Branko Radičević - Kad mlidijah umreti lektira

Branko Radičević - Kad mlidijah umreti

Branko Radičević - Kad mlidijah umreti

 

Pesma Kad mlidijah umreti napisana je u isto vreme kada i nedovršena poema Tuga i opomena, 1845. godine, ali je pesnik nije objavio u prvoj knjizi pesama iz 1847. godine. Obe pesme objavljene su tek 1862. godine sa ostalom pesnikovom ostavštinom. Razloge je znao samo pesnik: za razliku od nedovršene poeme, ova pesma je završena i skladna, nije ostala u traljama.

 

Tema pesme je misao o smrti i motiv rastanka sa životom. Ovaj motiv nije napuštao pesnika ni jednog trenutka, ima ga u mnogim pesmama: Rane i Bolesnikov uzdisaj; romansama Jadi iznenada i Dva kamena; poemama Đački rastanak i Tuga i opomena. Zanimljivo je da su sve ove pesme (dve nisu datirane) napisane u periodu 1844 - 45. godine. Ova zaokupljenost rastankom od života dvadeset jednogodišnjeg mladića nije pesnička poza: iako je motiv savremen, kod Radičevića je potekao iz stvarnosti porodične tragedije. Majka mu je umrla od tuberkuloze dok je još bio dete, sestra mu je umrla u šestoj godini života, brat Stevan je umro 1845. godine, kada je i nastala romansa Jadi iznenada i pesma Kad mlidijah umreti. Sve to uslovilo je da pesnika obuzme predosećanje bolesti i smrti. U ovoj pesmi je sav Branko Radičević sa svojim ključnim motivima (bolest, rastanak, smrt, život i njegove lepote, stvaranje) i dominantnim osećanjima i raspoloženjima (ljubav prema prirodi i životu, ushićenost lepotama života, elegična osećanja sete i tuge).

 

Kad mlidijah umreti - sadržina i značenje - Lirsko pevanje u pesmi Kad mlidijah umreti razvijeno je u tri poetske celine (i tri strofe) i četiri pesničke slike. U organizaciji pesničkih slika i rasporedu poetskih motiva uspostavljena je skladna jednostavnost i postupnost, gradacijski raspored konkretnih i apstraktnih motiva, stalno narastanje bola, sklad sadržine i ritma, jedinstvo misaonoemotivne sadržine i jezičkih i versifikacijskih sredstava. Usled slivenosti i jedinstva sadržine i forme, iskazanih osećanja i raspoloženja na jednoj strani, i jezičkih i versifikacijskih sredstava na drugoj, sve osobenosti lirskog pevanja posmatraće se istovremeno. Na kraju, u obliku sinteze, ukazaće se na osobenosti Radičevićevog jezika i versifikacije.

 

U prvoj poetskoj celini sadržane su dve pesničke slike koje se nalaze u uporednom odnosu: priroda (jesen) i lirski subjekt (bolest). Prva nesnička slika predočava prirodu, ono što je izvan lirskog subjekta:

 

Lisje žuti veće po drveću,

lisje žuto dole veće pada;

zelenoga više ja nikada

videt neću.

 

To je slika prirode u umiranju. Ona je svedena na samo jedan detalj: lisje na drveću. Ovaj detalj se javlja u dva stiha, ali u dve varijante. U prvom stihu je veza subjekta i predikata LISJE ŽUTI, subjekt je izložen procesu koji traje (žuti) u vremenu: lišće lagano žuti, gubi životne sokove, postaje beživotno lisje. U drugom stihu je veza subjekta i atributa u epitetskoj funkciji LISJE ŽUTO - epitet ukazuje na konačnost, na završen proces gubljenja životnih sokova, na onemoćalost koja ga odvaja od grane i ono pada (mrtvo je). Svaki stih je rečenica, ali je njihova sadržina u uzročnoposledičnoj vezi: u prvom je glagol ŽUTI koji označava proces, u drugom je pridev ŽUTO koji označava posledicu procesa. Između procesa i posledice stoji neodređeni vremenski interval koji sugeriše trajanje, dug proces umiranja prirode, a zato što traje, on pada teško, emotivni momenat je ovde sugerisan uzročnoposledičnom vezom dveju elementarnih slika. Epitet ŽUTO nalazi se u inverzivkom položaju: prirodno je žuto lisje. Inverzivni položaj je iznuđen mestom subjekatsko predikatske sintagme lisje žuti prethodnoga stiha. Ako posmatramo ove dve sintagme u poetskom i logičkom poretku, primetićemo razlike i razloge zašto je pesnik tako postupio:

