Isidora Sekulić - Gospa Nola lektira

Isidora Sekulić - Gospa Nola

Isidora Sekulić - Gospa Nola

 

Gospa Nola, u pripoveci koja nosi njeno ime, retka je žena. Ona je predstavnik jednoga celoga kraja naše zemlje, kraja koji Isidora Sekulić najviše voli i u kome nalazi najdublje ukorenjene moralne i uopšte duhovne vrednosti našega čoveka. Suština pripovetke o Gospa Noli sažeta je u njenom uzdahu, upućenom mužu čije je imanje ona vodila, ali nije mogla da spase...

 

Književni rod - epika
Književna vrsta - pripovetka

 

Pripovetka Gospa Nola pripada zbirci pripovedaka Isidore Sekulić: Kronika palanačkog groblja. Uobičajeno je mišljenje, mnogih stručnjaka koji su se bavili analizom pripovedačkog rada prve žene akademika u Srbiji, Isidore Sekulić, da je upravo pripovetka Gospa Nola osnov čitave zbirke i da je jedna od najboljih u njenom opusu. Sve pripovetke ove zbirke, osim poslednje dve, počinju gotovo na isti način: slikom groblja i opisom groba glavnog junaka pripovetke.

 

Zbirka pripovedaka Kronika palanačkog groblja je objavljena 1940. godine.

 

Pretpostavlja se da je inspiraciju za pripovetke iz ove zbirke, čuvena srpska spisateljica pronašla u svom životu. Naime, 1900. godine je doživela veliku tragediju: u aprilu te godine joj umire otac, a samo tri meseca kasnije i brat. Obojica su sahranjeni na pravoslavnom groblju u Zemunu. Na njihovim grobovima je Isidora provodila dosta vremena. Tu je upoznala i grobara po imenu Nikola. Sa njim se i sprijateljila, a on joj je pripovedao o mnogima koji su bili tu sahranjeni, ali i o njihovim porodicama. Sve je to mlada Isidora pažljivo beležila i kasnije pretočila u zbirku pripovedaka Kronika palanačkog groblja.

 

Osnovna tema pripovetke Gospa Nola je prolaznost ljudskog života.

 

Pažljiva analiza pripovetke Gospa Nola, ali i čitave zbirke Kronika palanačkog groblja ukazuje na dublje značenje. To podrazumeva da se prolaznost čovekovog života ogleda, zapravo u njegovoj neispunjenosti iz bilo kog razloga. Konkretno, gospa Nola je neispunjena kao majka i toga biva svesna. Ova hrabra žena je strpljivo i bez roptanja prihvatila svoju sudbinu, koračajući hrabro kroz život i hvatajući se u koštac sa svim nevoljama.

 

Smisao života je pronašla u pomaganju drugima, bez želje da dobije nešto za uzvrat. Čitava pripovetka prati život Stanojle Perčinove. Isidora Sekulić je maestralno istkala priču o svim usponima i padovima glavne junakinje. Njen stil je jasan i vrlo lako razumljiv i čitljiv.

 

Pripovetku Gospa Nola je moguće samo ukratko prepričati, jer sadrži mnoštvo događaja, uzevši u obzir da prati život glavne junakinje od rođenja do njenog večnog počinka. Zato je, naravno mnogo bolje pročitati je, nego se osloniti na šturo prepričavanje. Svakako je vrlo česta tema za sastav iz srpskog jezika ili pismeni zadatak upravo ova lektira, pa je važno da je pročitate u celosti.

 

Tok pripovedanja je vrlo zanimljiv, kao uostalom i u većini pripovedaka iz ove zbirke. Naime, priča počinje opisom grobnice u kojoj leži gospa Nola. Zatim se nastavlja priča o njenom rođenju, ocu, majci, udaji...

 

Stanojla Perčinova je rođena nakon što je njenim roditeljima preminuo sin, te otac u njoj vidi, na vrlo čudan način nešto od preminulog sina. Da li zato, ili što joj je priroda bila takva, tek Nola ubrzo počinje da se druži sa muškarcima, pa i ponaša poput njih. Ali, kada joj je majka umrla, ona preuzima brigu oko kuće i oca. Međutim, otac se ubrzo ženi i dobija ćerku.

 

Nola se potom udaje za Tošu Lazarića, koji je dosta stariji od nje. Nola i Toša se lepo slažu, a ona polako preuzima gotovo sve poslove oko imanja.

 

Želeći da pomaže, Nola počinje da usvaja decu, jer nije imala svoje. Sve njih je uspela da izvede na put i pomogne im, kako je znala i umela, a najuspešniji je bio jedan Švaba, koga je Nola nerado usvojila. Mada se trudila da im pomogne i usreći ih, koliko je to bilo u njenoj moći, gotovo da nijedno od njene dece, osim već pomenutog Švabe nije pronašlo svoju sreću, niti postigao neki naročit uspeh.

 

Pa ipak, iako je pomagala svima koje je usvojila, ali i mnogima kojima je pomoć bila potrebna, uključujući i radnike na njenom imanju, gospa Nola nije doživela da joj to bude uzvraćeno.

