Dragoslav Mihailović - Kad su cvetale tikve

Kad smo se Inge i ja uzeli, želeo sam da imamo decu. I rekao sam joj: - Ako mi nerodiš klinca, ostaviću te. Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu, nekako je počela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je poštedim? I rekao sam: - Inge, ti se, izgleda, bojiš da rodiš? Ona kaže: - Ne znam čegase više bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda bio rekao. A meni je sada već trideset i četiri. - Pa, u redu, rekao sam. - Možda namviše dece i nije potrebno. Dosta nam je naš Arne. Ako se ti složiš. A ona počela da miljubi prljavu bluzu.

Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali - volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pričamo mnogo o tome.

Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko togakoja će više da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom. Ona ide s Ljubom Šampionom, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za trisantimetra. Nije ništa strašno, ali - primećuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je daće to tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi, pa nestao. I, čudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideseti osma mi je.

Književni rod - epika

Književna vrsta - roman

Mesto i vreme radnje - Dušanovac za vreme II svetskog rata i prve decenije posle toga

Glavni lik - Ljuba Šampion

Tema: Sudbina Ljube Šampiona

Ideja - Osnovna ideja dela mogla bi se ilustrovati Šantićevom porukom: - Bolji su svoji i krševi goli, no cvjetna polja kud se tuđin kreće. Uz to nameće se zaključak kako su uslovi života i društvene okolnosti presudni za pojedinca, tj. njegov karakter, s čim se ja ne bih složio, jer uvek imamo izbor. U suprotnom svi bismo, u socijalističkom režimu, prošli kao Ljuba ili čak gore od njega. Dakle, ovde je pre reč o neskladu između želja i mogućnosti. - Nije siromah ko malo ima, već ko mnogo želi; Junakova majka najpre zaplače.

U romanu Kad su cvetale tikve Dragoslav Mihailović je psihološki reljefno izgradio lik Ljube Šampiona. Kroz njegov lik data je sudbina čoveka koji je ostao bez zavičaja, čije su nade izneverene, koji vodi prazan i besmislen život nakon tragičnog sukoba sa sredinom i sistemom.

Kad su cvetale tikve je naziv romana Dragoslava Mihailovića, objavljenog 1968. godine. Ovaj prvi Mihailovićev roman, od tada objavljen u više od dvadeset izdanja, zauzima značajno mesto u srpskoj književnosti i kulturi poslednjih decenija 20. veka. Roman je u vreme izdavanja izazvao značajnu reakciju socijalističkog režima. Danas se roman Kada su cvetale tikve preporučuje u srednjoškolskom obrazovanju Republike Srbije i preveden je na trinaest jezika.

Kritičar Marko Nedić, karakteriše roman Kad su cvetale tikve "kao vrlo složen i u osnovnom sadržinskom sloju romaneskne priče i njenog značenja, i u tretiranju glavnog junaka i njegovog karaktera, kao i u ključnim tačkama u motivaciji teksta". U romanu je uočljivo nekoliko važnih elemenata njegove strukture i primenjenog narativnog postupka koji su međusobno povezani. Jedan od njih odnosi se na priču romana u prvom licu i na posebnu ulogu koju u pričanju ima jezik književnog junaka, ujedno i naratora dela, drugi na način na koji on doživljava odlazak iz Beograda i način na koji prikriva želju da se u njega nekad ipak vrati, sledeći na korišćenje narativnih sredstava da bi se priča romana razvijala po zakonitostima dobro komponovane prozne celine. Među najvažnijim momentima svakako je narativna perspektiva iz koje se saopštava sudbina Ljube Šampiona. U tom kontekstu je veoma važno što se glavni lik i fiktivni narator tokom cele priče obraća nekom svom nevidljivom slušaocu i pasivnom sagovorniku, koji se, nijednom ne oglašava vlastitim iskazima.

Fabula - Kad su cvetale tikve kratki je roman sa prilično jednostavnom fabulom. Narator je Ljuba Sretenović Šampion, nekadašnji prvak u boksu, a sadašnji jugoslavenski emigrant u Švedskoj. Ljuba priču počinje predstavljanjem i opisom trenutnog stanja, a onda priču vraća u prošlost i priča je bez prekida i većih digresija do kraja. Iz perspektive sadašnjosti, života u senci ili privida života, Ljuba se retrospektivno okreće prošlosti, Dušanovcu 50 - ih godina. Njegova ispovest je naročitog tipa.

Prva rečenica priče je: - Ne, neću se vratiti. Po njoj možemo zaključiti da je lik u dilemi da li da dođe ili ne dođe u domovinu. U njemu se bore dve sile - nostalgija, koja ga vuče nazad, i strah od kazne zbog ubistva, koja ga sprečava da se vrati. Po prvoj rečenici može se zaključiti da je njegova konačna odluka da se ne vrati i da ta sila pobeđuje. Ali po zadnjem pasusu, u kome se obraća naratoru, vidi se da mu ta odluka i nije tako jednostavna: - A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava - plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda - jedino u rat. Ovde on misli na jedan "mali pametan rat" kad bi domovina pozvala dijasporu i ponudila mu amnestiju, a on se "čist" borio za nju.

On priča svoju priču o svom ratnom detinjstvu, letu 1944. kada zbog bombardovanja nisu išli u školu što je bio pravi raj za njega. Priča o svom prvom seksualnom iskustvu kada mu je ***** -  kelnerica "skinula junfer" a u pitanju je bilo grupno silovanje. Priča o tome kako je sa društvom jurio "ribe"po Dušanovcu, o posledicama sukoba Staljin - Tito po njegovu porodicu, o tome kako su 1948. u političkim previranjima stradali "ćale" i "burazer", o boksu i napredovanju u karijeri, kako se zamerio mangupskom kralju Stoletu Apašu na jednoj igranci zbog dugonoge brucoškinje iz Kragujevca zbog čega će kasnije glavom platiti Ljubina sestra Dušica, o majci koja je doživela nervni slom i umrla jer se jedan ludak uhvatio devojaka i boksa, a druga dva ludaka politike (a jedino dobro dete joj stradalo).

