Branko Radičević - Đački rastanak lektira

Branko Radičević - Đački rastanak

Branko Radičević - Đački rastanak

 

Đački rastanak je najlepša i najpopularnija pesma Branka Radičevića, koja ima oblik duže pesme, poeme, sa skoro 550 stihova. To je pesma o mla dosti i đakovanju, o mladalačkim zabavama i zanosima, puna radosti i sve-tlosti, smeha i usklika, graje i pesme. To je pesma o sećanju na slavne i tužne dane prošlosti, na junake i njihova dela, rodoljubiva pesma snažnog zanosa i ponosa. Ovo je i pesma o jednom vremenu koje je obeleženo omladinskim po kretom i omladinskim idejama o konačnom obračunu sa zlom i svetloj perspektivi budućnosti. Poema je revokacija bliske prošlosti, vremena đakovanja u Karlovcima. Tek što je 1843. godine došao u Beč na studije prava, Radičević je osetio potrebu da zapeva o svojoj mladosti provedenoj u Karlo cima i oproštajnoj noći koju je proveo sa društvom pred svoj odlazak u Temišvar. U januaru 1844. godine, nastala je ova poema kojom se odužio svojoj mladosti i drugovima, ali i domovini i njenim najvećim junacima,  ni na jrazigraniji trenuci mladosti nisu mogli da prođu bez podsećanja na proš- lost svoga naroda.

 

Đački rastanak, kao i većina pesama iz prve pesnikove zbirke, predstavlja preokret u lirskom pevanju na srpskom jeziku. Klasicistička krutost i ozbiljnost ovde su zamenjene oslobođenom formom; jednostavnim temama i motivima koji su životni i realistički; najprirodnijim ljudskim osećanjima mladalačke razdraganosti i razigranosti uz povremene setne i tužne tonove; čistim narodnim jezikom sa bogatim nanosima dijalekatskih crta pojedinih srpskih krajeva; razbokorenim stilom koji je došao sa izvora narodnog lirskog pevanja.

 

Široka kompozicija poeme proistekla je iz tematskog bogatstva. Preplitanje motiva je vrlo složeno, živo i prirodno: priroda, zavičaj, đak vanje, druženje, ljubav, berba, pesma i igra, nacionalna prošlost. Smenjuju se osećanja zagrcnute radosti, oduševljenja, anakreontskih raspoloženja (sećanje na đačke dane, Stražilovo, Karlovce, Dunav i vinograde), sete i tuge (pogled na Karlovačko groblje i sećanje na pomrle drugove), snažno rodoljublje (sećanje na kosovske žrtve i junake srpskih ustanaka).

 

Bogatstvo motiva, osećanja i raspoloženja uslovilo je dinamiku pokreta, variranje intenziteta rečenice, brzo smenjivanje ritma ,smenjivanje i pr plitanje metra (dugi stihovi, seta i tuga, kratki stihovi,radost i vragolije mladosti). Složenost tema i motiva učinila je da u ovoj poemi srećemo obeležja različitih žanrova: epske deseteračke pesme, elegije, ditiramba, anakreontske pesme (vinske pesme), poskočice.

 

Đački rastanak ima razvijenu i složenu kompoziciju koja se ostvaruje na dva plana: vremenskom i sadržinskom.

 

Vremenski plan poeme obuhvata samo sadašnjost i prošlost, a budućnost je jedva naznačena na kraju pesme, u alegorijskoj slici prilika u Srbiji i Srpskom narodu i zaveta Srpske omladine: Pa probudit onu Srpsku zoru, zoru onu, onaj danak beli. Sadašnjost poeme je sadašnji trenutak lirskog subjekta, a u tom trenutku su groblje pored koga se nalazi i pogled sa brda, koji obuhvata široki pejzaž sa mnogim pojedinostima. Ovaj pogled oživljava sećanja na mnoge trenutke detinjstva i dečaštva, ali zalazak sunca koji se približava, preti da zamrači vidik i spreči oživljavanje slika događaja iz prošlosti, koji su se odigravali u pejzažu što se pruža pred njim. Zato lirski subjekt (a u njemu lako prepoznajemo pesnika Branka Radičevića) upućuje molbu suncu da ne zalazi kako bi do kraja sagledao sve ono što se sleglo u prošlost i sećanje. Prošlost se sastoji iz dva vremenska sloja: individualna prošlost lirskog subjekta i nacionalna prošlost Srpskog naroda. Individualna prošlost lirskog subjekta je neposredna prošlost, ili bliska prošlost dečaštva i detinjstva, školovanja i odrastanja, detinjskih snova i mladićskih radosti i uživanja. Nju čine detalji iz detinjstva provedenog u Karlovcima, druženje na Dunavu, vinogradi i berbe grožđa, Belilo i lepe devojke, druženje đaka, kola, kafanski dani. Ova prošlost je obasjana svetlošću života i radošću mladosti, to je himna životu, lepoti i mladosti. Ovaj segment poeme je najobimniji i najlepši. Nacionalna prošlost je dublji vremenski sloj koji preko ustaničkih borbi ide čak do Kosova i kosovskih žrtava. Snažno rodoljublje i epska naracija karakte ristika su ovih segmenata poeme. U predočavanju individualne i nacionalne prošlosti nema jasnih granica: segmenti nacionalnog (ili opšteg) ukomponovani su u individualnu istoriju. Ovo prožimanje pojedinačnog i opšteg, lirskog i epskog, ostvaruje se tehnikom asocijativnih veza: zalazak sunca, zalazak Srpske slobode na Kosovu; dok se pije vino, oživljava slika Marka Kraljevića koji vinom leči rane; dok se peva o ljubavi, u sećanje izbije lik Hajduk Veljka koji "zna ljubiti, al' i sabljom divno biti".

