Dragoslav Mihailović - Čija to duša ovuda tumara lektira

Dragoslav Mihailović - Čija to duša ovuda tumara

Dragoslav Mihailović - Čija to duša ovuda tumara

 

Bili su polegali kad sam prošli put došao. A kako su me psi dočekali, dobru se već nisam mogao nadati. Znao sam koliko bi moglo da bude opasno ako bi se Dijani i Musi učinilo da hoću da se ušunjam, a, godinu dana od poslednjeg viđenja, nisam bio siguran da će me poznati. Zato, prebacivši ruku preko nevisoke kapijice i odgurnuvši šip, uđoh u dvorište i, pritvarajući za sobom, predostrožno počeh da ih dozivam. Oni mi se iz dubine mračne avlije odmah javiše. Lajući, potrčaše ka kapiji.
„Muso! Dijana!" povikah im u susret. „Zdravo, Muso. Zdravo, Dijana."


Dvogodišnji Musa, krupan, glavat, gotovo crn rundov, dotrča prvi i brzo se umiri. Pod voštanim svetlom sijalice na kući videlo se da maše debelim repom i prigiba glavu dajući mi znak da me poznaje. Zatim mi priđe njušeći me po nogama i ja ga kroz rukavicu, koju za svaki slučaj nisam skidao, pomilovah. On se na to prosto razdraga i, umiljavajući se, poče da se gura i trlja oko mojih kolena. Ali kučka, oniska i ljuta, sa zlatnim prelivima preko surih leđa, zastade ukrućenih nogu na dva metra ispred mene, sumnjičavo me osmatrajući. Onda odjednom nakostreši vrat, iskezi šiljatu njušku sa sitnim, oštrim sekutićima i srdito zalaja.
„Šta ti je, Dijana?" rekoh milujući mužjaka.

 

Ona se na to prosto razbesne i, starija i imajući prvenstvo, iznenada skoči na psa. Grunu ga grudima u sapi, tako da ga povali na stranu, škljocnu zubima prema mojoj ruci i savijenih zadnjih nogu kao da se sprema na skok, poče da nasrće na mene terajući me nazad, ka kapiji.
„Dijana, marš!" viknuh uzmičući. „Šta ti je, budalo!"


Musa se zbunjeno vrteo oko nje. Kao da hoće nešto da joj objasni, zalajavao je dignute njuške i, vitlajući repom kao zastavicom, prečio joj se ispred mene. Ali ona je opako, besno na njega skakala i sve više me priterivala ka kapiji.
„Marš! Marš, Dijana!" vikao sam skoro panično. Onda počeh da dozivam: „Čile! Striče Rado! Strina-Perso!"


Uto ispod upaljene sijalice škripnuše vrata. U pantalonama i pažami, s ogrnutim kaputom na leđima, pojavi se moj stric Rada.
„Ko je to?" viknu. „Marš, Dijana!"
„Ma ja sam", odgovorih. „Ova ludaja hoće da me iscepa."


On požuri sa stepenica.
„Beži, Dijana! Marš na mesto! Zar ga ne poznaješ, budalo!"
Dijana tiho zaskiča i, uporna i neposlušna, odmače se nekoliko koraka. Zatim prisede, pametnim žutim očima radoznalo me osmatrajući. I tek kad se na vratima pojavi i strina i počesmo da se zdravimo, ona onako sedećke poče da maše repom. Šarala je njime iznad pošljunčanog tla kao četkom za pajanje.

 

Oni nanovo počeše da se odevaju, strina Persa krete da raspaljuje zapretenu vatru u štednjaku i da pristavlja veliki lonac da se podgreje.
„Sigurno si gladan", govori mi izlazeći u dvorište da iz podruma donese sira i turšije.


Stric Rada to koristi da iz kredenca izvadi flašu. Brzo uz put jednu trza.
„More", nutka me, „popij. Da se malo ogreješ. Kako ide pos'o u Beogradu?"


Nisam voleo da čuje kako mi ide niti sam bio na rasporedu. Jer po varoši je pričao da sam tamo postao čuven matematičar, sa čim nikad nisam imao nikakve veze, i ako značenje te hvale nisam najbolje shvatao, mogao sam da vidim da mu je do nje jako stalo.
„Dobro, dobro", odgovaram. „Sasvim dobro."


Strina se uto vraća punih ruku i, postavljajući tanjire na sto, seda preko puta mene.
„Boga ti", kaže uz širok osmeh, „dolaziš samo kad nekiumre." Zubi sujoj se još više proredili i nekako izrasli iz desni, a na levom obrazu rascvetala joj se krupna bradavica, preteći da se pretvori u ranu. Ali negde je već uspela da je namaže melemom. „Jedanput ćeš tako i nama. Ako imadne koj da ti javi."


Takav prekor ne mogu da izbegnem. Zaista je bilo tako, svaki put sam se prosto razboleo. Ali bez hitnog razloga nisam ni voleo da navraćam. Trebalo je zaboravljati ono što se tu događalo.
„Pa, evo", odgovaram, „niko nije umro. Dolazim kad mogu."


Ona odmah prelazi na teškoće.
„Stric Stanoje ti je boles'an. Treba, sine, kod doktora da se vodi."