Ljuba će se osvetiti Stoletu, tada bolesniku od tuberkuloze, a potom će prekinuti sve veze sa sredinom u kojoj je odrastao i emigriraće najpre u Austriju, a potom u Švedsku. Iz završne rečenice romana shvatamo da Ljuba Šampion svoj život u Švedskoj doživljava kao konačno izgnanstvo iz zemlje za kojom će zauvek čeznuti. Njegov život je život u senci, turobna zamena za prošli život na Dušanovcu. Odnos prošlost - sadašnjost, Jugoslavija - Švedska jasno je predočen i u uvodnom delu romana. Ljuba voli svoju ženu Inge i usvojenog sina Arnea, ali kad ga uhvati nostalgija u stanju je da vozi tri dana i tri noći do granice sa Slovenijom, otvori prozor, udiše naš vazduh i sluša naš jezik i potom se vrati "kući".

To je priča čoveka koji svodi račune i pita se šta je u njegovoj prošlosti bilo presudno za njegovu čemernu sadašnjost, šta je bio razlog njegovog izgnanstva iz pravog života u svet senki?

Citat koji je Mihailović stavio na početak svog dela, a koji svojom arhaičnošću i visokim stilom odskače od modernog romana, pruža odgovor na ovo pitanje. Reč je o citatu Danilovog učenika (12 - 14. veka) koji govori o onima koji "lišeni slave svoje" i vođeni "silama kuda neće" stigoše na konačno odredište života. Ovaj epigraf je zapravo ugao iz kog pisac želi da posmatramo junakovu sudbinu. Kad se Ljuba pita: - Jesam li ja ovo? i šta je to što ga je u životu dovelo do Švedske čamotinje, to je upravo pitanje o silama koje nas protiv naše volje vode kuda nećemo do konačnog poraza i poniženja.

Pripovedač često koristi zamenice ovako i ovoliko da objasni izgled ili veličinu nečega. Kao da se sa čitaocem nalazi u istoj sobi. Mnogo koristi žargon. Na dva mesta u tekstu spominju se tikve i to pre i posle tuče Ljube i Stoleta.

Navodno, "tuberani" umiru kad cvetaju tikve, a to nije bilo u vreme tuče. Spominjanje tikava bio je deo njihovog verbalnog izazivanja pre tuče. Posle tuče tikvine cvetove spominje Stole. Pita Ljubu da li ih je kad video, a kad ovaj odgovori da se ne seća, Stole kaže da on jeste "onda, iza šumice. Bilo ih je u onim kukuruzima". Reč "onda" upućuje nas da se to odnosi na neki slučaj koji je poznat njima obojici, a to bi moglo biti u leto 1944. kad je Ljuba "izgubio" nevinost ili kada je Stole silovao njegovu sestru. Tako se naslov "Kad su cvetale tikve" može povezati i sa mogućim "naslovom" - Kad smo gubili nevinost.

Glavni lik - Ljuba nema nekih posebnih dilema, djeluje po nahođenju i po "zakonima nužnosti i verovatnoće". Čak i kad je u pitanju osveta, on zna šta treba raditi i nema dilema, samo čeka pravi trenutak. Zbog osvete se ne kaje. Nostalgija, na koju je osuđen da se bori bez nade da je pobedi ili da je se makar oslobodi Ljuba Šampion, ne opravdava zlo i nasilje koje je vladalo u njegovom "rodnom" životu i kraju, ona samo još jednom ispostavlja na dnevni red umetničkog osmišljavanja sveta problem identiteta pojedinca, mesto i ulogu prostora prebivanja u formiranju tog identiteta i čuvanja njegove celovitosti u sudaru sa nepovoljnim uslovima i prilikama života. Život beogradske periferije, na kojoj raste Ljuba Šampion, temelji se na principu jačeg i dominacije sile.

Taj princip uslovljava stalno nasilje na koje se junak, sasvim prirodno, toliko navikava da ga shvata kao jedini mogući način bitisanja, kao normu postojanja. Čak i kad sledeća žrtva nasilja postane njegova sestra, on ne preosmišljava situaciju. Smrt sestre izaziva želju za osvetom i kažnjavanjem krivca, a ne podsticaj da se odrekne sile i nasilja.

Završna rečenica romana kazuje da Ljuba Šampion svoj život u Švedskoj doživljava kao konačno izgnanstvo iz zemlje za kojom će zauvek čeznuti. Tako roman Kad su cvetale tikve, Dragoslava Mihailovića postaje i univerzalna priča savremenog čoveka koji na bespuću života i istorije provodi život lutajući putevima koji ne vode nikuda. Bez svoje autentične okoline, bez snage da se dela, savremen čovek postaje samo puka igračka sudbine, veran jedino istinama i vrednostima koje su u osnovi njegovog ponašanja i njegovog shvatanja sreće.

Pavel Rudjakov - Roman D. Mihailovića "Kad su cvetale tikve" u kontekstu srpske proze 60 - 70-ih godina 20. veka

Motiv seobe junaka - Bilo bi preuveličano smatrati motiv seobe „pronalaskom" upravo srpske književnosti, tim pre, neodvojivim atributom književnosti 20. veka, jer je on poznat od antičkih vremena, višestruko je otelotvoren u konkretnoj istorijskoj formi u raznim nacionalnim književnostima tokom čitavog vremena postojanja tog fenomena, u tzv. svetskoj književnosti. Pored toga, nesporna je činjenica i da je u srpskom kulturno-psihološkom arealu motiv seoba, kako zbog objektivnih, tako i subjektivnih faktora, dobio poseban značaj, zadobivši čak i na svetskom fonu potpuno originalno zvučanje i uobličenje relativno celovite filozofeme sa jasno označenim nizom činilaca.

Glavni razlog za takvo stanje očigledno treba videti, s jedne strane, u sklonosti srpskog etnosa ka ispunjavanju dubokim metafizičkim sadržajem čak i potpuno „prozirnih" istorijskih događaja po toku i značenju (uglavnom, tragičnih za Srbe), a s druge, za tako relativno malobrojan narod, u ogromnoj količini katastrofalnih prepreka i radikalnih promena prirodnog istorijskog razvoja, počevši od poznate bitke na Kosovu polju 1389. godine i dalje u desetinama drugih.