 

Sadržinski plan poeme predočen je kroz sedam kompozicionih jedinica: Brdo i groblje na njemu, Karlovci, Dunav, Vinogradi, Belilo, Stražilovo, Đački život. Poslednja kompoziciona jedinica najobimnija je, zauzima više od polovine poeme. To je centralni značenjski deo poeme.

 

I. Brdo i groblje na njemu

• Groblje na bregu

- grobljanska atmosfera

- epitaf

• Pogled sa brda na okolinu

- približavanje večeri

- molba suncu


II. Karlovci
• Apostrofa Karlovaca
- dete - tiče
- pogled na pejzaž
- rastanak - odlazak u Temišvar
- invokacija
• Sećanje na prošlost - Kosovo

III. Dunav
• Mladost na Dunavu
- pejzaž
- dani provedeni na Dunavu
- oproštaj

IV. Vinogradi
• Vinogradi, grožđe, berba
- berba
- igra mladeži
- opraštanje od pesama, kola, momaka i devojaka, grožđa i vinograda

V. Belilo
- pejzaž i opraštanje od njega
- belilo i deklice tanane
- noć na belilu

VI. Stražilovo
- široka pejzažna slika
- amanet
- oproštaj od Stražilova

VII. Đački život
• Noć
• Sedeljka mladih uz vino
• Pesma o podvigu Marka Kraljevića
• Kolo i sećanje na Srpske vitezove
• Kolo jugoslovenstva
• Kolo se nastavlja
- mladalačke poskočice
- o Hajduk Veljku, Jakšiću, Dušanu
• Sećanje na umrle drugove (Arsa, Sima, Julije)
• Izlazak u prirodu i konačni rastanak od društva
- misao o otporu magluštini, oblačini i noći, ludilu i zlobi "pa probudit onu Srpsku zoru".

Đački rastanak - sadržina i značenje

 

Tema poeme Đački rastanak sadržana je u naslovu: đački rastanak je inspirativni podsticaj da se ožive u sećanju svi oni časovi, dani i godine bezbrižnog đakovanja i mladosti i da se svaki od tih trenutaka, koji je dobio svoje mesto u strukturi poeme, završi pozdravom Zbogom i izražavanjem tuge što do toga mora doći , jer kad svane, moram odlaziti.

 

Prva poetska celina opisuje groblje na bregu, na kome se našao lirski subjekt u svojoj šetnji po prirodi. Groblje sa humkama, retkim drvećem, travom i po kojim cvetom deluje sumorno i budi misao na one koji su tu sahranjeni a njihov život ostao neostvaren: Mlogo teo, mlogo započeo, Čas umrli njega je pomeo! Ove reči, izgovorene povodom jednog groba ukrašenog cvećem, za koji pretpostavlja da u njemu možda cvetak tu kakav počiva (cvetak - metaforično: mladić), u potpunosti odgovaraju sudbini pesnika Radičevića koji je umro u dvadeset devetoj godini ne ostvarivši mnoge svoje čisto ljudske ali i umetničke planove. Iz tih razloga je njegov otac dao da se na spomenik, kao epitaf, urežu ova dva stiha.

 

Sa grobljanskog brega lirski subjekt je prešao na brdo sa koga može da se sagleda okolina: u vidokrugu su panorama Karlovaca, šumovito Stražilovo, Dunav, vinogorje, sve su to draga mesta gde je provodio godine detinjstva i mladosti. Dok stoji na brdu, oživljava sećanje na lepe i drage časove, oko plamti od radosti, srce uzbuđeno bije. Pred dilemom je (Koji časak da spomenem prije?) jer nema mnogo vremena da uživa u onome što mu se ukazalo pred očima i što je probudilo prelepa sećanja: sunce polako zalazi, veče se spušta, noć će obaviti pejzaže i prekinuti probuđeno sećanje. Zato on upućuje suncu molbu:

 

O, stani, sunce, stani, ne zahodi,

Bela dana sobom ne odvodi,

Da pogledam sva mestanca redom

Još jedan put mlađanim pogledom,

Čase mloge 'deno svojih leta

Ka' u raju veselo prošeta'...

 

Dok je sunce još na nebu, pogled luta od slike do slike, od Karlovaca do vinograda, u njima oživljavaju nekadašnje slike mladalačkog života. Tako započinje lirska priča poeme Đački rastanak, koja će trajati celu noć do jutra, koja će opisati ne samo draga mesta nego i lepe događaje i doživljaje, i usput, dovesti u sećanje i slike iz davne i skorašnje istorije Srpskog naroda.