__________________________________

 

Isidora Sekulić - Gospa Nola

 

Pripovedanje u Gospa Noli započinje slikom groblja, grobiica i nadgrobnih spomenika: započinje ova slika grobnicom Lazarićevih i krstačom gospa Stanojle Lazarićke, koja nadgornjava sve ostale. Potom su opisani grobovi svih onih koji su imali veze sa životom gospa Nolinim, spomenuti su i oni čiji se grobovi ne nalaze na palanačkom groblju. Svi su oni živeli, svi su oni nestali. Ovaj simbol sveopšte prolaznosti učinio je izvesnim kraj svakog od junaka ove pripovetke - živi, dela, bori se, pati i raduje - a čeka ga groblje kao poslednje stanište. Zato je Gospa Nola pripovetka o prolaznosti i pripovetka o uzaludnosti. Misao o prolaznosti prožima sve događanje i sve opisane živote. Priča o gospa Noli nema prirodan tok, onaj koji bi odgovarao životnom putu čoveka od rođenja do smrti. Ona započinje slikom groblja, a potom, posle jedne digresije, nastavlja opisom sahrane gospa Nole, da bi nastavila kazivanje o višedecenijskom životu Nolinom na salašu i u palanci, sve do njene smrti. I ova obrnuta priča treba da naglasi sveopštu prolaznost koja ne mimoilazi nikoga, pa ni tako gromadnu ličnost kao što je gospa Nola.

 

Misao o nesumljivojj prolaznosti, koja na momente dovodi u pitanje smisao življenja i delanja, lebdi nad celom pričom, ali se snažnije ističe u nekim konkretnim istorijama i iskazima junaka pripovetke. Gospa Nola ukazuje svome Todoru na prolaznost svega:

 

Život, moj Todore, proždire kao groblje. Niko nije kriv, a imanja nema, porodice nema, što je bilo dosta, postalo malo i jad i sramota... Ču li na pogrebu kapetanovu, onog vašeg đavolskog gospodina Joksima.(...) Veli: - Svi mi, i sve prostrane sermije, staćemo bez guranja na ovo malo naše palanačko groblje.

 

Mnogo je istorija gašenja ili potpunog nestajanja porodica predočeno u pripoveci; mnogo je rasturenih porodica; mnogo je umiranja: "Tamo na kraju varošice, zabelela se bila lepa okrečena kućica, u njoj mlad par počeo da živi, i radi, i želi da otkupi malu njivicu sa deset granatih oraha na međi, i sa đermom. Za čas, nestalo sve". Groblje je svedočanstvo uzaludnosti, propadanja i nestajanja. Gospa Nola upućuje Julicu na groblje da vidi šta se dogodilo sa "držećim" (imućnim) svetom - sve poispropadalo: i besni Vlaovići, i Lukići i mnogi drugi, čak i sa plemićkim titulama. To je život, hoće da kaže gospa Nola, imaš pa nemaš, ima te pa te nema - "groblje je hronika grada, a grobari su vrsta lokalnih novina".

 

Kompozicija priče potpuno je u skladu sa predmetom pripovedanja (hronika palanačkog groblja) i misaonom dominantom (prolaznost). Priča se komponuje tehnikom asocijativnog pripovedanja: od groblja, grobnica i spomenika, preko života i rada pojedinca, do smrti. Priča počinje na groblju i završava se na groblju. Ono što je bio život između ta dva trenutka bilo je samo kratka epizoda - poručuje ova pripovetka Isidore Sekulić:

 

Maglica, stud, početak je novembra. Ne novembra po redu, nego jednoga novembra. Jer hronika groblja kazuje događaje naročitim načinom, po liniji raspleta i tehnici smrti.

 

Zato se stiče utisak da je "kompozicija ispreturana" - zapravo epizode i situacije nemaju prirodan i logičan hronološki tok, nego imaju onaj tok koji im nameće primenjena tehnika asocijativnog komponovanja i razvijanja priče.

 

Kompozicija pripovetke je koherentna sa aspekta organizovanja epizoda i situacija - sve je sliveno u jednu celinu bez razvijanja posebnih delova, poglavlja. Ovakva kompozicija u skladu je sa gospa Nolinim životom koji je "sav iz jednog komada". Priča je, međutim, sastavljena iz više epizoda i situacija različitog obima.

 

1. Groblje, grobnice, grobovi. Krstača gospa Nolina nadgornjava sve ostale kao katarka. Čuvena igra senki nad grobom gospa Nolinim.

2. Kako je gospa Nola usvojila Toticu Paulu.

3. Sahrana gospa Nolina. O njenom karakteru i odevanju.

4. O gospa Noli. Ona o roditeljima i sestri Julici.

5. Udaja za Todora Lazarića.

6. O porodici Todora Lazarića: otac, brat, snaha, deoba.

7. Gos Toša - karakter, aktivnosti.

8. Gos Toša i Nola.

9. Usvajanje Julice. Svetlost u gos Tošinoj kući.

10. Razbojnički napad, pljačka, ubistvo gos Toše.

11. Gospa Nola se seli sa salaša u varoš.

12. Usvojenici: Paula, Srba, Hans.

13. Gospa Nolina bolest. Pažnja usvojenika.

14. Gospa Nola ozdravljuje i vraća se poslovima.

15. Julica se udaje za doktora Mirka, ubrzo se razvodi i udaje za Milunšća.

16. O životima u palanci.

17. Srba i Luka. Razlike među njima i gospa Noline muke.

18. Julica neguje bolesnog muža. Smrt Milušićeva.

19. Julica i Nola. O groblju.

20. Hans (Luka) i gospa Nola.

21. Venčanje Julice i Srbe.

22. Smrt gospa Nole.

 

Građa je omogućavala piscu da zasnuje široku romanesknu priču. Izbor junaka priče, veliki broj aktera priče, veliki broj situacija i epizoda, pružali su osnovu za romaneskni razmah. Isidora Sekulić nije prihvatila taj izazov i nije upala u zamku: koncentracija, zbijenost situacija i likova, brze promene narativnih subjekata i tačaka gledišta, lapidarnost narativne priče - najveći su kvaliteti ove pripovetke. Romaneskna forma bi sve to razvodnila. Isidora Sekulić je dobro osetila suštinski problem komponovanja priče: pripovetka pretvorena u roman deluje mlako, roman stešnjen u pripovetku ostvaruje izvanredne umetničke efekte.