Kao jedan od jarkih primera takve sklonosti može da posluži tzv. "kosovski mit", koji se ne bez osnova razmatra kao neodvojivi deo i čak kao svojevrsni ugaoni kamen srpske nacionalne svesti, zahvaljujući čemu se istorijski utvrđen tragični poraz u bici protiv Turaka u "paralelnoj" ravni u odnosu na materijalnu ravan, prihvata i osmišljava kao duhovna pobeda, kao početak principijelno druge etape postojanja etnosa u novoj njegovoj ulozi, „bogoizabranog", mesijanskog.

Drugi primer čini filozofema seoba, koju je, u principu, takođe moguće odrediti kao jedan od "mitova", čvrsto ukorenjenih u srpskoj nacionalnoj svesti. Istorijski preduslovi njene pojave i jačanja bila su mnogobrojna preseljavanja većih ili manjih grupa Srba sa mesta tradicionalno kompaktnog življenja na druge teritorije, najpre u potrazi za sredstvima za život (kako sami Srbi kažu, „trbuhom za kruhom"), a potom s ciljem oslobođenja od turskog (kasnije austrijskog), kako fizičkog, tako i duhovnog jarma. Među najpoznatija takva preseljenja spada za Srbe kultna seoba 1690. godine, na čelu sa Arsenijem Čarnojevićem do Austrije, te seoba u Rusiju u 18. veku.

Upravo poslednji istorijski događaj je dao i početni podsticaj poznatom srpskom književniku 20. veka, Milošu Crnjanskom za umetničko istraživanje teme srpskih seoba i oblikovanja individualno osobenog filozofskog pogleda na njih.

Motiv seobe, podsećam, postoji i u romanu D. Mihailovića Kad su cvetale tikve, mada se, za razliku od spomenutog romana M. Crnjanskog, ne nalazi u prednjem planu pripovedanja, i ne igra odlučujuću ulogu u procesu formiranja sadržaja dela. Kod Mihailovića ovaj motiv ima svoje specifičnosti, uslovljene, upravo, opštim karakterom romana i osobenostima oblikovanja njegovog sadržaja.

Junak D. Mihailovića - Ljuba Šampion, - kao i junak M. Crnjanskog, dakle, kreće u kardinalnu promenu mesta stalnog boravka, a s tim, i u promenu načina života. Međutim, za razliku od Pavla Isakovića iz Seoba - 2, za samog Ljubu sa njemu prirođenim algoritmom razumevanja sveta, praktično lišenog dubokih uopštavanja i ocena, takav razvoj događaja izgleda nemotivisan. Za pažljivog čitaoca, preseljenje junaka u potpunosti je u duhu autorske zamisli, logično proizilazi iz atmosfere dominacije zla i nasilja, u kome stalno boravi kako glavni junak, tako i svi drugi likovi romana.

Motiv seobe u romanu Kad su cvetale tikve je izveden, drugostepen. On se javlja kao dodatni element, uslovljen osobenom sudbinom junaka. O seobi, pri tome, ni junak, ni autor ne misle kao o samostalnom, samodovoljnom i vrednom rešenju. Prilike se stiču tako da je junak primoran da se preseli u novi kraj, iznuđeno prekinuvši veze sa dotadašnjim staništem. Novi ambijent, pri tome, baš nikako ne izaziva njegovu očaranost. S obzirom na čisto materijalnu stranu, tamo je, bezuslovno, dobro, ali na ravni subjektivnog poimanja, ne može biti reči o bilo kakvom poređenju sa prostorom u kome je junak proveo svoj prethodni život.

Junak romana Kad su cvetale tikve iseljava se spontano, bez plana o novom boravištu kao o „obećanoj zemlji". Pavle Isakovič kreće u Rusiju, najpre jer mu je postalo veoma loše u Austriji, a zatim, jer mu se Rusija sviđa (tačnije, ona predstava o Rusiji koju je on sam sebi stvorio; sudar te predstave sa realnošću u jednom trenutku dovešće do dubokog razočarenja junaka). Ljuba kreće iz rodne Jugoslavije na Zapad, samo zato, što mu je u Jugoslaviji mučno, bez ikakve ideje da će mu tamo kuda je krenuo uistinu biti dobro. Predstava o mestu na koje će se preseliti, u njegovoj svesti uopšte ne postoji. Kada se, sticajem okolnosti, junak tamo nađe, on novo okruženje prihvata isključivo formalno, kao mesto privremenog boravka tela, potrebno dotle, dok duh traži put za preporod. Seobu Ljube Šampiona ne prati promena njegovog identiteta. "Ponovno otkrivanje" novog prostora karakteristično za Pavla Isakoviča, ne dešava se u njegovom slučaju.

Za junaka M. Crnjanskog seoba je iznad svega put duhovne potrage, usavršavanje ne samo uslova svog postojanja, nego i samog sebe, za junaka D. Mihailovića - to je čisto fizičko, materijalno kretanje u prostoru, koje ni na koji način nije povezano sa predstavama o idealnom prostoru, niti sa maštom o svom duhovnom preporodu u tom novom prostoru i zahvaljujući kome i tom metafizičkom sadržaju koji mu junak pridaje.

Upravo ta suštinska razlika uslovljava i različita reagovanja svakog od likova na nepogodan (ili ne sasvim pogodan) razvoj događaja na novom mestu boravka. Pavle Isakovič se razočarava. Ljuba-Šampion se zatiče u plenu nostalgije, koju ne mogu da unište ni odsutnost materijalnih problema, ni sasvim normalan, uređen porodičan život. Nostalgija junaka, kao i neke njene manifestacije (kao, npr. probanje benzina na pumpi kraj Ljubljane, koji se junaku čini veoma ukusan i prijatan), zadobijaju hipertrofiran izgled. Na određenoj etapi razvoja pripovesti može se steći utisak da autor romana svesno opterećuje stanje svesti lika izazvano nostalgijom, da bi osporio pravilnost Ljubinog rešenja o bekstvu iz Jugoslavije.