 

Lisje žuti lisje žuti

Lisje žuto žuto lisje

 

U poetskom poretku uspostavljen je prirodan sled kojim je sugerisan proces i trajanje: ono što je započeto u prvoj elementarnoj slici nastavlja se u drugoj. U logičnom poretku nastaje prekid prirodnog sleda, dolazak epiteta na prvo mesto u stihu deluje kao udar, iznenađenje; on udaljava drugu elementarnu sliku od prve. Postoji još jedan razlog: poetskim poretkom ostvarena je eufonija (milozvučnost), a anaforom je naglašeno lagano umiranje prirode. Eufoniji posebno doprinosi oblik LISJE mesto LIŠĆE: ŠĆ sugeriše snagu, energiju; SJ sugeriše slabost, nežnost, krhkost. S druge strane, izbegava se kakofonija ŠĆ i Ž (LIŠĆE ŽUTI, ŽUTO) i omekšava izraz u skladu sa fizičkim i emotivnim stanjem lirskog subjekta. Stihovima "zelenoga više ja nikada/videt neću uveden je lirski subjekt (JA) kroz čiju je vizuru (pogled) predočena sumorna slika jeseni i umiranje prirode, ali je uveden i središnji motiv pesme: rastajanje sa životom. Ovi stihovi čine jednu sintaksičkointonacionu celinu: misao nije završena u trećem stihu (zelenoga više ja nikada) nego je deo smisaone celine prenet u četvrti stih koji smisao dovodi do kraja (videt neću). Ovim postupkom opkoračenja izraženo je duševno stanje lirskog subjekta: prelomom smisaone celine (rečenice) na dva stiha, deseterac i četverac, predočeno je subjektovo saznanje da on neće dočekati proleće. Stihom videt neću iskazana je konačnost, ali razlog te konačnosti nije poznat, samo je nagovešten, što upućuje na stihove koji slede. I ovde je inverzijom poretka reči u rečenici (stihu) ostvaren izvanredan umetnički efekat: pridev ZELENOGA došao je na početak stiha, ispod anaforskog para prethodna dva stiha -

 

LISJE ŽUTI

LISJE ŽUTO

ZELENOGA

 

- čime je ostvaren snažan kontrast žute i zelene boje, smrti i života, a time je naglašena i emotivna tenzija. Stihovi zelenoga više ja nikada/videt neću čine sponu između dve slike prve poetske celine (strofe), oni su nagoveštaj objašnjenja što lirski subjekt neće više videti zeleno lišće. Time su ovi stihovi i uvod u sve naredne pesničke slike, koje su samo ilustracija (razvijanje) motiva rastanka od života.

 

Druga pesnička slika predočava stanje u kome se nalazi lirski subjekt:

 

Glava klonu, lice potavnilo,

bolovanje oko mi popilo,

ruka lomna, telo izmoždeno

a kleca mi slabačko koleno!

Dođe doba da idem u groba.

 

Uspostavljen je paralelizam stanja prirode i stanja lirskog subjekta: u prirodi je umiranje i nestajanje života; lirski subjekt je slomljen bolešću. Ritam ovih stihova odražava slabašnost tela, spori dah bolesnog čoveka, lagano nestajanje snage.

