Federico Garcia Lorca - Romansa mesečarka lektira

Federico Garcia Lorca - Romansa mesečarka

Federico Garcia Lorca - Romansa mesečarka

Federiko Garsija Lorka - Romansa mesečarka

 

Lorkino pevanje je naizgled jednostavno, ali je u suštini vrlo složeno, puno nedorečenosti i nejasnosti. Nedorečena je sadržina; slike su nejasne; iskazi su zatvoreni svojom eliptičnom i gnomičkom strukturom; motivi su mnogoznačni; kompozicija je neobična, začudna i otežana za razumevanje. Za čitaoca je ova pesma uzbudljiva i provokativna, privlačna i izvanredno lepa. Atmosfera sna i mesečine i osećanje tajne plene svojom mekoćom i neuhvatljivošću. Za čitaoca je doživljaj na prvom mestu, pitanje objašnjenja se ne postavlja. Pred interpretatora se postavljaju mnoga pitanja. Čime početi tumačenje, od kog segmenta, od kog elementa strukture? Kako shvatiti slike, motive, iskaze? Pred interpretatora se otvaraju široke mogućnosti sagledavanja sadržine, smisla i značenja. Ali odmah i pitanje: da li smo time otvorili put proizvoljnosti i nagađanju? I pitanje: ne krivotvorimo li pesnikovu umetničku zamisao?

 

Na ova pitanja mogu se dati utešni odgovori. Pisac je svoju umetničku nameru ostvario delom, delo je prepustio čitalačkoj matici, čitaočevom uživanju, doživljavanju i razumevanju. Pisac se ne trudi sve da kaže, on se trudi da svoje kazivanje oblikuje tako da izaziva nedoumice, pitanja, sumnje. Tek kada se čitalac iznenadi i začudi (začudnost), tek kada zastane pred nejasnoćom (otežanje razumevanja), delo je postiglo svrhu - aktiviralo je čitaočevu misao, osećanja i raspoloženja. Svako delo čeka svoga čitaoca i interpretatora. Ako jedan interpretator kaže ne znam tačno da li je pesnik mislio na prste govoreći o deset oštrica, i da li je stihom s krunama bez srebra sjajnog, mislio na mesec (K. Ajh), on iskazuje stvarnu nedoumicu i pitanje ostavlja otvorenim. Ako drugi interpretator kaže: Upečatljiva i uzbudljiva radnja sadrži izvesna svojstva sna, jasnih je obrisa i neobjašnjivih pobuda. No takve postupke nije potrebno objašnjavati. Važni su atmosfera i smisao tajne (S. M. Baura) - treba mu verovati.

 

Kompozicija - Romansa mesečarka sastoji se iz tri kompozicione celine nejednake strukture i različitih versifikacijskih karakteristika.

 

Prvu celinu čine dve strofe od po dvanaest stihova u kojima dominira ona koja sanja i koja čeka zelene puti, kose zelene, / sa očima od hladnog srebra. Tu je i niz drugih motiva / detalja koji upotpunjavaju atmosferu, ali istovremeno i zamućuju smisao i značenje kako svoga funkcionisanja tako i slika koje tvori. Tu je i slobodan motiv brod na moru / i konj u planini koji će se pojaviti još jednom na kraju pesme i time načiniti motivski okvir. Atmosferu ove slike karakterišu mesečina koja natkriljuje svu predmetnost slike i zelena boja koja zrači iz osećanja, puti, kose, vetra, grana.

 

Drugu celinu - sliku ne nagoveštavaju ni sadržina ni završetak prve celine. Ona iznenada iskrsava sa svojom dijaloškom strukturom i sadržinom, a tek na kraju, stihom koliko puta te je čekala, uspostavlja se sadržinski kontinuitet središnjeg segmenta - slike sa okvirnom slikom. Ovu celinu čini osam strofa nejednakog broja stihova. Dominira dijalog dva Ciganina: mladog ranjenog krijumčara i starog Ciganina, oca devojke.

 

Ovaj segment pesme deluje iznenađujuće posle uvodnog dela jer sadržinski snažno odudara od sadržine prethodnih strofa. Tek kada se iščita i treći deo pesme, shvatiće se umetnički smisao ovog središnjeg dela pesme.

 

Treću celinu čine dve strofe od po osam i šest stihova, čija se sadržina potpuno oslanja na prvi deo - nastavak je, dopuna, slike predočene u prvom delu pesme, ali je i razrešenje značenja pesme kao celine. Kraj pesme, ustvari čine četiri stiha sa početka pesme, kojima prethodi iskaz Pijani su žandari - lupali na vrata. Ovaj iskaz o pijanim žandarima kao da se slučajno prilepio uz završnicu pesme, ali je za shvatanje sadržine i smisla pesme vrlo bitan jer tek on osvetljava sve zbivanje u romansi i tek on omogućava da se krene u avanturu otkrivanja smisla pesme u celini i značenja pojedinih poetskih slika, situacija i iskaza.

