Borislav Pekić - Čovek koji je jeo smrt 

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečanstva. ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.mongeNjihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina. Dve su vrste alfijskih bića, fazmi, kako bi rekli Heleni koji su sa senima živeli prisnije nego mi sa senkama. Jedna trag ne ostavlja, druge trag ne vidimo. Putanje života postoje, ali, plitke, neizrazite, nisu od onih što se na tlocrtu sudbine golim okom opažaju ili su takve prirode da ih kao ljudske stope ne primamo.

Godine 1988. Borislav Pekić je objavio zbirku pripovedaka Novi Jerusalim čiju će tematsku opredeljenost bliže odrediti podnaslovom "Gotska hronika". To je skup od pet pripovesti skoro podjednakog obima, koje svoje tematsku opredeljenost pronalaze u vremenskom rasponu od šesnaest vekova. Svaka od njih u podnaslovu ima oznaku godine za koju je vezan opisani događaj ili ljudska sudbina: Megalos Mastoris i njegovo delo 1347, Otisak srca na zidu 1649, Čovek koji je jeo smrt 1793, Svirač iz zlatnih vremena 1987 i Luče Novog Jerusalima 2999.

Pripovest Čovek koji je jeo smrt 1793. crpe građu iz perioda Francuske buržoaske revolucije 1789 - 1794. godine, koja će omogućiti da pisac ostvari svoju umetnnčku intenciju demitologizacije revolucije.

Pripovedanje u ovoj pripovesti teče vrlo sporo: pripovedaču je bilo potrebno petnaest stranica teksta (od ukupno trideset šest) da dođe do događaja koji će motivisati priču, razjasniti naslov priče, nagovestiti temu pripovedanja. Junaka ne spomenusmo jer je u priču uveden odmah na prvoj strani priče i predstavljen figurativno kao "čovek koji je jeo smrt" a potom i adminnstrativno, imenom i prezimenom "kao građanina Jean-Louisa Popiera". Nevolja pripovedačeva je što o junaku nema nikakvih pouzdanih istorijskih izvora osim usmenih predanja iz toga vremena. Usmeni podaci su nesigurni, svi su zvučali kao pretpostavke i tek ukrštanjem takvih podataka pripovedač je polako sklapao sliku i pokretao priču sa mrtve tačke privodeći čitaoca onom momentu priče, koji razjašnjava zbog čega je to junak ušao u usmenu istoriju i ovu priču. Kada se do te tačke došlo, priča je mogla da krene pa će u sledećih dvadesetak stranica potanko biti opisano šta je to značajno učinio junak i kako je završio.

Međutim, priča i dalje teče vrlo sporo: iako je jasno zbog čega je Popier ušao u usmeno predanje, jasnom oblikovanju daljeg toka priče smetaju neke nesigurnosti, dileme i sumnje tipa: "niko ne zna", "u poslednjim verzijama pisarevog života", "sve su, dakle, pretpostavke, dozvoljene, ma koja da će poterati priču dalje", "možda", "mi ne znamo", "sve su pretpostavke dozvoljene". Priču usporavaju stalna pripovedačeva spoticanja zbog nesigurnih svedočanstava i sumnjivih podataka. Priroda junaka (sitnočinovnička nesigurnost, strahovi, unezverenost zbog onoga što se dešava oko njega, svest da točak terora nemilosrdno mlavi stotinu života dnevno, nelagodnost što i on na neki način učestvuje u tome kao sudski pisar), njegova postepena evolucija od nezainteresovanosti do emotivnog angažmana - usporili su priču.

Sporosti priče doprinosi i dvojstvo piščevog tematskog opredeljenja. Ovde su na samom početku pripovesti postavljene dve teme: prividna i stvarna tema. Prividna tema je inicijalna i okvirna, naslućuje se već iz naslova, oslonjena je na lik glavnog junaka, osnovni je materijal za konstrukciju sižea i čini okosnicu svega kazivanja. Naslov ove pripovetke je Čovek koji je jeo smrt. Taj čovek ima ime Žan-Luis Popier; o njemu se pripoveda od prve do posaednje strane pripovetke; on je sticajem okolnosti, kao pisar u Palati pravde, u službi tada vladajućeg terora revolucije; sticajem neknh slučajnosti oostaje čovek koji spasava neke od osuđenika; biće otkriven, osuđen na smrt i pogubljen. Međutim, pripovedanje o Popieru samo je okvir i sredstvo za razvnjanje osnovne, stvarne teme pripovetke (teror revolucije) i za ostvarenje osnovne piščeve intencije (demitologizacija revolucije). Dvojnost teme proširuje priču materijalom, činjeničnim ilustracijama, elaboracijom, komentarima. Tema terora revolucije povlači svojevrstan ironični odnos prema predstavljenoj stvarnosti i prisustvo društvene kritike i satire. Tako je prividna tema svedena na umetničko sredstvo za eksplikaciju piščevog viđenja vremena, zbivanja i ljudi, ali i paravan iza koga se kriju prave piščeve namere i njegovo ironično i satirično prikazivanje ljudi i zbivanja.