 

Druga poetska celina posvećena je Karlovcima i slavnim danima srpske prošlosti sve do "krasnoga na Kosovu groba". Započinje apostrofom Karlovaca:

 

Oj, Karlovci, mesto moje drago,

Ko detence došao sam amo,

Igra beše jedino mi blago.

 

Dete je upoređeno sa tićem (tiče) koji pažljivo i oprezno upoznaje svet i život: njegov rast i jačanje proširuju interesovanje pa tiče ide od grane do grane, od drveta do drveta, da bi se osmelilo i podiglo pod oblake. I tu, pod nebom, sreću se nekadašnje tiče i sadašnji mladić koji se mislima digao pod oblake svojim snovima i željama. Dok je tiče bilo bezbrižno i veselo, mladić nije veseo zbog rastanka do koga će doći. Pobeđuje potreba za novim saznanjima, on ne može više odoleti, pa se vine i u svet poleti. Letenje, nekada po okolini, sada je u svet: uvek u čoveku, kao detetu i mladiću, postoji potreba da se poleti, da se odlepi od svakidašnjice koja ne pruža nešto novo, i ode u svet u potrazi za novim doživljajima i saznanjima. Ipak, Karlovci ostaju i dalje velika ljubav - javlja se jedna ali velika želja:

 

Kad bi tako smanjio se tudi,

Da te mogu pritisnut na grudi,

Ta na grudi i na svoja usta

Oh, željice, ala si mi pusta!

 

Potom dolazi invokacija - obraćanje pesmi za pomoć da opeva rastanak i oproštaj od zavičaja i društva: - De prigrli, pesmo, moja snago, pa izljubi sve milo i drago.

 

Prva slika koju će pesma dočarati je lepota prošlosti: dok gleda sjaj sunca, stvara mu se pred očima slika nekadašnjeg sjaja i lepote osetih se srpske carevine, srpske slave, srpske gospoštine. Izraz "gospoština" označava ugled koji su uživali srpski velikaši i Srpska država. Sećanje na svetle dane prošlosti neminovno dolazi do "poslednjega doba" do "krasnoga na Kosovu groba" kada su ugašena carevina i gospodstvo. Kao što je sunce u svom punom sjaju (goleme krasote) podsetilo na puni sjaj "srpske carevine, srpske slave, srpske gospoštine", tako je i lepota zalaska sunca podsetila na lepotu žrtvovanja za domovinu (Tako krasno i u take slave junačke su tada pale glave), niko nije žalio da pogine za odbranu domovine. Pesnika je oduševila snaga kosovskih junaka i njihovo masovno žrtvovanje za odbranu slobode svoje domovine:

 

Junačke su tada pale glave,

Ugledo se jedan na drugoga,

Popadao jedan kraj drugoga,

Ta rad one krasne domovine

Ne žalio niko da pogine.

 

Veliko rodoljublje (patriotizam) kosovskih junaka oduševilo je i dirnulo pesnika, pa je osetio potrebu da njima u slavu ispeva ove stihove. Oni bude ista osećanja kod čitalaca; osećaju ljubav prema kosovskim junacima i saznaju kako treba voleti i braniti svoju domovinu. Smisao svake pesme je baš u tom prenošenju osećanja i raspoloženja na čitaoca.

 

Treća poetska celina vraća lirskog subjekta iz prošlosti u sada njost: u njegov pogled ulazi blistanje pruga po rečnoj vodi koja je obasjana noćnom vedrinom i zvezdama - to je Dunav, silna ali umilna reka, i to je još jedan podsticaj da oživi sećanje na dane koji su provedeni na ovoj reci, u njenim nemirnim talasima koji su predstavljali opasnost. Međutim, Dunav je uvek bio zaštitnički naklonjen neiskusnoj deci i u najtežim situacijama obuhvatao ih svojim talasima i iznosio na obalu.

 

Četvrta poetska celina naglo donosi promenu ritma i tona; promene se javljaju i u strukturi stiha. Dok je u prethodnim celinama stih skoro isključivo deseterac (samo jedan šesterac!), ovde se smenjuju četiri vrste stihova. Osnovni motivi ove poetske celine, koja je jedna bogata pesnička slika, jesu vinogradi i berba, uz niz dopunskih motiva - pesma, igra, momčad, lepe devojke. Odmah na početku je motiv opraštanja od vinograda, grožđa i berbe; berba je nešto najlepše na svetu, ko to nije video, ništa nije video, to treba videti i ništa više - ,dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba! Opis berbe prikazan je od prvih jutarnjih časova, preko odlaska u vinograd, berbe, pesme i kola, do razlaska (Besna momčad još se ne da, ide kući, podvikuje), igre u krčmi. Ritam je izuzetno dinamičan, u nekim momentima dobija uraganski tok. Ovakav ritam uslovljen je sadržinom (berba, pesma i igra), izborom reči (ŽIVO, IJUJU, POSKOČI, KLIKĆU, LETI, KOLO, CIKA, IGRAJ, PEVAJ, PODV KUJE, POPUCUJE, ORI), asindetom (Beri, nosi, čas dole, čas gore). Ritam se odrazio i na strukturu stiha u ovoj celini: osmerac, deseterac, sedmerac i četverac. Pejzaž je bogat bojama, svetlost obasjava celu sliku, sve bruji od glasova, muzike i pesme. U ovom segmentu poeme ima mladalačkog poleta, zanosa i razdraganosti. Silina zanosa ogleda se u brojnim imperativima, onomatopejskim rečima, otvorenosti i bliskosti, veselim pesmicama, rečima upućenim devojkama:

 

Svirac svira,

Ne da mira,

A još više devojčice,

Njine oči i nožice.