Pitam šta mu je, iako sam već načuo da mu nije dobro. Međutim, hoću da izgleda da sam navratio samo da ih vidim.
„Dobio neku guku", kaže stric Rada čudeći se. „Tu." I pokazuje debelim levim palcem pod bradu.


Nekad je s njega krivim opančarskim nožem bio otfikario dobro parče i od toga nokat mu je, debeo i nakazan, rastao kao papagajski kljun, pokrivajući mu prepolovljenu jagodicu. Kao da mu je on nekakva potvrda o radu, kojim se u životu nije mnogo zanimao, voleo je njime nekud da upire.
„Ma kak'u guku!" prekida ga Persa. „Šta tu šljeputaš? Zar se od guku pod gušu kašlje?"


Stric se na to ubeđeno beči. Bar privremeno mora da pokaže da drži do svog mišljenja.

„Kako kak'u?" odgovara uzbuđeno. „Pa je l' nema guku? Je l' nije otek'o? Ništa ne znaš, a svud turaš nos!"


Ali ona zna da ga mora popravljati.
„More, kak'a guka! No je nadzeb'o! On je, Stevo, sine, slušaj ti mene, ovi tvoji Kočijaški ništa ne znaju k'o budale" - to je naš familijarni nadimak - „čovek osetljiv i neki od njega mora da vodi račun. A koj će to, pitam te, kad, pored živu ženu, ženu nema? Ona tutamuta Kosa je, znaš i sam, nesposobna, kad god sam ga srela, na sebe je imao prljavu košulju. Ma zar je taj gunturać žena?" Ovo je bio drugi Stanojev brak i o njenoj jetrvi Kosi samo je ona tako govorila, svi drugi su je radije prećutkivali. „I tako je pored nju neki opasan nadzeb njega spopao, ako se ne poleči, ima da propadne. No ti sutra, lepo mene, kod doktora da ga odvedeš."
„Dobro", rekoh, „ali što ga neko nije već vodio? Što ga ti, čile, nisi odveo?"


Rukom s onim prstom Rada pridržava čašu na stolu da mu se kojim slučajem ne izmakne. Širi oči u mene.
„Ma 'teo sam, misliš da nisam! Al' kad on neće. Neće bandoglavi čovek, i gotovo. 'Nek ide', kaže, 'kako ide'."


To je zaista moglo tako da bude, međutim, moglo je i da ne bude.

 

Jer, prizećen pre tridesetak godina kod bogatih Persinih roditelja, on je verovatno brzo pristao da ni o čemu ne vodi računa i da ga žena vodi kroz život. I kad je za nekoga nešto trebalo da učini, uglavnom je znao da bi to i mogao, i smeo i morao da učini, ali je ipak zaključivao da događaj prevazilazi njegovu snagu i sve radije ostavljao drugima. Onda bi ga možda malo grizla savest, pa bi uskoro ubedio sebe da je, Petrovdana mu njegovog, pomoć nudio, međutim, onaj ga je iz neke tvrdoglavosti odbio. Vremenom bi zbog toga čak pomalo postajao uvređen. Na samrti otac mi je govorio da ću moći da dobijem njegovu penziju.

„Ja imam pravo na penziju, plaćao sam. A i Stanoje i Rada će da te prihvate."


Ali od penzije nije ispalo ništa, ili ja, sa sedam-naest, nisam umeo da je tražim. A ni stričevi me nikad nisu pozvali.


Na to je ovaj pričao:
„Ma zvali smo ga, i Stanoje i ja. Mog'o je da dođe 'di 'oće. Al' kad on neće. 'Oće da bude samostalan." Posle zatvora tamo gde sam se bio sklonio nisam mogao duže da ostanem. Kad bih se vratio, sačekala bi me baba da mi u ime njenih izrekne neko novo ograničenje.
„Oni kažu", veli mi jedanput s izrazom krivice na licu, „rezanci se ne jedu s 'lebom."


Otišao sam mu i upitao ga da li mogu da dođem na mesec-dva, pa ću zatim ići za Beograd.
On me sluša kao da me ne razume.
„Ne znam", sleže ramenima. „Jebem mu mater, ne znam ni ja šta ćeš."


Za svaki slučaj navratio sam dan-dva kasnije da vidim nije li se ipak rešio. Međutim, onaj se razgovor među nama nije nastavio.
„Ama", već produžuje Persa, „govorila sam ja njemu još kad se rastavljao od Anđu. 'Nemoj, braca-Cane, to da radiš, čak i ako te je uvredila. Tak'u ženu više ne' da nađeš. Ona je žena pametna, umetna, lepa. U život, braca-Cane, mora ponešto i da se progune. To niko u našu familiju, braca Stanoje, nikad nije radeo, ako tako postupiš ne' da izađe na dobro.' Al' on ne 'tede da posluša. A i tvoj otac je, pravo da ti kažem, tuna dušu ogrešio. Braca Pera, tvoj otac, nešto je njemu kazao. I ovaj preko to nije mog'o da pređe. Tako to ispade nevaljatno."

