Branko Radičević - Tuga i opomena lektira

Branko Radičević - Tuga i opomena

Branko Radičević - Tuga i opomena

 

Tuga i opomena je veća lirska kompozicija ispevana u oktavama, koje su, izuzev nekoliko poslednjih deseteračkih, date u jampskom jedanaestercu, prihvaćenom iz nemačke poezije. U osnovi pesme je banalna ljubavna fabula o dvoje dragih koji se rastaju, on odlazi u neku drugu pokrajinu, tu zaboravlja dragu, a kad se vrati u zavičaj, više je ne nalazi među živima. Poema je lirski nadograđena motivima ljubavi, prirode i muzike.

 

Sa Brankom Radičevićem u srpsku književnost prvi put ulaze pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Pesma Tuga i opomena je ponikla iz baladične atmosfere nemačkih romansi, koja se u srpskoj književnosti osećala tridesetih i četrdesetih godina 19. veka, a njena početna inspiracija je u pesnikovim Sonetima ispevanim 1844. godine. Nova varijanta pesnikove lirske drame, pesma Tuga i opomena objavljena je 1845. godine. Pesma Tuga i opomena otkriva drugi pesnički svet Branka Radičevića i na drugačiji način. U psihološko-emocionalnom smislu pesma je na neki način nastavak pesnikovog oslobađanja od ljubavnog jada, započetog još ranije. U pismu ocu 1844. godine Branko Radičević svog junaka pesme naziva nesrećnim ljubavnikom.

 

Tuga i opomena je veća lirska kompozicija ispevana u oktavama, koje su, osim nekoliko poslednjih deseteračkih, date u jampskom jedanaestercu, prihvaćenom iz nemačke poezije. Preplitanje motiva u pesmi јe veoma složeno, živo i prirodno: priroda, ljubav, muzika. U osnovi pesme je priča o dvoje zaljubljenih koji se rastaju. Vreme koje obuhvata priča se poklapa sa godišnjim ciklusom prirode, a sve promene u ljubavnoj priči prate adekvatna dešavanja u prirodi. Tako se ovaj spev od sentimentalne ljubavne priče pretvara u mitsku poemu o prirodi, o njenom umiranju i ponovnom rađanju.

 

Pesma počinje elegičnom muzikom. U srcu drage proleće budi radost, a u pesniku "tužnu neveselost grudi". Iz ovog elegičnog tenutka kroz sećanje pesnika odlazi se u neki minuli srećni trenutak. Ljubavna idila prelazi u muziku slika kroz koju se prenosi i iskazuje pesnikov unutrašnji doživljaj. Tako ljubav živi u pesmi ptica, žuborenju vrela, rastu cveća, a sreća treperi kao zvezda splet i vetrića lak let. Zaljubljeni beru cveće, pletu vence i ljube se u hladu drveća. Ona mu peva "od Omera i Mere krasan poj", a on je prati frulom. Pesnik se lirski identifikuje sa prirodom u kojoj je izraženo biće sveta i na lirski način saznaje ovo biće. Zaljubljeni moraju da se rastanu, jer junaka pesme očekuje negde u daljini plemeniti poduhvat. Stremeći idealnom koje je u beskraju on ne može da se ogluši o zov daljina, i napušta voljenu i zavičaj. Sam rastanak zaljubljenih je dignut do podviga.

 

U dalekom svetu pesnik zaboravlja dragu, a kada se vrati u zavičaj, više je ne nalazi među živima. On je užasnut saznanjem da je posle smrti drage od svega ostao samo zvuk, samo suština - "Nje više nema - to je bio zvuk". Ona je umrla, a život je postao sivilo koje ne mogu da ispune drugovi i lov. Ali ljubav je i dalje živa. Ona se junaku javlja u snu u trenutku kada se priroda budi iz zimskog mrtvila i počinje nov život, a njenu pojavu prati muzika oživelog predela. Blaženstvo susreta u snu je samo trenutni doživljaj rasterećenja.

 

Kada pruža ruku da je zagrli, ona nestaje kao pena, odlazi gore u nedostižno nebo, u visine. On ostaje kao skrhano ribarče, sam u čunu na reci života. Ona koja u pesniku simbolizuje let u visine, kao mrtva draga gleda ga i dalje sa neba. U pesniku i dalje živi pritajena čežnja, koja ga zove u večito kretanje, u neosetni let ka njoj. U poslednjim stihovima naslućuje se da bi pesma bila izlečenje, rasterećenje od ljubavi koja je bila izvor patnji i bola.

