Dragoslav Mihailović - Petrijin venac lektira

Dragoslav Mihailović - Petrijin venac

Dragoslav Mihailović - Petrijin venac

 

Petrijn venac je roman lika ispripovedan u formi skaza. U ovom romanu Mihailović se suočio sa većim stvaralačkim izazovom nego što je bio slučaj u "Tikvama". Drugačija priroda kazivača kao i drugačiji obim i karakter ispričanog tražili su specifičan spoljni sklop knjige i naročitu narativnu situaciju iz koje bi se odvijala Petrijina priča.

 

Petrijin venac priča poluseljanka, poluradnica, Petrija Đorđević iz sela Višnjevice. Još u "Tikvama" Mihailović je razvio postupak kojim stvara iluziju odsustva pisca – autora, odnosno iluziju neposrednog obraćanja pričaoca čitaocu, dakle, slušalac je bukvalno uvučen u priču glavnog junaka. Ton usmenog obraćanja u Petrijinom vencu je još izraženiji. Petrijina priča ne samo da podrazumeva konkretnog slušaoca (ona ga nudi duvanom i kafom) već Petrija traži od slušaoca da "uđe" u njenu priču i postane njen saučesnik, neko sa kim će ona gledati stare fotografije i sećati se prošlosti, sa kim će se smejati, od kog će tražiti razumevanje. Motivi Petrijinog kazivanja nisu jasni od samog početka romana, posebno ako imamo na umu prvo poglavlje romana Pi vodu i ćuti. Pričom o nesrećnoj ženi koja je preteranom brigom i pažnjom umorila svoje dete dajući mu samo mleko ali ne i vodu, Petrija, bar na prvi pogled, želi da skrene čitaočevu pažnju, pobudi njegovo interesovanje da bi uopšte slušao njenu priču. U ostale 4 narativne celine u centru Petrijine priče biće njen život u rasponu od predratnih godina do 70-ih godina 20. veka. U tom vremenskom periodu odvijao se Petrijin život:

 

- prva udaja za Dobrivoja, sukob sa svekrvom, Velom Bugarkinjom, smrt dvoje dece nakon čega će je muž oterati, život u rudarskom mestu Dobra Sreća sa kafedžijom Ljubišom, udaja za Misu, njihov zajednički život praćen tegobama, bolestima i na kraju Misinom smrću sve do sadašnjeg trenutka kada Petrija sama, okružena mačkama, sedi, pije rakiju i priča svoju priču. Sve njene prijatelje i neprijatelje vreme je odnelo. Iz ovakvog krajnje uopštenog pregleda Petrijinog života postaje jasan motiv njene priće i pričanja - to je samoća. Samoća je tamni izvor Petrijine potrebe da priča i stiče sagovornika jer ono što je plaši jeste da je možda zaboravila da razgovara sa narodom i, što je još strašnije, da je narod zaboravio na nju.

 

Značaj motiva samoće kao katalizatora za priču uticao je i na način komponovanja dela u celini. Razmatrajući problem žanrovskog određenja Petrijinog venca, Vladeta Janković je roman nazvao "romanom u pričama". Roman se sastoji od 4 manje - više kratke narativne celine:

 

- Pi vodu i ćuti,

- Uveličane slike i dosadne mačke,

- Laži mi, sestro, u krv da ti kažem koja si,

- Velika opasnost i vešta odbrana od veštica.

 

Peta celina, Nebeski svirači, i obimom i sadržinom se izdvaja kao samostalna narativna celina koja se čak može posmatrati i kao mali roman unutar postojećeg. Svih 5 narativnih celina povezuje isto središnje lice i isti pripovedač – Petrija Đorđević, a zajednički im je i ton pripovedanja. Uz to svih 5 narativnih celina su povezane unutrašnjim nitima koje se otkrivaju na smisaonom planu.