 

Sažimanje priče i narativnog vremena ostvaruje se postupcima "praznog vremena":

 

Prođoše godine od Boškove ženidbe.

 

Godine su odmicale.

 

Odmiču godine, odmiče sve.

 

A zatim su se nizale godine koje gospa Noli nisu više donosile radost.

Time je ostvarena brzina proticanja priče, sabijanje sitnih epizoda, koherencija kompozicije.

 

Pripovedanje - Kompozicija pripovetke, zamisao o kondenzovanom predočavanju događaja, uslovila je pripovednu tehniku. U pripoveci su dominantna dva osnovna tipa pripovedanja: objektivno pripovedanje u trećem licu i subjektivno pripovedanje u prvom licu. Vrlo je teško razlučiti ove tipove pripovedanja jer se oni prepliću a prelazi su nekad jedva primetni. Objektivno pripovedanje je hladno, ispunjeno je informacijama o događajima i likovima, vremenu i prostoru, salašima i palanci. Subjektivno pripovedanje, ja-forma kazivanja, preovladava u ovoj pripoveci. Narator je gospa Nola koja skoro u svakoj situaciji preuzima narativnu štafetu od objektivnog naratora. Njeno kazivanje je ponekad suvo, ali je dinamično, slojevito, lično, emotivno obojeno, preliveno blagim i blagorodnim humorom.

 

Pripovedanje ima osobenu strukturu: teško se prepoznaju deonice (segmenti) prema kazivačima, kazivači se naglo smenjuju, manja pripovedna situacija (od samo jedne stranice teksta) ima veliki broj kazivača - tako na primer, u trećem segmentu ("Sahrana gospa Nole"), izmenjuje se čak sedam naratora sa opisom različitih situacija u kojima se ispoljava po neka nova osobina gospa Nolina. Za navedenu situaciju karakteristična je tehnika nagoveštavanja budućih zbivanja i ponašanja aktera priče.

 

Pripovedanje se dokumentuje svedočanstvima ili uvođenjem prezentskih oblika:

 

Pričalo se u svoje vreme.

 

Eno ga tamo pod onim gustim bršljanom.

 

Tvrde ljudi.

 

Time se sve zbivanje i likovi aktualizuju i dovode u vreme priče. Objektivna naracija često ima ton gospa Nolinog kazivanja:

 

Udovica, kao sve udovice, plače, seća se da je ženska glava i da će teško biti bez muža. Rajnhart leži u sanduku kao neki gušter: suv, tvrd, nekako sav zelen.

 

Gospa Nola se oseća iz ironičnog tona, intonacije, leksike, stavu prema predmetu priče.

 

U opisivanju sredine, događaja i ličnosti primenjen je postupak detaljizacije, kojim je umetnički svet postao istinit, uverljiv i prmamljiv. Detaljizacija nije u funkciji stvaranja iluzije istinitosti, ona je osobenost pripovedačkog postupka Isidore Sekulić. Ovaj postupak je plod uverenja da sitnice čine život, da svaki detalj ponašanja, mišljenja i izgleda junaka značajno doprinosi sveobuhvatnoj slici junaka i njegovog sveta. Fizički i psihološki portreti svih aktera zbivanja složeni su iz niza sitnih pojedinosti, naoko ne uvek značajnih, ali u zbiru osobenosti vrlo važnih. Detaljizacija je primenjena u predočavanju svih aktera pripovetke, ali je najpotpunija u predočavanju lika gospa Nole - na primer, kazivanje učesnika pogrebne povorke gospa Noline, na samom početku pripovetke.

 

Akteri priče - Gospa Nola spada u obimnije pripovetke sa romanesknom osnovom. Romaneskno u njoj je pripovest o višedecenijskom životu glavne junakinje. Dug vremenski period u kome se prati život gospa Nolin, uslovio je veliki broj epizoda i situacija. To je uvelo u priču i veliki broj aktera - preko četrdeset glavnih, sporednih i pomenutih likova. U glavne likove mogu da se ubroje gospa Nola, gos Toša, Julica, Srba i Hans (Luka). To je posebna porodica. Ali u njoj dominira snažna ličnost gospa Nole - ona je iznad svih, o svima misli i stara se, oni su tu da iskoriste zaštitu i pažnju. Njena ličnost nadnosi se i nad mnogobrojne sporedne likove, one koji su vezani za ovu porodicu kao radnici. Čak i likovi pojedinca izvan porodice, iz palanke, ne mogu da se izvuku ispod senke Noline veličine. Svi likovi pripovetke, posle gospa Nole, koji su dobili iole značajniji prostor, zanimljivi su kao nosioci određenih osobina, kao specifični karakteri. Ali su oni ipak ušli u pripovetku da bi se osvetlila neka duševna osobina gospa Nolina - bez tih pojedinačnih likova, učesnika pripovednih zbivanja, nemoguće je bilo izvajati gorostasni lik gospa Nole, lik koji se pamti.

