Borislav Pekić - Novi Jerusalim lektira

Borislav Pekić - Novi Jerusalim

Borislav Pekić - Novi Jerusalim

 

Novi Jerusalim zbirka je gotskih priča Borislava Pekića, objavljena 1989. godine, koja mu je odmah priskrbila nekoliko nagrada i ugled svetskog književnika. Neke priče iz zbirke (poput „Čoveka koji je jeo smrt") kasnije su samostalno objavljivane i prevođene na mnoge strane jezike.

 

Knjiga se sastoji od 5 priča koje zajedno čine tematsko-strukturalni venac. Venac u sebi sadržava višestruku simboliku. Prvo simbolizuje Vituvijskog čoveka, koji s raširenim ekstremitetima i glavom čini pet krakova, što je ujedno i simbol Univerzuma. To potvrđuje Pekićevo nastojanje da svojim pričama obuhvati čoveka unutar univerzuma, čovečanstva i čitavog postojanja. On pokušava da antropološki definiše njegovu prirodu kao prirodu kolektiva, pa su i njegovi likovi samo predstavnici ljudi, ne i apsolutne individue.

 

Svaka priča ove zbirke nosi znak jednog od pet elemenata, koje su u svezi, ali i posve različitih osobina. Elementi definišu osobnost glavnog lika predstavljenog u priči, koji u sebi sadrži karakteristiku onog elementa čija se simbolika javlja i u priči. Simbolikom tih pet elemenata – Vatre, Vode, Vazduha, Zemlje i Metala – kozmički je uravnotežen i posve skladan venac.

 

Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog. Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.


*****
Henry MooreSvi osvajači nadaju se da pišu palimpseste no malo kome za rukom pođe da, igrajući se tvorca, svet počne od Alfe i Omege. Na sastruganom pergamentu nasleđenog života uvek nešto ostane. U budućnost odlazi pobeđeni narod kao kriptogram. Između onoga što se vidi, duboko ispod obrisa i belega vidljive povesti, teći će nevidljiva istorija izumrlih rasa i nestalih plemena koja ne zna za kraj.

 

*****
U početku umetnosti, dok je ova nešto značila, priče su umeli i smeli pripovedati proroci i sveštenici Hramova. One su tada poticale od bogova. Bile su poruke u Reč uklesane. Večne nepromenljive, određivale su život ljudi.

 

Kad bogovi zaćutaše. proroci i sveštenici su još neko vreme u njihovo ime zborili. Ali, priče više nisu imale silu sudbine. Postale su lažne, premda su izvesne čari, od laži koja se zadržala, načinile umetnost pripovedanja.


*****
Vlast je najopasnija kad je nesigurna. Zbunjena država je kao besan pas.


*****
Uspelo delo se ne može zameniti drugim uspelim delom. Svako je za sebe, svako svoj svet. Svako je veliko delo poslednje. Inače veliko nije.


*****
Za pravljenje čoveka nije nužan nikakav naročiti dar. Time se bave svi, ne mareći mnogo kakav će im proizvod biti. Razboj i car, mudrac i luda, rađaju se bez mogućnosti da dar tvorca na delo utiče. Nije to nikakva umetnost! Pogotovu belika!


*****
Strašno je kad kraja nema. Kad se bavite poslom čija priroda ne poznaje kraj. Kad uvek radite samo jednu stvar, i ona nikad nije gotova, nego joj se stalno morate vraćati da je dovršavate, znajući da je nikad dovršiti nećete.


*****
Dela običnih građana mogu se od njih odvojiti, a da ostane čovek. Ako umetniku uzmete njegovo delo, ne ostaje ništa.


*****
Koliko je umetniku dano, toliko će dati. A to je sve.


*****
Za umetnika je poslednji pokret dletom koji dovršava remek-delo, neponovljivo, jedino, posle koga je svaki pokret samo na propast i delu i umetniku.


*****
Stvaralac se nada da se umetnost može naučiti, dok ne spozna da je sve u njemu, čak verovatno i pre njega.


*****
Promašaj ne može ništa uništiti. On nikad ne umire. On ostaje. On je besmrtan.

 

*****
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama. Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.


*****
Na sreću ili žalost, zavisno s koje strane nečiju iskrenost uzimate, svaka ispovest, svako priznanje, otkriva i više i manje od onoga što se ispovedati (priznati) htelo. Ko je s policijom posla imao, znaće na šta mislim; ko nije, ne vredi mu objašnjavati.