Ao, sele, bosonoga

Zla ti maja do zla boga,

Ne dala ti čarapica

Ni laganih papučica,

Da učiniš klepa-klapa

Za tobome, dušo, skapa'.

Oho, sele, vita stasa.

Drž' se braci oko pasa,

Kolovođa kolom vija,

Kolo leti, znoj probija,

Al' u tvoji nedri tude

Okle snega do dve grude?

Čudo, sele, divno čudo,

Ala bi se mlađan grudo!

 

Ovakvim stihovima Radičević izlazi iz okvira sadržine, stila i leksike dotadašnje poezije - njima je u srpsku poeziju ušao sveži dah jednostavnog, običnog ali istinskog života mladeži toga vremena. Ova poezija je proistekla iz samoga života pa mu se zato i vraćalaJer je bila bliska čitaocima svih slojeva. Ipak, ona nije odgovarala krugovima koji su bili navikli na uzoritu krutost, ozbiljnost i patetiku klasicističke poezije. Neki opisi, kao ovaj gore citiran, čak su smatrani lascivnim - nije se u njima mogla da oseti moralna čistota vragolaste pesme i lepota umetničke slike.

 

Ovoliko bogatstvo života, radosti i lepote još jače ističe težinu rastanka: anafora na početku završnih stihova (četiri puta ponovljena reč Zbogom) ukazuje na veliki broj lepih stvari koje lirski subjekt ostavlja: pesma, kolo, momci, mome, grožđe, vinogradi. Tako je ova poetska celina uokvirena osam puta ponovljenim pozdravom Zbogom!

 

Peta poetska celina je oproštaj od Belila, potoka na kome devojke bele platno. Na početku je pejzaž okoline Belila, pune "lipa i debela hladka", cvrkuta ptica, jagoda, đurđica, ljubičica, bistre vode, sunca - idilična slika seoskog pejzaža. Ova slika oživljava dolaskom devojaka (deklice tanane) koje su upoređene sa lanetom: opisan je laki hod, belo i rumeno lice, "suknja borna", "none bele": reč odmila "none" (= noge) izražava divljenje lepoti i svežini devojačkih nogu poprskanih vodom i obojenih suncem. I dok se "nojca tavna" spušta na Belilo a devojke polako odlaze kućama, lirskom subjektu se čini "Kao bela da zorica zori, ptice poju, gore stoji jeka, a kraj mene potočić žubori" - to je spojni (kopulativni) motiv koji u sećanju budi novu sliku - Stražilovo u zoru.

 

Šesta poetska celina ima za predmet pevanja Stražilovo, mesto iznad Karlovaca na kome su se okupljali đaci i na kome je Branko Radičević proveo najlepše trenutke đačkoga doba. Pevanje započinje širokom pejzažnom slikom sa mnogo detalja - ovo je najcelovitiji opis pejzaža u poemi: rosna trava, brda okolo, potok, dolina koja se vije, gora (šuma) gusta, lipa, vetrić, kosovi - na kraju tu su mladići koji podvikuju:

 

Ao, danče, ala simi beo!

Još bih dugo gledati te hteo,

Al' kad mi se veće smrći mora,

Tu nek mi se hladna kopa raka,

Tu će mene zemlja biti laka!

 

Ovo metaforičko spominjanje smrti (SMRĆI, SMRKNE = smrt) ne kazuje da mladići misle na smrt u ovom prelepom okruženju i anakreontskom raspoloženju, nego su samo znak prevelike ljubavi prema Stražilovu, želje da se uvek bude s njim, pa i u smrti. Ovi su stihovi podstakli potonje pokoljenje da pesnikove kosti prenese iz Beča na Stražilovo. Akciju je pokrenula pesma Brankova želja Jovana Jovanovića Zmaja, objavljena 1877. godine.

 

Brankova želja

 

Srbe brate i Srpkinjo sele,

Kojima se jošte danci bele,

Rastav 'te me sa ovom daljinom,

Moje kosti operite vinom,

Pa ih nos 'te našem zavičaju,

Zavičaju, mom negdašnjem raju.

Prenes 'te ih, braćo moja mila,

Pored ONOG ubavog belila,

Kroz Karlovce, gde sam mladost provo,

Pa na ono mirno Stražilovo:

Tujoš jednu staru otpevajte,

Tu mi, braćo, kosti zakopajte,

Tu bi' mrtav prava mira dosto...