 

Gospa Nola - Nola je bila formirana ličnost još kao devojka u zavičaju: "Nola posta redak čovek, istakoše se jasno vanredne crte karaktera: istinoljubivost, pravost, ozbiljnost, čovekoljublje". To su glavne crte njenoga karaktera, koje će se u novoj sredini i novim okolnostima još više razviti. Njen psihološki i moralni lik deluje gromadno i stameno, izuzetno i fascinantno. Gospa Nola, to je bio pojam na salašu i u palanci. Kada se kaže gospa Nola, onda se misli samo na dobro, uzorito, izuzetno. Palanka, koja je prozvodila i širila priče, gradila portrete i beležila skandale, nije mogla da upotrebi gospa Nolino ime sa negativnim predznakom jer su uz to ime išli samo epiteti:

 

jednostavna, uporna, plemenita, skromna, ponosita, humana, poštena, čvrsta, darežljiva, hrabra, pravedna, radina, ozbiljna.

Sve navedene osobine u snažnom su kontrastu sa portretom. Njena pojava deluje neskladno i trapavo, "grubo i neotesano"; odevanje isuviše prosto i neprilično njenom imovnom stanju. Strogost, ozbiljnost, oštar i često blago ironičan jezik, odaju tvrdu osobu i tvrdo srce. Ali iza te maske sakriva se blagorodnost, razumevanje, toplina, čovečnost i milosrđe "široko prostrte gospa Nole".

 

Gorštačka priroda - Nola je gorštačka priroda po rođenju, po konstituciji, naravi i radinosti. Svesna je da je po visini i snazi na oca a po ostalim osobinama ne liči ni na oca, ni na majku. "Rodih se u nekoj debeloj koži, i ona mi sve kosti poravnala, i dopša sam trupac, reći će Nola. Mladiće nije zanimala kao žena pa se sa njima najviše družila, čak je postala jedan od najboljih lovaca. Kada je došla na gos Tošin salaš kao nevesta, skrenula je pažnju rastom, izgledom, hodom, snagom. Ali pre svega jednostavnošću i skromnošću. Nekoliko pričalaca iz treće pripovedne situacije ("Sahrana gospa Nolina") kazuje o gospa Nolinoj pojavi.

 

Velika i jaka kao dobar momak.

 

Nije samo izgledala kao muško, nego je i bila muškarac.

 

Jaka da ne poklecne, pa hrabra da brani i sebe i druge.

 

Radila je, kako sama kaže, kao nadničar: rano je ustajala i uvek bila tamo gde se radi. Oblačila se radnički, vrlo jednostavno za ženu koja je bogata:

 

Cipele, prave vojničke cokule; ona vrpca za vezivanje debela s prsta. Haljina, jedno te jedno, sećate li se? Siva suknja, neka bluza, od istog sivog štofa, kaput do kolena, natrag s prekačkom, a kroz tu prekačku, akoje vetar, prodevena marama od vunice, da greje krsta. Kosa crna, zalizana, u tvrdu punđu stisnuta. Na glavi šeširić, ni muški ni ženski, siv i on, ni za ukras ni za zaštitu, još i sav izlomljen od vlage i sušenja. Ruke krupne, jake, uvek bez rukavica.

 

Tu sliku jednostavnosti i skromnosti upotpunjava "kišobran tamno zelen, ogroman, zakrpljen, sa debelom motkom i prebijenom kukom", pa "cviker: ogroman, strašan i kad visi i ljulja se, i kad se usadi na krupan nos gospa Noli". Takva gospa Nola vozi se štajervagnom koji je starinski, rasklimatan, tesan a glomazan, blatnjav i prašnjav. Ružno, glomazno, sivo, grubo, prosto - okružuje gospa Nolu i na posredan način ukazuje na njenu prirodu i karakter. Ta njena jednostavnost i skromnost izazivaju simpatije salašara:

 

Čudna žena: tolika sermija, sve njeno do krajcare, a da je kad štogođ uzela za svoju kontu, da je, kas 'ti, otišla negde na luft, ili se barem obukla kao gospoja. Ni par štafletni nema, ni krst oko vrata, ni zlatan sat i lanac.

 

Dobrota - Gospa Nola je neposredna i otvorena u odnosima sa radnicima, porodicom i okolinom. Bila je stroga, ozbiljna i ponosita, ali poštena i bolećiva prema tuđim nevoljama. Pomaže crkvu (popove ne voli, prema njima je često oštra i nabusita), udeljuje prosjacima, pomaže sirotinji. Brine se o svojim radnicima na polju i u kući, prihvata ih kao svoju čeljad, njihove nevolje su i njene. Iako je bogata, to ne shvata kao sredstvo moći i vladanja tuđim životima i sudbinama, nego kao mogućnost (i skoro obavezu) da brine o svačijim mukama i izdašno pomaže onima koji nemaju. Po toj dobroti bila je poznata u palanci i izvan nje: što je više imala, skromnije je živela i više davala crkvi i sirotinji: "Kroz nevolje su ljudi najbliži rod", običavala je da kaže. O njenoj dobroti, poštenju i čistom srcu kazuje i jedan detalj:

 

Ako će samo prominuti neku od svojih njiva, veže džepnicu na vrh kišobrana, ustane u kolima i razmahne nekoliko puta tim barjačetom, da bi radnici to videli i znali da je ona tu i da može naići...

 

Razumela je ona ljudsku prirodu, znala je da radnik može i da se opusti, nije želela da nekoga uhvati u neradu i bude prisiljena da ga otpusti.