Naša konstatacija da je pripovedanje o Popieru samo prividna tema svedena na umetničko sredstvo za razvijanje stvarne teme pripovetke i za eksplikaciju piščevog viđenja vremena, ljudi i zbivanja nema vrednosno značenje, odnosno ne želi da umanji izuzetnu vrednost ovoga lika kao umetničke kreacije i njegovo mesto u značenjskom spektru pripovetke.

Popier je zanimljiv kao ličnost svojom psihološkom i mentalnom strukturom; zanimljiv je, još više, kao književni lik koji doživljava promene u mentalnom sklopu, etičkoj dimenziji, zainteresovanosti za svet oko sebe, dinamizaciji delatne aktivnosti; zanimljiv je, najzad, piščev postupak u oblikovanju ovoga lika: pomno upoređivanje izvora, sumnje i dileme, vrlo sporo odmicanje u predočavanju lika junaka, duhoviti komentari humorističkog i parodijskog tipa.

Pripovedač uvodi u priču svoga junaka pod pesničkim imenom "Čovek koji je jeo smrt" i pod administrativnim imenom Žan-Luis Popier, a sebe naziva njegovim prvim biografom. U nastojanju da čitaocu predoči portret svoga junaka pripovedač nailazi na niz teškoća jer je kod Popiera sve neodređeno: poreklo, izgled, život, karakter ("kakav je čovek"); o njemu se malo zna, više se pretpostavlja, pa se i ova povest o njemu ne gradi na saznanjima nego na pretpostavkama (pripovedač će reći "malo se zna, odnosno, malo se pretpostavlja"). Žan-Luisa Popiera nema nigde u istorijskim ili biografskim spisima o tom vremenu; nema ga u opštinskim protokolima Pariza gde je živeo, ni u arhivama Liona gde se navodno rodio, "ni u jednoj ličnoj uspomeni iz toga doba"; ima ga u "usmenim predanjima iz tog vremena", ali je i to relativno da li se neke vesti odnose na njega.

Radio je kod nekog advokata; imao je lep rukopis "puritanski oštar, rimski jasan, patriotski čitak, lišen kitnjastih digresija". Ime Žan-Luis Popier nalazi se u jednom popisu Palate pravde iz 1793. godine "iz koga se vidi da je na nepun mesec dana od osnivanja suda u njemu radio pisar koji se zvao Žan-Luis Popier", i to u Revolucionarnom tribunalu; u Protokol je zavodio presude i predavao ih činovniku koji je sastavljao spisak za pogubljenje. Posla je bilo toliko da je sa još šestoricom pisara spavao samo po nekoliko časova u potkrovlju Palate. Iz imenika službenika (1794) saznaje se da je on rođen u Lionu 1744. godine ali je ostala činjenica da nikog nije imao - ni porodice, ni rodbine, ni prijatelja, ni istomišljenika. Njegovo je ime i u spisku dužnika stanarine za korišćenje prostorija Palate pravde za 1793. i 1794. godinu, u kojoj bi, usled velikog posla, odspavao dva - tri sata.

Iako je radio u Protokolu i svakodnevno kroz njegove ruke prolazilo desetine presuda; iako je usput upoznavao mnoštvo biografija i sudbina; iako je znao da je svakog osuđenika čekalo pogubljenje - Popiera je odlikovala apsolutna ravnodušnost i nezainteresovanost za svet oko sebe. Njegovo življenje svodilo se na dve stvari: rad u pisarnici i nekoliko časova spavanja u potkrovlju Palate pravde. Nikada nije video giljotinu, nikada taljige kako dovoze osuđenike na gubilište, nikada nije sišao u zatvore, nikada nije bio u sudnici. Tako nije upoznao istoriju na delu, svojim očima; on je "istoriju samo slušao" - ono što se komentariše u pisarnici i ono što čuje kao zvučne manifestacije spoljašnjih zbivanja ili kazivanje o tim zbivanjima.