 

Branko Radičević je iskazao dubinu i misaonost u pesmi Tuga i opomena. Pesma je satkana od sugestivnih i opojnih zvukova, od čistih glasova i boja, od vedrih i prosvetljenih tonova i zvučnih uzleta, i nosi novu pesničku osećajnost i duševnost.

 

Pesnik se lirski identifikuje sa prirodom u kojoj je izraženo biće sveta i na lirski način saznaje ovo biće. Zaljubljeni moraju da se rastanu, jer junaka pesme očekuje negde u daljini plemeniti poduhvat. Stremeći idealnom koje je u beskraju on ne može da se ogluši o zov daljina, i napušta voljenu i zavičaj. Sam rastanak zaljubljenih je dignut do podviga.

_______________

 

Branko Radičević - Tuga i opomena

 

1.
Odavna već su ošli kruti mrazi,
Doline, brezi nisu više sedi,
Po cveću noga svuda tebi gazi,
Zelenilo ti oko svuda gledi,
Zlaćano jutro odonuda lazi,
Krasote svoje nimalo ne štedi;
U tvome srcu sve to radost budi,
U moji tužnu neveselost grudi

 

2.
Malene tice preveseli zvek,
U lisnatome što se gaju krije,
Nemirna vrela žuboreći tek,
Po šljuncima šarenim što se vije,
Malene čele zukajući jek,
Iz cveća štono meda slasti pije, —
Sve to je lepo, no je lepše bilo,
Kad moje oko nije suze lilo.


(3—5.)

 

6.

----------

Da dragog čeka, to sam ja već znao,
U vrtu tamo kod lipova stroma,
Jutreni pozdrav kud joj uvek nosi
I poljub od nje za uzdarje prosi.

 

7.
O, draga dušo, uzmi cvetak nježni,
On nježan jeste kao što si ti:
Na vrelu di se diže predel brežni,
Di prvi put smo videli se mi,
Iz tvoga lica zraka rujni, snež(n)i,
Di prvi put ja slade neba pi,
Di prvi put ja oka t' vidi baj, -
Tu iznikô je, mila moja, znaj.

 

8.
Ovako njojzi moja rečca velja,
Ovako beše njezin molben zvuk,
Ovaka bija moga srca želja.
Od oka joj mi ljupki pade luk,
A njena ruka još od snega bela
Od mene uze uzabrani struk,
Na svoju krasnu zadenu ga grud
I s poljubima plati meni trud.

 

9.
I zbogom ostaj dragoj sam ja rekô,
I poljubaca njeni pija slad,
Na moj sam posô tade vesô tekô,
I mil i lak mi beše svaki rad;
Svršetak sam u duši dana čekô,
Večernji jošte preumilni lad:
Tad itio sam ja na njeno nedro
I gledaše joj oko sjajno, vedro.

 

10.
Na njenom nedru bija zadenut
Što jutros dado, mali darak moj,
I ako je već bio uvenut,
On opet bija jošte mio njoj.

Tvoj posô, dragi, on je bio krut,
Od' amo da ti skinem truda znoj;
Na moje srce odi, odi amo,
Što zdravo kuca, i to za tebe samo.

 

11.
Kod mene kad si, milo zlato moje,
Golemi tade vas imadem svet,
daleko kad je, dragi, lice tvoje,
Zaludu nebo širi zvezda splet,
Krasote zalud lisna gora svoje,
Zefira zalud šapće laki let,
Uzalud cveta onda cveće razno,
Kad onda sve je, sve je meni prazno.

 

12.
I gledaj cvetić što si jutros donô,
Ja t' nisam možda čestvovala dar,
Na grudi gledaj kako mi je klonô,
Oprosti, pričina je ljub've žar;
Jer kad te j' jutra čas sa sobom ponô,
Od tebe nema, osim cvetka šar,
Na njemu moje pasla sam ja oči,
U vodu tako njega ne umoči.

 

13.
Kod mene, dragi, nisi ti tad bio,
Sa čim sam tebe ispunjela,
Tvoj cvetni darak men' je tako mio,
Na prsi moje njeg' sam pretisnjela,
Namesto tebe poljupce je pio,
Od ljubavi ga mal' nisam ugriznjela,
Oprosti, dragi, da je ljub'vi žar
Tvom darku taki nanesao kvar.