*****
Zlo se ne vidi odmah, niti je, i kad se vidi, svakome dano da ga prepozna. A onda, i raznih zala ima. Jedna potiču iz ljudske prirode; druga tvore prilike, nevolje, slučaj; tek je za treće zlo kriv pali Anđeo kojeg prost svet zna pod imenom đavola.


*****
Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, netvarni, bez otiska u peščanoj pustinji čovečanstva. Ne znamo odakle su među na došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu. Njihovo je biće Voda. Voda njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.


*****
Ko moć pritežava, mora pre svega u sebe, u sopstveni sud poverenja imati.


*****
Moć nameće odgovornosti koje zahtevaju i lične žrtve.


*****
Moć je uvek sama. Za savetnika ima ona samo sebe i neograničenu veru u svoje pozvanje.

 

*****
Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na trahove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata. Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.


*****
Umetnosti je podarena indulgencija da s arheološkom nepristrasnošću prekopava humana đubrišta sveta kojih se zdrav razum kad god može kloni, a nadahnjuje je i zelotska misionarska istinoljubivost koja joj se takođe pripisuje, premda svi znamo za njenu prolaznost, varljivost prividnost i čemernu potkupljivost.


*****
U posleratno doba socijalističke Obnove i Izgradnje, oko godine 1946, zajedničke uspomene značile su mnogo više nego danas, 1987, kada je korozija dugog mira bledim vapnom ravnodušnosti pokrila stare grobove, zamorom izmirila bivše račune, izravnala neravnine istorije i najdublje, nejplemenitije razlike iz mladosti učinila besmislenim.


*****
I pobednici i pobeđeni, hteli ili ne, sahranjeni su u istom grobu slučajnosti koju eufemistički zovemo povesnom nuždom.

 

*****

Niko više ne smatra da je prirodno da se u svojoj zemlji živi. Svi veruju da je svuda lepše nego u njoj. Misle tako i rodoljubi, i oni koji se takvima, po sopstvenom izboru, ne slove.


*****
Ima prijateljstava koja se gube prirodnim izumiranjem spona, proticanjem vremena, ali ona pripadaju kasnijem životu, onom izvan Geta mladosti, i sva, već i po poreklu, su na bednu kratkotrajnost osuđena, zasnovana nejčešće na prolaznoj zajednici interesa ili privremenim okolnostima. Nijedno nije iz doba kada interesi nisu postojali, ili ako jesu, nisu birali prijatelje.


*****
Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu okrenute. I oblik i smer određen je njihovom idejom. Ona su bića Metala. Metal je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.


*****
Postoje brojne semantičke teškoće koje su neizbežne kad pojmovima jednog jezika iz određenog mu uzrasta, valja objasniti pojmovima drugog, u nekom od njegovih razvojnih doba, sasvim oprečnog, koji se, povrh svega, još i ne shvataju, jer im u sadašnjem svetu ništa ne odgovara, ni u stvarnosti, ni u sećanju.


*****
Krucijalni problem našeg čovečanstva je usklađivanje opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.


*****
Genetička memorija vrste nastanjena je uspomenama na okrutnosti i bezumnosti prirode zemljotresima kojima je drobila ljude, vulkanskim erupcijama na kojima ih je pržila, sušama kojima ih je morila, pošastima kojima ih je trovala, poplavama kojima ih je davila, toliko da prava povest svakog naroda ne počinje od njegovog stvaranja, već uvek od prvog mitskog potopa što ga ne uništio.


*****
Sva je priroda u izvornom obliku postojanja bila je uvek samodovoljna, što podrazumeva ravnodušnost, pa i averziju prema svim drugim, naročito umetnim oblicima postojanja, u kojima se ispoljava inteligentna ljudska intervencija, jedina primerena njegovoj sudbini.


