Federico Garcia Lorca - Izvor suza i dalje teče lektira

Federico Garcia Lorca - Izvor suza i dalje teče

Federico Garcia Lorca - Izvor suza i dalje teče

Federiko Garsija Lorka - Izvor suza i dalje teče

 

Pred zoru bi uprokletom selu" i petlovi zanemeli: čuli su se samo plotuni. Takva je bila poslednja noć pesnika čuvenih stihova Kad umrem, ostavite balkon otvoren. Ali, niko se nije usudio da otvori bar jedan prozor...


U pet po podne maestro Manuel de Falja stavlja šešir, uzima štap i kreće se pustim ulicama Granade. Posle mnogo dana i noći, sad prvi put izlazi iz svoje kuće, iz dobrovoljnog pritvora: umesto gitara i flamenka, Granadom se prolamaju pucnji, umesto vina teče ljudska krv, čežnjivu pesmu Gitanosa zamenili su jauci i plač. Ali, senjor Falja sad misli samo na to da je uhapšen Federiko Garsija Lorka, pesnik Lorka, nekada njegov student, bliski prijatelj... Mora da ga spase. Devetnaesti je dan avgusta 1936. godine. Sunce nemilosrdno sija nad Granadom. Frankovi žandarmi ćutke pozdravljaju slavnog kompozitora. On u Granadi živi već petnaest godina i svi ga poznaju, iako ga viđaju retko, najčešće na misama u čuvenoj katedrali. I sad gotovo sablazno odjekuju njena zvona nad zamrlim gradom. De Falja se užurbano krsti, moli za Federikov život i žuri u gradski štab falangista. Ubeđen je da tako plemenito biće kao što je Federiko Garsija Lorka ne može nikome da nanese nikakvo zlo. I sad ga vidi kako sedi za klavirom i svojim čistim glasom peva andaluzijske pesme koje je čuo u narodu, zapisao i obradio.

 

Kao muzički i literarno izuzetno nadarenog, De Falja ga i upućuje da prikuplja narodne pesme i melodije. Čuje ga kako na rodnom, kastiljanskom dijalektu govori svoje stihove. Nazivali su ga i „andaluzijski slavuj". De Falja je često prelistavao njegove knjige stihova s posvetama, osećajući uvek jezu čitajući „Plač za Ignasiom Sančez Mehijasom". Tu do grča bolnu tužbalicu Lorka je ispevao kad je u avgustu 1935, godinu dana pre, bik u areni ubio omiljenog toreadora, pesnikovog prijatelja. Lorka je suze cele Španije uspeo da pretoči u potresne stihove koji se već decenijama nalaze u mnogim antologijama širom sveta:


Sve drugo bilo je smrt i samo smrt - u pet po podne.

 

Zvona su umukla. Manuela de Falju sprovode pred mesnog šefa falangista. - Lorka, gde je Lorka?, pita. Sledi odgovor da je on „samo" mesni šef, on to ne zna, ali će se odmah raspitati kod vojnog komandanta Granade čija je to nadležnost. Izlazi i ostavlja kompozitora da čeka.


- Maestro, kasno ste stigli, čuje najzad hladni, službeni glas. - Lorka je prošle noći streljan. Adios. Slomljen užasnim saznanjem, teška koraka ide ka kući Lorkinih u samom centru Granade. Tu su otac Federiko, majka Vinsenta, brat Fransisko i sestra Končita. Ugledavši ih uplakane, De Falja nema snage da im saopšti istinu. Međutim, to nije bila jedina zla kob ove porodice...

 

Pesma zaspala na usnama


Na jugu Španije je Andaluzija, zemlja sunca i flamenka, - gde može da se umre od pesme i ljubavi. U njoj je Granada, čije je znamenje zreo, raspuknut nar. Pripoveda se da je neka gospođa, idući njenom ulicom, ne osvrnuvši se prošla pored slepog prosjaka. Ganut prizorom, obratio joj se jedan od prolaznika:


Senjora, udelite mu milostinju. Znate, u životu nema veće kazne nego biti slep u Granadi.


Dvadesetak kilometara zapadno od Granade nalazi se selo Fuente Vakeros. Tu jedan crnokosi, krupnooki dečak već u detinjstvu zauvek upija u sebe svu živopisnost svog zavičaja. Nije onda čudno što taj mališan, rođen 1898. godine, sin imućnog veleposednika i majke učiteljice, više voli da sluša mistične legende i očaravajuće pesme Gitanosa, španskih Cigana, nego da uči. Od majke Vinsente, koja izvrsno svira klavir, nasleđuje izrazit dar za muziku. Mašta da bude pijanista. Andaluzija mu izdašno daruje pravu simfoniju boja, i sve te neizbrisive utiske nosiće u sebi doslovno do poslednjeg časa. Napominjao je:


Pišem poeziju da se otvore vene...