 

14.
I ako sam ja e(v)ovde štogod kriva,
Krivicu moju oću da ti platim:
Sve poljupce što njemu ja dariva
Ja oću tebi redom da i vratim,
Sve pretiskaje s čim ga pretiskava
I te ti neću, zlato, da zakratim,
Još dodaću ti veliku mložinu,
Da tako skinem s mene svu krivinu.

 

15.
Ovaki bija potok njeni reči,
Još meni zvoni u uvu njezin zvuk,
Slavuja glasak preumilno zveči
Kroz noći kade plovi bajni muk,
Umilno vrelo žuboreći ječi,
Zefira jošte lakokrili puk,
Kad njija u veče rosni trave stas:
Al' umiljati j' bio njezin glas.

 

16.
O lepi vi iz usta njeni baji,
Kad sedismo mi vako obadvoje!
O njenog onda oka kra(s)ni sjaji,
U srce kad si padô moje!
O slatki, slatki naši zagrljaji,
Života moga krasno doba moje,
Na nebo s njom si od mene otišlo,
Na tvoje mesto loše mi je sišlo.

 

17.
I kad je došla nedeljica sveta,
Polutinu već izmerio dan,
Ja s njome onda na polje išeta,
Svoj lisni gaj di širi suncobran,
Di igrajuće niko nas ne smeta,
Di glasne tice same drže stan,
Di vire oko vidi žuboreće
I lepošarno dino raste cveće.

 

18.
Presilni bija tica glasni puk,
I puneli su gaja zlačne svode,
Mi slušali smo njegov nježni zvuk
I dalje naše upraljasmo ode;
Zefira tad smo slušali mi zuk
I gledali smo kako umilno brode
Po valovi kristalovitog vrela
Na suvom listu što je zima snela.

 

19.
I cveće jošte brali smo šareno,
Na travu dole pa smo posle seli
Pod drvo kakvo koje ladi seno,
I vence zatim od njega smo pleli;
I provodeći vreme tu mileno,
Od usta poljub pili smo mi vreli:
I opet malo ruka nam je rad'la,
A usta su nam poljubom nagrad'la.

 

20.
I kad bi god ja vrulu donesao,
Od Omera i Mere krasan poj
Uvek bi glas njen peti podigao,
A nju bi pratjo vrulni zvuče moj;
Maleni tica lik je onda stao
I vir je ustavio žubor svoj,
Nemirni zefir smirio je krilo,
Miline glasa svašto je tu pilo.

 

21.
Sa suznim gledom gledala je veče,
Ka meni zatim, a u moje oko,
I vidi da i meni suza teče;
Ka nebu posle gledaše visoko,
Nijedno od nas reči ne reče,
Jer ganuti smo bili preduboko.
Već pesmu nemu dopevasmo kraju,
I zbogom ostaj, zbogom lisni gaju.

 

22.
Ovako dani gonili su dane,
I najteži je nek mi bio rad,
Od ljubavi su blagodatni grane
Na mene dole slale gusti lad;
I jošte su mi ruže odabrane
Po znojnom putu prostirale slad, -

Al' najedanput burni vetar punu
I sve mi ruže malo ne odunu.

 

23.
Ja mora ići u daljnu pokrajinu
I ostaviti mili zavičaj,
Doline, gaje, brda još visinu,
Di zače živit mog života maj,
I ostaviti srca svu milinu,
Života moga dragoceni raj,
Ah ostaviti sjajno verno oko,
A to je mene tištalo duboko.

 

24.
U meni mišlja: Tako mora biti,
I ode te potraži drago moje,
Od nje ja ovo nisam mogô kriti.
Pre neg što jutro lice ukaže svoje,
Ja", reče, „moram tebe ostaviti;
Al' zato ne pečali srce tvoje,
Jer neće, velja, sila dana proći,
I dragi će ti, zlato, opet doći.

 

25.
I meni duši nije bilo lako,
A srce moje teško meni kuca,
Ja gledeć u nju, sam sam s njome plakô,
Što god sam rekô, jezik meni muca;
A opet zato, bilo makar kako,
Mada mi srce tužno kako puca,
Ja zbogom njojzi morao sam reći,
Na moje delo morao sam teći.

 

26.