U nekom trenu čak nabacuje se, pomalo, možda banalan zaključak o tome da je kod kuće bolje apsolutno sve, uključujući i nasilje u kome je Ljuba živeo, ležanje u zatvoru, koje mu je očigledno pretilo, smrt rođenih, koje mu je bilo suđeno da doživi. Pri tome, pitanje, u kojoj meri taj zaključak odgovara autorskom pogledu nas svet, ostaje otvorenim za diskusiju. Na naš pogled, književnikovo razumevanje situacije je dublje i složenije. On je, podsećam, dalek od predlaganja pojednostavljenih.

________________________________

Dragoslav Mihailović - Kad su cvetale tikve

Kad su cvetale tikve je mali roman, kamerni roman, koji se čita u jednom dahu. To je ispovest čoveka koji je odrastao na periferiji Beograda, okusio atmosferu rata, nemaštinu posleratnih godina, nesreću koju je donelo vreme Informbiroa, tragediju iznenadnih smrti u porodici, život u emigraciji i čežnju za povratkom u domovinu. Ljuba Šampion običan je mali čovek, odrastao sa malim ljudima, vaspitan u prostoj radničkoj porodici sa životnim iskustvom koje je pružila skučena sredina i neprekidna naporna borba za sopstveni opstanak. Apsolutna dominacija jedne narativne svesti i jedne tačke gledišta oblikovali su jasnu priču hronološkog tipa bez mnogo likova, bez epizoda i digresija. Priroda junaka i njegovo socijalno poreklo uslovili su jednostavno kazivanje kolokvijalnog tipa, ulični žargon i šatrovačku leksiku primerenu sredini i akterima priče. Forma kazivanja u prvom licu učinila je priču neposrednom i privlačnom, a čitalac je stalno pod utiskom da sedi sa junakom i sluša njegovu ispovest.

Roman ima ispovedni oblik i sadržinu. Pripovedanje je dato u JA - formi: narator je glavni junak priče, koji kazuje o sebi i svome životu; sva zbivanja i ličnosti dati su kroz njegovu vizuru i sa njegove tačke gledišta; svemu je on dao meru objektivnosti, moralne težine i emotivne obojenosti. Sve što je ispričano, i kada ne kazuje o glavnom junaku, u funkciji je dodatnog osvetljavanja narativnog subjekta / junaka, predočavanje njegovog sveta, moralne strukture njegove ličnosti, duhovnog razvitka, preokupacija, puteva i stranputica života. Ispovedni oblik je odredio način komponovanja priče: ona teče u dva vremenska sloja - pripovednom i pripovedanom vremenu. Pripovedno vreme je vreme kazivanja priče - u tom vremenskom sloju su 1. i 24. poglavlje romana: Ljuba Šampion živi u Estersundu, u Švedskoj; trideset i osma mu je godina; oženjen je, voli svoju ženu Inge i njenog vanbračnog sina Arnea; cenjen je među radnicima; boluje za zavičajem i čezne za povratkom. Pripovedano vreme je dublji i duži vremenski sloj koji obuhvata period od Ljubinih dečačkih dana do dvadeset i šeste godine, do povratka iz vojske i bekstva preko granice. U ovom vremenskom sloju je kazivanje od 2. do 23. poglavlja romana. Na taj način pripovedanje je dobilo oblik prstena: unutrašnja priča, od dečaštva do emigracije, završena je i konačna; spoljašnja priča, trenutak kazivanja pripovesti, ostaje nedovršena i otvorena - na njenom kraju je čežnjiva poruka natopljena ljubavlju za zavičajem i nadom u povratak.

Sugestije za samostalno istraživanje I

Predmet istraživanja - Šatrovačka leksika u romanu Kad su cvetale tikve.

Zadaci za istraživanje.

Šatrovački govor, ili ulični govor, ili frajerski jezik govor je socijalne grupe ili sredine.

1. Napravite rečnik šatrovačke leksike u romanu. Reči poređajte po azbučnom redosledu.

2. Odaberite deset najzanimljivijih reči.

- Objasnite proces njihovog nastanka i morfološku strukturu.

- Protumačite njihovo značenje.

3. Obrazložite umetničku funkciju šatrovačke leksike.

Unutrašnja priča - Unutrašnja priča dobila je dvadeset i dva poglavlja (od 2. do 23) romana. Nju kazuje glavni junak; ima pravolinijski hronološki tok, bez retrospektivnih epizoda; ne grana se u digresivne epizode; u središtu priče je glavni junak Ljuba Sretenović Šampion.