 

Gospa Nola je iz nemanja došla u imanje i to je umela da ceni: radila je da održi imanje, da ostane kakvo je bilo, da se ne rasturi. Ali novac koji je imanje donosilo ona nije gomilala. Njoj novac nije mnogo značio: kada joj predsednik crkvene opštine traži neki veći prilog, Nola će reći: "Daću vam, što da ne dam. Nije novac za to da se zakopa. I, pravo da vam priznam, ne znam na šta bi ga trošila. I nemam na šta da ga trošim". Njeno načelo je bilo: "Novac je tu da ga ljudi potroše korisno" i da se ta korist, a ne novac, što više umnoži. Tu korist ona je videla u podizanju, školovanju i zbrinjavanju tuđe dece.

 

Radinost - Nola je radina i ceni rad i vredne ljude; u radu vidi smisao života, ali ne rad kao sticanje, nego kao prirodno zanimanje čovekovo i vid egzistencije. Još u očevoj kući postala je stub kuće i radila "u nekom starešinskom zamahu i u kući, i nad očevim računima, pa i nad malom svojom polusestricom". Kada je došla na veliko imanje gos Toše, sve je manje bila Nola Lazarićka, a sve više Nola Perčinova - ne gospođa koja uživa u bogatstvu, nego gorštakinja navikla na rad: "Uzela je u administraciju sve veliko i raznovrsno imanje svoga muža, zemlje, ljude, žene, decu, stoku, novac, kupce i prodavce, posrednike, advokate". Kada gos Toša mašta o mirazu koji će Julici omogućiti "da sedi i da uživa", gospa Nola će žustro odvratiti, sa njoj svojstvenim smislom za humor: "A što da sedi? Ne treba mnogo da sedi, bolje je to i za nju i za stolicu". Rano je ustajala, pre svih ukućana, sedala u štajervagn i kretala na rad, u obilazak imanja, nabavku robe, snabdevanju prodavnica, itd. U nekim trenucima, kada bi se opustila i počela da razmišlja, ali češće kada je bolesna, vidi sebe kao nadničara, slugu, roba imanja. Ali rad i posao su ono što čoveku sleduje i što ga čini čovekom:

 

A zbog posla nekog smo se svi i rodili. I ja sam se udala za posao, i da njega nije, recite sami, ko bi bila gospa Nola?...

 

Nola je volela Julicu kao sestru, ali negde u dubini duše smetala joj je Juličina "talijanska krv" - bila je nežna, prozračna,bez energije, neradna. Ali kada je Julica posvetila punu pažnju teško bolesnom mužu, u njegovoj nezi pokazala upornost, požrtvovanost i hrabrost, a pre svega pravednost i milostivost, gospa Nola je odahnula. Tada je izrekla ono što je godinama mučilo: "Grehota je da kažem, ali sad mi tek jeste rođena sestra, i poginuću za nju". Ne voli meke, mlake, i neradne ljude - sve ravna prema sebi i svojoj filozofiji življenja. U toj filozofiji središnje mesto ima rad, posebno rad za druge.

 

Majka - Na sahrani Nolinoj (3. situacija) jedan palančanin će izgovoriti rečenicu punu divljenja i poštovanja:

 

Šteta što joj BOG ne dade da nekom buderođena majka. (...) Mati je to bila, sveta mati! BOG neka joj bude dobar i milostiv, laka joj zemlja.

 

U toj rečenici je srž života i suština karaktera gospa Nole: celog života je "radila za druge", usvajala i podizala tuđu decu (živih roditelja), poklanjala im svoju pažnju i ljubav. Prvo je privila sebi mlađu sestru po ocu Julicu. Tada se dogodilo čudo:

 

Cela kuća je nekako nabubrila i prosjala od nje. Gos Toša se podmladio i razdragao, dobar i blag je i inače bio, i prosto je na juriš zadobio svoju poćerku. Gospa Nola, počelo je to uostalom većranije, postade mati. (...) Milovala dete dok nije zaspalo; a zatim otišla u svoju sobu i gorko se rasplakala. Probudilo se u njoj celo srce. Probudila se cela žena, majka i čuvarka dece. (...) I onda opet neki poriv, neki glas nagona i poziva, nešto jasno i jedino lepo: postati prijatelj dece, čuvar dece, ma čije, svačije. U Gospa Noli počeli se sređivati nagoni, interesi, potrebe, možda i strasti, možda i egoizam žene. Te večeri je otpočela u toj jakoj i smeloj ženi njena prava funkcija, iz koje će zatim izlaziti sve njene zamisli, odluke, pokreti, reči, dela.

 

Julica je bila samo početak, podstaknut porodičnom situacijom. Ali osećanje koje je doživljeno one večeri, preporodilo je gospa Nolu, probudilo u njoj jako materinsko osećanje i opredelilo put ove žene i njenu glavnu preokupaciju. Ubrzo je privila sebi sluškinjicu Paulu, da bude kao njeno dete a ne kao sluškinja. Potom je dovela u kuću crkvenjakovog sina Srbu, smestila ga, preobukla i nabavila knjige i pribor za školu. Zatim je počela da se događa neka unutrašnja borba u gospa Noli: prirastao joj je za srce mali Švaba Hans, sin nemca Rajnharta, oštrača noževa, koga je Nola zvala Luka. Mali Hans je bio sitno dete, ali pametno umiljato - obožavalo je gospa Nolu. Ona se lomila "što da brinem švapske brige", da uzima dete koje ni jezik srpski ne zna dobro. Ali ona je u njemu zavolela dete, umiljato i svojatljivo, vaspitano i pažljivo. U njemu je volela vrednoću, pamet, ambiciju; u Srbi "nešto krto i ponosito, nešto srpsko, što će mnogo truda i muke da stane, aln će biti od njega radosti ne samo njenom srcu pomajke, nego i čudnim njenim nemirnim nostalgijama, koje je sad manje sad više jasno, ali neprestano osećala, i sa kojima je i u grob sišla. Ona je od Srbe očekivala ne toliko ličnost koliko tip: ili nekog Boška, ili bar čoveka koji će biti sličan onima što silaze s planine". Kada su odrasli, divila se Hansovoj karijeri, divila se Srbinom stasu i lepoti. Od obojice je doživela veliku ljubav, pažnju i poštovanje. Nju je bolelo što Hans nije Srbin a valja, a onaj koji je Srbin ne valja, ali je teši misao "samo neka je čovek". Gospa Nolina veličina majke tuđe dece izražena je rečima koje izgovara Hans (Luka), već afirmisani naučnik u Nemačkoj:

 

U vama ima bezgranično mnogo dobrote i čovečnosti, u vama ima ceo čovek, kakvoga ja možda u životu više neću sresti... ja vam se divim ... Jaću srpsku ženu zapamtiti... ja ću junaka zapamtiti.

 

Gospa Nolina ljubav prema deci bila je jednostavna. Njena odbojnost prema Švabama ("ali im ni decu ne volim", "što da vodim švapske brige") dugo je lomila hoće li uzeti Hansa ili ne. Pobedila je čovečnost Nolina i Hansova umiljatost. Ali kada Hans počinje da dokazuje svoje vrednosti a Srba ništa ne postiže, u gospa Noli ključa neka srdžba, uvređenost: "Znam da će biti čovek, i neka bude, zato sam ga i uzela. Ali neću da bude bolji od našeg deteta. Ne dam. Ne dam mu više srpsku paru, ako i to mora biti! (...) A Švabi zato sve i ide što ga srpska ruka drži i vodi". Te krize je prebrodila, Luku je volela i dalje ga školovala, bila je ponosna na njegove uspehe. Ali su je sustizale i druge krize: "Znam dobro kako deca rastu, tako se otuđuju od rođenih roditelja. A šta mene čeka..." I kad je došlo vreme da Hans (Luka) ide konačno za Nemačku, ona se u mislima jada Todoru što ostaje sama, ali je za trenutak teši iskustvo da je tako sa svim roditeljima - uvek bivaju napušteni. A roditelji ostaju roditelji: na stolu, za ručkom, uvek mora da stoji Lukin tanjir.

 

Nola i zavičaj - Zavičaj je gosia Noli ostao duboko u srcu. Možda i zato što u svojoj konstituciji i prirodi ima nešto od onog oporog, krševitog i snažnog iz hercegovačkog podneblja. Možda iz zavičaja potiče i njena zaljubljenost u kršnu snagu mladića i čoveka uopšte, a prezrenje prema žgoljavim i slabašnim ljudima. Zavičaj je u njoj samoj: u krupnom stasu, snazi tela i duha, radinosti, bistrini, skromnosti i jednostavnosti, plemenitosti.

 

Zavičaj (predeli, ljudi, naravi) uvek je u svesti gospa Nolinoj kao nešto stabilno, normalno, primerno i uzorito. Prema njemu se sve procenjuje i vrednuje, ravna i upoređuje. On je primer za uzor i podloga za prekor - uvek je zavičaj ono pravo i pravilno, ispravno i moralno. Ali, kada govori o zavičaju, a to je uvek uzgred, kao uzrečica, ona ređe kaže "u mom kraju" ali vrlo često kaže "u našem kraju", "kod nas tamo", "kod nas kažu". Time ističe da nije samo zavičaj njena beskrajna ljubav, nego i ljudi zavičaja, narod koji "tamo" živi. Taj narod je uzor snage, zdravlja, morala, humanosti: "Kako se šale ljudi u mom kraju", "Kod nas tamo, ljudi planinci kažu", "Kod nas kažu". To što tamo ljudi kažu, najbolje je kazano, sve drugo i drugačije nije dobro. Kada god pomisli na zavičaj, ona pred očima ima likove snažnih i lepih gorštaka: "Boško, Srba, neki lik čoveka ispod planine". Ideal lepote, snage i bistrine je njen otac Boško; tom idealu se bližio njen posinak Srba, ali nije uspeo da mu se približi - Srba je čovek drugog podneblja, njegovi životni sokovi potiču sa gnjilog ravničarskog tla.

 

Čežnja za zavičajem tinja u Noli od prvih dana boravka na salašu gos Tošinom: sve što vidi tu stavlja naspram istog u zavičaju i zavičajna slika je uvek u prednosti. Poslovi je obuzimaju, nesreće narušavaju mir, deca ispunjavaju ceo život, ali će uvek da zasvetli misao na zavičaj: "Da mi je da vidim planinu"; "Da mi je planinu videti", "Nezaboravljeni rodni kraj". Kada u starosti propuši, puši "samo hercegovački duvan". Kada oseti da se bliži kraj, u njoj snažno grune želja da otputuje u zavičaj, "da sastavim bar još jedared srce sa onim krajem za kojim nisam prestala žudeti". Završila je administrativne poslove oko imanja, spakovala se i spremila da sutradan otputuje u zavičaj i tamo proživi poslednje godine života. Prekasno se odlučila: umrla je ne videvši zavičaj. Ali "neko je osetio da je ona živela, radila, i umrla kao što se živi, radi i umire tamo ispod planine, pa je na grobnoj ploči napisano "Stanojla Perčinović udata Lazarić". Ona je do kraja života ostala Stanojla Perčinova.