Srbadijo, ne bilo ti prosto!

 

Završnica ove poetske celine postepeno dobija u tempu, a učestalost veznika PA i imperativnih oblika ostavlja utisak vrtložnog kretanja:

 

PA potrči bistrome izvoru,

PA dovati tu lipovu koru,

PA se napij vodice lađane,

Udri gorom, po stenju se veri,

PA jagode, PA cvetiće beri.

 

Sedma poetska celina je najobimniji deo poeme - zauzima više od polovine pesme. Sasvim razumljivo, pošto je u njenoj sadržini opis burnog đačkog života: sedeljke, kafanski život, druženje, pesme i kola. U duhu vremena, omladinskog pokreta i njegovih ideja i ideala, ovaj život mladeži srpske prožet je sećanjima na starinu, na događaje i junake - svaka životna situacija koja se opisuje, po nekoj asocijativnoj vezi, oživljava slike junaka i njihovih podviga. Tako se dogodilo da je ovaj deo Đačkog rastanka obuhvatio dva vremenska sloja: aktuelni život srpske omladine i prošlost srpskoga naroda. Ovi planovi se stalno smenjuju pojavljujući se naizmenično inicirani različitim asocijativnim dodirima. Zato je ova poetska celina komponovana od osam segmenata različite sadržine, obima i tona, ali ih prožima jedinstveno mladalačko oduševljenje, beskrajna vedrina i humor, uskovitlani ritam.

 

1. Noć je već davno sve pokrila, mesec još nije izišao, lirski subjekt ne može da čeka njegovo pojavljivanje, Srce mlado jošte jednom želi sa drugovi da se proveseli.

 

2. Niska, tesia sobica; okupljena raja besna uživa u vinu uz svetlost samo jedne slabe sveće - za više sveća nema para jer do parice sve za vino dade.

 

3. Uz vino se zaori pesma o Marku Kraljeviću koji je Arapinu pobio pola vojske, zadobio sedamnaest teških rana, lečio ih vinom pa zamalo od rane ni traga. Ovde se liku Marka Kraljevića ne prilazi epski ozbiljno i sa rodoljubivim patosom, nego mladićski raspevano i šaljivo:

 

Umre Marko, njega nam nestade,

Aai ništa, bar vinca ostade,

Jer da j' Marko još žisiveo duže,

Sve bi vince popio nam druže!

 

4. A posle toga razigrana mladost:

 

Tambur, tambur, sitna tamburice,

Udri, pobro, u sićane žice...

Danas ima, a sutra nas nema,

Hajd' u kolo, ko će tu da drema?

Sišne žice, sišniji koraci,

Nek se znade kad igraju đaci!

 

Kolo i pesma obraćaju se srpskim vitezovima, ali samo nekima od hiljade, jer ta kad bih vas sve brojao kad bih, jadan, vinca pio! Tako se spominju Šubić, Čupić, Ćurčija, Luka, Petar, Pocerac, Karađorđe. Svima se posvećuje po neki stih, kod svih se spominje neka bitna osobina, ali sve u ritmu pesme i kola, opušteno i vedro.

 

5. A onda započinje kolo jugoslovenstva koje okuplja sve južnoslovenske narode - ideja jugoslovenstva bila je vrlo aktuelna u krugu omladinskog pokreta. Nižu se u brzom ritmu četverci:

 

Kolo, kolo,

Naokolo,

Vilovito,

Plahovito,

Napleteno,

Navezeno,

Okićeno,

Začinjeno -

Brže, braćo, amo, amo,

Da se skupa poigramo.

 

U kolo uvodi ne samo predstavnike južnoslovenskih naroda, nego i predstavnike pojedinih geografskih područja, sa dobro nađenim karakteristikama: Srbijanca, Hrvaćana, Bosanca, Eru, Sremca, Crnogorca,- Dalmatinca, Du- brovčanina, Slavonca, Banaćanina, Bačvanina, i svi drugi tamo, amo.

 

6. Kolo se nastavlja mladalačkim poskočicama i vragolijama u koje se uvode likovi i podvizi nekadašnjih junaka - ovde se naizmenično smenjuje raspevana igra i kazivanje o nekom od junaka: kliktava intonacija i uraganski ritam naizmenično se smenjuju sa mirnim kazivanjem. Ali i kazivanje o podvizima i bojevima, kao po inerciji, dobija uraganski ritam:

 

Amo čedo, milooko,

Daj da t' ljubne braca oko!

Taka igra, šala taka

Taman, brate, za junaka!

Hajduk Veljko zna ljubiti,

Al' i sabljom divno biti.

 

Malo cupni,

Malo lupni,

Da se trese ceo dom!

Okom sevni,

Grlom pevni,

Kao munja, kao grom!

Strele, koplja, bojni mači...

Junak bije, a konj tlači...

Zveka,

Jeka,

Vriska,

Piska,

Gorom, dolom, junak vrvi,

Gora, dola, sva u krvi.

 

Goli braco, što si stao,

Valjda nesi već sustao,

Cupni, skoči,

Sitno kroči,

Pa zavedi,

Pa provedi,

Opa cupa,

Pa na ćupa!