*****
Priroda se ne može ni sa čim porediti. Priroda je oduvek zavisila samo od sebe, ne poznajući za svoje proizvode nikakve standarde, uzore i pravila koja, na bazi takmičenja i usporedbe, veštačkim ljudskim tvorevinama obezbeđuje svrsishodnost, harmoniju i lepotu. U njoh vladaju Otac Hronos (slučaj) i Majka Geja (haos), roditelji okrutne ravnodušnosti događanja.


*****
Civilizaciju definiše pre svega njen odnos prema duhovnim vrednostima, mesto koje one zauzimaju u opštoj skali ljudskih ciljeva, ali i priroda tih vrednosti. U protivnom bi se ljudožderstvo moralo uzeti za uzor vrlo visoke i napredne duhovne kulture, jer, u većini poznatijih masovnih primera, kod kanibalskih plemena Dajaka sa Bornea, ne primer, nije posledica ni izopačenih nagona ni akutne gladi, već plemenite težnje da se jedenjem tuđih glava vlastita učini vrednijom.


*****
Naš je odnos ambivalentan. Mi ne osporavamo važnost duhovnog života za razvoj balansirane humane zajednice, ali smo zbog bića naše ekskluzivno materijalističke civilizacije nesposobni da ga obezbedimo u meri u kojoj bi on ikakvu uravnotežujuću funkciju obavljao. Naš je život u potpunosti orijentisan materijalnom, iz njega crpe nadahnuća, u njemu traži podsticaje i nalazi svoje primarne ciljeve. Materijalno je od uslova postalo razlog životu. Pri čemu je i taj uslov, od nečeg takođe uslovnog, bezuslovan postao.


*****
Govor je oduvek bio sredstvo za postizanje kompromisa u pogledu stvarnosti. Ukoliko se stvarnosti više razlikuju, zahtevaju i više reči da se međusobno objasne i nagode. Savremeni čovek u pom pogledu podseća na ludaka. Svaki ima svoju ekskluzivnu stvarnost i govor nam služi da se oko neke opšte, zajedničke istine sa sugrađanima dogovorimo, pa i da je ponekad menjamo. (Mi to moramo, mi znamo da ona nije idealna.)


*****
Idealna stvarnost se ne menja. Ona može postati još idealnija, naravno, ali samo u pojmovima već postojeće idealnosti, u modulu njene večne formule.


*****
Bez obzira na retoriku, revolucije se vrše zbog preraspodele dobara, u koje, razume se, spada i moć. Moć se onda koristi za njihovo sabiranje. U krajnjoj je liniji posedovanje cilj svakog društvenog prevrata.


*****
U našem svetu rad se po pravilu obavlja s naporom i uvek ima smisao, neku unapred definisanu svrhu. Svrha može biti pogrešna, izvedena iz zablude, a proizvodi se rada pokazati nekorisnim, ili ispravna a nepostignuta, s proizvodima koji su nesavršeni, no svrha u svakom slučaju mora postojati. Radio, inače, ne bi niko.


*****
Porodica je najefikasniji poznati oblik preovladavanja korozivnog osećanja usamljenosti a biološka reprodukcija, kao čin ličnog produžetka, maskiran nagonom za produžetkom vrste, najlakši oblik nadoknade cilja koji se inače nema.


*****
Za naš svet prinude zakoni su, čak iako se ne poštuju, poslednja brana varvarstva.


****
Moral je u načelu voljna ravnoteža refleksima nagona za održanjem. On je veštački otpor prirodnoj nehumanoj gravitacionoj sili opstanka. On je od tog nagona iznuđen, po cenu znatnih žrtava u oblasti lične sigurnosti i prosperiteta. Njemu se protivi kako taj nagon tako i opšta, nemilosrna borba za opstanak što podjednako definiše i biološku evoluciju i humanu istoriju. Živimo u svetu u kome na bilione biliona živih bića, od najsitnije bakterije i insekta, preko čoveka i majmuna, do džinovske sekvoje vode očajničku bitku za opstanak.


*****
Ako je logika ispravna, mora biti ispravna i misao.


*****
Civilizaciju, pre svega, odlikuje naročita logika koja je odvaja od svake druge. Otkriti njenu logiku znači razumeti civilizaciju. Ali, ta logika za novo polje stvarnosti što ga obrazuje mora pronaći i novi jezik kojim će je izraziti.