 

Petrija dok priča ima običaj da ponavlja ispričano i podseća na proteklo (slično Arseniju Njegovanu), tako se u Nebeskim sviračima Petrija ponovo vraća na početak njenog bračnog života sa Misom o kome je već govorila u II glavi. Petrija takođe ima običaj da nagoveštava budući tok zbivanja podstičući tako čitaočevu radoznalost. Dakle, Petrija napušta hronološki tok zbivanja, što je posebno vidno u III glavi romana gde će ona najpre ispričati nesrećnu Milijaninu sudbinu a tek potom ljubavnu aferu između Milijaninog muza, Vitomira, i Poleksijine ćerke, Ljilje. Tako skokovito praćenje događaja je na neki način priprema slušaoca sa shvati ono što je u priči najvažnije, što je sama esencija života. Kratak zapis, I glava romana, Pi vodu i ćuti, najbolje pokazuje odnos pripovedača prema građi. Petrijino kazivanje je tu usmereno u dva pravca: na same događaje i na zaključak koji, potom, Petrija izvlači iz ispričanog. Petrijin zaključak je možda pomalo neočekivan ali nam otkriva sam smisao njene naracije. Taj zaključak, iako opšteg karaktera, ima i lično, subjektivno značanje: zbog toga što nije pio vodu već samo rakiju nastradao je i njen Misa.

 

Dakle, Petrija se u svom pričanju usresređuje samo na ono što čini krajnju tačku ili presuđuje u ljudskom postojanju. Otuda su centralni motivi Petrijine priče i romana u celini: motiv bolesti, motiv smrti, motiv usamljenosti i napuštenosti. Motiv smrti se u varijacijama provlači kroz delo u celini. Sa motivom smrti čitalac se sreće već na prvim stranicama dela – umrlo dete i sa motivom smrti se završava roman – Petrija na Misinom grobu. Opisi smrti se nalaze na strukturalno najvažnijim tačkama – prekretnicama u Petrijinom životu: smrt Petrijine dece, smrt muža Mise, a potom i smrt njenog prvog muža i obe svekrve. Smrt je u Petrijioj priči nešto najgore, ona čoveka muči kao mrcinu i našara mu lice kao za Belu nedelju "s neku mlogo gadnu balegu". Petrija, govoreći o smrti oseća strah i grozu ali i otpor i nemirenje. Motiv bolesti je usko povezan sa motivom smrti.

 

Tako Petrija opširno priča o teškoj bolesti njene ćerke Milane, zatim o bolesti svoje druge svekrve koja nije mogla mirno preći iz života u smrt dok nije priznala svoje grehe i tako spasila dušu (trovala je Petriju živom). Petrija priča i o svojoj stvarnoj bolesti – trovanju živom i umišljenoj kada joj je zbog griže savesti "otkazala" ruka (Petrija u jednom momentu napušta Misu jer je tukao, sreće svog prvog muža Dobrivoja i sa njim prevari Misu a potom se ipak vraća Misi). Tu je i opis Misinog bolovanja nakon povrede u rudniku, Milijanin pobačaj i Vitomirova bolest. Da Petrija iako priprosta i sujeverna žena nije i glupa pokazuje epizoda sa Vitomirovom zagonetnom bolešću. Naime, kada se Vitomir od lepog gorostasa pretvorio u nemoćno stvorenje koje balavi i mumla selo je počelo da priča i nagađa.

 

Možda su ga izbatinali partizani jer je za vreme rata najpre bio na suprotnoj strani, možda ga je istukao Ljiljin ljubomorni muž, a možda je Poleksija nešto ugatala u ukradenu pidžamu. Petrija daje razloge i za i protiv za sve tri navedene mogućnosti sama se priklanjajući trećoj ali na kraju dodaje svako bira ono što mu odgovara, prema sopstvenoj pameti. Bolest je nešto sa čim se Petrija ne miri i protiv čega se bori.