 

Sutradan rano izjutra ulazio sam kroz izvaljenu gvozdenu Stanojevu kapiju, koja je govorila o nekadašnjem blagostanju kuće. Kucam na tremska vrata. Kroz zamazano staklo unutra nazirem neki krš. U kući se najpre ništa ne događa, a onda preko zastora na kuhinjskim vratima neko pokušava da gvirne. Zatim se odatle odmiče, pa prstom pomiče zategnutu zavesu na dvorišnom prozoru. Otuda me gleda neko nejasno oko.


Znam ko to može da bude.
„Ja sam, strina-Koso!" dovikujem. „Steva!"


Najzad se tamo otvara. Šušteći obućom koju vuče, moja strina dolazi da otključa vrata na verandi.
„Otkud ti?" kaže kroz sitan, gumast nos, koji joj je na vrhu paprikast kao od crvenog vetra. Pomalo ga krije rukom držeći bledu šaku išaranu staračkim pegama na dvadesetak santimetara od lica.

 

Šta da odgovorim?
„Pa, eto", rekoh, „dođoh da vas vidim."


Ona mi preko praga pruža oširok, mekan dlan sa velikim čukljem i nekako ga kriveći, zadržava me dalje od sebe. Očigledno, ni ona ne gine od želje za zagrljajem.
„Nemoj", objašnjava, „opet ovaj moj prokleti nos. 'Ajde uđi, ako 'oćeš."


Časak me gleda kao da se nada da ću je odbiti, a onda se okreće ka kuhinji. Hoda pomalo se gegajući i vukući natečene noge u toplim sobnim patikama, preko kojih joj padaju istegnute, zarozane mrke končane čarape. Obučena je u dugu, tamnoplavu kućnu haljinu s mrkim šarama, ne baš čistu, a na glavi ima svetlu, gotovo devojačku, isto tako nečistu tanku maramu namaknutu do samih očiju, ispod koje joj na čelu i slepoočnicama proviruje preklopljeno pramenje neočešljane sede kose.


Uvek sam imao želju da joj doviknem:
„Očešljaj se! Podigni čarape!"


Sad vidim da je starost baš pritisla i zbog toga me grize i savest, iako ne neizdržljivo. Ulazimo u dosta prostranu, ali nekako zakrčenu, pregrejanu kuhinju, u koju od svakojakih prnja i mokrog veša razbacanog po stvarima jedva uspevaju da stanu kredenac, štednjak, odugačak sto prekriven mušemom s jednom stolicom i jednom pletenom naslonjačom i pomalo otrcana sofa kraj zida. Po podu se vuku zarozane, začudo čiste, krpare, o koje se možeš saplesti.


Ona pokušava da oslobodi neku stvar za sedenje i prenosi onaj nered s jednog mesta na drugo.
„Sedi ako 'oćeš. Nemam 'di da sušim veš. Napolje će mi ukradu." Zastaje kraj štednjaka i hvata se za šipku kao da joj je zima. „Al' stric ti, ako si njega 'teo da vidiš, nije tu." Nespretno odmahuje. „Ma ubio ga bog, i njega." U isto vreme uspeva i da unjka i da muca i, kao da postaje

uzbuđena, mlohavo lice joj podrhtava. „Mesto da leži i da se leči, on samo lunja."


Nanovo pitam šta mu je. Ona, čini se, ne zna.
„Šta mu je? Sam' se vuče, eto šta mu je. Jedva ga noge nose. Govorim mu, pazi se, on neće. I neće ni kod doktora ni da leži."


Nehotice se obazirem i zaključujem da tu i nema gde da leži. Ali iz onog trema na jednu stranu se ide u nekadašnju opančarsku radnju, koja im je, još od rata, oduzeta za nekakvu kancelariju ili, možda već oslobođena, nekome izdata, a na drugu u naporednu, veliku spavaću sobu, koja gleda na ulicu. Tamo bi to mogao.

 

Međutim, ta soba mi budi nečistu savest i odmah se sa nelagodnošću prisećam. Pred smrt otac mi je rekao da su mu kod brata ostali orahovi bračni kreveti, verovatno miraz moje majke, koje nije imao gde da stavi ili nije hteo kraj sebe da gleda, i da treba da ih uzmem i prodam. Neprijatno mi je to da radim, sumnjam i da ih je poklonio, pa po dobroj navici Kočijaških zaboravio i onda ostavio sve da raspravi neko drugi, i sa velikim snebivanjem za njih pitam tek kroz mesec-dva. „No?" kaže Stanoje, iako malo izgleda iznenađen. „Tvoja stvar, dođi kad 'oćeš." Kao i obično, prodajem ih u bescenje, tako da od tih para neću sastaviti ni nedelju dana života, i dolazim s kupcem da ih iznesemo. I u toj spavaćoj sobi vidim da osim njih, žutih i očuvanih, nekad verovatno dosta skupih, gotovo ništa drugo i nema i da su zatrpani celom kamarom neuređene posteljine. Najradije bih pobegao i postiđeno pitam: „Gde ćemo ove stvari?" On stoji kraj vrata kao gost i izgleda ožalošćeno. „Pa spusti i' na patos", odgovara zbunjeno se smešeći. Mi ih u nervozi rasklapamo i, ostavljajući haos iza sebe, iznosimo.