Jedan slučajni dolazak visokog sudskog činovnika u pisarnicu izazvaće događaj koji će učiniti da Popier uđe "u istoriju i našu priču", odnosno koji će pokrenuti priču sa mrtve tačke: pokrenuti Popiera na razmišljanje i delovanje, izvući ga iz ljušture duhovnog i delatnog mrtvila, priči dati motivacioni razlog i moralni smisao. U trenutku dok je Popier ručao za svojim stolom, u pisarnicu su banuli član Odbora javnog spasa i Državni tužilac. Popier je zgrabio parče papira sa stola, strpao u njega ostatak ručka i stavio u džep. Po završenom poslu došao je u potkrovlje i uzeo da dovrši ručak. Kada je odvio umašćeni papir, video je da je to presuda prelji Žermen Kutije, ženi koja je u komšijskom razgovoru rekla kako joj mnogo nedostaje le rouet (vreteno) a susedi su prijavili da je rekla le roi (kralj). Zbog te izjave osuđena je na smrt. Popier cele noći nije spavao: cepao je parče po parče presude, žvakao i gutao. "Tako je građanin Žan-Luis Popier, pisar Revolucionarnog tribunala, pojeo prvu smrt." To se desilo slučajno, ne njegovom voljom: nije mogao da vrati umašćenu presudu u spise. Ali je ta slučajnost uticala da se u ravnodušnom i apatičnom Popieru nešto pokrene, da ožive misao i volja. Sledećeg dana je desnom rukom zavodio presude u Protokol a levom je od ukradene i sakrivene otkidao parče po parče i gutao ih i ne pogledavši ni presudu ni ime osuđenog: "Tako je građanin Žan-Luis Popier, pisar Revolucionarnog tribunala Velike francuske Revolucije, pojeo i drugu smrt". Prvu svojom voljom: sada su zapogaji papira i mastila imali "sladak ukus njegove volje". Međutim, kao i sve kod Popiera i u vezi s njim, nije se znalo otkud ta iznenada probuđena volja: da li iz inata i prkosa, da li iz milosrđa, iz verskih osećanja; iznenađivala je hrabrost da jedući presude samovlasno opoziva presude Suda Revolucije i "suverenu volju naroda (U ime francuskog naroda, glasio je početak presuda) i prirodan tok revolucionarne pravde i odluka jačih i mudrijih od sebe".

Iznenada, možda zato što je i drugu progutanu presudu odabrao slučajno, u njemu se pojavilo pitanje: a šta ako je osuđeni poznat svima - primetiće se njegovo odsustvo na gubilištu? Iz ovakvog pitanja sledio je zaključak da osuđenike valja birati iz anonimne većine koju niko nije poznavao. Treća progutana presuda glasila je na ime piljara koji je čuo kako susedu krče creva i to prokomentarisao kao "Glas revolucije". Uhapšen je i osuđen na smrt. Sa povećanjem broja presuda povećavao se i broj ljudi koje je spasavao. Strogo se držao pravila: nikad više od jedne glave dnevno i nikad iz procesa u kojima je Revolucija sudila sebi.

Popier je slučajno pojeo prvu presudu; drugu je pojeo svojom voljom. Ali je počeo da razmišlja o tome šta čini, o spasavanju. Kako se povećavao broj osuđenika na smrt, morao je da razmišlja u dva pravca. Prvo, nikada one koji su pripadali Revoluciji i bili poznati jer će se primetiti njihovo odsustvo na gubilištu. Drugo, iz množine običnih, anonimnih osuđenika, koga izabrati za spasavanje a koga poslati na giljotinu? Ovo "poslati" padalo mu je teško i bilo mu je muka: proizilazilo je da on šalje ljude pod giljotinu. Prešao je na metod slepog slučaja ali ga je ubrzo napustio jer "ko odlučuje o životima bližnjih, mora znati zašto jednog zaštićuje, drugog smrti prepušta". U dilemi nzmeđu dva slučaja počeo je da istražuje ko je osuđenik, kakav je kao čovek, zbog čega je osuđen i na osnovu toga zaključiti ko zaslužuje da ostane u životu.

Shvatno je da informacnje o osuđenicima nisu pouzdane i obojicu je upisao u Protokol. Taj trenutak izazvao je tugu i osećanje krivice. Noćima nije mogao da spava. Bio je usukan, ispijen, modar, neobrijan, zapušten, usplahiren, unezveren, "na pragu živčanog sloma". Uskoro doživljava preobražaj: opet je siguran u sebe, vodi računa o odevanju, menja se njegovo držanje, nosi naočare, oseća neku moć. Od tada je svakoga dana oduzimao giljotini po jednu ljudsku glavu i to na osnovu svoga nadahnuća. Osećanje sigurnosti učinilo je da "počne jesti po dve presude dnevno, samrtnika je bilo dovoljno da ih je i nekoliko mogao progutatn, niko primetio ne bi". A onda se dogodio još jedan preobražaj, moćniji od preghodnog. Kada su se pred njim našle presude četrdeset četvorici uglednijih ličnosti, čije je presude ranije izbegavao, zapita se zar da njegovu milost danas niko ne uživa. Nestalo je straha, javilo se čuđenje kako ga je ikad i osećao. Ne birajući, "prepuštajući se ćudima ruke", sa svežnja je uzeo i sa slašću pojeo presudu nekom čudaku koji je tvrdio da svako koga giljotina ubije ide u raj. Kada ga nisu prozvali za pogubljenje, pobunio se (jer je želeo u raj). Te noći je Popner uhapšen, osuđen na smrt i pogubljen, kada i Robespjer, 28. jula 1794. godine. Tada je pogubljeno 107 osuđenika, a u Protokol je upisano samo 104. Popierovog imena nije bilo u Protokolu.