 

Ovakav ritam ostvaren je različitim jezičkim i versifikacijskim sredstvima. Prvi stih sastoji se iz dve sintaksičke celine (rečenice) - svaki polustih je rečenica za sebe, a one su u naporednom odnosu, asindetski povezane (bez veznika) što cezuri daje dužinu i zastoj u ritmu (pauzu): to sugeriše isprekidani dah bolesnika. Istu strukturu ima i istu sugestiju izaziva i treći stih. Spori ritam poseduje deseterački stih sa cezurom posle četvrtog sloga (4//6); isti efekat ostvaruje i asonanca (učestalost istoga vokala) u stihu bolovanje oko mi poilo. Sve pojedinosti su gradacijski poređane i iz detalja u detalj predočava se pojačavanje iznemoglosti i slabosti - KLONU, POTAVNILO, POPILO, LOMNA, IZMOŽDENO, KLECA, SLABAČKO. Sve to pojačava predosećanje smrti i vodi zaključku: Dođe doba da idem u groba - paralelna rima OBA  OBA (u sredini i na kraju stiha) zloslutno odzvanja i budi neizmerni bol. Očigledan je paralelizam kraja ovih dveju slika: u obema je zaključak isti - nikada videt neću, dođe doba...

 

Saznanje da dođe doba da idem u groba podstiče lirskog subjekta da se vrati u prošlost svoga života i ponovo sagleda sve ono što je bilo lepo i bilo voljeno. To je sadržina druge poetske celine koja predstavlja i zasebnu pesničku sliku sa mnogo pojedinosti. Ova slika je u snažnom kontrastu prema prethodnim dvema slikama: ovde je sva lepota bujnoga života, onde je bila slika nestajanja života. Subjekt se oprašta:

 

Zbogom, žitku, moj prelepi sanče!

Zbogom, zoro, zbogom, beli danče!

Zbogom, svete, nekadanji raju,

ja sad moram drugom ići kraju!

 

Ova razvijena apostrofa (obraćanje životu, zori, danu i svetu, dakle sve apstraktni pojmovi) data je u gradacijskom poretku: ŽITAK, ZORA, DANAK, SVET - pojedinosti su poređane od pojedinačnog ka opštem, od najmanjeg (život pojedinca) do najvećeg (svet, život čovečanstva). Oblici vokativa malo podižu intonaciju ali usporavaju ritam jer se javlja veliki broj zapeta, koje nameću zastoj u ritmu kazivanja, sasvim u skladu sa izraženim osećanjem tuge zbog rastanka. Intonacija dočarava neizmernu ljubav prema svemu onome od čega se lirski subjekt oprašta, a upotrebljene reči odmila (ŽITKU, SANČE, DANČE), koje poseduju mekotu tepanja, sugerišu veliku ljubav prema svemu onome što je bilo lepo u životu. To naglašava i kontrast u svakom od prva tri stiha strofe, na početku je zbogom, a potom slede nežne i umilne reči kojima se imenuje ono što se volelo u životu. Anafora zbogom, triput ponovljena, izražava bolesnikov uzdah što mora da se oprašta od svih lepota života.

 

U sledećim stihovima uzdah je još dublji, ali je još veći i zanos proživljenim:

 

O, da te tako ja ne ljubljah žarko,

još bih gled 'o tvoje sunce jarko,

sluš 'o groma, slušao oluju,

čudio se tvojemu slavuju,

tvojoj reci i tvojem izvoru

mog života vir je na uviru!

 

Dok je ritam u prvom delu ove strofe vrlo spor u skladu sa izraženim osećanjima sete i tuge, u drugom delu strofe on postaje življi: dinamici ritma doprinose osećanja oduševljenja i ushićenja proživljenim. Dok se u prvom delu strofe javlja samo jedan glagol (IĆI), ovde se javlja veći broj glagola: LjUBLjAH, GLED'0, SLUŠ'0, SLUŠAO, ČUDIO. Celu sliku obasjava svetlost: ZORO, BELI, DANČE, ŽARKO, SUNCE, JARKO, IZVORU, RECI, VIR. Dan i sunce, dakle svetlost i život, prava su tema svega pevanja Branka Radičevića; on ne peva o noći, tami i mraku kao temama: reči NOĆ, TAMA ili slične samo povremeno se javljaju kao simboli ali ne i kao predmet pevanja. Radičević je okrenut svetlosti i životu, jer život izuzetno voli, kod njega ima setnih tonova koji su proistekli iz nekih životnih situacija, ali nema pesimizma, mladalačkoj poeziji kakva je Radičevićeva ne leže pesimistički tonovi i raspoloženja. Kod njega se može javiti uzdah (O, da te tako ja ne ljubljah žarko) pa i krik (O, pesme moje, jadna siročadi) ali je to samo u tom trenutku u kome se javlja misao o rastanku. Da je to tako kazuje i činjenica da je cela pesma napisana u desetercu a samo su dva navedena stiha jedanaesterci - oni su izuzetak kao što je, u svem oduševljenju izuzetno raspoloženje iskazano u ova dva stiha. Naravno, ima još jedan izuzetak (Zelenoga više ja nikada videt neću, došlo je do opkoračenja i nastanka četverca) ali i on je izraz snažnog osećanja tuge. To osećanje tuge gradacijski je poređano: slabašan dah (četverac), uzdah (jedanaesterac) i krik (jedanaesterac).