 

Sadržina i značenje - Romansa, kao i balada, ima priču sa jasno postavljenom fabulom. Romansa mesečarka ima priču, ali je ta priča kao san - nejasnih kontura, nejasne sadržine, nejasnih motiva. Zato je razmatranje sadržine romanse otežano i nesigurno, sa velikim brojem različitih rešenja. Svako od tih rešenja (sagledavanje priče, rekonstrukcija njenoga toka) nalazi uporište u sadržini pesme, ali istovremeno deluje nesigurno i hipotetično. Zato ćemo u razmatranju sadržine romanse poći od izrečenog stava da je u ovoj romansi najbitnija atmosfera i osećanje tajne a ne objašnjenje.

 

Okvirnu lirsku priču čini kazivanje lirskog subjekta o devojci na verandi. Ova priča je sadržana u prvom i trećem delu romanse:

 

Opasana senkom

ona sanja na verandi,

zelene puti, kose zelene,

sa očima od hladiog srebra.

 

Na kraju druge strofe ponavlja se nešto izmenjena prva slika:

 

Ona čeka na balkonu,

zelene puti, kose zelene,

sanjajući gorko more.

 

Ova slika se tumači kao devojačko očekivanje mladića koji je krijumčar i svakog trenutka treba da naiđe. To se dokazuje iskazima ona sanja i ona čeka. Sumnju u ovakvo čitanje ovog dela pesme pobuđuju završni stihovi prve strofe:

 

Pod lunom Cigankom

stvari pilje u nju

a ona ih ne vidi.

 

Ne vidi ih, može se reći, zato što je zaneta mislima na dragog koga očekuje sanjajući gorko more. U prvoj strofi trećeg dela pesme varira navedena slika devojke:

 

Nad ogledalom bunara

Ciganka se njiha.

Zelene puti, kose zelene,

sa očima od hladnog srebra.

 

Kraj unutrašnje priče, središnjeg dela pesme, podstiče drugačije zaključivanje o devojci koja čeka:

 

Koliko puta te je čekala

sveža lica, crne kose,

na toj zelenoj verandi.

 

Dva detalja su ovde veoma važna. Prvo, upotrebljen je oblik perfekta te je čekala - prošlost, ono što je bilo, više ne čeka. Drugo, ovde se govori o svežem licu i crnoj kosi dok je čekala, a u okvirnoj priči (prvi i treći deo pesme) put je zelena, kosa je zelena, oči su od hladnog srebra. Kada su zelenoj puti i zelenoj kosi suprotstavljeni sveže lice i crna kosa, jasno se nameće zaključak da je ovde reč o mrtvoj devojci koja presamićena preko ograde verande visi nad vodom njišući se. Zelena boja je boja mrtvila i raspadanja, boja leša, a nikako simbol obnove života, mladosti i obilja. Tako i oči od hladnog srebra su oči mrtvaka (stvari pilje u nju - a ona ih ne vidi) a ne simbol nevinosti i čistote.

 

Unutrašnja priča, drugi deo pesme, ima jasnu sadržinu uz nekoliko mesta koja traže objašnjenje. U osnovi priče je dolazak pred kuću ranjenog mladića krijumčara koji od starog Ciganina, devojačkog oca, traži da ga uvede u kuću. Cela priča data je u obliku dijaloga dvojice Ciganina sa manjim segmentom lirske naracije. Oni se penju na verandu ostavljajući trag krvi, ostavljajući trag suza. Unutrašnja priča se završava naglo, nemotivisano i ostavlja utisak nezavršenosti: šta je sa mladim krijumčarom, šta je sa starim Ciganinom? Odgovor može da se nađe u početnim stihovima poslednje strofe pesme: Pijani su žandari - lupali na vrata. I samo to. Posle ovih stihova ponavljaju se prvi stihovi pesme:

 

Zeleno, volim te, zeleno!

Zelen vetar, zelene grane.

Brod na moru

i konj u planini.

 

Motiv pijanih žandara deluje kao slučajno prilepljen uz motiv zelene boje ali on osvetljava sadržinu pesme novom svetlošću i pomaže da se shvate neka mesta koja su izazivala nedoumicu. Ovaj motiv Lorka je razvio u Romansi španske žandarmerije:

 

Crni su im konji.

Crne potkovice.

Na ogrtačima sijaju

mrlje mastila i voska.

Nose, zato ne plaču,

lobanje od olova.

Sa dušom crnom kao lak

idu drumom.

Pogureni i ćutljivi

kuda prođu, naređuju

ćutanje tamne gume

i strah finog peska.

Idu kad im se prohte

i u glavi kriju

nejasnu astronomiju

nekonkretnih revolvera.

