanje i šuštanje kao što se čuje da kipi i pucka u zemlji kad posle kiše opet grane sunce.

Prvo sam čupala i sekla korov stojeći napolju, a kad se očistilo poveće mestance, uđem unutra, i, koje od želje koje od straha, do ručka sam proredila i utamanila sve šume i luge mravi i gušterova. Ostavila sam, ali razređen, jedan red repuva; ostala je velika pečurka; na onoj ugnutoj strani, gde se voda slivala, ostao je red sitnih bledocrvenih gljivica, i ostala je jedna veštački ispletena paukova mreža.

Zemlja je bila vlažna i crna kao grob, one sitne gljivice izgledale su kao bolesne ospe, a iz gnjilih dasaka je zračila neka zagušljiva mlečna parica. Ali se sve to brzo izmenilo. Brzo je došao neprijatelj vlage i tmine. Ušao je juli s vrelim i suhim svojim dahom, a sutradan je zemlja već imala koru, gljivice su, kao suhe kraste, pootpadale, a namršteni otromboljeni repuv se nasmešio u zelenijoj boji.

Toga dana sam se uselila u bure. Prvo sam unela malu stoličicu i nad njom razapela stari neki izbeljeni kišobran s kojim su mlađi išli u jesen da pazare. Pa onda sam dovukla svu moju bašticu u loncima, između ostaloga i dva lepa visoka fikusa koji su u buretu izgledali kao palme.

Odmah zatim je ušla gomila tankih drvenih kutija od cigara koje sam grozničavo pribirala, pa čak i kupovala, jer sam u to vreme, od jutra do mraka, izmišljala i rezala galije i lađe.

Ukucam zatim nekoliko klinova i povešam testericu, čekić, stare makaze, kanticu, kutiju sa ekserima i kanapima, i dovučem, najzad, staru jednu englesku istoriju gde je bilo puno crteža i rezbarija s tebanskih i egipatskih grobova koji su predstavljali more, bure, galije i moreplovce. S početka je bilo nekog detinjeg straha, i ja bih počešće iskakala iz bureta da se posle male pauze osluškivanja opet vratim u nj. Ali navika je brzo došla, i ja se od bureta nisam odvajala. I ako je trebalo da me traže, tražili su me u buretu, i ako je trebalo da me nađu, našli su me u buretu. Štaviše, kasnije sam i onu jednu dasku, koja je ulaska radi skinuta, naslanjala iznutra, tako da sam, osim otvorenog krova, bila sasvim zagrađena i bila sasvim sama. Psima i mačkama je ulaz bio zabranjem, mome bratu je u buretu bilo tesno, a krilati moji gosti dolazili su od gore.

U ovom šupljikavom i smežuranom dvorištu bujala je neka laka, meka i tiha fantazija, i dok su druga deca napolju grajala i celog leta trčala od tarabe do tarabe za jednim leptirom, mala bleda devojčica sanjala je u buretu svoju robinzoniadu.

Sanjala je o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala o strašnoj studi i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.

U toj truloj kolibici sam naučila da volim ono što ne vidim, ono što nemam, i ono što mora da prođe.

Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, i znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će zamalo popadati mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.

Malo srce deteta koje još nije znalo ni šta je sadašnjost, slutilo je da ima prolaznost i prošlost, da ima tren kad se vene i pada i hladi, da dolazi čas kad su gordi vilinski konjici što lepršaju tamo visoko pod suncem isto što i tupe slepe gliste što gmižu pod zemljom.

Razvijala se u detetu tuga onih što nikad ne veruju da će se vratiti na mesto koje ostavljaju, i sumnjaju da može opet doći ono što je prošlo.

Telom svojim sam osećala padanje večeri, i kao suncokret okretala svoju malu glavicu za suncem. Ima, dakle, neko prokletstvo da ništa voljeno ne može ostati. Proleti kakva tica, svetla kao rasprsnuta zvezda, pa je nikad više nema. Prne kakav leptir, šaren kao da je kroz dugu proleteo, pa ga nikad više nema.

Možda ima takvo osećanje i među nekim insektima. Piju sunce i kupaju se na suncu, a tihi su i ćute. I ja sam u buretu naučila ćutati kao insekt. Pa i sada još volim taj svet koji ljubi, sveti se, ubija i umire u otmenoj tišini. Gde čovek podivlja kao zver, oni su savladani i nemi kao pobeda strasti. Pod zavesom kakvog mrtvog lista nečujno se svršavaju misterije ljubavi i smrti.

Glavni likovi - Devojčica, insekti, ptičica
Poruke - Uživaj u lepoti sveta koji te okružuje. Težnja svakog čoveka je da spozna svet u sebi i oko sebe. Mašta obogaćuje ljude i pomaže im da shvate tajne života.

Devojčica iz pripovetke Bure je nežna i usamljena devojčica koja je želela da od starog bureta napravi svoje utočiste u kome će moći sa pobegne od stvarnosti i da mašta.