*****
Budućnost jednog sveta zavisi od njegove sposobnosti da bude shvaćen.


*****
Nauka, srećom, nije uvek samo beskonačan, pipav laboratorijski rad. Ponekad, retko doduše, događaju se otkrovenja, slična proročkim, gde blistava ideja nepoznatog porekla u jednom mahu osvetli sva tamna mesta nekog problema, otporna dotada prema svakoj indukciji.


*****
Mi zemlju iscrpljujemo (prirodne izvore, sirovine, rude, šumsko blago) vadeći iz nje sve što se pokrenuti može, sve što se od nje može odvojiti, s jednim ograničenjem da joj ne poremetimo gravitaciju. Maroderstvo zovemo eksploatacijom, čime i sami priznajemo kriminalnu suštinu ove privredne procedure.


*****
Mi našu potrebu za materijalnim bogatstvom, onim što mi zovemo blagostanjem, na njegovo osiguranje toliko vremena trošimo, da nam ništa ne preostaje za uživanje u njemu.


*****
Nauka je u prvom redu – metod. Od njega sve zavisi. Metod je sinonim za logiku. Logika je sadržina metode, metod oruđe logike.


*****
Rad je ropski samo ako robuje nekoj svrsi. Kad nje nema, on se više kao ropstvo neće ni osećati.


*****
Prosto je neverovatno kako su uzastopne humane civilizacije, još od Akada, Sumera i Egipćana, poput gladnog slepca kraj pune činije, prolazile pored prostački jednostavne činjenice da rad smisla može imati jedino ako ga u sebi ostvaruje, ako ništa van sebe ne proizvodi, a u sebi ga ostvarivati može jedino ako je besmislen, ako ništa ne proizvodi.

 

Novi Jerusalim - Novi Jerusalim - verzija 2

Novi Jerusalim - Novi Jerusalim - verzija 2 pdf

__________________________________

 

Borislav Pekić jedan je od najznačajnijih srpskih pisada 20. veka. Bio je i drmaki pisac, romansijer i filmski scenarista. Rođen je u Podgorici 1930. godine. Pekićev otac bio je državni činovnik, pa se Borislav s obitelji često selio. Nakon što se doselio u Beograd 1945. nastavio je školovanje u gimnaziji, gdje i i maturirao.

 

Ubrzo nakon mature, Pekić je bio uhapšen pod optužbom da je bio član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja je radila protiv naroda i države. Bio je najpre osuđen na 10, a onda i na 15 godina zatvora s prisilnim radom, ali je nakon četiri godine pomilovan. Godine provedene u zatvoru, bila su mu inspiracija za mnoga kasnija književna dela.

 

Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a prva knjiga koju je izdao bila je Vreme čuda, objavljena 1965. Roman je privukao veliku pažnju i čitalaca i kritike. Roman je rpeveden na engleski, francuski, poljski, ruski i još mnoge jezike. Njegov drugi roman Hodočašće Arsenija Njegovana priskrbilo mu je, među ostalima, i slavnu NIN-ovu nagradu.

 

Pekić se uskoro preselio u London, a u Jugoslaviji je tada postao persona non grata. Izdaje tada svoja najbolja dela: Kako upokojiti vampira 1977. godine, Odbrana i poslednji dani, a onda i sedam toma romana Zlatno runo. Osamdesetih godina, Pekić je počeo da piše romane malo više beletristilčke tematike. Napisao je Atlantidu u kojoj, između ostalog, piše od zaveri robota koji pokušavaju da unište ljudsko čovečanstvo i zamene ga svojim, zatim Besnilo, o epidemiji mutiranog virusa besnila na londonskom aerodromu Hitrovu, te "1999.", svojevrsni homaž Orvelovoj "1984.", u kojoj nastavlja svoju tematiku robota koji su napokon uspeli da unište ljudski rod.

 

Moramo još da spomenemo i njegov Novi Jerusalim koji je također dobio mnogo nagrada, a koje su samo zaokružile njegovo plodno i važno književno stvaralaštvo.

 

Pekić je umro 1992. u Londonu.

 

Borislav Pekić - Čovek koji je jeo smrt

Borislav Pekić - Čudo na Jabnelu

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Borislav Pekić - Novi Jerusalim

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u