 

Ja u ruci jednu čašu,

A u drugoj - opet čašu.

U ustima pesmicu,

Vama, braćo, zdravicu,

Po vinskima kapljicača

Igram veso među vama

Braćo mila, zdravo, zdravo!

Vina dosta, to je pravo,

I momicu belu, jedru,

I plameni mač o bedru.

 

Ovaj segment sadrži elemente mnogih lirskih vrsta - ljubavne pesme, rodoljubive, ditiramba, igračke pesme, vinske pesme, zdravice.

 

7. Kada se kolo smiri, primećuje se da nema samo onih koji su mladi pomrli: Arse, Sime i Julija. Njima je posvećen ovaj segment pevanja, u sećanje dolaze neki doživljaji u kojima su učestvovali pomrli drugovi.

 

8. Završni segment sedme poetske celine završava pevanje u Đačkom rastanku. Društvo izlazi u noć osvetljenu mesečinom, tu se obnavlja slika ranijih druženja pod mesečinom i obnavljaju misli koje su ih tada zaokupljale:

 

Koliko smo sprama mesečine

Tako, braćo, mi stajali puta,

Sećali se mi prelepe starine,

Proklinjali sad vremena ljuta,

Pa se kleli noćom i tišinom,

Kleli, braćo, bogom i istinom,

Udariti teškoj magluštini,

Magluštini, teškoj oblačini,

Udariti onoj strašnoj noći,

Ta ludilu i kletojzi zloći,

Pa probudit onu srpsku zoru,

Zoru onu, onaj danak beli!

 

To je alegorijska slika prilika u narodu - nacioialna i socijalna nesloboda pokreće srpsku omladinu na zavet da se odagna mrak i probudi srpska zora slobode. Pesnik zaklinje drugove pri rastanku da se uvek sećaju svoje zakletve, da je nikada ne zaborave, a njega, pesnika - mene mlada samo kadikada / samo onda kad čašu uzmete, / pa veseli do dna ispijete. Ovaj završetak pokazuje da mladi pesnik Branko Radičević nije ostavio u traljama samo svoje pesme. Ostala mu je neostvarena misao o nacionalnom oslobođenju i ta neostvarenost, čini se, padala mu je teže nego svi drugi rastanci. Njegova poruka drugovima, saopštena ovde, na kraju poeme, dobija na težini i nameće se kao jedna od osnovnih poruka poeme.

 

Branko Radičević - Đački rastanak


Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluždravo tiče -
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptić i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s' čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče...

 

Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Jošte malo - eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
"Živo, živo!" jedan drugog kori;
Živo s' radi, al' niko s'ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s' podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci čili podvikuju;
"Svirac svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa -
Za tobome, dušo, skapa'!
Oho, sele vita stasa,
Drž' se braći oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al' u tvoji' nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud'o!"...
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
"Kolovođo, zlato moje!"...
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s' ore;
A u zoru s' zajuhuče,
Udri opet ka' i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi',
Zbogom grozde, zbogom vinogradi!

 

Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot'š'o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s' odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplašila;
Što ne mogla, u tamu zavila...
Al' opet čini se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije -
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
"Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se veče smrći mora,
Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka"...
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o;
Mlogi reče: Ao rajska sliko!" -
Al' ko ja te rad ne im'o niko!

 

Tambur, tambur, sitna tamburice -
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd' u kolo, ko će tu da drema...
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno -
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijanče, ognju zivi,
Ko se tebi još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje živi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte ter'o?
Ti si ka'no hitra munja,
što nikada ne pokunja.
Ao, Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš:
Blago - Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani zdravo, zdravo,
Ko j'u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od višnjega je ono Boga!

_________________________________

 

Branko Radičević je prvi autentični pjesnik srpskog 19. vijeka, epohe tzv. romantizma. On je bio čovjek gotovo plemićkog obrazovanja, svjetonazora i životnog uređenja, ali i otvorenog duha i velike ljubavi prema svom narodu. U svom djelu preživljavao je mnoge tadašnje književne uticaje, ali i gradio svoj stil i jezik, nov i neponovljiv. Zbog novine svoje pojave u književnosti u njegovo vrijeme su ga ljudi različito doživljavali, od oduševljenog Đure Daničića koji je rekao da tako 'do danas još nije nijedan učeni Srbin pjevao', do Svetozara Miletića koji ga je optužio da je 'na sve srpsko hulu bacio'

 

Mnogi su bili književni uticaji bitni za Brankov rad, kao što su bili i mnogi žanrovi u kojima je pisao. Srpska narodna poezija, građanska poezija, njemački i engleski romantizam, samo su neke od tračnica njegovog talenta, kao što su lirske, epske i satirične pjesme, poeme i lirske pripov i jetke forme u kojima se taj talenat pojavljivao. Epski opus Radičevića mnogo je manje poznat od lirskog i slabije je pjesničke inspiracije. Jezik njegovih pjesama je narodni, ali ne onaj jezik kojim on govori, nego kompiliran narodni jezik Srba iz različitih krajeva, od Hercegovine do Vojvodine, sa šarolikim dijalekatskim crtama.