 

Sad me, četrnaest godina od tada, moje nedelo toliko juri da me jedva drži mesto. Zašto mu ih nisam, grizem se, ostavio, zašto toliko moram da ličim na njih? Bar polovinu grešaka u životu načinio sam ili zbog urođene smoljavosti Kočijaških ili, pak, braneći se od nje. A tek ovo je umelo da ispadne grozno. Zašto i tu nedelju nisam odgladovao?


Trebalo bi sobu da pogledam, ali ne uspevam da smognem dovoljno snage.
„Pa kud je otišao?" pitam već odustajući.
„Ubio ga bog, 'di. Mora bit', u kafanu. A 'di je ovakav za kafanu? Misliš da on zna 'di je poš'o?"
„Znaš šta", kažem, „spremi ti njemu da se presvuče i zdravstvenu knjižicu, pa ću da ga odvedem na pregled. A ja idem da ga potražim."


Baš ne mogu tu da ga čekam.

 

S olakšanjem izlazim u vlažnu, klizavu, kasnojesenju Živke Damjanović ulicu, nemajući pojma gde mogu da ga nađem. Ali, računam, dok skoknem do drugih stričeva i braće, koji su, osim Rade, svi tu, u blizini, on će se već vratiti. Nisam mogao onde da ostanem.


Polazim ka parku i spremam se da skrenem u Hajduk Veljkovu ćoravu ulicu kad u nekoj zabrađenoj prilici, pored otrcane parkovske živice, prepoznam njegov osoben hod. U levoj ruci drži ševarni zembil, verovatno prazan, dok desnom maše tako da je pred sebe nekako ubacuje unutra, a pozadi široko izbacuje u stranu. To ne može biti niko drugi.


Uto već i on ugleda mene i žurimo jedan ka drugome. Grlimo se kraj živice.
„Kako si?" upitam gledajući ga u oči. A time samo izbegavam da ga upadljivije zagledam.


On odmahuje rukom i, pitomo se smešeći, počinje da zapitkuje:
„A šta radi mali Pera? Guče, a? Guče?"


To je moj šestomesečni sin, koga kod kuće ne zovemo tako. Ali on više voli da ga zove onako kako je nekad zvao umrlog brata. Nešto odgovaram, ovlašno pokušavajući da ga osmotrim.

 

U licu je vidno opao i dobio neku bledosivkastu boju, tako da mu crne tačkice kožne nečistoće na jagodicama izgledaju još upadljivije. Cela mu je glava postala izduženija i ispod plitke, nešto ofucane šubarice zabradio se teget-šarenom maramom; krajeve i čvor krije joj pod kapom. Govori teško kao da zapliće jezikom i, mada u kratkom zimskom kaputu od predratnog obojenog šinjela, deluje mršavije.
„Gde si to bio?" pitam. „Šta si trgovao?"
„Ido' ", kaže, „do pijac. Da se s nešto zanimam." I kao da se sam sebi podsmeva, dodaje: „Kupi rotk'e za salatu."


Pokazuje mi u zembilu dve repate rotkve nalik na pacove, jednu crnu i jednu belu.
„Pa što si se", kažem, i hoću da to ispadne šaljivo, „ovako zabradio, k'o snaša? Nije toliko hladno."


On pravi začuđeno lice.
„Ma, Boga ti", odgovara, „nešto mi, izgleda, raste. Otek'o sam." Snažnim prstom s nečistim noktom na četvrtastoj šaci sličnoj kao u moga oca ukazuje na podvezani podbradak. „Pa ne moraju baš svi da vide. Neka misle", pomalo šeretski objašnjava, „da me boli zub."
„A je l' te boli?"
„Jok. Ali teško gutam."


I nanovo pravi onaj izraz kao da se sam sebi podsmeva.
„Idemo mi", kažem, „do bolnice. Tamo imam drugove. Neka te pogledaju."

 

U bolnici zaista imam nekoliko školskih drugova lekara, međutim, oni me se od moga zatvora jako teško prisećaju. I, tamo, opet moram da ih obaveštavam koji ono bejah, da im izgovaram puno ime i prezime i opominjem se odeljenja u kojima sam učio da bi me se tek onda na jedvite jade podsetili, jer sam se, za desetak godina, kao, dosta promenio. A zatim već moraju nekud da požure, na žalost, u velikom su poslu.


Tako, tri-četiri sata provodimo u čekaonici u gužvi, raznoraznim mirisima i potezanju dok ne prodremo do upravnika bolnice. Potom u prepunoj velikoj ordinaciji nalik na železničku stanicu, gde stalno lupaju neka vrata i istovremeno radi nekoliko lekara, gledam moga dopola svučenog strica kako na stolici bez naslona sedi pred doktorom Pejovićem. Bele kože bez dlaka i sa dva-tri pregiba oko pasa koji označavaju da je nekad imao stomak, izgleda mi smršao, ali još deluje snažno i to me teši. S naočarima debelih crnih okvira, neprijatnim promuklopiskavim glasom neprekidno zanovetajući, Pejović ga najpre sluša slušalicom, pa navlači prozirnu rukavicu na ruku i krene njom da mu kopa po grlu i nešto otuda da cima.
„E, moj ti", odsečno pri tom krešti kao na regruta, „je l' vidiš šta si učinio! I šta ćemo sad! A? Gde si bio dosad! A?" Uspevam da vidim da to tamo, vukući ga kao konopac, pokušava da mu što više izvuče jezik iz usta. „Možeš lepo da počneš da spremaš grobnicu. Usrao si onu stvar k'o ćuran motku. Jesi li spremio grobnicu? Sad ćeš ti, moj brajko, da putuješ! Jesi li spremio grobnicu?"