 

Dolazi vreme obojeno krvlju, kad se zaista otvaraju vene Španije, kad u Granadi nije kazna biti slep, već imati oči, videti, čuti... U noćima bez sna njeni žitelji osluškuju kako kroz zamukli grad tutnje kamioni. U njima su oni koje su frankisti označili kao „sumnjive". A sumnja se pretvara u smrtnu kaznu. U jednom od kamiona je i pesnik Federiko Garsija Lorka. Tih nepunih devet kilometara svima je poslednje putovanje. Sa njega povratka nema. Odredište je malo selo Viznar, severoistočno od Granade, u podnožju planine Alfakar, gde na škrtoj zemlji živi tek nekoliko stotina seljaka. Oni u leto 1936. godine postaju zgranuti svedoci događaja koji menjaju život i istoriju njihovog mesta: Viznar je jedno od masovnih stratišta u okolini Granade, kakvih je mnogo širom Španije. Sami meštani nazvali su ga „prokleto selo". Još samo tada i nikada više, Lorka tu gleda mesečinu nad svojom Andaluzijom. Sve prekidaju plotuni.


Pesma - koju neću nikada reći - zaspala mi je na usnama... napisao je.


Nekoliko meseci ranije, on je u Madridu. Već je ispevao poznatu Romansu španske žandarmerije, slutnju da nailaze dani i noći kad će harati ubice i palikuće:


Crni su im konji.

Crne potkovice.

Na ogrtačima sijaju

mrlje mastila i voska.

Nose, zato ne plaču,

lobanje od olova...

 

Ima trideset osam godina. Njegovi stihovi objavljuju se na raznim jezicima i u raznim delovima sveta. Slavni Ciganski romansero, nastao 1928. godine, izišao je u Španiji do presudne 1936. godine u čak šest izdanja! Tada piše i čuvenu dramu Dom Bernarde Albe o majci koja svojih pet kćerki drži zatvorene u mračnoj, dosadnoj kući. Uskoro će se i sam Lorka osećati teže nego ove nesrećnice: život u Madridu, i ne samo njemu, postaje iz dana u dan sve neizvesniji.


Kao vođa sasvim izvesnog vojnog puča spominje se general Fransisko Franko (1892–1975), bivši komandant španske Legije stranaca. Sam Lorka nije član nijedne političke partije, ali je svim srcem uz Narodni front, leve, napredne koalicije koja tog proleća pobeđuje na izborima. U maju 1936. godine španske novine pišu da je pesnik Lorka podržao zamisao poznatog pesnika Antonija Maćada (1875–1939) i potpisao manifest španskog Komiteta za svetski mir, u stvari, antifašistički proglas. Lorki taj čin neće biti ni zaboravljen ni oprošten... - Ja nisam političar, niti ću to ikada biti, govori prijateljima. - Ali, ja sam revolucionar. Ne može neko da bude istinski pesnik, a da nije revolucionar. Ne skriva da se užasno plaši svakog rata, terora, pucnjave, oružja.


Možete li zamisliti mene sa puškom u ruci? Ja ne mogu...

 

Svestan je bliskog i neminovnog građanskog rata. Sve više se šapuće o tajnim spiskovima za fašiste nepodobnih i nepoželjnih. Početkom jula u Madridu ubijaju u atentatima nekoliko viđenijih građana. Beskrupulozni lov na ljude počinje.

 

Putovanje sa glasnikom smrti


Rafael Alberti (1902–1999), njegov prijatelj i školski drug, takođe veliki španski pesnik, bio je svedok tih dana zebnje:


Ubeđen da je na jednom od onih spiskova i njegovo ime, Lorka je bio uplašen i nije znao šta će sa sobom. Mučio se u nedoumici da li da ostane u Madridu ili da nekuda ode. Ali, on je bio isuviše vezan za svoj zavičaj.


Najzad, 15. jula, saopštava Albertiju:


Osećam da će se ovde ulice puniti leševima. Odlazim u Granadu i neka bude kako Bog odluči...

 

U Granadi, odnosno Fuente Vakerosu su njegovi najbliži. Gradonačelnik Granade je socijalista Manuel Fernandez Montesinos, muž njegove sestre Končite. Lokalni list „Ideal" objavljuje 16. jula kratku vest: - Pesnik don Federiko Garsija Lorka nalazi se od danas u rodnoj Granadi. Ali, već jedno viđenje u vozu je opominjuće. Naime, čim je Lorka seo i voz krenuo, odjednom se pojavio izvesni Ramon Ruis Alonso, desničarski poslanik iz Granade, čovek sumnjivog morala i nesumnjive spremnosti na sve. Alonso je samo značajno pogledao saputnika i udaljio se bez reči. Uskoro će se pokazati da je za Lorku ovaj žbir glasnik smrti.