 

Brankove lirske pjesme su pune vrcavog duha, lepršavosti - Njegoš je za njega rekao da je bio priličan proljećnjemu leptiru – potom opisa prirode, veselosti, nagovještaja čulne ljubavi, oduševljenja naizgled običnim stvarima, slavljenja života, ali i jake tuge i straha pred smrću. Zbog neobično izražene muzikalnosti svojih stihova, neke njegove pjesme su mnogo vremena poslije Branka zaista dobile svoj popularni muzički aranžman. Takva je pjesma Mini Karadžić u spomeniću:

 

Pevam danju, pevam noću,

Pevam, sele, što god hoću:

I što hoću, to i mogu;

Samo jedno još ne mogu:

Da zapevam glasovito,

Glasovito, silovito,

Da te dignem sa zemljice,

Da te metnem međ zvezdice,

Kad si zvezda, sele moja,

Da si među zvezdicama,

Među svojim, sele moja,

Milim sestricama!

 

Ili Kletva, koja je u najnovije vrijeme dobila svoju muzičku obradu:

 

Zelena je trava,

Moma na njoj spava,

Vijar vetar pirnu,

U suknju joj sirnu,

Suknjica se širi

A nožica viri,

Ao nono bela,

Voda te odnela

Pa – meni donela.

 

U poemi Tuga i opomena i u pjesmi Kad mlidijah umreti Branko je pečalni pjesnik elegijskih stihova, gdje je tema smrt i, naročito u posljednjoj, žal za životom: O da te tako ja ne ljubljah žarko, Još bi gledo tvoje sunce žarko. Nju je pjesnik spjevao u već poodmakloj fazi bolesti, pred smrt:

 

Glava klonu, lice potavnilo,

Bolovanje oko mi popilo,

Ruka lomna, telo izmoždeno.

 

Koliko žali za životom, toliko žali i za svojim nedovršenim pjesmama, naziva ih jadnim siročadima i djecom koju otac "u traljama ostavlja".

 

ĐAČKI RASTANAK I BRANKOVO STRAŽILOVO

 

Najljepši period svog života Branko je proveo u Sremskim Karlovcima, kao gimnazijski đak. Svoju najpoznatiju poemu Đački rastanak posvetio je upravo ovim danima, kada je sa prijateljima bezbrižno uživao u prirodnim blagodatima fruškogorskih padina, naročito brda Stražilova. Poema ima 737 stihova, ispjevana je u lirskoj naraciji, a glavna tema je oproštaj od đačkog načina života i od Stražilova. No, dug je niz tematskih rukavaca kojim krivudaju Brankova misao i osjećanje: tu su i opisi đačkih druženja i nabrajanja drugova, kolo koje se upliće u tok poeme, ponekad nepovezana sjećanja, lascivni detalji, srpska prošlost koja se odjednom javlja sa junacima koji su se u njoj proslavili itd. Poznato je Brankovo kolo iz Đačkog rastanka — vilovito, plahovito, napleteno, navezeno, okićeno, začinjeno — u koje Branko saziva "braću sa sviju strana" da se u njemu okupe: Srbijance, Sremce, Bosance, Crnogorce, Hercegovce, Dalmatince, Banaćane itd. U proteklim vremenima komunističkog režima ovo Brankovo kolo je često izdvajano iz konteksta svog nastanka i bivalo okarakterisano kao početak komunističke ideologije "bratstva i jedinstva".

 

Posmrtni ostaci Branka Radičevića 1883. godine preneseni su iz Beča na Stražilovo. Kako je vremenom njegova popularnost porasla, Brankov dolazak na Stražilovo, gdje on i danas počiva, prerastao je u veliki srpski narodni događaj. Na grobu su mu isklesani stihovi iz njegovog Đačkog rastanka: Mlogo hteo, mlogo započeo, čas umrli njega je pomeo.

________________________________

 

Đački rastanak smatra se najpoznatijom pesmom ovog velikana srpske književnosti. Snažna elegična, ali i rodoljubiva osećanja su utkana u ovu pesmu, nastalu januara 1844. godine.

 

Osnovna tema pesme Đački rastanak Branka Radičevića je pesnikov rastanak sa gradom u kome je proveo najlepše trenutke svog detinjstva.

 

U pesmi Đački rastanak Branko Radičević odaje svojevrsnu odu gradu i svim lepim događajima koji su se zbili u njemu. Napominje da je u Karlovcima proveo lepo detinjstvo, te doživeo brojne zgode.

 

Koristeći različite stilske figure: apostrofa, hipokristika, komparacija, personifikacija, gradacija... pesnik na neverovatan način dočara atmosferu. Pri tom, kako i sam kaže želi da zagrli svoj voljeni grad i poljubi ga, kako bi pokazao koliko ga voli.

 

Zanimljivo je i njegovo direktno obraćanje gradu, ali i reci, kojima se zahvaljuje na svemu. Na vrlo interesantan način potencira ideju srpstva, pominjući slavne junake koji su postradali, naročito u Boju na Kosovu.