 

Studija o mentalitetu palanke - Život pojedinca i život palanke neodvojivi su u pripoveci Gospa Nola. Pojedinac je u prvom planu, on je predmet kazivanja i junak priče. Opisuje se ne samo njegov život i delatna aktivnost nego i duševna zbivanja, psihološki nemiri, bogata skala osećanja i raspoloženja. Ali iza pojedinca i njegove sudbine oseća se život palanke, njena vreva i poneki glas koji iz nje dopre. Baš taj glas biva komentar događaja ili postupaka, izraz stava sredine/palanke. Dok teče život pojedinca, dok pojedinac dela, čini, misli, oseća; dok se smenjuju pojedine epizode i situacije - povremeno se probija glas palanke sa namerom da predoči šta ona misli o ljudima i događajima. Palanka se pojavljuje kao procenitelj, merilac i komentator svega života i dešavanja, svih postupaka, činjenja i sudbina. Skoro da nema epizode koju palanka ne propratn svojim komentarom, svi akteri priče stalno su na meti budnog oka palanke. Palanka tako postaje akter zbivanja, svedok događaja, sudija. Tako je Gospa Nola postala iscrpna i dokumentovana studija o palanci, palanačkom mentalitetu i filozofiji

 

Skoro na samom početku pripovetke predočen je jezgrovit portret palanke:

 

Jer palanka nikada ne zadire mnogo u mislene rezultate nad pojavama. Ona, u svojoj debeloj jednolikosti, i u svojoj večnosti preživljuje uglavnom samo jake momente. Večnost palanke, to je važna, i možda ne dosta uočena stvar. Palanka je večna forma ljudskog društva, večna i svugde prisutna. Veliki gradovi su sastavljeni iz mnogobrojnih palanaka, velikovaroška groblja iz palanačkih grobalja. Tamo i tamo imamo množinu malih krugova rođaka i poznanika, koji su živeli, razgovarali, vezivali se i istrebljivali se na načine kako se to radi po palankama kroz odnose i sudare malih kalibara. Jedno nadleštvo, jedna fabrika, jedna banka, jedno poslanstvo, svugde se tu krije po jedna manja ili veća palanka, zbir uskih života u palanačkom okviru, pa i mentalitetu.

 

Palanka budno prati život uglednih porodica - rađanje, ženidbe, udaje, bolesti, svađe, deobe: "Palanka sve zna, i šta je bilo, i šta će tek biti". Nju može da probudi i aktivira samo nešto jako i krupno. Skandal i novost moraju biti vrući i sveži - što se sazna kasno i posredno, nije prava vest i nije na ceni. Ona "nikoga na svetu ne ostavlja na miru, ogovara i kleveta od jutra do mraka" a bežična poruka je njen izum.

 

Palanka se duboko razočara kada iz nekog slučaja ne izvuče hrpu materijala: razvod Julice i doktora Mirka bio je toliko miran i dostojanstven da je palanka ostala gladna. Njoj smeta i gospodstvo na salašima. Pod tim se podrazumevaju mirne i tihe deobe, sporazumi, poverenje i mir. I tada palanka ostaje praznih usta. To su slučajevi kada ima odstupanja od pravila da palanka sve zna - mnoge stvari joj ostaju nepoznate. Nije mogla da uđe u suštinu Noline ljubavi prema Srbi; nije uopšte shvatala Nolinu brigu o švapskoj deci. Ali te nepoznanice su doprinele da gospa Nolin život za druge imponuje palanci i da ona, željna skandala, u gospa Nolinom životu i radu nije pronašla ništa.

 

Svaka palanka ima svoje tumače i glasnike. Poneki su neimenovani, mnogi se javljaju imenom i položajem: popadije iz Vaznesenjske i Gospojinske crkve, gospa Lela, gospodin Joksim.

 

Palanačko vreme teče suviše sporo, utoliko sporije ukoliko se ništa ne događa - kao da stane vreme i svi satovi. Vreme od jednog do drugog sabora, na kojima se pretresaju novosti, i suviše sporo teče. Sitni i nevažni događaji, umiranje sirotinje - nisu zanimljiv materijal za palanku. Ona ostaje gladna, čamotinja je guši. Ali kada je Juličin muž Milušić počeo da ispoljava svoj ateizam, bilo je toliko materijala ,da je palanka prosto otvorila biltensku kancelariju". Slika palanke je personifikacija malograđanskog mentaliteta, morala i psihologije. Ovoj slici je Isidora Sekulić posvetila izuzetnu pažnju pa se stiče utisak da je ona u ovoj pripoveci stvorila dva izrazita, upečatljiva i pamtljiva lika - gospa Nolu i palanku. Iz njihovog sudara gospa Nola je izašla neozleđena.

 

Tačka gledišta - Stanovište, perspektiva iz koje teče pripovedanje: tačka gledišta prvog, drugog ili trećeg lica: tačka gledišta glavnog junaka i sporednih likova u delu; tačka gledišta nekog od nebeletrističkih oblika koji su ukomponovani u narativno tkivo: pisma, dnevnika, zapisa i slično. Tačka gledišta je vrlo pokretljiva: stalno se pomera sa spoljašnjeg na unutrašnji plan, sa jednog junaka na drugog, iz jednog oblika kazivanja u drugi, iz jednog umetničkog sredstva u drugo. Promenom tačaka gledišta ostvaruje se polifonija kazivanja i višeaspektno sagledavanje prikazane stvarnosti.