Sustiže me umor i razdraženost od onolikog čekanja i osećam snažnu želju da doktora šutnem u dupe. Ali moj stric se tamo već od one opasne ruke oslobađa i, stavljajući dlan pod bradu, nešto mumla.
„A? šta?" viče Pejović kao gluvać. „Nisam te čuo! Šta si rek'o?"


Stanoje ustaje sa stolice pridržavajući u rukama odeću.
„Pitam te", odgovara promuklo preko one šake, „a ti grobnicu jesi li spremio? K'o da ti nećeš da umreš."


I navlačeći košulju preko glave i skupljajući odelo u ruku, polazi iz ordinacije napolje.
„A?" zapanjuje se Pejović. Zatim se i sam valjda priseća da su komšije i vršnjaci i počinje da ga doziva: „Pa čekaj, kud si poš'o? Stanoje!"

 

Ali moj stric izlazi nikoga više ne gledajući.
Doktor se osvrće na svojoj stolici i baca pogled na mlađe lekare i sestre oko sebe, koji sa saučesničkim negodovanjem i strahopoštovanjem blenu u njega.
„Ala je zaguljen, Boga ti! Je l' vidite vi šta ovaj radi? Pa šta sam mu učinio?" Zatim se osvrće ka meni. „Vi ste ga doveli? Znate šta, ovo je mnogo opasno i on mora odma' za Beograd."


Neprilično se u sebi smejem, pa sačekujem da mi napišu uput i žurim napolje.
„Jebem mu mater doktorsku", kaže mi Stanoje kad ga nađem kod izlaza, „zamalo da mi i'čupa jezik."

 

U Beogradu dugo mora da čeka da ga prime. Gotovo svaki dan se mora ići u bolnicu da se vidi da li mu je oslobođen krevet. Jedanput ulazimo na Zelenom vencu u autobus trideset trojku. Nije velika gužva i zaostajem da kupim karte. On izmiče napred.


Iznenada iza leđa začujem neku dreku.
„Kako to stojiš!" viče neko. „Nisi sam! Nisi među svojim seljačinama! Vidiš da ne mogu da prođem!"


Osvrnem se onamo: na njega!
U širokim šajačnim pantalonama i onom kratkom kaputu od prebojenog vojničkog sukna, sa šubaricom, mora biti da je, malovaroški nevičan, nekako nezgodno stao. I sad se zbog toga na njega izdire omaleni, čismeni, izbrijani čičica u elegantnom sivom kaputu.


Žurim ka prednjem delu i, zapanjen, izgovaram čoveku:
„Zašto, zaboga, vičete? Zašto ste nervozni?" Čičica se začuđeno osvrnuo, ali, žureći ka otvorenim vratima, ne prestaje:
„Šta ti misliš gde si! Idi u svoje selo! Nisi među svojim gejacima!"


A moj stric ga, viši i snažniji, odozgo posmatra s nekim začuđenim osmehom.
Još se vozimo, a onda na uglu Višegradske ulice silazimo. Stanoje i dalje na licu ima onaj osmeh. Mrdajući glavom, kaže:
„Opasan neki starac."
Kod nas se tiskamo u jednoj prostoriji, a on ne želi nikome da smeta. Stalno pokušava da ostane sedeći na krevetu u uglu. Neprekidno tamo čita novine, koje ga, očigledno, ne zanimaju, ili, podbočivši šakama obraze, zuri sebi pod noge. Ujutro hoće od moje žene da prikrije da je preko noći okrvavio uzglavlje. Zatim mi s nelagodnošću izgovara:
„Opet sam isprljao jastuk."


Iz usta mu bije jak nagorak zadah kao iz pregorele šerpe, koji, izgleda, oseća i sam. Zato izbegava da zajedno s nama sedne za obed i ne prilazimome sinu. Držeći se na razdaljini, ume po sat-dva s osmehom da ga posmatra. A kad dete ka njemu ispruži ruke, izvuče se da ga ne uzme.


Najzad izmišlja da ga kod kuće čeka posao i da mora da se vrati; kad iz bolnice stigne poziv, kaže, mogu da pošaljem telegram. Bezuspešno pokušavamo da ga odgovorimo, a onda ga smeštam u voz. Pomišljam da ga možda više neću ni videti. Međutim, bolnica se javlja već za nekoliko dana i opet idem na stanicu. Ovaj put ga sačekujem.