 

Opis berbe grožđa u Karlovcima, te odnosa momaka i devojaka, je jedan od interesantnijih u pesmi. Tu se govori i o svirci, koja traje do duboko u noć. Kroz čitavu pesmu provejava svest Brankova da mora da krene u svet, iako silno želi da ostane u svojim Karlovcima. Iako zna da mora, svestan je da će ljubav prema voljenom gradu nositi zauvek u srcu, gde god se nalazio. Iako je čitava pesma nalik oproštaju, tek na njenom kraju čitao stihove koji direktno kazuju o pesnikovom opraštanju od svega što je video i doživeo u Karlovcima (pesme, vinograda, veselih momaka i devojaka, berbe grožša, ali i čudesne reke Dunav i samog grada).

 

U pesmi Đački rastanak, Branka Radičevića se osećaju sve pesnikove emocije: i tuga i seta i nostalgija, kada se priseća nezaboravnih trenutaka koje je doživeo u svom voljenom gradu, ali i radost što je sve to doživeo upravo u ovom gradu.

 

Zahvaljujući naizmenično rimovanom desetercu, koji povremeno smenjuju kraći stihovi (osmerci i četverci) pesma je izuzetno dinamična.

 

Motivi u pesmi Đački rastanak se živo prepliću, a ima ih zaista nogo. Neki od njih su: motiv prirode, motiv zavičaja, motiv detinjstva, motiv berbe grožđa, motiv nacionalne prošlosti...

 

Pored motiva, smenjuju se i osećanja: velike radosti, sete, tuge, snažnog rodoljubivog osećaja i oduševljenja, u pojedinim trenucima. Prvi put upravo u ovoj pesmi, Branko iskazuje i želju da bude sahranjen upravo u Sremskim Karlovcima. Želja će mu biti ispunjena, ali tek 1883. godine, kada omladina tadašnje Srbije ispunjava pesnikovu želju i prenosi njegove zemne ostatke iz Beča na Stražilovo, gde se i danas nalaze. A na njemu su isklesani stigovi upravo iz ove pesme: - Mlogo hteo, mlogo započeo, čas umrli njega je pomeo. Branko Radičević je preminuo 01. jula 1853. godine u bolnici u Beču i to na rukama Ane, supruge Vuka Stefanovića Karadžića, čiji je bio veliki prijatelj i verni poštovalac i sledbenik njegove reforme.

 

Na samom početku pesme Branko se vraća u rano detinjstvo, opisujući svoj dolazak u Karlovce. Kada je pesnik imao 6 godina, njegova porodica se preselila u Srbiju. On govori o bezbrižnosti dečačkih dana. Čini se, tada je sve bilo vrlo jednostavno, sve je mogao da uradi i to upravo u Sremskim Karlovcima. Uz to, pesnik govori i o svojim osećanjima, opisujući kako je bio veseo i srećan, napominjući da je i sada srećan ali ne kao tada.

 

Zatim govori o srpskim običajima, pominjući stradale srpske borce, koji se i danas poštuju.

Vrlo je zanimljiv deo u kome se pesnik direktno obraća velikoj reci, zahvaljujući se pri tom Dunavu što ga nije potopio prilikom jednog nemilog događaja koji se odigrao u njegovom detinjstvu.

 

U pesmi Đački rastanak, Branko Radičević se potom direktno obraća sremskim vinogradima, opisujući berbu grožđa, te vredne i vesele momke i devojke. Takođe se vidi da je pesnik svestan da će možda doživeti još mnogo berbi grožđa, ali da nijedna neće biti kao ta u Karlovcima. Po njegovom mišljenju, grožđe u Karlovcima je najlepše na svetu i ko njega vidi i proba, može slobodno da umre posle toga, jer je sve video. Kroz tu personigikaciju, pesnik izražava svoja jaka osećanja prema voljenom mestu, koje nažalost mora da napusti.

 

Na kraju se pesnik i "zvanično" oprašta sa svim što je opisano u pesmi, te na početku poslednja četiri stiga ponavlja reč "zbogom".

________________________________

 

Branko Radičević je rođen u Slavonskom Brodu 28. marta 1824. u porodici Todora i Ruže Radičević. Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga je on posrbio u Branko. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog Viljema Tela. Njegova porodica se 1830. preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske i nemačke osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija Đački rastanak, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine.

Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo prodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a odušljevljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev "Rat za srpski jezik i pravopis" i Njegošev "Gorski vijenac", tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede.

 

Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama.

 

Radičević je preminuo 1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane. Postuhmno zbirku pesma je objavljavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pesnikovu želju i godine 1883. prenela je njegove ostatke iz Beča u Stražilovo.

 

Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su Kad mlidija' umreti ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme.

 

Najpoznatije Radičevićevo delo je pesma Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija Kad mlidijah (razmišljah) umreti, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt.

 

Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i mestimično na Džordža Bajrona, ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama.

 

Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu - satiričnu pesmu Put, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića.

 

Branko Radičević - Kad mlidijah umreti

Branko Radičević - Tuga i opomena

loading...
23 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Branko Radičević - Đački rastanak

Najpopularnije lektire RSS

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u