 

Pitanja, zadaci, vežbe

 

1. Lik Todora Lazarića osvetljen je sa tri tačke gledišta: sa tačke gledišta naratora, sa tačke gledišta palančana i sa tačke gledišta gospa Nole. Utvrdite glavne crte karaktera ovoga junaka sa svake tačke gledišta posebno. Načinite kratak portret (lik i karakter) ovog književnog junaka.

 

2. Sačinite portrete gospa Nolinih štićenika Srbe i Hansa (Luke). Obratite pažnju na fizičke i psihološko-moralne karakteristike ovih junaka pripovetke. Posebno istaknite sličnosti i razlike među njima.

 

Rekli su - Svetlana Velimar - Janković - Isidora Sekulić, napomenuli smo, želi da nam iskaže svoje osećanje i svoj doživljaj prolaznosti. Ali, ako pisac pokuša da to učini opisujući svoja duhovna stanja, sasvim je neizvesno kakav će efekat postići: veliki broj čitalaca ostaće možda ravnodušan, bez sluha za piščeve reči, jer će mu subjektivna piščeva shvatanja života možda biti strana. Doživljaj, dakle, treba sugerirati, i to posredstvom jedne prividno-neutralne ličnosti. Ali, da bi zamisao uspela, ličnost se mora učiniti živom i prisnom čitaocu, toliko živom i prisnom da on poistoveti deo svoga intimnog bića sa delom intimnog bića ove ličnosti - posrednika, i da je, na taj način, primi u svoj skriveni svet. Od kakve složene, žive materije ljudskog duha mora ova ličnost, koju je pisac odredio vremenom i ambijentom, biti načinjena! Ne smemo ni za trenutak da zaboravimo: za ovakvu vrstu pothvata potrebna je snaga - velikog umetnika. Stvarajući gospa Nolu, i još neke ličnosti iz Kronike, Isidora Sekulić je ovu snagu posedovala.

 

Ona ne pritiska svoje štićenike snagom svoje ličnosti, volje i imanja - svima daje slobodu odlučivanja i življenja, a kada se sapletu, tu je da pomogne. U tome je najveća vrednost ove žene - daje velikodušno i ljubav, i pažnju, i novac, i slobodu.

__________________________________

 

Isidora Sekulić (1877 - 1958) spada u red najistaknutijih pisaca srpske književnosti. Ona je to po vremenu koje je obeležila svojim stvaralaštvom (od 1913. godine kada je objavila prvu knjigu Saputnici, do 1957. godine, kada je objavila knjigu "oglednih radova" Mir i nemir); po raznovrsnosti stvaralačkih interesovanja; po osobenom proznom stilu; po izvrsnim, nadahnutim i stilski savršenim esejima; po obrazovanju i erudiciji. Po obrazovanju je doktor filozofskih nauka, po profesiji nastavnik, po rođenju pripovedač i esejista, po zasluzi akademik. Rodila se u Banatu, Vojvodina je njen zavičaj, Zemun grad odrastanja, Beograd grad stvaralačke afirmacije.

 

Ona je izvan svih književnih pokreta ali je njen stvaralački duh bio tako otvoren i radoznao da se nije dao ograničiti bilo stvaralačkim tokom, bilo idejnim opredeljenjem, bilo poetičkim načelima. Dubinom svoga intelekta zašla je u sve sfere ljudskog stvaranja i sigurno sudila o stvaraocima i delima.

 

Isidora Sekulić je pripovedač (Saputnici, 1913; Iz prošlosti, 1919; Kronika palanačkog groblja I - II, 1940, 1958; Zapisi o mome narodu, 1948), romansijer (Đakon Bogorodičine crkve, 1920), putopisac (Pisma iz Norveške, 1914), esejista (Analitički trenuci i teme I - III, 1940; Govor i jezik - kulturna smotra naroda, 1956; Njegošu knjiga duboke odanosti, 1951; Mir i nemir, 1957), prevodilac.

 

Kronika palanačkog Groblja, objavljena 1940. godine, dopisana 1958. godine, osobena je knjiga proze o sveopštoj prolaznosti, knjiga koja ide obrnutim redom u opisivanju života svojih junaka: palanačko groblje je kronika palanke i palančana pa se od njega i polazi u pokretanju priče o izumrlim palančanima i palanačkim porodicima. Sve te priče u osnovi svojoj imaju romaneskni potencijal: Kosta Zemljotres, Gospa Nola, Ljmbicije, dim, Vlaovići, Deca, Ljudi s Kašikare, Palanka i njeni poslednji Grci. Ova knjiga proze, posebno pripovetka Gospa Nola, obezbedila je Isidori Sekulić istaknuto mesto među srpskim pripovedačima.

 

Umiranje i smrt, poslednja borba koju svako mora sam izdržati. Posle izdisaja što ostane, to više nije niko, i zato nad najprostijim pogrebom treba da vlada najpotpunija tišina. Molim, stoga, da se moj leš zavije u čaršav iz mog domazluka, da se poloči u najprostiji čamov sanduk, i spusti u sirotinjsku raku, po redu na groblju. Bez ikakve aranžirane sahrane, bez govora i venca, bez novinskih članaka. Sveštenik će me ispratiti i očitati nad grobom dragu mi prostu molitvu Gospodnju. Sem sveštenika, moji najbliži prijatelji koliko mognu i htednu.

 

Isidora Sekulić - Esej o kulturi

loading...
11 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Isidora Sekulić - Gospa Nola

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Alber Kami - Stranac

Alber Kami - Stranac Albert Camus - Stranac   Književna vrsta - Moderni roman lika Mjesto radnje - Alžir   Kompozicija djela - Roman se sastoji od… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u