 

NOKTURNO


Bojim se mrtvog lišća.
Bojim se gaja
punog rose.
Odoh da spavam.
Ako me ne probudiš,
ostaviću kraj tebe
moje hladno srce.


Šta to zvoni
Tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima,
moja ljubavi!

 

Stavio sam ti đerdane
od zorinih dragulja.
Zašto me ostavljaš
na ovom putu?


Ako odeš daleko,
moja će ptica plakati
i zelena loza
neće dati vino.


Šta to zvoni
tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima,
moja ljubavi!

 

Nikada nećeš znati,
sfingo od snega,
koliko bih te voleo
u svitanjima
kad pljušti kiša
i kad sa suve grane
pada gnezdo.

 

Kako se i slutilo, 18. jula 1936. godine vojna hunta silom obara legalnu vladu i zavodi fašističku diktaturu. Izdašno je pomažu Hitler i Musolini. Franko postaje „kaudiljo" – vođa. Sledi 986 dana krvavog građanskog rata u kome je ubijeno oko milion ljudi, a više od 650 hiljada prinuđeno da beži u inostranstvo. Španski narod će da doživi tragičnu sudbinu: prvi se digao protiv fašizma, a poslednji se od njega oslobodio. Fašisti 20. jula uzimaju vlast i u Granadi i odmah hapse gradonačelnika Montesinosa. Lorka je u rodnoj kući. Uskoro ga posećuju dva nepoznata čoveka u crnom koji, navodno, žele samo da se uvere da je tu, na dobro poznatoj adresi. Sutradan dobija anonimno pismo u kome se navodi da se zna da je on „ruski špijun" i da ga čeka sigurna smrt. Oni neznanci dolaze opet, ali sad osorno pretresaju celu kuću i maltretiraju porodicu. Kad im se Lorka usprotivio, ućutkali su ga udarcima, psovkama i najgorim uvredama. Shvata da se smrtonosni krug oko njega zatvara i steže. Još samo da se kao sablast pojavi Ramon Ruis Alonso koji u novoj vlasti Granade postaje šef za „specijalne" zadatke. Gde i kako da se skloni i sačuva goli život? Njegov lik se toliko puta pojavio u novinama i knjigama. Cela Španija dobro poznaje čak i njegovu leptir - mašnu.

 

O Končitinom mužu se ništa ne zna više od dvadeset dana. Lorka odbija da ga tajnim vezama prebace na front kod „crvenih" jer se grozi čak da uzme revolver u ruku. Može da se skloni kod Manuela de Falje, koji je i za falangu nedodirljiva veličina, ali nikako ne želi da uznemirava znamenitog maestra i izlaže ga mogućoj opasnosti. Najzad odlučuje da sigurnost potraži u kući braće Rozales u Granadi. Jedan od njih, pesnik Luis Rozales, njegov je dugogodišnji prijatelj. A druga dvojica braće? Oni su provereni falangisti. U nadi da će tu biti zaštićen, Lorka pod njihov krov stiže 8. avgusta 1936. godine.


S naoružanom patrolom frankista, Ramon Alonso upada u kuću njegovih roditelja, traži Lorku, urla, preti da će ih sve pobiti. Ostavlja ih ukočene od straha. Stiže i sutradan. U grudi pesnikovog oca i majke su uperene puščane cevi. Nesrećna sestra Končita sad priznaje da Federiko nije pobegao i da je u Granadi, kod Luisa Rozalesa, takođe pesnika. Naravno, šef za „specijalne" zadatke je to ionako znao. On se sa braćom Rozales već žestoko prepirao kako da se postupi sa Lorkom. Luisov brat Migel, iako falangista, tvrdio je da je Lorka samo pesnik, i to veliki pesnik, koji nikada neće uzeti oružje u ruke. Međutim, Alonso je nepokolebljiv: za novu vlast Lorka je opasniji sa perom nego sa puškom, i zna se kako se sa takvima postupa. Uostalom, Smrt inteligenciji...