I tako ja sam veće putovao,
Baš premaleća sijao je kras,
Kroz lepi predjel put se meni dao;
Planine strme, drva lišćan vlas
I orao što je na oblak stao:
To malo tuge tišalo je glas;
Al' što je tavna bila bliža noć,
I njena sa tim rastila je moć.

 

27.
Ja deva vidi vitke, tanke stase,
Umilni, snežni vidio sam lica
I lepe plivati po zraku vlase,
Rumenu diku jošte usničica,
Očiju vide neizmerne krase,
Kâ što je krasna rosna ljubičica,
Kô sunce bile su te oči sjajne, -
A opet ne kâ moje drage bajne.

 

28.
Na mesto već sam ja opredelno došô,
Ja taki gleda njegovu okolinu,
Na desno, levo nju sam taki prošô,
Dikoju nađo gaja tu tišinu,
I malo sam još dalje ošô,
I otkrio sam vrela tu bistrinu;
To srcu mome dopalo se je oma,
Jer beše skoro kâ enonaj doma.

 

29.
Sa negolemi tu se stena sliva
Umilno njegov žuboreći pad,
Na brežići mu dikoji počiva
Zefirima ljuljan nježni cvetić mlad;
Mložina lipa tebe tu pokriva,

Na tebe šiljuć blagodatni lad,
A pored tebe vrela vode klize
I vijaju se čak do one nize.

 

30.
I dalje njemu voda ide tuda,
Na putu krasni nalaze se žbuni,
I preradosno čekaju ga svuda
I pozdravljaju g' mlogobrojni kljuni;
I dalje vrelo zveči kojekuda
A međ sobom cveće s' nježno buni:
Sa njim bi ono ići dole telo,
I pita se, od zefira bi li smelo.

 

31.
Sa sviju strana druga vrela lete,
Zajedno s njim da stignu reke šir,
Kristalna s' voda jedna s drugom plete
I pravi jedan pozamašan vir;
Duboke reke njim na susret glete,
Odonuda umiljato gledi mir
I svoje plavo njima širi nedro,
Pa njino prima u se telo vedro.

 

32.
A preko reke podižu se gore,
A više gore gledaj, kakav šar!
Večernje kada sunce prostre more,
Oblačak nikak' mu ne kvari žar,
O sretno tako, sretno, gledaj, more,
Uživa oko neba krasni dar!
Poslednji zrak ev' dana veće tone,
A trave vitke sjajne suze rone.

 

33.
A trave vitke sjajne suze rone,
Svečana leži svuda tad tišina,
Slavujâ samo slatki poji zvone,
Enonde ona krije i guština.
U more slada tebi srce tone,
Po grudi sveta lazi ti milina,
Iz oka uzićenoga sveta suza
Niz obraz dole tebi tada puza.

 

34.
Ovako jeste krasno ono mesto,
Večernji onde taki jeste sjaj,
Kad svako veče ići nisam prestô,
Dogod premaleća trajao je kraj.
No kad je njegov dišljaj onde nestô,
I ja sam begô njegov tade kraj;
On meni dalje ne bijaše mio,
Ja ne znam zašto, kao što je bio.

 

35.
Sunčani zrak je veće bio vreo,
Dikoje dobro boca njegov žar;
3emljedela(c) besposlen nije seo,
Pod srpom pada klasa žuti šar;
I vinograd je veće bio zreo,
U sude skuplja s' vina plamen dar; -
Na stanje moje bija s' navikao
I jedva mi je drage bilo žao.

 

36.
Već gusta s' magla jutrom započela,
Na zemlju mraz je veće padô kru(t)
Zeleno lišće jesen je odnela,
I goli diza k nebu drvo prut.
Na ostavljena već odavna vrela
Jedared ja predveče uze put;
Meneka tamo ne znam šta je vuklo,
A srce moje neobično j' tuklo.

 

37.
Na vrela dođem tako bacimice,
Zaludu traži moje oko cveće,
Pretužne stoje njegove obalice
Kô nikad više da se dići neće;
Nijedne glasne ne bija evovde tice;
Kroz granje sunce slobodno uleće,
U oko meni dole ono gleda,
No zrak mi s' njegov činja kao od leda.

 

38.
Ja gleda onde cveće otpadnuto,
Po njim je zefir igrajuć se duškô,
Razasipajuć veće razasuto,
A list je gonjeni pretužno šuškô.
I taj je zvuk mi dušu taknô ljuto,
U meni srce zadrkta mi muško;
U duši mi se pitanje to rodi:
Ko zna, međ živim da li t' ona odi?