 

Treća poetska celina (treća strofa) čini četvrtu pesničku sliku,opraštanje od stvaralaštva:

 

O, pesme moje, jadna siročadi,

deco mila mojih leta mladi

Htedoh dugu da sa neba svučem,

dugom šaranom da sve vas obučem,

da nakitim sjajnijem zvezdama,

da obasjam sunčevim lučama...

Duga bila, pa se izgubila,

zvezde sjale, pa su i presjale,

a sunašce ono ogrejalo,

i ono je sa neba mi palo!

Sve nestade što vam dati spravlja,

u traljama otac vas ostavlja.

 

Opraštanje od pesama je središnji motiv ove strofe i pesničke slike i on uokviruje sliku, dva prva stiha i dva poslednja čine smisaonu celinu i jezgro strofe, a ono što je između, predočeno kao htenje (namera) i neispunjenje, samo su dopunski motivi. Lirski subjekt je želeo da pesme obuče u bogatstvo duginih boja, nakiti zvezdama i obasja sunčanim lučama sve je jarko svetlo, bogato prelivima boja, toplo. Sve je to nestalo pa on svoje pesme u traljama ostavlja. Iako je pesma ispevana nekoliko godina pre nego su se pojavili prvi znaci tuberkuloze, ona je svedočanstvo kako pesnik snagom svoje vizije može da nasluti blisku smrt i rastanak od života i stvaranja. Za pesnika je poezija ostvarenje sopstvenog duha a zanos stvaranja je vrhunac životnog zanosa. Zato je ovaj rastanak pao teško a bol zbog rastanka od nedovršenih pesama dostigao izuzetnu emotivnu snagu: ovde je on dostigao vrhunac. To gradacijsko kretanje ka kulminaciji emotivnih stanja izvanredno je umetnički motivisano poetskim pojedinostima i ostvareno jezičkim i versifikacijskim sredstvima: završetak svake slike svodi se kao sinteza na jedan stih, ta sinteza u trećoj strofi sadržana je u dva završna stiha; emotivni rast ostavio je trag na strukturu strofe, u svakoj sledećoj strofi povećava se broj stihova: 9, 10, 12; završna slika je najoptimalnija po uzletu htenja i padu u neostvarenost, sa poetskog neba među dugama, zvezdama i sunčevim lučama, spušta se u neostvarenost predočenu iskazom u traljama otac vas ostavlja.

 

Jezik pesme Kad mlidijah umreti je bogat i slikovit, sa osećanjem za nijanse koje se ostvaruju arhaizmima, epitetima, rečima odmila, ali i korišćenjem pesničke slobode.

 

Arhaizme, zastarele reči, koje više nisu u upotrebi, pesnik će uporebiti svesno jer one najbolje odgovaraju iskazanim osećanjima i atmosferi koja se slika: LISJE, POTLVNILO, MLIDIJAH, ŽITKU. Ako bi se ove reči zamenile onim oblicima koji su danas u upotrebi, pesma bi mnogo izgubila u stilu i izražajnosti.