 

Ljudi u crnim uniformama, s puškama na gotovs, opkoljavaju 16. avgusta kuću Rozalesovih. Predvodi ihRamon Alonso. Navodno, njemu je lično Hoze Valdez Kuzman, vojni komandant Granade, naredio da mu privede Lorku samo radi „informativnog razgovora". Iako sumnja u Alonsovo objašnjenje, uplašen za živote roditelja i sestre koji su takođe u kući, najmlađi Rozales izvodi Lorku. Bilo je pet po podne kad su mu vezane ruke. Tog istog dana, pre svanuća, streljan je Lorkin zet Manuel Fernandez. Kod kuće ga je čekalo troje malene dece...

 

Zeleno, volim te, zeleno!


Uzalud Luis Rozales protestuje kod komandanta koji laže da je pesnik već u zatvoru, a ne kod njega. U noći između 17. i 18. avgusta, Valdez, navodno, telefonom traži uputstvo od generala Kiepa de Ljana, jednog od najbližih Frankovih saradnika, šta da radi sa Federikom Lorkom. - Šta da radiš?, general mirno ponavlja Valdezovo pitanje. - Pa, daj mu kafe, puno kafe... Znalo se šta to znači: sledeće noći, pred ponoć, Lorka je odvezen u Viznar. A tamo... Streljanja su izvršavana svake noći, pred zoru, glasi jedno od mnogih svedočanstava izprokletog sela".

 

Kad bi se začuli plotuni, i petlovi bi prestajali da se javljaju. Majke, sestre i supruge uhapšenih i nestalih dolazile su preko dana na te obronke i tražile tela svojih sinova, braće, muževa. One koje su stizale rano u zoru mogle su da nađu leševe najmilijih, ali im nisu dozvoljavali da ih odnesu. Pod strogom prismotrom falangista i žandarma, pobijene su sahranjivali grobari, brzo i u plitkim rakama. Prekrivani su tankim slojem zemlje, pa su iz nje izvirivale ruke, noge, delovi odeće, cipele. Kad bi stratiše opustelo, pojavljivali su se čopori pasa...

 

Smatra se da je samo u Viznaru ubijeno i zakopano između dve i tri hiljade ljudi. S Lorkom su, najverovatnije, streljani i Galindo Gonzales, učitelj iz Granade, i lokalni toreador Fransisko Galadi. Smaknuće je obavljeno kod Izvora suza, kako meštani nazivaju vrelo hladne planinske vode iznad Viznara. Mnogo godina posle tog 19. avgusta 1936. godine, kad je o Lorki i njegovoj smrti moglo da se govori slobodnije, javio se jedan od grobara:


Njih trojica su ležali pored puta. Lorku sam odmah poznao. Imao je leptir-mašnu, onu široku kakvu nose umetnici. Pored njega je ležao učitelj bez noge. Poznavao sam i toreadora. Sahranili smo ih zajedno, u plitkoj raci, jednog preko drugog...

 

Lorka je bio poznat i veoma omiljen i kod nas, još u vreme kad je u Španiji bio fašizam. Naraštaji su sa zanosom govorili i govore

 

Zeleno, volim te, zeleno.

Zelen vetar, zelene grane...

 

ili poznatu pesmu Neverna supruga.

 

Već 36 godina u Španiji nema kaudilja Franka. Toliko dugo postoji zamisao da se najzad nađe pesnikov grob. Međutim, ispostavlja se da nedužni Lorka deli Španiju: jedni su za ovaj postupak, drugi izričito protiv, tvrdeći da se na taj način poeta ponovo ubija. Među ovima su i Lorkini rođaci, deca njegovog brata Fransiska i sestre Končite, potomci streljanog gradonačelnika Granade. Aurora Garsija Lorka, kćerka pesnikovog brata, kaže:


Zbio se veliki zločin u Granadi i mi znamo ko ga je počinio. Mrtve treba ostaviti na miru... Lorka je svojom smrću podigao spomenik svim nevino ubijenim.

 

Aurora Lorka živi u Njujorku, direktor je Fondacije Federiko Garsija Lorka i osnivač Memorijalnog centra u Granadi posvećenog njenom stricu.


Ali, postoje i pretpostavke da Lorka već dugo nije na mestu gde je streljan i sahranjen. Navodno, njegov otac je, odmah posle građanskog rata, platio nekom uticajnom iz vlasti da mu omogući da noću, krišom, skloni mrtvog sina na sigurno, tajno mesto. Od 1976. godine, prve posle Franka, svakog 5. juna, na dan pesnikovog rođenja, u Granadi i Fuente Vakerosu održava se fijesta U pet po podne, na koju dolaze hiljade ljudi iz Španije i raznih delova sveta.


Izvor suza i dalje teče.


Autor - Ivan Lončar

 

Federico Garcia Lorca - Pesme

Federico Garcia Lorca - Romansa mesečarka

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Federico Garcia Lorca - Izvor suza i dalje teče

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u