 

39.
U meni srce jedva što je tuklo,
Krasotu oko ne gledaše plama
Večernje nebo štono je obuklo;
Pred njime bija svetla neka tama,
I tavnilo je svet mi to odvuklo,
Baš ceo svet, i ostavilo m' sama:
Grdoba prazna, ja u njoj zrno prâ -
Golemi, jezni mene prođe stra.

 

40.
U jedan ma se bija meni tako
Dogodilo u tugujućoj duši:
Šuškanje zefira po lišću lako
Jesenji dišljaj njegov što osuši,
Mišljenje meni oduzô je svako;
I zatim s jednim pomislom me skruši,
Po sred me srca ujedanput zgodi:
Ko zna, međ živim da li t' ona odi?

 

41.
U tuđoj zemlji jošte neko vreme
O(d) kuće daljne me je zadržala,
No moji poji oda svega neme,
Ka sebi vrela voda me je zvala;
Al' one ćuti ne seća goleme,
Vatrene misli činjaše se šala
Što onaj put na njemu ja doživi,
Premda se njemu srce uvek divi.

 

42.
I veće posla vidi mog svršetak,
Ka milom domu taki ja pojezdi;
I veće vidi mileni vrletak,
Di lepa tica moga srca gnjezdi,
Već kućâ znani ugleda početak,
I gore digo oka dana zvezdi:
U mračnost lepi zraci ti tonedu,
U srcu meni sjati počinjedu.

 

43.
Kod kuće nađo lice materino,
I oca milog i ljubezne braće.
Viđenja novog bajna ti milino!
Sve zdrave vidim, srce drugo šta će?
Ti noći bliske sjajana tavnino,
Na zemlju krasnos(t) tvoja doći ka(d) će?
Tavnina dođe, odo drage kući,
I moje srce telo mi je pući.

 

44.
Nje više nema - to je bio zvuk,
U njen kad ja unišô bija dom,
Straovito me dirnuše tad uk
Iz vedrog neba, kao strašni grom,
Vesela moga ubi sav on puk,
Iz korena se ljuljnu žitka strom;
I da mu deblo nije bilo kamen,
Ti reči bi ga prelomio plamen.

 

45.
Tek sad mi duši ono bija jasno
Na izvoru što srce tek ćuta,
U kući ja razumeo sam lasno
Da onda nju mi zgubi smrti kruta;
Tek sada znado, ali zdravo kasno,
O čemu dosta mislio sam puta,
No da sam znao ovo jošte tad,
Tek duži bi mi bio srca jad.

 

46.
Družine moje lepe ja ne delja
Otkako mi ne življe više mila;
Sa njome bila su se sva veselja
U tavnu raku s ovog sveta skrila.
No kade zima snegom zemlju belja
I bólje mi se malo slegla sila,
Ja laku pušku uze ti po sredi,
Družini mojoj u lov onda sledi.

 

47.
U lovu šta sam tade zadobio,
To ne čekajte, mili, od meneka,
Divjači koliko sam porušio,
Da ovo znadeš, našto je tebeka?
No jedno ne bi ja o(d) tebe krio,
Da u ovom lovu rani nađo leka; -
Umoran lego spati pod grm jedan, -
U dušu mi ga dade sanak medan.

 

48.
Duboke noći vladaše tišina, -
Ovako bija onaj sanak moj, -
Umilno na me gledaše svetlina,
Bezmerni koju slaše zvezdâ broj,
I daljni glasâ ču se tad milina,
Umilnija neg slavka što je poj,
I bliže ovaj dolazaše zvuk
Kroz tavnosjajne noći bajni muk.

 

49.
Tavnina zače begat od izoda,
U mračne dve se točke on sabija,
I u dva jošte umiljata svoda
Nad ovima se tade on savija;
Tavnina jošte zatim od zaoda
Zače se viti kano kaka zmija,
Od više svoda dole ti se prosu
I lepu divnu činila je kosu.

 

50.
Sve lepše sad čuveni zvuča glas
I krećati se započeše zvezde
U dvogubo i delja njiov kras;
Od sviju dve ja vidi kako jezde,
I kako stižu, mile točke, vas,
U vami vidi kako s' one gnjezde...
O, Bože dragi, prevelika čuda,
Što oko u snu gleda moje svuda!