2. Detinjstvo, rat, doživljaj sa kelnericom.

3. O počecima u boksu.

4. O sebi i društvu - sećanje na različite događaje.

5. Narator i Stole Apaš.

6. Hapšenje oca Andre i brata Vlade.

7. Sukob sa Perišićem, članom uprave bokserskog kluba, zbog hapšenja brata i oca.

8. Poziv u vojsku i odlazak.

9. Obračun između policajca Sulje i Apaša (jedina digresivna epizoda romana).

10. Prvo odsustvo iz vojske. Meč. Sestra se obesila posle silovanja. Dolazak kući.

11. Prepiska između Ljube i Dragančeta (prikupljanje informacija o krivcima za sestrinu smrt).

12. Odsustvo. Poseta majci u duševnoj bolnici. Majčina smrt.

13. O svojim bokserskim mečevima, usavršavanju u boksu i prljavštinama u bokserskom sportu.

14. Nagradno odsustvo. Očevo lagano propadanje posle ženine smrti.

15. Razgovor sa kapetanom Zorićem. Prekomanda u Niš.

16. Odlazak u Niš. Susret sa ocem na železničkoj stanici u Beogradu. Očeva smrt i sahrana.

17. Ljuba udešava da dan pre otpusta izađe iz kasarne.

18. Dolazak u Surdulicu u potrazi za Apašem.

19. Susret sa Apašem.

20. Tuča sa Apašem.

21. Kod kuće, u Beogradu. Poseta policajca i razgovor o Apaševoj smrti.

22. Ruža, Stolova majka, posećuje Ljubu i razgovara o smrti svoga sina.

23. Ljubu obuzima dosada, oseća se usamljen. Razgovor sa nekadašnjom devojkom Smiljkom. Odlazak preko granice.

Unutrašnja priča prati junaka priče (i ispovesti) od dečačkih dana do bekstva preko granice u dvadeset šestoj godini. Junak romana nije od one ljudske fele koja je bliska svakom čitaocu: ni po poreklu, ni po načinu života, ni po obrazovanju. Odrastao je na ulicama Dušanovca, u društvu mangupa i probisveta. Telesnu snagu je negovao i razvijao u uličnim tučama. Prva iskustva sticao je u mračnim sokacima i periferijskim kukuruzištima. Najbolje prijatelje sticao je među onima koji su bili skloni tučama i krađama, podvalama i prevarama. Takav ambijent i takvi ljudi bitno će uticati na tok sudbine junaka priče.

Međutim, sredina i okolnosti nisu mogle da uguše neke crte ličnosti koje su donete rođenjem, niti da izmene način rezonovanja stečen u porodičnom krugu. Ljuba je i kao dečak i kao mladić uvek malo po strani od najsnažnijih i najprljavijih tokova života uličnih družina. Porodično vaspitanje i stroga kontrola pet godina starijeg brata Vladimira učinili su Ljubu slučajnim saputnikom mangupskih družina. U njegovim postupcima sa drugarima ili devojkama nema grubosti, surovosti, prostačkih nastupa. Dok kazuje o raznim dečačkim ili mladićkim dogodovštinama po ulicama Dušanovca, govori iskreno i pošteno i o sebi i o drugima. Ne krije svoje mane, ne prećutkuje ni sasvim ružne postupke. Priznaje ih, ne brani ih, ne pravda sebe: kazuje kako je bilo, a na slušaocu / čitaocu je da presuđuje. Nesrećne okolnosti podstiču događaje koji će junaka romana sve više bacati u vrtloge života iz kojih on ne ume više da se izvuče.

Tri su ključna događanja koji će bitno uticati na dalji tok sudbine junaka romana: hapšenje brata Vladimira i sukob sa članom uprave kluba Perišićem, smrt sestre Dušice, obračun sa Stolom Apašem i poseta Stolove majke Ruže. Prvi ozbiljan potres dolazi sa hapšenjem brata Vladimira, primernog aktiviste, ozbiljnog i odgovornog mladića koji je sušta suprotnost bratu Ljubi. Traži od Perišića, člana uprave bokserskog kluba i uticajne političke ličnosti, da pomogne da oslobode brata Vladimira. Pošto ovaj ne pokazuje spremnost da pomogne, dolazi do oštrog verbalnog duela. Taj sukob je doveo do preranog poziva u vojsku na trogodišnje služenje vojnog roka. Život u vojsci obećava da Ljuba pronađe svoju životnu stazu i formira se kao moralno zdrava ličnost; sve više se usavršava u boksu, postiže uspehe, stiče naklonost starešina, osvaja nagrade. Ali je njegovo odsustvo sa Dušanovca kobno. Siluju mu sestru i ona izvrši samoubistvo. Ova smrt povlači niz nesreća. Majka zapada u apatiju, dospeva u duševnu bolnicu, gubi interesovanje za sve što se oko nje zbiva, ubrzo umire. Otac počinje naglo da propada posle ženine smrti: polako vene i naglo umire. Porodična nesreća dogodila se naglo i brzo.

Ljuba je zaokupljen mišlju o osveti: istražuje gde se nalazi Stole Apaš, krivac za sestrinu smrt, saznaje da je u sanatorijumu u Surdulici i smišlja osvetu. Udešava da izađe iz vojske dan pre roka kako bi imao alibi i odlazi u Surdulicu. Sukobu Ljube Šampiona i Stola Apaša posvećena su dva poglavlja romana. To je sukob nekadašnjih drugara i kasnijih protivnika, a posle događaja sa sestrom - krvnih neprijatelja. Njihov obračun je surov, ali teče po nepisanim pravilima igre koja obojica poštuju: iako potiču iz sredine periferijskih mangupskih družina, u njima je prisutan moral družine koji zahteva fer-plej borbu i ponašanje u toku nje. Ova tuča nije obična tuča, ona liči na ritual koga se pridržavaju oba protivnika: Ljuba kaže Stolu da je došao da ga ubije i osveti sestru, i ovaj to prihvata. Iz borbe nema povlačenja, ona mora da dovede do kraja, a kraj se zna: jedan od njih dvojice mora da bude mrtav. Ipak, kada Stole počinje da pljuje krv iz bolesnih pluća, koja je ova tuča još više razrovala, Ljuba ga ostavlja na putu i odlazi. Stole umire na putu do bolnice, ali pred smrt ne kazuje pravi uzrok: izjavio je da je pao sa drveta. U tom činu je i etika ljudi sa dna beogradskih ulica: obračun je bio neminovan, on je privatna stvar, neko je morao da strada.

Ljuba se vraća u Beograd, u opustelu kuću. Poseta policije ga ne uzbuđuje jer ima čvrst alibi. Ali kada mu dolazi Stoletova majka, Ruža, u Ljubi se sve preokrene. Majka naslućuje pravu istinu, ali je ne kazuje i oslovljava Ljubu sa "Ljubo, sine". Njene reči padaju kao malj na dušu i savest Ljube Šampiona:

Ako si mi ti to, Ljubo, učinio, ti si dobro znao šta činiš... I još da ti kažem ako si mi ti to učinio, neka ti je bogom prosto. I želim ti, Ljubo, da se lepo oženiš, da imaš samo jedno dete kao ja, da ga podigneš - i da ne doživiš ono što sam ja doživela.