 

U tom kontekstu ova dva stiha o pijanim žandarima koji lupaju na vrata razrešavaju neke dileme o sadržini, njenom smislu i značenju. Devojka je mrtva jer je stradala od kuršuma koji su ispaljeni na mladog Ciganina (Drhtali su krovovi, / fenjerčići od lima. / Hiljadu staklenih defova / ranjavalo je zoru), stradali su i mladi Ciganin begunac i stari Ciganin, i otac devojke, čim su žandari došli na verandu. Tragedija je opšta, smrt caruje. Crvena, zelena i crna boja određuju atmosferu. Crvena boja simbolizuje strast i ljubav, ali i ranu i krv (hiljadu crvenih ruža / pokrivaju tvoj beli grudljak). Zelena boja je boja života, rasta i plodnosti (zelene grane), ali u pesmi je boja smrti i raspadanja. Ona ovde ima mesto prožimajućeg motiva koji nagoveštava nestvarnu sablasnu atmosferu (S.M. Baura). Crna boja je boja smrti, a smrt je u ovoj pesmi jedan od ključnih motiva u trouglu ljubav - nasilje - smrt.

 

Najzad dolazimo do okvirne slike kojom započinje i završava se romansa:

 

Zeleno, volim te, zeleno.

Zelen vetar, zelene grane.

Brod na moru i konj u planini.

 

Ovaj uzvik je vapaj za svežinom i životom čoveka koji živi u atmosferi tiranije, torture i smrti. Ciganinove reči ali ja nisam ja/niti je moj dom više moj, dvaput ponovljene, kazuju o poniženju i patnji - čovek više ne zna ko je i šta je jer ne sme ni da radi ni da misli; dom mu više nije dom jer više ne znači sigurnost i spokoj. Cela pesma je osenčena smrću i zlokobnim zelenilom, pa ovaj uzvik, triput ponovljen, beznadežni je krik i vapaj. Slobodan motiv o brodu i konju, koji se ne naslanja na predmetno, misaono i emotivno okruženje, i koji otvara i zatvara pesmu, prilično je nerazumljiv. Međutim, kada se pesma iščita i kada se doživi atmosfera umiranja i zatiranja, njegovo značenje počinje da se otvara. Brod na moru i konj u planini su činioci koji igraju ključnu ulogu u životu Cigana - brod je mogućnost za krijumčarenje (obezbeđenje egzistencije), konj je stalni saputnik i prijatelj. Brod i konj imaju još jedno značenje: mogućnost izbavljenja od torture, straha i smrti bekstvom na more, u prostranstvo plavetnila, i bekstvom u planinu, u prostranstvo zelenila i slobode. Ako ovaj motiv na početku pesme nije ništa značio u svojoj gnomskoj sažetosti i zatvorenosti, sadržinom pesme je prozračio značenjem. Ovaj okvir, i pored mračne atmosfere smrti koju predočava sadržina pesme, govori o nadi, o izlazu, o kratkovekosti tiranije.

 

Romansa - Duža lirska pesma sa epskim osobinama. Nastala je u Španiji i do danas je zadržala tragove porekla - u koloritu, leksici, imenima junaka. Pevala se na španskom narodnom jeziku (e /  romance = znači španski narodni jezik za razliku od latinskog jezika) u kojoj se proslavljalo neko junačko delo, najčešće pobeda na megdanu. U početku je imala tragičan ton a kasnije u sadržinu ulaze ljubavne istorije koje se uvek završavaju srećno.

 

Slobodni stih - Nastao je kao izraz pobune protiv ustaljenih metričkih oblika, protiv vezivanja stiha metričkim, silabičkim, tonskim i ritmičkim elementima. Slobodan stih napušta jednak broj slogova u stihu, stalnu cezuru, ujednačen raspored akcenata, rimu. I slobodni stih ima određenu ritmičku organizaciju, ali se ona menja iz stiha u stih i iz pesme u pesmu. Bez ritmičke organizacije on se ne bi osećao kao stih i pretvorio bi se u prozu. Ekspanzija slobodnog stiha javlja se na početku 20. veka (ekspresionizam i nadrealizam). Miloš Crnjanski je Objašnjenjem Sumatre objavio manifest slobodnog stiha. Danas je ovo dominantan stih.

 

Rekli su: S.M. Baura - Romansero je knjiga zapanjujućeg sjaja, nepresušne poezije, u kojoj je moderna tehnika prilagođena tradicionalnim sredstvima i primitivnim predmetima, U njemu je Lorka usvojio najvažnije lekcije modernizma i izbegao njegove preteranosti. Njegov ton je čudesno suzdržan. Nikad ne prestajemo osećati da stvari vidimo kako ih vide ili kako bi ih videli Cigani da imaju snage da svoja osećanja učine određenim. Izvanredno pronicljivo, Lorka svoj moderni postupak koristi za jedan primitivni pogled na svet, i sklad je savršen. Lorkino osećanje za tajnu, za iracionalne postupke, za magijske sile u univerzumu, za način na koji strast utiče na svest i nameće joj iluzije, ne važi samo za njegove Cigane, nego je savršeno prilagođeno njegovom impresionističkom metodu.