 

Reči odmila karakteristične su za pevanje Branka Radičevića, kao i DEMINUTIVI: ovim oblicima ostvaruje se umiljatost njegovog pevanja, dečačka nežnost, snažna ljubav prema onome što izražava njima: SANČE (od SANAK), ŽITKU (od ŽITI = živeti), SUNAŠCE.

 

Kontrast, poređenje po suprotnosti, javlja se u stihu (zbogom danče), u strofi (htedoh dugu da sa neba svučem - duga bila pa se izgubila), u pesmi kao celini (prva strofa - druga i treća strofa).

 

Gradacija (ređanje pojedinosti, osećanja i raspoloženja po jačini od najslabijeg do najjačeg) javlja se u svakoj strofi pojedinačno i u pesmi kao celini. U drugoj pesničkoj slici (Glava klonu...) razvijanje bolesti i sve veća slabost tela gradacijski su predočeni: glava KLONU, lice POTAVNILO, oko mi POPILO, LOMNA, IZMOŽDENO, KLECA. U trećoj strofi su dve gradacijske slike: želja da se pesme ukrase DUGOM ŠARNOM, SJAJNIJEM ZVEZDAMA, SUNČANIM LUČAMA; nestajanje tih ukrasa. DUGA IZGUBILA, ZVEZDE PRESJALE, SUNAŠCE PALO. Gradacija je ostvarena i na formalnom planu, svaka sledeća strofa ima veći broj stihova: 9, 10, 12.

 

Apostofa ima značajnu umetničku funkciju u ovoj pesmi: lirski subjekt se obraća životu, zori, danu, svetu i pesmama. To je izraz velike ljubavi, nežnosti i prisnosti, ali istovremeno je izraz tuge zbog rastanka. Apostrofom se slika oživljava i dinamizuje, predmeti i pojave se personificiraju, doživljavaju se kao živa bića.

 

Verifikacija pesme Kad mlidijah umreti u potpunosti je izraz sadržine, osećanja i raspoloženja. Pesma je ispevana u deseteračkom stihu čiji trohejski ritam, spor po svojoj prirodi i sa smirenom intonacijom, sugeriše fizičko, psihološko i emotivno stanje lirskog subjekta - slabost, slutnja, tuga, bol zbog rastanka od života i stvaranja. Tri izuzetka, u svakoj strofi po jedan, izraz su vrhunca tuge, bola i slutnje.

 

(1) U prvoj strofi treći stih se prelama na dva stiha:

 

ZELENOGA više ja nikada

videt neću!

 

Inverzijom reda reči u stihu i opkoračenjem, reči ZELENOGA i NIKADA došle su na udarnim, istaknutim mestima u stihu (početak i kraj) i time je naglašena njihova sadržina i smisao. Prenošenjem dela stiha (rečenice) u novi stih (opkoračenje) naglašena je težina saznanja iskazana u stihu videt neću.

 

(2) U drugoj strofi su emocije pri opraštanju od života i sveta (ZBOGOM...) toliko narasle da iz lirskog subjekta provaljuje uzdah O koji stihu daje jedanaesteračku formu: - O, da te tako ja ne ljubljah žarko.

 

(3) To isto biva u trećoj strofi, jedanaesterac O, pesme moje, jadna siročadi izraz je krika zbog rastanka od pesama i stvaralaštva.

 

Još jedan primer je karakterističan. U prvoj strofi je dominantno osećanje slabosti i tuge zbog rastanka od života - ona ima devet stihova. U drugoj strofi je slika svetle prošlosti i ekstatičnog oduševljenja životom; lepota života osvetljava ovu pesničku sliku, ali je istovremeno osenčava tuga (ja sad moram drugom ići kraju): sukob ekstaze oduševljenja životom i bolnog uzdaha zbog rastanka od lepota življenja dobijaju na intenzitetu - ova strofa ima deset stihova. U trećoj strofi je još snažniji zanos, zanos stvaralaštvom kao smislom življenja i delanja; utoliko je veći i bol zbog rastanka od pesama, koji prerasta u krikova strofa ima dvanaest stihova.