Ove reči poražavaju Ljubu, pa pokušava da uspostavi vezu sa nekadašnjom devojkom Smiljkom, ali ne uspeva jer ona sada živi porodičnim životom. Ljuba oseća usamljenost, prazninu, besmisao koji ga okružuje. Hvata ga očaj i javlja se pitanje: "Šta ću ja još ovde?" Odlučuje se na bekstvo preko granice. To nije bilo bežanje od zakona i suda, već bežanje od besmisla i beznađa, odlazak u izgnanstvo kao iskupljenje za ono što je učinio: ubio tetka Ruži jedinca sina.

Sugestije za samostalno istraživanje II

Predmet istraživanja - Obračun Ljube Šampiona i Stola Apaša (18. do 20. poglavlje romana).

Zadaci za istraživanje - Pažljivo pročitajte tri navedena poglavlja romana.

1. Pratite ponašanje, mišljenje i emocije Ljube Šampiona od dolaska u Surdulicu do susreta sa Ljubom Apašem. Ima li u njegovim mislima dilema i preispitivanja, pomisli na odustajanje od obračuna? Zašto?

2. Kako Stole reaguje u susretu sa Ljubom? Ima li u njemu straha? Kaje li se zbog onoga što je učinio? Kako gleda na Ljubin dolazak u Surdulicu?

3. Obračun je surov i bespoštedan. Pratite postupke i reagovanja protivnika u toku tuče. Ima li iznenađujućih postupaka i ponašanja? Šta je neobično u ovom obračunu? Zašto Ljuba ne dovodi svoj obračun do kraja?

4. Zašto Stojan štiti Ljubu izjavom da se povredio padom sa drveta? Je li to izraz kajanja, čuvanje tajne za kasniji obračun ili nešto treće?

Spoljašnja priča - Spoljašnja priča počinje u prvom poglavlju: kazivanjem o životu u Švedskoj, ženi Inge, sinu Arneu, svojim odlascima u Jugoslaviju (samo do Maribora ili Ljubljane, gde bi u kolima odsedeo sat-dva i vraćao se natrag, u Austriju, pa u Švedsku), o životu u porodici, uzajamnoj pažnji između njega, Inge i Arnea, trenucima nostalgije za zavičajem. Već ovde je, inercionim početkom, kazivanju data ispovedna intonacija.

Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči.

Podvučena mesta razjašnjavaju okolnosti priče, mesto i vreme kazivanja. Prva rečenica "Ne, neću se vratiti" ukazuje da joj prethodi neki narativni segment, makar samo jedna dijaloška replika koja se podrazumeva: "Hoćeš li se vratiti?" Zato se kazivanje u ovom početnom pasusu doživljava kao nastavak priče ili dijaloga koji je započeo mnogo ranije. Kazivanje je u ovom pasusu nastavak, po inerciji, nekog razgovora koji ide dalje u dubinu vremena. Na drugoj strani, ovaj pasus ima formu redukovanog dijaloga koji je u funkciji ekonomije priče i ubrzavanja pripovedanja, a to mu je osnovna umetnička uloga. Ovde, međutim, on ukazuje na prisustvo sagovornika i na ispovedni karakter priče. To povlači i rečenica: "Vidite onog beloglavog dečaka tamo?" On i prilog a ovde lociraju govornu situaciju u Estersund i pripovedno vreme. Prvo poglavlje je završeno rečima:

A o tome kako sam došao ovamo, o tome joj ne pričam. Šta će njoj to? Nije ni potrebno da zna. To ću sam nositi. To je moja stvar.  

Ove završne reči su kopča za početak kazivanja unutrašnje priče o detinjstvu u drugom poglavlju i životu junaka ove priče u sledećim poglavljima sve do poslednjeg.

Poslednje, 24. poglavlje, počinje konstatacijom:

Eto, tako vam je to bilo. To vam je gotovo sve. Sećam se kako je to prvih dana izgledalo; sećam se kako je izgledao sam taj moj prelazak.

I ovaj segment predočava prisustvo sagovornika/slušaoca priče koju kazuje glavni junak (vam) i izvor priče (sećam se). Ovo poglavlje predočava situaciju u koju je zapao junak priče. Kada posle dvanaest godina kazuje o svome bekstvu preko granice, Ljuba ponovo oživljava te trenutke i ponovo mu postaje čudno što je i kako je to uradio:

Uopšte mi nije jasno kako me nisu uhvatili. Da bar jesu... Nisam razmšiljao o tome da li ću se vratiti - bio sam isuviše očajan (...) ali negde u meni je čučala nada u takvu mogućnost.

Ta nada ga je pratila svih dvanaest godina. Dolazak u tuđu zemlju nije obeležen dobrodošlicom:

Umesto toga, stalno se oko tebe muvaju neki mračni tipovi, koji te tapšu po ramenu - zbog čega me vi to, ljudi, hvalite? — i koji te za nešto stalno zapitkuju.

Njegovi se odgovori iskrivljuju, pišu i ono što ga nisu pitali i što nije rekao. Shvatio je da je postao instrument za političku hajku na njegovu zemlju ("Moja je to, bre, zemlja, kakva god da je!") i da je toliko toga prljavog stavljeno u njegova usta da se zbog toga "osećao sve gadnije i gadnije". Iz toga je proistekao strah ,da sam ja tim ljudima tamo, i hotimice i nehotice, svašta trtljao, da mi je sve to negde zapisano." Zato nostalgiju za domovinom utoljuje dolaskom u neki slovenački grad. Posle tih izleta, iako se osećao umoran "kao kuče", ženi Šveđanki izgledao je osvežen: "Ti si se, Ljubo, podmladio". Ostalo mu je da očekuje neki slučaj koji će ga izmiriti sa domovinom i omogućiti mu povratak u nju:

I otud mi u stvari ostade još samo jedna, dosta mračna nada: da će najzad izbiti neki mali, pametan rat. Jer dođe li do toga, tada će me sigurno pozvati i ja ću, čist i bez potrebe da se perem, mirno moći da se vratim.

Dok taj "mali pametni rat" ne dođe, Ljuba nalazi utočište u porodici koju je stvorio u tuđini. Priča je privedena kraju rečima:

A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava - plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda -jedino u rat.