 

U vozu ga ugledam kako se muva po vagonu gledajući čas gore čas dole, kao pod klupe. Izlazi među poslednjima, začuđeno se za sobom osvrćući. Pitam ga je li se nešto desilo.
On me zbunjeno pogleda.
„Ma, prošli put nisam ništa doneo, pa sam sad poneo jednog pevca. Mlad bio, lep, krupan k'o ćuran. Žena ga kod kuće uredila. Al' u put sam malo bio zadremao. I kad sad 'oću da ga uzmem" - i oči mu se iskre - „njega tamo nema. Neko ga ukrao."
Smejemo se obojica i on dodaje odmahujući glavom:
„Jebem ti moj narod."

 

Sutradan ga primaju u bolnicu. Sekli su ih tamo, zračili, ali, izgleda, i dobro pazi-li da im ne umiru pred očima. Pa ipak, greške su im se stalno dešavale.


Posećujem ga i on mi jedanput kaže:
„Vidiš ove ovde?" pokazuje glavom prema bolesnicima. „Sve je to za doktora Budakovića." „Nemoj", velim, „tako da se šališ. Još je život pred tobom."
A moj stric Stanoje se smeška svojim dobroćudnim, odanim osmehom, kao u starog kučeta: „Bi mu to."
Kad bih došao, kao da bi živnuo. Bodro bi se pozdravio, uhvatio me pod ruku, upoznavao sa bolesnicima.
„Ovo mi je sinovac", govorio bi pomalo se gordeći. „Unuk mi je mali, još ne 'oda."
Šetali bismo hodnikom.
„A mali Pera", pitao bi, „guče, guče? A?" I na neku moju priglupu roditeljsku pričicu, pomalo bi zgranuto dodavao: „Au! Au, Boga ti!"
Zatim bismo priseli na belu bolničku klupu. On bi neprimetno zaćutao i zamislio se. Glavu bi umorno spustio među šake. Predvojila bi nas neka pregrada.
Odjednom bi se trgao kao da je uradio nešto nepristojno.
„'Ajde sad idi. Videli smo se, porazgovarali. Idi."
I gotovo bi me isterao.
Neki put ne bi hteo da ustane iz kreveta.
„Zašto ne ustaneš?" u strahu bih ga pitao.
„Ne ustaje mi se", kaže. „Zgodno mi ovako."
Najzad bih ga nekako ipak podigao.
Prošli bismo jedanput dugačkim hodnikom, opet seli na onu klupu. On bi opet smestio glavu među šake.
Sve je već bilo izgubljeno, ali ja još nisam mogao da se predam.
„Ne daj se", glupo insistiram. I da zabašurim, smešim se. „Drži se. Još su godine pred tobom. To je bolest kao svaka druga. Moraš s njom da se boriš."
A on, onako pognut, jedanput mi kaže:
„Ne živi mi se. Umro bi'."
Kad su ga otpustili, malo mu je bilo bolje. Ipak, lekar nije sumnjao:
„To je takva bolest, povratiće se. Ali poživeće još malo."
Zatim ga iznova gledam kako sa svojom šubaricom iznad obrva i onim otokom pod bradom, koji skriva šalčetom, sedi u vozu. On mi, smešeći se, odgovara pogledom kroz prozor i lagano klima glavom. I, odlazeći, utešno maše četvrtastom šakom sa već izbeljenim prstima, kao da hoće da kaže:
„Ma videćemo se mi još."

 

I, evo, jedva dvadesetak dana pošto sam ga ispratio, istim prevozom i u isto vreme, nanovo dolazim, sad s onim razlogom na koji smo svi navikli.
U toplom, udobnom vozu, koji, začudo, ne kasni, ograđujem se novinama i branim od misli i prisećanja. Ali čim nogom kročim na onaj tucanikom nasuti i zauljeni peron i uletim u ludu pomoravsku košavu tronedeljnicu, koja treska po starim zgradama, gruva u stoletne oguljene platane i cima nejačke narancaste sijalice kao da hoće ili njih da iskida ili stanicu da istumba, već sam onde gde moram da budem.
Stojim pod brljivim ledenim vetrom što kmeči kao dete i riče kao mečka pritiskujući kapu na glavu i umatajući se u kaput i mislim na onu sobu do ulice iz koje sam pre četrnaest godina izneo žute orahove krevete.
Sad u njoj, mora biti, moj stric Stanoje leži na stolu po sredini. Prostorija je najzad do žutila oribana i lepo zastrta i puna duž zidova poređanih stolica. U uglu ispod ikone svetog Petra i Pavla gori kandilo, njemu iznad glave gore sveće. Pristižu ljudi da se dogovore ko će sa čovekom na stolu da provede poslednju drugarsku noć. Sve se priprema za sutrašnji praznik doktora Budakovića, najčuvenijeg i najpoštovanijeg srpskog doktora na svetu.


Mašam se jedinog svog spasa od bolesnih priviđenja, pakla i šibica u cepu. Zatim, obrćući se kao pevac na krovu, ruku koje mi se već kočanje, krešem i krešem, dok najzad nekako ne pripalim. Odsutno pri tom posmatram nekoliko putnika sišlih zajedno sa mnom, koji na vetruštini izgledaju kao da ih neko poteže i kida i, pognuti, žure da se spasu pod nekim krovom.
Uto neko šušne kraj mene. Ja se gotovo trgnem.
„Da povezem u varoš?" upita me u šubaru i bundu do peta sakriveni fijakerist.
U čudu ga gledam i ne odgovaram. Debeo je kao lubenica i poznajem ga. Otkud on ovde?
„Je l' treba", ponavlja čovek, „fijaker?"
„Ne, ne, hvala", kažem. I grubo dodajem, kao da je za to prilika: „Prošetaću."