 

Ova pesma je još jedan primer da smisao i značenje pesme proističu iz jedinstva sadržine i forme i da pesnikove misli, osećanja i raspoloženja uslovljavaju izbor jezičkih sredstava, vrstu stiha, organizuje pesme kao celine.

 

Lirski subjekt - Označava govorno lice u lirskoj pesmi. Kao što je narativni subjekt zajednički (opšti) pojam za imenovanje različitih tipova naratora u proznom umetničkom delu, tako je i lirski subjekt opšti pojam za imenovanje govornog (iskaznog) lica u lirskoj pesmi. Epski junak (junak priče ili romana) je nosilac radnje, misli, osećanja i raspoloženja. Na isti način je i lirski subjekt nosilac lirskog iskaza u JA-formi ili nekoj drugoj, ali i nosilac misli, osećanja i raspoloženja. Lirski subjekt može da bude i ,junak pesme: putnik, momak, devojka. Javlja se u različitim formama pa se koriste sinonimni pojmovi: stvaralačko ja, pesničko ja, govorno ja, lirski junak, biografsko ja, fiktivno ja, autorsko ili empirijsko ja. Sve ove varijante imenuju se kao lirsko ja. U poslednjim stihovima pesme Branka Radičevića Kad mlidijah umreti (O, pesme moje, jadna siročadi) lirski subjekt je autorsko ja. U pesmi Među javom i med snom Laze Kostića lirski subjekt je stvaralačko ja.

 

Elegija - Stara lirska vrsta. Imala je utvrđsnu formu  kratka pesma ispevana u elegijskom distihu (heksametar i pentametar), ali različitu sadržinu: istorijske, ljubavne, rodoljubive i filozofske teme. Dugo js elegija zadržala formu ali je promsnila sadržinu: postala je pesma koja izražava osećanja žalosti, tuge i bola (grč. elegos = tužbalica). Počev od rimskog pesnika Tibula, koji je u elegiju uneo setna i tužna osećanja, ova će sadržina postati njeno osnovno obeležje. Uspon će doživeti u predromantizmu i romantizmu, ali će je negovati i pesnici moderne. Danas elegija označava pesmu tihe tuge, sete, melanholije i nostalgije. Ona izražava žalost za izgubljenom dragom osobom, tugu zbog rastanka i neostvarene ljubavi, nostalgiju za prošlim vremenima, misao o prolaznosti. Osećanja su smirena, tiha, bez strasti i patetike. Elegije neguju Branko Radičević - Kad mlidijah umreti, Laza Kostić - Santa Maria della Salute, Vojislav Ilić - Zapušteni istočnik, Aleksa Šantić - Jedna suza.

__________________________________

 

Branko Radičević - Kad mlidijah umreti

 

ELEGIJA je poseban žanr lirske poezije. U njoj se iskazuju čežnja, seta, tuga, žalost i jadikovanje za nekim ili nečim. Razlozi za smrt ili bol mogu biti različiti: smrt voljenog bića, tuga zbog izgubljene ili neuzvraćene ljubavi, nezadovoljstvo životom, strah od prolaznosti...

 

Kako pesnik razvija pesničku emociju?

Svoju pesničku emociju i svoj doživljaj sveta u ovoj pesmi Branko Radičević razvija gradacijski – kao niz emocija i slika koje postaju sve složenije.

 

1. slika je slika odumiranja prirode i sučeljavanja subjekta sa njom (I strofa)

2. slika bolesnog tela u kojoj pesnik jadikuje zbog vlastite bolesti (II strofa)

3. slika opraštanja od života, prirode i sveta uz izricanje neizmerne ljubavi prema svetu (II strofa)

4. slika posvećena pesničkom stvaralaštvu i sudbinskoj vezanosti za poeziju, u čemu leži i poenta cele pesme (IV strofa).

 

Koji je uvodni motiv?

U I strofi uvodni motiv je priroda u jesen. Pesnik konstatuje kako" lisje žuti „, što je znak tihog umiranja i nestajanja. U drugom stihu „ lisje žuto dole veće pada". Ono više ne umire, već je mrtvo i pada sa grana. I na kraju pesnik, svestan svoje bolesti, kaže da zeleno više nikada neće videti.