Sugestije za samostalno istraživanje III

Predmet istraživanja - Lik Ljube Šampiona.

Zadaci za istraživanje - U tumačenju lika Ljube Šampiona rečeno je: "Međutim, sredina i okolnosti nisu mogle da uguše neke crte ličnosti koje su donete rođenjem, niti da izmene način rezonovanja stečen u porodičnom krugu". Pokušajte da dokumentujete ovu tvrdnju primerima iz teksta: postupci, situacije, mišljenje, govor.

- Navedite pozitivne crte karaktera Ljube Šampiona.

- Koje situacije posebno prosvetljavaju lik Ljube Šampiona?

- Navedite primere osobina i postupaka koji su rezultat druženja sa mangupima i probisvetima.

- Koje situacije zatamnjuju ovaj lik?

- Kakav je odnos pozitivnih i negativnih crta karaktera?

Jednostavnost prnpovedanja - Čitanje romana Kad su cvetale tikve ne postavlja pred čitaoca nikakve teškoće. Nema složenog spleta događaja, nema zapletenog sižea i razvijene fabule, nema unutrašnjeg monologa, tokova svesti, nedokučivih refleksija. Lepota ovog romana (i najveća njegova vrednost) je u jednostavnosti. Ima se utisak da je tekst romana snimak kazivanja običnog dečaka/mladića sa beogradskih ulica; teme su svakodnevni doživljaji, obični ljudi, jednostavne situacije. Jezik je jednostavan, ulični, sa dosta nanosa šatrovačke leksike. Pripovedanje je lično obojeno, neposredno i jednostavno. Ispovedna intonacija romaneskne priče sugeriše prisustvo slušaoca kome je priča namenjena:

Najmanje što ti se posle njega može desiti jeste da ti se cela ta strana za nekoliko sekundi gotovo oduzme; za to vreme onaj može s tobom da radi šta hoće. Ovako digao ruku. On ovako rukom.

Jeste li kad videli kako umiru tuberani?

Jezik kazivanja u skladu je sa sredinom iz koje potiče junak priče: to je govorni jezik urbane sredine sa bogatim primesama šatrovačke leksike: ŽVALAVITI, TRZATI, DRPISATI, MAKLjATI SE, ŠOLjA (devojka), IGRANjAC, ŠLjAKATI, ŽDRAKNUTI (pogledati), ĆORKIRATI, MARA (tuča), KNjAVATI (spavati), itd. I sintaksa nosi obeležja sloja iz koga potiču kazivač priče i ostali akteri zbivanja. Priroda sveta koji je prikazan u romanu i priroda kazivača priče povlače specifičan govor - i o osećanjima se kazuje na grub, šatrovački način:

Izađemo, posle, ja i otac, pa - koliko zamaknemo za kapiju - zagrlimo se i skičimo kao prebijeni kučići, ne zna se ko više. I okrenemo glavu jedan od drugoga: da ni jedan drugoga i ne vidimo i ne čujemo...

Ispovedna situacija (kazivanje svoje istorije), ali i osobine junaka (dinamičan i nemiran tip) uslovili su tempo pripovedanja - priča teče izuzetno brzo, stiče se utisak da je ispričana naglo, u jednom dahu, bez razlivanja i grananja. Završni pasusi poglavlja vrlo su jezgroviti - informacije se predočavaju telegrafskim stilom:

I dade mi bukvicu i objavu.

Poljubismo se...

U jedan sam već bio u vozu za Vladičin Han.

Ovakav stil je u potpunom skladu sa situacijom koja je opisana i psihičkim stanjem junaka priče: žuri u Surdulicu da se obračuna sa krivcem za smrt sestre Dušice i kao da nema vremena za podrobna objašnjavanja. U trenutku kazivanja priče on još jednom preživljava grozničavost koju je osećao tada i silu koja ga je vukla ka Surdulici.

Ispovedni oblik, tip književnog junaka i jezik kazivanja isključuju opise eksterijera, koji su, skoro po pravilu, subjektivno-lirski intonirani. Zato ovde i nema takvih deskriptivnih mesta uobičajene učestalosti, ali se povremeno, kao predah od zahuktalog kazivanja, pažnja narativnog subjekta zadrži na nekom pejzažu:

Oko mene, kao neka plavkasta skramica, polako se hvata suton. Još dosta toplo. Prijatno čak. A negde daleko, tiho, lelujavo, opojno pevaju žabe i meni se ponekad čini da to neko naokolo vuče nekakvu zavesu. Može li u ovakvo veče iko ikoga da ubije?

Ovaj opis je psihološki motivisan: u iščekivanju da se na putu za sanatorijum pojavi Stole Apaš, pažnju junaka privlači okolina i atmosfera - u periodu nedogađanja i kazivanja ima se vremena i za ovakva opažanja. Jedino što rečnik ne odgovara rečniku kazivača priče: dok u kazivanju preovladava gruba šatrovačka leksika, u navedenom opisu javljaju se reči poput plavkasta skramica, tiho, lelujavo, opojno. Ali i to ima psihološku motivaciju: iako željan osvete iščekuje Stola, u njemu se uzbunila savest koja provaljuje kroz rečenicu: "Može li u ovakvo veče iko ikoga da ubije?"

I drugi opisii segment javlja se u istoj romanesknoj situaciji: dok se pretučeni Stole previja na putu pljujući krv, junak romana, dok odlazi, zapaža:

Kad se malo odmakoh, odnekud iz šiblja, kao da se istrže iz nečije ruke, odjednom izlete neka ptica. Zaleprša u mraku krilima i leteći nisko kao avion, prporeći, polete putem ispred mene kao da mi pokazuje pravac. Zatim iznenada svrati u stranu i odjedanput potonu u mrak kao da se utopi.