__________________________________

 

Federiko Garsija Lorka - Romansa mesečarka


Pesma Romansa mesečarka pripada zbirci Ciganski romansero. U njoj su zgusnuta brojna osećanja, počev od najintimnije ljubavi, čežnje, strasti, strepnje, bola, do jetke osude brutalnosti režima izražene kroz očaj i vapaj nemoćnih podanika. Njen zvuk i gorčina koju za sobom ostavlja odzvanjaju u nama još dugo nakon čitanja.


Kao i u mnogim drugim Lorkinim pesmama i u ovoj postoji izrazita narativna potka na koju se nadograđuju neočekivane, smele i magične pesničke slike. Za razumevanje pesme važno je imati u vidu Lorkinu sklonost ka scenskim i likovnim umetnostima, što podrazumeva izrazitu likovnost, razmišljanje u slikama, gotovo nalik na filmske sekvence. Upravo na takav način nižu se slike u Romansi mesečarki. One u sebi nose ne samo poetsku, već i likovnu ili čak filmsku metaforiku:


Brod na moru – konj uplanini – devojka u senci verande...

 

Kada na ove početne slike nadovežemo noćne prizore, uzbudljivi dijalog, scene nasilja... sve počinje da liči na sinopsis kakvog uzbudljivog filma.


Već u prvoj strofi otkrivamo da je pred nama pesma u kojoj se vešto prožimaju bogati slojevi zvučanja, zagonetne predmetnosti i značenja i da odgonetanje poruka koje u sebi nosi neće biti nimalo lak zadatak:

 

Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
I konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

 

Šta zapravo znače ovi neobični stihovi puni „zelenog"? To u poezji, naravno, nikada sa sigurnošću ne možemo utvrditi, ali neosporno je pravo svakog čitaoca da se posluži sopstvenom imaginacijom. Ako krenemo putem istraživanja sloja predmetnosti pesme (ili očuđene stvarnosti koja do nas stiže u metaforičnim poetskim slikama), pred nama će se razviti jedna od mogućih priča:


Pod okriljem noći, birajući skrivene staze, krijući se od žandara, vraća se mladi Ciganin sa još jednog opasnog putovanja. Žuri u susret devojci koju voli, ispunjen nestrpljenjem, uzbuđenjem i strepnjom istovremeno. Ne znamo zašto se krije. Možda čini nešto nezakonito kako bi pribavio novac da svojoj voljenoj sagradi dom... Možda je u svom ciganskom temperamentu i strasti počinio kakav prestup... Možda se na neki drugi način nekom zamerio... Ona ga čeka na balkonu, zelene puti, kose zelene, sa očima od hladnog srebra, zagledana u neku svoju tamnu misao. Nešto teško i zlokobno ispunjava celu ovu noćnu sliku...  

 

Neko drugi će, čitajući pesmu, stvarati u mislima drugačiju priču, a nekome priča neće biti toliko važna koliko nesvakidašnje metafore, simboli, melodičnost, zvukovnost pesme u celini. Čitanje i tumačenje književnog dela je kreativan proces, pa tako svako ima pravo da nastavi tamo gde je pesnik stao. Tekst koji je pred vama predstavlja samo još jedan, mogući čitalački doživljaj.

 

Romansa mesečarka počinje stihovima:

 

Zeleno, volim te zeleno

Zelen vetar,zelene grane.  

 

Oni se kao refren, melodijski pojačan asonancom i aliteracijom ponavljaju do kraja pesme. Ono što nam već na prvi pogled pada u oči je nemogućnost da jasno odredimo metaforiku „zelenog". U našem doživljaju prepliću se značenja na koja smo navikli i ona koje se u razvoju pesme nameću. To je boja prirode koja buja, boja mladosti, rađanja, života, ali i čulnog doživljaja stvari posmatranih pod svetlošću mesečine. Međutim, iz strofe u strofu, doživljaj „zelenog" se menja i pred nama se otvaraju nova značenja, suprotna svakoj očekivanoj asocijaciji. Zalena postaje hladna, neprijateljska, boja smrti, mahovine i truleži.


U prvoj strofi uzajamno se prožimaju dve slike. Gotovo da možemo videti – sliku u slici. Prva je „Brod na moru i konj u planini", a druga je slika zabrinute devojke koja iščekuje povratak voljenog – Opasana senkom ona sanja na verandi... O čemu sanja, ili zbog čega brine devojka? Odgovor se sam nameće: O putniku u noći koji putuje pomenutim brodom, pa potom bira skrivene planinske puteve za sebe i svoga konja. Ima nešto neobično u njenoj pojavi; zanesena poput mesečarke, kao da je samo prividno prisutna u stvarnosti:


ona sanja na verandi
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra. 