 

Ako ne pomažu doktori, pomoćiće vračare ili prosto čovekova volja da se ne preda. Dok se motiv bolesti i smrti međusobno dopunjuju, motiv usamljenosti se javlja nezavisno i vrlo je naglašen s obzirom da on pokreće Petrijino pričanje. Još jedan značajan segment Petrijinog života jeste njena specifično izražena vera. Petrija je tipičan predstavnik našeg naroda koji, iako hrišćani, nikada ne napuštaju pagansku praznovericu. Tako kada se ogreši o Sv. Vrača (odnosno vrače, Kuzmu i Damjana, koje narod sjedinjuje u jednu strašnu pojavu) Petrija ide pravo kod Anke, vračare i traži od nje da joj obaje greh a za svaki slučaj pali i veliku sveću u manastiru da podmiri sve bogove i stare i novog. Praznoverje je Petrijin način da se izbori i razumski pojmi složene odnose u svetu i čoveku samom. Ono što ne shvata na javi Petrija će transponovati, naravno nesvesno, u snove. Takav je njen san pred Misinu nesreću u rudniku. Petrija smatra da joj je on predskazao nesreće (u snu Misa sedi na balvanu u širokim gaćama i maše levom nogom) a u stvari san otkriva tragiku Petrijinog bića, nikad ne prežaljene traume iz života i to na prvom mestu smrt dece (ona sanja dete u pećnici i svoju prvu svekrvu koja tuče i nju i dete).

 

Petrija - Izlažući činjenice svoje sudbinske istorije koja je sva obeležena nedaćama i neizvesnošću kroz, logično, suženu vizuru koju pretpostavlja odabrani pripovedni model, Petrija pokazuje izuzetan vitalizam i neočekivanu blagost. Humor kojim ume da oboji neke detalje u svojoj priči proizilazi iz njene dobrostive prirode i iskrenog odnosa prema životu i ljudima. Njena tolerantnost i spremnost da, bez zazora, prihvati životni usud, kao i tuđe mišljenje i stav, proizilaze iz voljnog opredeljenja da se pretraje uprkos svemu. Smrt dece i drugog muža, te stalnu posvećenost izbavljanju od bolesti i tegota siromaškog života, Petrija ume da prihvati i protumači kao volju viših sila. Zbog toga ona traži savet od vračare koja joj pomaže da preživi trovanje živom koje joj je priredila svekrva.

___________________________________

 

Dragoslav Mihailović (Ćuprija, 17. novembar 1930) je srpski književnik, redovni član SANU, dobitnik mnogih književnih nagrada i priznanja, prevođen na više evropskih jezika. Rođen u Ćupriji, studirao u Beogradu Filozofski fakultet na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

 

Sa dvadeset godina biva hapšen i poslan na Goli otok. Fakultet završava 1957. godine, ali ne uspeva da nađe stalno zaposlenje i često je menjao posao. Roman Kad su cvetale tikve prvi put je objavljen 1968. godine i izazvao je u to vreme značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebalo da se igra po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je Josip Broz lično zabranio. 

 

Dobio je brojne nagrade: za knjigu Frede laku noć Oktobarsku nagradu grada Beograda 1967. godine; za Petrijin venac Andrićevu nagradu 1976. godine; Zlatnu arenu u Puli za scenario filma "Vijetnamci" 1978. godine; za roman Čizmaši NINovu nagradu 1984. a 1985. nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine; za knjigu Lov na stenice nagradu Bora Stanković 1994; za knjigu Gori Morava nagradu Vukove zadužbine 1995. godine. Objavio je još i knjige: Kad su cvetale tikve, Goli otok, Treće proleće, Vreme za povratak, Crveno i plavo...

 

Njegovo traumatično iskustvo iz mladosti podstaklo ga je da napiše priču o tragičnim sudbinama ljudi koji su često i bez ikakve stvarne krivice bili osuđeni i preživeli strahote Golootočkog tamnovanja, a nakon izlaska, i oni njihovi najbliži ostajali izopšteni iz društva. Knjiga Kad su cvetale tikve i pozorišna predstava doživeli su veliku popularnost.

 

Dragoslav Mihailović - Čija to duša ovuda tumara

Dragoslav Mihailović - Kad su cvetale tikve

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Dragoslav Mihailović - Petrijin venac

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u