Ako je opažanje pejzaža u sutonu moglo da izazove pitanje "Može li u ovakvo veče iko ikoga da ubije?", onda je i ovo opažanje ptice simbolično prosvetljavanje lika junaka. Iako je obuzet mržnjom i željom za osvetom, pa čak bio planirao da svrši sa Stojanom (nudi mu da zapali svoju poslednju cigaru), sada, kada su se fizički obračunali i kada se Stojan vuče po putu gušen krvlju koja kulja iz bolesnih pluća, zaboravlja na silinu želje za osvetom. Ostavlja Stola, ne ubija ga, a ptica kao da ga u tome podstiče pokazujući mu put kojim treba da ide i ostavi Stojana.

Pripovedanje u prvom licu i ispovedni oblik romaneskne priče isključuje mogućnost širokog razvijanja likova. Oni su prikazani onoliko koliko su neposredno prisutni u životu glavnog junaka, koliko učestvuju u prostoru, vremenu i zbivanjima junakove egzistencije. Iz sveta u kojem se kreće junak romana Ljuba Sretenović Šampion, od dana detinjstva do odlaska u emigraciju, izdvajaju se Stole Apaš i Draganče - dobili su više prostora u priči, njima su posvećene nekolike epizode. Ostali likovi iz junakovog društva dati su uzgredno i ovlašno, bez dublje analize. Kapetan Zorić ima izvesno mesto u životu Ljube Šampiona, u njegovom formiranju i sazrevanju. Očev fizički i psihološki portret počinje da se oblikuje tek posle smrti Ljubine majke. Najpotpuniji portret oca Andre dat je u opisu susreta oca i sina na železničkoj stanici u Beogradu. Lik majke oživljava u priči tek posle smrti junakove sestre Dušice: snažna je slika povlačenja ove žene u apatiju i beznađe u susretu sa mužem i sinom. Sestra Dušica je izvan priče - njen lik je bez aktiviteta u priči pa je zato ostao samo u obrisima. Ovaj lik je u funkciji lika pokretača koji ima motivacionu funkciju u radu junaka priče. Inge se javlja samo u prvom, uvodnom poglavlju: ona je pomenuti lik čije su replike ispričane. Pošto je roman lična ispovest, priča o sebi, drugi su ušli u priču samo onoliko koliko su učestvovali u njenom građenju.

Dragoslav Mihailović - Kad su cvetale tikve - verzija 2

Dragoslav Mihailović - Kad su cvetale tikve - verzija 2 pdf

_______________________________

Petrijin venac u nekoliko redova - Radnja romana se odvija u malom rudarskom mestu u Srbiji i obuhvata predratni, ratni i posleratni period. To je priča o tragičnom životnom putu nepismene žene sa sela, o njenom životu sa trojicom ljudi koje je volela. Njen životni put pun trpljenja, samoće, razočaranja, nadanja i ljubavi, prerasta u simbol čovekove pobede.

Ovaj roman pisan je kosovsko - resavskim dijalektom i zbog toga pomalo naporan za čitaoca standardnog srpskog jezika. Autorsko pravo pisca da se služi dijalektom svojih junaka mnogi hvale, a ja smatram da od toga ima više štete nego koristi, osobito kad je reč o jeziku srpskom koji se već pocepao na: hrvatski, bošnjački, bosanski, a na putu je da se rastoči i u crnogorski; nedostaje još niški, užički, timočki, leskovački...

Primer iz romana Petrijin venac: Dala sam šoljicu kafu, pa odma oću da mu je naplatim... - To mi je poso, kaže, - što da neću? A ovaj leži na onu slamu što sam mu prostrla i vrti repem. I ćuti ko da i sam zna da mu je sad život na kantar došo. "Ovde ja, izgleda mi nemam šta mlogo da radim."
"Mene je", velim, "muž prošle godine umreo, evo još sam u crninu, i ovaj tad mesec dana nije kući došo. Mora bit da se onda tako poremetio".

Slušajte neke naše pismene političare i novinare iz tih krajeva kako se gađaju padežima: "Stigla je delegacija u Prištini, a dan pre toga predsednik je boravio u Prištinu". Ako je i od Srba za Srbe, mnogo je, bre! Upropasti nas ova naša lepa jezika. Zašto se onda smejemo Mađarima kad kažu: -   Moja muž nosi torto od dvanes jaja. Niko se ne smeje što na zvaničnom javnom TV servisu, RTS - u, ide više od mesec dana reklama: "Igrajmo za šesnes"!?

_______________________________

Dragoslav Mihailović (Ćuprija, 17. novembar 1930) je srpski književnik, redovni član SANU, dobitnik mnogih književnih nagrada i priznanja, prevođen na više evropskih jezika. Rođen u Ćupriji, studirao u Beogradu Filozofski fakultet na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

Sa dvadeset godina biva hapšen i poslan na Goli otok. Fakultet završava 1957. godine, ali ne uspeva da nađe stalno zaposlenje i često je menjao posao. Roman Kad su cvetale tikve prvi put je objavljen 1968. godine i izazvao je u to vreme značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebalo da se igra po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je Josip Broz lično zabranio. 

Dobio je brojne nagrade: za knjigu Frede laku noć Oktobarsku nagradu grada Beograda 1967. godine; za Petrijin venac Andrićevu nagradu 1976. godine; Zlatnu arenu u Puli za scenario filma "Vijetnamci" 1978. godine; za roman Čizmaši NINovu nagradu 1984. a 1985. nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine; za knjigu Lov na stenice nagradu Bora Stanković 1994; za knjigu Gori Morava nagradu Vukove zadužbine 1995. godine. Objavio je još i knjige: Kad su cvetale tikve, Goli otok, Treće proleće, Vreme za povratak, Crveno i plavo...

Njegovo traumatično iskustvo iz mladosti podstaklo ga je da napiše priču o tragičnim sudbinama ljudi koji su često i bez ikakve stvarne krivice bili osuđeni i preživeli strahote Golootočkog tamnovanja, a nakon izlaska, i oni njihovi najbliži ostajali izopšteni iz društva. Knjiga Kad su cvetale tikve i pozorišna predstava doživeli su veliku popularnost.

Dragoslav Mihailović - Čija to duša ovuda tumara

Dragoslav Mihailović - Petrijin venac