 

Možda su njena crna kosa i preplanula put dobile zeleni odsjaj pod svetlošću mesečine...? Ali, ta neprirodna boja ne mora predstavljati samo vizuelni utisak; ona istovremeno može odražavati i njenu otupelost za sve što je okružuje (stvari pilje u nju, a ona ih ne vidi), nesvesnost, lagano odumiranje njene duše pritisnute teškim slutnjama, brigom, čekanjem. Ipak, ostaje još jedna zagonetka u toj nestvarnoj slici: Njene su oči od hladnog srebra...


Nadrealni prizor zelene devojke na verandi dopunjen je ekspresionističkim sveprožimanjem i povezivanjem stvari u toj noćnoj slici. Svojom srebrnom svetlošću mesec ( luna Ciganka iz prve strofe) otkriva mistični pejzaž pun slutnje i neizvesnosti:

 

Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.
Ali ko će doći? I Odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajući gorko more.  

 

Između devojke i lune Ciganke postoji neka tajna veza. Luna je njena nebeska saveznica, svedok njenih strasti, čekanja, strahova i teških predosećanja. Luna je večita lutalica i zato razume dušu Cigana; ona sve vidi, ali ume da čuva tajne. Osim toga, ona je nemi svedok nečega što se na verandi dogodilo, a što mi nikada nećemo saznati.


Neočekivano, izlazeći iz prepleta lirskog doživljaja i narativnih fragmenata prve dve stofe, Lorka nas uvodi u novi, dramski prizor, ispunjen grozničavim dijalogom dva „kuma". Pred nama je mladi, ranjeni Ciganin koga je beznadno čekala lepa Ciganka, spreman da da sve što ima za susret sa svojom voljenom:

 

- Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
noć za njen ogrtač.
Kume, dolazim krvareći
iz Kabrinih klanaca.  

 

Iz dijaloga koji ranjeni mladić vodi sa devojčinim ocem izbija bolni nesporazum. Naučen da u starom „kumu" vidi tradicionalnu prepreku na putu do ostvarenja sna o sreći (u patrijarhalnoj kulturi u kojoj mora da se pokaže dostojnim ljubavi i ženidbe), mladi Ciganin ne razume, ili previđa, tragični sadržaj njegovih odgovora:


- Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
Niti je moj dom više moj.  

 

Dramski i imocionalni naboj koji izbija iz uzaludnih pokušaja mladića da umilostivi nesuđenog tasta svojom pričom o ranama, poslednjoj želji, snu o ljubavi, porodičnom domu, smrti dostojnoj čoveka u postelji sa holandskim čaršavima... snažno je pojačan nesporazumom. Opsednut mišlju da mu vreme izmiče, mladić ne primećuje starčevu skrhanost, niti neočekivanu blagonaklonost i saosećanje pomešano sa bolom i gorčinom u njegovom glasu:


- Trista crvenih ruža
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i miriše
oko pojasa.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.  

 

U hiperbolisanoj slici mladićeve okrvavljene košulje, iz dominantnog zelenog okruženja iskrsava nova boja – crvena. Ali, kao i u značenju zelene boje, njena simbolika je neočekivana. To nije boja ljubavi, strasti, radosti, pobede... već boja smrti.


Primećujemo da do svesti mladog Ciganina ne dopire značenje reči: Ali ja više nisam ja, niti je moj dom više moj. Pred njim više nije gordi otac koji ljubomorno čuva ruku svoje kćeri, već slomljeni starac koji je izgubio sve što je životu davalo smisao. Dva čoveka, sudbinski sjedinjena zajedničkim izvorom bola, približavaju se konačnom suočavanju sa istinom:


Već se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajući trag krvi.
Ostavljajući trag suza.  

 

Stihovi koji slede u nastavku, kao i mnogi u ovoj pesmi, mogu se dvojako tumačiti:


Drhtali su krovovi,
fenjerčići od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.  

 

U ovoj sugestivnoj slici možda je sadržan ritam damara, igra nerava, snaga uzbuđenja koja se preliva iz duša dva čoveka i prenosi na okruženje, pretvarajući tišinu zore u zaglušujući zvuk daira i limenih fenjera, ali isto tako, to može biti i slika nečega što se već dogodilo (a čemu nismo prisustvovali), košmarna slika događaja pod zelenom verandom čiji ishod ćemo uskoro saznati.


Kao vešt dramaturg, Lorka nas vodi ka dramskom vrhuncu ove scene, ispunjavajući očuđeni ambijent u našoj imaginaciji još jednom neobičnom aluzijom na smrt , "čudnim ukusom žuči, mentola i bosiljka" koji se razliva prostorom. Upotrebom perfekta u odgovoru devojčinog oca, on stavlja tačku na neizvesnost i uzrujana pitanja mladića koji se upire da porekne istinu koja se sama po sebi nameće, istinu o njenoj smrti:


- Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?
- Koliko puta te je čekala
sveža lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.  