 

Slika fizičkog izgleda

U drugoj strofi, sa slike stanja u prirodi, pesnik prelazi na sliku fizičkog izgleda bića. I ono se promenilo jer je u znaku umiranja: glava je klonula, lice potavnilo, ruke su postale teške i lomne, kolena su počela da klecaju. U ovoj strofi prvu konstataciju "zelenoga više ja nikada videt neću" pojačava tvrdnjom "dodje doba da idem u groba".

 

Oproštaj i rastanak

U trećoj strofi dolazi oproštaj i rastanak od života. Pesnik se pomirio sa tim da neće ozdraviti pa se oprašta od života koji je kao lepi san. On kaže "ja sad moram drugom ići kraju", a onda imenuje sve pojedinosti koje su ga opijale i činile da ovaj svet doživljava kao raj: sunce, grom, oluja, slavuj, reka... Sve su ovo simboli svetlosti, čistote, nežnosti, radjanja, trajanja i proticanja, ali i večnog obnavljanja sveta... to su vrednosti bez kojih nema ni mladosti, ni života, ni pesme, ni ljubavi... On žali za svim tim i reč zbogom koju izgovara više puta asocira na zvuk pogrebnog zvona (zBOgoM – BOM, BOM...)

 

Opraštanje pesnika od pesama

U završnoj celini pesnik se oprašta od svojih pesama. One su posle nabrojanih vrednosti ovoga sveta, drugi i ne manji smisao života. One su "deca mila" njegovih "leta mladih". Hteo je da ih obuče dugom, nakiti zvezdama - svim lepotama i milinama ovoga sveta, ali sve je to nestalo i od njega se udaljilo. A najveći bol mu donosi saznanje da neće dosegnuti vrhunski smisao pesništva i da u pesmu prenese neuhvatljivi spektar boja, sjaj i odsjaj koji nudi prostranstvo sveta.

 

Završna strofa

U završnoj strofi, nakon pesničkih konstatacija da priroda u jednom trenutku umire, da se i on polako gasi – svetlost se definitivno povlači i nestaje:

 

Duga bila, pa se uzgubila,

zvezde sjale, pa su i presjale,

a sunašce ono ogrejalo,

iono je sa neba mi palo.

 

Pesnik sluti da će se sve završiti udesom i kataklizmom bića i da ono što je naumio i započeo nikada neće ostvariti. Ostaviće ga u "traljama" tako da nikada neće imati izglačani oblik i sjaj. Zato je njegov bol još veći, prvo bol zbog ličnog nestajanja a potom i bol zbog nedovršenosti stvorenog.

 

Branko Radičević - Kad mlidijah umreti

 

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt' neću!

 

Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.

 

Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom, beli danče!
Zbogom, svete, nekadanji raju. -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko, -
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
tvojoj reci i tvojem izvoru, -
Mog života vir je na uviru!

 

O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama...

 

Duga bila, pa se izgubila,
zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrijalo
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja' -
U traljama otac vas ostavlja.

__________________________________

 

Branko Radičević je rođen u Slavonskom Brodu 28. marta 1824. u porodici Todora i Ruže Radičević. Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga je on posrbio u Branko. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog Viljema Tela. Njegova porodica se 1830. preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske i nemačke osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija Đački rastanak, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine.

 

Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo prodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a odušljevljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev "Rat za srpski jezik i pravopis" i Njegošev "Gorski vijenac", tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede.

 

Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama.

 

Radičević je preminuo 1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane. Postuhmno zbirku pesma je objavljavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pesnikovu želju i godine 1883. prenela je njegove ostatke iz Beča u Stražilovo.

 

Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su Kad mlidija' umreti ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme.

 

Najpoznatije Radičevićevo delo je pesma Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija Kad mlidijah (razmišljah) umreti, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt.

 

Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i mestimično na Džordža Bajrona, ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama.

 

Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu - satiričnu pesmu Put, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića.

 

Branko Radičević - Đački rastanak

Branko Radičević - Tuga i opomena

loading...
7 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Branko Radičević - Kad mlidijah umreti

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u