 

Fijakerist se ćutke odmače odlazeći za drugim putnicima.
Postojim još časak, pa krećem mimo staničnu zgradu ka Boška Jugovića ulici. Tako prolazim pored zatarabljene nekadašnje kafane „Jadran", koja je, zbog nečega što onda nisam razumeo, bila na zlu glasu, i zagazim u jedva osvetljeni ušoreni sokak.
Gledam oko sebe. Gde li su ljudi, pitam se, iako znam da ih tu u ovo doba dana ni za boljeg vremena nema. Ali voleo bih nekoga da sretnem, možda bi zastao da popričamo. Željan sam razgovora.
Dosta dugo tako hodam, sam sa ludim vetrom koji mi udara i u lice i u leđa, i u glavu i pod nogavice.
Onda odnekud ispred mene iznenada krene da se probija ovisok čovek sa kačketom, koji rukama pridržava jaku kaputa. Čini mi se po nečemu poznat.
Sačekam da mi se primakne. Da, pridolazi mi stari Mrša, fabrički majstor koji je imao dvojicu-trojicu sinova po desetak i petnaest godina starijih od mene. Nekad veoma visok, sad se vidno smanjio. Stareći, približavao se zemlji.
Viknem u vetar.
„Dobro veče, čika-Mršiću!"
On me iz svoje jake ovlašno pogleda.
„Dobro veče", odgovori ravnodušno. Nije me poznao.
I promače pored mene.
Opet na ulici ostajem sam. Košava je sve oko sebe kao velikom metlom iščistila i sve zavila u onaj tresak i urlik, ničega osim nje nigde na svetu nema. Čak se ni kučići, zavučeni u bucake, niotkuda ne javljaju.

 

Iznenada više ne mogu dalje. Nešto me negde malo guši i bolesno se povodim. Nehotice se prislanjam na neke tarabe, mahinalno psujem. Uto, kao meni u odgovor, košava udari jače i, onako slabog, prosto me grunu o plot. Raskopča mi se i raskrili kaput. Od toga odjednom valjda dolazim do daha i suludo, zapenušeno, detinjasto vičem u nebo.
„Živote, krvopijo, mamicu ti smrdljivu!"
Vetar načas pronese nejaku, iskidanu jeku niz ulicu, pa je odjedanput udavi, kao da je potopi u vodu.

 

I tada, dok to nisam dobro ni uzviknuo, tu, pored plota, prisećam se još nečega.
Godinu ili dve pred očevu smrt - bejah prilično odrastao - stajao sam jednom u suton u parku pored Morave. Pušio sam krijući se od prolaznika na ulici.
Južilo je. Kao gomile lenjih, prljavih krpa već danima rekom je plovio led i sad polako nestajao, pod nogama je žmrćkala bljuzgavica. Duvao je nekakav rezak, bolestan vetar, prosto su mi gluhnule uši. I od njega i od ljudi skrivao sam se iza nekog drveta na samoj obali.
Odjednom iza leđa začujem kako mi se po lapavici neko približava.
Gvirnem na stazu i u trenutku me uhvati panika: otac!
Trgnem se nazad i žustro oturim cigaretu od sebe. Sigurno me je video! Valjda sam prebledeo od straha.
Sakriven iza drveta, časak sam premišljao. Šta traži ovde? Nikad ovuda nije prolazio. Da mu nije ko rekao? Je li me neko video?
Spreman na najgore, spreman na sve što mi se tog trena predstavi kao najgore, već gotovo kročim iz zaklona da mu se predam kad začujem kako kroz onaj vetar nešto izreče. Učini mi se da sam razumeo, ali nisam bio siguran. Je li to meni?
Provirim s takvim pitanjem na licu i ne uspem dobro ni da ga osmotrim kad on tu reč već ponovi, sada glasnije i sasvim razgovetno. Osetim se kao da mi je neko pljusnuo kofu prljavštine u lice: zašto?
Ojađen, i noseći šamar na obrazu, opet zvirnem na stazu. I tada uočim da on mene i ne vidi. Nije valjda ni sumnjao da je sam.
Natučenog šešira i s nečim izbezumljenim u nejasnim očima, približavao mi se razdrljen i videle su mu se gole grudi i prljava, masna košulja. Prišavši mi na nekoliko metara, odjednom visoko podigne glavu i, kao očajni, promrzli pas koji u dugu zimu tuguje za kučkom, onu psovku, tu jednu jedinu reč, u tom trenutku meni užasno tešku i gadnu, izurla iz sebe kao da se u njemu nešto rascepi. A onda tiše, čak tiho, ali ništa manje očajno, nastavi da je žurno, u taktu ponavlja kao da je pljuje.