 

Primećujemo, da se u opisu devojke prvi put koriste epiteti koji joj prirodno pristaju: sveža lica, crne kose! I tek sada, svi oni zeleni prizori i simbolika Lorkinog "zelenog" u ovoj pesmi dobijaju puno značenje. Zeleno je boja smrti i truleži, a "oči od hladnog srebra" su – ugašene. Umesto u ogledalu, mlada Ciganka ogleda se u staklastoj vodi bunara nad kojim se zatekla u trenutku smrti, zajedno sa svojom pratiljom, lunom Cigankom.


Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Mesečev stalaktit od leda
drži je nad vodom.  

 

I opet imamo ono ekspresionističko sjedinjavanje i prožimanje beskrajnog sa pojedinačnim. Nemušti krik mladog, od bola zanemelog Ciganina, prožeo je svekoliko prostranstvo i izazvao muk:


Noć je postala intimna
kao mali trg.


Poslednji stihovi melodijski i lirski zaokružuju Romansu mesečarku u skladnu poetsku celinu:


Pijani su žandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konju planini.  

 

Ali, osim neosporno efektnog završetka pesme, prateći njen narativni tok, očekivali smo i razrešenje priče koja je u njoj sadržana. Međutim, umesto očekivanih odgovora pred čitaocima su se samo otvorila nova pitanja:


Šta se zapravo dogodilo na zelenoj verandi? Da li se devojka sama ubila, izgubivši nadu, ili su je ubili žandari u potrazi za čovekom kog je volela? Da li završne stihove (Brod na moru i konj u planini.) treba da shvatimo optimistički, zamišljajući ponovo mladog Ciganina u bekstvu, ili kao njegovu poslednju misao o slobodi u trenutku kada upada u zasedu pijanim žandarima? U kontekstu ovih završnih stihova čak i starčeve zagonetne reči dobijaju još jedno moguće značenje, značenje izdaje pod prinudom:


- Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
Niti je moj dom više moj.  

 

Sve to nikada nećemo u potpunosti otkriti, ali upravo u tome se i ogleda pesničko majstorstvo. Koliko god puta da pročitamo ovu pesmu uvek možemo pronaći neko novo moguće značenje i tumačenje, ali će u njoj uvek ostati i nedokučiva tajna kojoj ćemo se ponovo vraćati.


Svaki čitalac može tumačiti ovaj sloj pesme na neki drugi način, ali ono što će pouzdano svima ostati kao znak njenog prepoznavanja, pa čak i asocijacije na Lorku i njegovu poeziju, biće audio-vizuelni doživljaj zgusnut u refrenu Romanse mesečarke:


Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane. 

 

Šta, napokon, znači to sveprožimajuće "zeleno" koje lirski subjekt toliko voli i ponavlja u zanosu, iako znamo koliko bola i gorkog sećanja u njemu izaziva? Ima nešto umirujuće i lekovito u tom refrenu, kao u kakvoj bajalici, gatki, vradžbini protiv zla, nešto što poništava neprihvatljivu stvarnost. Ima i neke bizarne strasti prema bolu kao jedinoj preostaloj vezi sa izgubljenom srećom. U njenom dvojakom značenju sadržana je i univerzalna poruka ove pesme – misao o svetu kao sukobu, ali i harmoniji suprotnosti. Lorkina „zelena" opominje nas da svako lice ima svoje naličje i neodvojivi su, kao što su neodvojivi život i smrt iako jedno drugo isključuju. Ona nas podseća da ništa nije samo onako kako nam izgleda, ni u čoveku ni oko njega. Ali, jedino tako doživljena, u spektru od simbolike života, mladosti, rađanja, snova... do značenja zaborava, prolaznosti, tuleži, smrti... ona prestavlja punoću sveta koji svojim bezbrojnim nijansama ispunjava.

 

Branijeta Kondžulović

__________________________

 

ROMANSA MESEČARKA


Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

 

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.
Ali ko će doći? I odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajući gorko more.

 

- Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
nož za njen ogrtač.
Kume, dolazim krvareći
iz Kabrinih klanaca.
- Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

 

- Kume, hoću da umrem
pristojno u svojoj postelji
od čelika i, ako je moguće,
sa holandskim čaršavima...
Zar ne vidiš moju ranu
od grudi do grla?

 

Trista crvenih ruža
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i miriše oko pojasa.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

 

- Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice mesečeve,
gde kaplje voda.

 

Već se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajući trag krvi.
Ostavljajući trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerčići od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.

 

Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.

 

Dva kuma su se popela.
Širok vetar ostavljao je
u ustima čudan ukus
žuči, mentola i bosiljka.