 

51.
Sve lepše i lepše zvečala je gudba,
I okolina micaše se sva,
U jedno sve je vukla neka žudba, -
Snežano polje dizati se sta,
Umilna svuda viđaše se ludba,
Ruža se diza iza svoga sna,
U istoku se diza rujno more:
To činilo je kras od mlade zore.

 

52.
I(z) snega je izišla vrâta slika,
I(z) snega zore krasno deve lice,
A ruža itro, umiljato slika
Divne zatim njojzi usničice;
Pa kako divno stajala je slika,
Kad ruža dobi zatim zlaćenice!
Za rujnom zorom izađe oblače,
Oblačiti je krasno zatim zače.

 

53.
Ja viđe dragu kao za života
Što je ona umiljata bila:
Kosa vrana sada se milota
Kao i pre po zracima vila,
Snežna lica i sad je belota
Kao i pre na me smehe lila,
Smehe lila, na mene gledala,
U srce mi blaženstvo sipala.

 

54.
Moje srce bilo je blaženo,
Da ne moga reči govoriti,
Njeno oko gledaše mileno;
Ne moga se više protiviti,
Ja poiti ka njojzi itreno,
Da obuvatim telo milo njeno:
Rukom nebu ona pokaza tade, -
Ja se probudi, a sanak nestade.

 

55.
Nebu brzo ja pogleda gore,
Kuda je ruka pokazala mile,
Nada mnom ne beše sjajno more,
Ne zvezda noći, niti gudbe sile,
Da krene nji i sneg i mlade zore,
Da sprati meni opet lice mile:
Nebo vedro snege i kerove
Vidi samo i moje drugove.

 

56.
Ustaj more, da idemo doma!
Reče jedan meni veselome,
Ja ustado, pa za njima oma -
Slatki sanak sve te preda mnome;
O kako se radova veoma,
Dragi sanče, tada sa tobome!
Kako onda, tako sada isto
Pred okom je meni sve tu čisto.

 

57.
Ja joj vidim kose raspletene
Po labudni ploviti rameni,
Rumen-usne, obraze rumene,
Vidim snežni njezin vrat mileni,
Oči blago na me upraljene,
Oči dole govoridu mene:
Živi sretno, pa ne tuži više -
Anđeli me sretno udomiše.

 

58.
Bože dragi, za sanak ti vala,
Sanče mili, posle noći dane!
Ruka danka vrućinu je dala,
Drva niču, šire svoje grane,
Od žalosti, svakojaki zala,
Te me tako veseloga brane.
Sanče, ti mi diže pramaleće,
I oživi uvenuto cveće.

 

59.
Al' ne samo u srdašcu mome,
Pramaleće i napolju se širi.
Cveće krasno ovde preda mnome
Našto tako umiljato miri?
Drage nema ovdeka sa mnome,
Našto vetrić tako ljupko piri?
Zašto tica tako slatko poje,
Kad nema drage da uživa moje?

 

60.
Tuge moje prošla je grdoba,
Sanak slatki nju je izlečio:
Pramaleće, to je prelepo doba,
Pita di sam nju ja ostavio?
Doba drugo, kišovito doba
Tišti što je lekar izlečio,
Pramaleća slatke opomene
U me jadna dovodi uništene.

_________________________________

 

Branko Radičević je rođen u Slavonskom Brodu 28. marta 1824. u porodici Todora i Ruže Radičević. Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga je on posrbio u Branko. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog Viljema Tela. Njegova porodica se 1830. preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske i nemačke osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija Đački rastanak, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine.

 

Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo prodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a odušljevljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev "Rat za srpski jezik i pravopis" i Njegošev "Gorski vijenac", tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede.

 

Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama.

 

Radičević je preminuo 1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane. Postuhmno zbirku pesma je objavljavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pesnikovu želju i godine 1883. prenela je njegove ostatke iz Beča u Stražilovo.

 

Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su Kad mlidija' umreti ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme.

 

Najpoznatije Radičevićevo delo je pesma Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija Kad mlidijah (razmišljah) umreti, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt.

 

Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i mestimično na Džordža Bajrona, ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama.

 

Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu - satiričnu pesmu Put, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića.

 

Branko Radičević - Đački rastanak 

Branko Radičević - Kad mlidijah umreti

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Branko Radičević - Tuga i opomena

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u