Školski zadaci, razne knjige prirodnih nauka i leksikoni, lutke i mali brat nisu mogli da popune devojčicino slobodno vreme, jer ona nije bila obična sasvim devojčica. Bila je mnogo pametna, radoznala i puna mašte. Želela je da ima neko skriveno mesto koje je samo njeno i u kome će samo ona određivati pravila ponašanja. Volela je izazov i verovala je u sebe. Zato je i izabrala staro, razmrdano i rasušeno bure sa željom da baš njega osvoji i promeni. Prvi susret sa buretom nije bio prijatan, jer je ono bilo puno korova, gljivica, mrava i guštera. Iako se pomalo plašila tog neobičnog i netaknutog sveta, nije odustala. Njena želja da promeni bure bila je veća od njenog straha, bila je uporna, strpljiva i na kraju je uspela. Od starog bureta je napravila dvorac u kome se oslobodila svih svojih strahova. U njemu je sanjala svoje snove i uživala u suncu, svetlosti i društvu sitnih insekata. Bila je pažljiva prema svojim novim prijateljima i brinula je o njima, a najviše je volela jednu malu ptičicu koja bi svakog jutra sletela na daščicu krova. Ptičica je za devojčicu bila simbol dobrote i ljubavi. Bilo je toliko sličnosti između njih. Obe su bile male i nežne, usamljene i ćutljive, dobre i pune ljubavi. Ptica je otišla od devojčice tek kad je malo porasla i sebi našla drugo društvo, a devojčica nije bila svesna zbog čega se to desilo, jer ona još uvek bila mala.

Mašta devojčice je bila velika i bez granica, a njena želja da pronađe svoje utočište se ostvarila njenom upornošću i strpljivošću. Pronašla je svoje mesto u svetu prirode koji je okružuje.

Isidora Sekulić - Bure - verzija 2

Isidora Sekulić - Bure - verzija 2 pdf

__________________________________

Isidora Sekulić (1877 - 1958) spada u red najistaknutijih pisaca srpske književnosti. Ona je to po vremenu koje je obeležila svojim stvaralaštvom (od 1913. godine kada je objavila prvu knjigu Saputnici, do 1957. godine, kada je objavila knjigu "oglednih radova" Mir i nemir); po raznovrsnosti stvaralačkih interesovanja; po osobenom proznom stilu; po izvrsnim, nadahnutim i stilski savršenim esejima; po obrazovanju i erudiciji. Po obrazovanju je doktor filozofskih nauka, po profesiji nastavnik, po rođenju pripovedač i esejista, po zasluzi akademik. Rodila se u Banatu, Vojvodina je njen zavičaj, Zemun grad odrastanja, Beograd grad stvaralačke afirmacije.

Ona je izvan svih književnih pokreta ali je njen stvaralački duh bio tako otvoren i radoznao da se nije dao ograničiti bilo stvaralačkim tokom, bilo idejnim opredeljenjem, bilo poetičkim načelima. Dubinom svoga intelekta zašla je u sve sfere ljudskog stvaranja i sigurno sudila o stvaraocima i delima.

Isidora Sekulić je pripovedač (Saputnici, 1913; Iz prošlosti, 1919; Kronika palanačkog groblja I - II, 1940, 1958; Zapisi o mome narodu, 1948), romansijer (Đakon Bogorodičine crkve, 1920), putopisac (Pisma iz Norveške, 1914), esejista (Analitički trenuci i teme I - III, 1940; Govor i jezik - kulturna smotra naroda, 1956; Njegošu knjiga duboke odanosti, 1951; Mir i nemir, 1957), prevodilac.

Kronika palanačkog Groblja, objavljena 1940. godine, dopisana 1958. godine, osobena je knjiga proze o sveopštoj prolaznosti, knjiga koja ide obrnutim redom u opisivanju života svojih junaka: palanačko groblje je kronika palanke i palančana pa se od njega i polazi u pokretanju priče o izumrlim palančanima i palanačkim porodicima. Sve te priče u osnovi svojoj imaju romaneskni potencijal: Kosta Zemljotres, Gospa Nola, Ljmbicije, dim, Vlaovići, Deca, Ljudi s Kašikare, Palanka i njeni poslednji Grci. Ova knjiga proze, posebno pripovetka Gospa Nola, obezbedila je Isidori Sekulić istaknuto mesto među srpskim pripovedačima.

Umiranje i smrt, poslednja borba koju svako mora sam izdržati. Posle izdisaja što ostane, to više nije niko, i zato nad najprostijim pogrebom treba da vlada najpotpunija tišina. Molim, stoga, da se moj leš zavije u čaršav iz mog domazluka, da se poloči u najprostiji čamov sanduk, i spusti u sirotinjsku raku, po redu na groblju. Bez ikakve aranžirane sahrane, bez govora i venca, bez novinskih članaka. Sveštenik će me ispratiti i očitati nad grobom dragu mi prostu molitvu Gospodnju. Sem sveštenika, moji najbliži prijatelji koliko mognu i htednu.

Isidora Sekulić - Esej o kulturi 

Isidora Sekulić - Gospa Nola