 

- Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?
- Koliko puta te je čekala
sveža lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.

 

Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Mesečev stalaktit od leda
drži je nad vodom.
Noć je postala intimna
kao mali trg.

 

Pijani su žandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

__________________________________

 

Federico Garcia Lorca - Romansa mesečarka - verzija 2

Federico Garcia Lorca - Romansa mesečarka - verzija 2 pdf

__________________________________

 

Federico Garcia Lorca Fuente Vakeros, Granada, Španija, 5. jun 1898 - okolina Alfakara, Granada, Španija, 19. avgust 1936, najznačajniji španski pesnik 20. veka. Njegova poezija, nova i moderna po vokaciji, zauzela je sam vrh savremene poezije. Bio je svestrani umetnik - pesnik, muzičar, slikar, dramski pisac. Izvori njegove poezije su u Andaluziji sa njenim bogatim životom i primitivnim strastima. Dok su drugi pisci bežali od primitivnog, sirovog i narodskog u uglađenost i otmenost evropskog usmerenja, Lorca je u zavičaju nalazio motive za svoje pevanje.

Bio je pesnik precizne opservacije. Hvatao je sitne prolazne trenutke, a u beznačajnim stvarima je otkrivao zanimljive osobenosti. Kao da je stalno imao na umu Malarmeovu rečenicu Sve reći, u tome je tajna dosadna čoveka, Lorka je ekonomičan u izrazu. Zato su mnoga mesta u njegovoj poeziji neobjašnjena do kraja, istorije su izostavljene, motivi su nejasni - pesme imaju prozračan i nestvaran karakter. Ali zato u njima ima mesta za slutnju, nagoveštaj, pretpostavku - ima mesta za čitaoca koji zastane pred ovom poezijom, zamisli se, začudi. Lorka je na najbolji način spojio narodno i moderno, obične teme i artističko savršenstvo, realističku konkretnost i nadrealističku prozračnost, jednostavnu rečenicu i značenjsko bogatstvo.

 

Lorca je stvarao samo šesnaest godina: 1936. godine, u trideset osmoj godini života, ubili su ga frankovci. Knjige pesama: Knjiga pesama (1921), Pesme (1927), Ciganski romansero (1928), Pesnik u Njujorku (1930). Drame: Marija Peneda (1928), Krvava svadba (1933), Dom Bernarde Albe (1936).

 

Godine 1928. Lorca je objavio Ciganski romansero, zbirku od 18 romansi, koja se ponegde određuje kao spev. Junaci ovih romansi su primitivni ljudi koje pokreću silne i neobuzdane strasti i koji žive u neposrednoj blizini krvi i smrti (Baura). Lorca je dobro poznavao Cigane, njihov način života, način mišljenja, osećanja. Razumeo je ljudsku prirodu pa njegova poezija ima misaoni i emotivni oslonac u njoj. Njegove ličnosti su fizički snažne, gorde, strasne, ali i pune snova i nadanja. Pesnika ne zanima spoljašnji izgled junaka, njegova odeća, koliko ga zanima sama suština ljudska, ono što je duševni svet čovekov: osećanja, raspoloženja, misli i čežnje. Kao što je bogat i raznovrstan ljudski svet Ciganskog romansera, bogata je i priroda: more, barke, planine, konji, voda, zora, zvezde, mesec, mesečina. Između čoveka i prirode uspostavljen je apsolutni sklad: trast, čulnost i žestina ljudska ispoljava se u oporom koloritnom i vrelom okruženju. Najčešće teme / motivi su smrt, nož, ljubav, mač, konj, jahač, mesec, mesečina. Tema smrti je konstantna tema Ciganskog romansera. Neki motivi, naročito učestali, imaju simbolično značenje. MESEC ili mesečina su simboli lutanja, čežnji, snova. NOŽ je simbol strasti, prgavosti i žestine. KONJ simbolizuje fizičku snagu, zdravlje, aktivnost, gracioznost, brzinu a to je oličenje fizičke snage, lepote i plemenitosti Cigana. Boje u Lorkinoj poeziji imaju značajno mesto i umetničku funkciju. ZELENO je boja tragične prirode ljudi, oličenje gorke fatalnosti, dubine nesreće, jada i tuge. ŽUTO je boja sunca i vreline. CRVENO je boja umiranja i smrti, a CRNO tlačenja i tiranije.

 

Ciganski romansero je postigao uspeh kakav se ne pamti u poeziji toga vremena. Ocenjen je kao remek delo koje stoji rame uz rame sa najvećim ostvarenjima evropske poezije 20. veka. Jedna od najlepših romansi ovoga ciklusa jeste Romansa mesečarka.