 

Zahvati me nepojmljiv užas. Svaki delić tela mi, valjda, otkaza, samo sam ga zgranuto gledao.
Nikad ga dotle takvog nisam video. I od nogu izdan, bez osećaja za tle, neprekidno se po lapavici klizao i spoticao i poput pokvarenog klatna šetao po stazi od ivice do ivice. Levu nogu je nekako visoko podizao i, kao da nije njegova, ili da mu je slomljena u stopalu, izbacivao je pred sebe kao štap. Zatim joj se približavao povijajući se u pasu. Ruke je držao u cepovima, ali njima je sa svakim korakom drmao raskopčane p le kaputa i one su oko njega mahale nalik na nekakva crna krila. Pri tom je desnicu, opet u korak, groteskno izbacivao u stranu. Savijao je u laktu.
Tako se, žustro se batrgajući i šapućući onu reč, dokliza kroz šuštanje do mene. I ja mu tek tada, kad mi se profilom primače na metar ili dva, razaznam i lice. Obično podnadulo i nekako prezrivo bezizrazno, sad je bilo izgužvano kao prljava maramica. Kroz neobrijanu bradu, kao dve zlatne pantljike, svetlucale su mu suze.
Tako prođe pored mene. Ja ostanem onde.
Zbunjen do dna duše, zgromljen, iznenada pred nekim ambisom za koji nisam znao ni da postoji, nehotice učinim korak-dva unazad, ka drvetu. I odjednom - da li promašim ili se samo nekako ružno pokliznem - noge mi preko ljigavog, prljavog leda visoko odskoče i polete pravo u reku, glava mi sa bolnim drndanjem u očima zaskakuće po hrapavom stablu. Jedva se rukama nekako zadržim na obali. Time zbunjen još više, u užasnom strahu skočim i neprestano se osvrćući - on je već zamicao ka izlazu i prskajući po vodi, bezglavo potrčim.

 

Zaduvan, tek sam se na kraju parka zaustavio. Opet se osvrnem. Nikoga iza mene. Od blata mi se po ledenim rukama hvatala kora, lice mi je nekako gorelo. Nehotice zagazim u prljavi sneg i žustro počnem da se trljam. Dugo sam se tako hladio. I tek se tada osvestim. Možda je bolestan? Možda samo treba da ga upitam: Je l' ti nije dobro? U trku okrenem natrag.


Na ulici ga ispod parka nije bilo. Odjurim do njegovog stana. Zalupam na daske koje su mu od bombardovanja zamenjivale prozore, provirim kroz pukotinu. Nema ga. Vratim se na ulicu, otrčim u Miladinovu kafanu. Ne, bio je još oko podne. Uđem nekim našim rođacima, iako sam znao da tamo retko navraća. Ni tu ga nije bilo. Obiđem još dve-tri kafane u blizini. Uzalud.


Stajao sam kod taraba i gledao oko sebe u klobučavi mrak. Košava je pred sobom gonila nekakvu uspaničenu, bledu izmaglicu. Za njom je, pretičući je i vraćajući se u zalet, trčala voštana, tinjava svetlost sijalica. Inače, nigde nikoga. Ko je maločas vikao? Jesam li ono bio ja? Ko to viče ovom mračnom ulicom? Čija nesrećna duša ovuda tumara?

__________________________________

 

Dragoslav Mihailović (Ćuprija, 17. novembar 1930) je srpski književnik, redovni član SANU, dobitnik mnogih književnih nagrada i priznanja, prevođen na više evropskih jezika. Rođen u Ćupriji, studirao u Beogradu Filozofski fakultet na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

 

Sa dvadeset godina biva hapšen i poslan na Goli otok. Fakultet završava 1957. godine, ali ne uspeva da nađe stalno zaposlenje i često je menjao posao. Roman Kad su cvetale tikve prvi put je objavljen 1968. godine i izazvao je u to vreme značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebalo da se igra po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je Josip Broz lično zabranio. 

 

Dobio je brojne nagrade: za knjigu Frede laku noć Oktobarsku nagradu grada Beograda 1967. godine; za Petrijin venac Andrićevu nagradu 1976. godine; Zlatnu arenu u Puli za scenario filma "Vijetnamci" 1978. godine; za roman Čizmaši NINovu nagradu 1984. a 1985. nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine; za knjigu Lov na stenice nagradu Bora Stanković 1994; za knjigu Gori Morava nagradu Vukove zadužbine 1995. godine. Objavio je još i knjige: Kad su cvetale tikve, Goli otok, Treće proleće, Vreme za povratak, Crveno i plavo...

 

Njegovo traumatično iskustvo iz mladosti podstaklo ga je da napiše priču o tragičnim sudbinama ljudi koji su često i bez ikakve stvarne krivice bili osuđeni i preživeli strahote Golootočkog tamnovanja, a nakon izlaska, i oni njihovi najbliži ostajali izopšteni iz društva. Knjiga Kad su cvetale tikve i pozorišna predstava doživeli su veliku popularnost.

 

Dragoslav Mihailović - Kad su cvetale tikve

Dragoslav Mihailović - Petrijin venac

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Dragoslav Mihailović - Čija to duša ovuda tumara

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u