 

Studirao je književnost, slikarstvo i muziku, što je kasnije došlo do izražaja u njegovom bavljenju scenskom umetnošću tj. dramom. Putovao je širom Španije, ali je posetio i Ameriku, SAD i Argentinu. Tokom putovanja kroz Španiju beleži narodne napeve. U SAD je stigao u doba ekonomske krize pa je tu zemlju doživeo kao svet praznine i teskobe u kojem nema ničeg humanog, već je sve podređeno trci za novcem. Iako se Lorka nije aktivno bavio politikom, za vreme građanskog rata je bio uhvaćen i streljan u avgustu 1936. Ne zna se tačno gde mu je grob.

 

Rane godine - Lorca je bio sin imućnog andaluzijskog zemljoposednika, nikad nije bio uspešan đak. 1909. se sa roditeljima seli u Granadu. 1919. godine radi studiranja književnosti i prava odlazi u Madrid gde se upoznaje i druži sa mnogim tadašnjim španskim intelektualcima kao što su umetnici Luis Bunjuel i Salvador Dali, što je imalo veliki uticaj na njega. Muziku je studirao kod M. de Feil koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pesmi i usmerio ga ka sakupljanju narodnog blaga. U Madridu se takođe upoznaje sa aktuelnim evropskim i svetskim zbivanjima i problemima. Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajviše zbog neprihvaćanja okoline i prijatelja njegove homoseksualne orijentacije. Bunjuel i Dali zajedno rade na filmu "Andaluzijski pas", koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega. Shvativši problem, njegovi roditelji ga šalju na put po Americi. Od 1929. do 1930. boravi u SAD, najviše u Njujorku, a posetio je i Kubu.

 

Povratak u Španiju - Lorca se 1930. vraća u novoproglašenu Republiku Španiju. Na poziv svog granadskog profesora, socijaliste F. de la Riosa, Lorka prihvata posao direktora i umetničkog animatora studentskog putujućeg pozorišta La Baraka sa kojim je obišao sve krajeve Španije, od najbogatijih do onih najzabačenijih. Pomoću pozorišta je prikazivao dela španske klasike i sprovodio je ideju o društvenoj ulozi pozorišta.

 

Smrt - Za vreme izbijanja građanskog rata, Lorca se zatekao u Viznaru u Granadi. 19. avgusta 1936. fašistički vojnici su ga uhvatili i streljali, a telo su mu bacili u neobeležen grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorcu tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorca je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije.

 

Karakteristike Lorkine poezije - Lorka je počeo da piše stihove kao petnaestogodišnji dečak. Njegovu poeziju karakterišu tri bitne crte: artizam, uticaj tradicije i narodnih pesama i lični, izrazito strastan doživljaj. Pesnik je verovao, u praksi sprovodio, i izjavljivao, čak i kroz neke pesme koje se mogu smatrati njegovom poetikom, da u gradnji pesme vodi brigu i o najmanjem detalju koji obrađuje. Uticaj narodne književnosti u Lorkinoj poeziji je očigledan pri čemu nije akcenat na formi već na temama; pesnik nastoji da kroz pojmove zvuka, boje i pokreta da dušu Andaluzije koja je obeležena znakom tragičnosti i primitivnog duha. Njegov lični doživljaj je nagonski, prepun slutnji i tajnovitosti pa na čitaoca deluje kao nestvaran. Misli se da je u pesmi Romansa osuđenog predvideo vreme i način svoje smrti. Prvu zbirku pesama je objavio 1921. Sledeća zbirka pesama je Poema del kante hondo. Kante hondo je tipična andalusijska narodna pesma obogaćena uticajem Cigana lutalica i srednjovekovnih Saracena, ali Lorca ne podražava bukvalno njene metričke zakone i tipičnu strukturu teksta, već na sopstveni način gradi male kompozicije. Njegova najčuvenija zbirka, kojom je pesnik obezbedio svoju besmrtnost, je Ciganski romansero. Ova zbirka sadrži sve one, široj publici poznate pesme, iz kojih potiču često navođeni stihovi i lajtmotivi kao što su:

 

Povedoh je do reke Misleći da devojka je, Al' udata ona beše.

 

Zeleno volim te zeleno.

 

U zbirci Pesnik u Njujorku Lorca je opevao svoje, već pomenuto, negativno viđenje američkog društva. Neki kritičari smatraju da su po stilu ove pesme bliske nadrealizmu, dok drugi pak, misle da je Lorca tu blizak ekspresionizmu. Jedna od poslednjih Lorkinih pesama je: Plač za Sančezom Ignasijem Mehijazom u kojoj je opevao tragičnu smrt svog prijatelja, čuvenog toreadora. Osim pesama Lorca je pisao i drame u kojima opisuje patnju i ljudske strasti, pre svega žena. Njegove najčuvenije drame su: Krvava svadba, Jerma i Dom Bernarde Albe.

 

Federico Garcia Lorca - Izvor suza i dalje teče 

Federico Garcia Lorca - Pesme

loading...
6 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Federico Garcia Lorca - Romansa mesečarka

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u