Pripovest o Popieru i Revoluciji počela je i završila se mnogim neobjašnjivim činjenicama. Kao što je bilo neobjašnjivo zašto su toliki ljudi osuđeni na smrt a ipak nisu umrli, ostalo je neobjašnjivo zašto nekih imena nema u spisku za pogubljenje, a pogubljeni su.

I Popier je na kraju svoga života došao neočekivano do nekih saznanja. Dok je radio u Palati pravde, izbegavao je da vidi giljotinu, odvođenje taljigama osuđenika na gubilište, pogubljenja. Kada su ga dovezli na gubilište, video je giljotinu - ličila mu je na vreteno koje je nedostajalo prelji Žermen Kutijer čiju je presudu prvu pojeo. Video je i ženu koja je na njega bacila kamenicu. Nije znao da je to prelja Žermen Kutije kojoj je spasio život, nije ni prelja znala na koga baca kamen, ali je znala zašto: bio je lepo odeven gosoodin sa naočarima.

Iz pripovedačevog kazivanja o junaku pripovesti zrači humor i probija povremeno i parodičan ton. I humor i parodija ne idu na račun junaka priče nego na račun Revolucije i "revolucionarnih" dešavanja. Lične osobine pojedinca potpuno su u skladu sa vremenom u kome on živi, one su, zapravo, formirane pod pritiskom društvene atmosfere. Junakova ćutljivost dobila je objašnjenje u pripovedačevom komeintaru (pa ko je tada, osim naivnih ili moćnih, razgovoran bio); iz toga proističe i činjenica da junak Popier "nije imao pa nije ni iskazivao nikakve misli"; rastom je bio ni krupan ni sitan a to je dobro jer ne izaziva ničiju pažnju, niko ga ne primećuje, potpuno je anonimna ličnost; bio je mršav, razumljivo, jer debeo nije mogao biti "u doba opšte izgladnelosti"; bio je bled "ali u vremenu straha bila je to uobičajena boja ljudskog lica"; kod Popiera ne treba tragati za naročitim osobinama jer, da ih je imao, sedeo bi na slami tamnice, ne u pisarnici Revolucionarnog tribunala; a što "predanja saopštapaju da je bio potajni neprijatelj Republike - ko je smeo javno biti?".

Pisac Borislav Pekić postavio je sebi stvaralački zadatak da izloži kritici mitsku svest; prvo je došao na red hrišćanski mit (Vreme čuda), pa mit posedovanja (Hodočašće Arsenija Njegovana), ideologija natčoveka (Kako upokojiti vampira). Njegovo životno iskustvo, u kome robijanje ima najizrazitije mesto, iniciralo je duboku unutrašnju potrebu da razgoliti i demistifikuje revoluciju koja, da bi sebe odbranila, zavodi užasan teror videći svuda oko sebe neprijatelje i nemilosrdno ih uklanjala. To je učinio u pripovesti Čovek koji je jeo smrt iz knjige Novi Jerusalim. Za predmet demitologizacije revolucije uzeo je Francusku buržoasku revoluciju 1789 - 1794, a za junaka pripovesti Žan-Luisa Popiera, sudskog pisara, koji je na posredan način bio u službi terora revolucije, potom posgao spasilac mnogih osuđenika na smrt i na kraju i sam bio žrtva terora revolucije. Vreme i revolucija su istorijske činjenice, junak je produkt stvaralačke imaginacije; tačka gledišta smeštena je u devetu deceniju 20. veka, dve stotine godina od pada Bastilje; viđenje vremena i njegove revolucije obojeno je humorističko - parodičnim tonom uz obilne doze ironije, satire i sarkazma.

Francuska buržoaska revolucija izbila je za vladavine kralja Luja XVI. Bila je uperena protiv feudalnog sistema i monarhističkog apsolutizma i terora. Rušenje Bastilje, čuvene tamnice u Parizu, 14. jula 1789. godine, označilo je početak revolucije. Formirana je Nacionalna garda kao oružana sila revolucije; u krilu revolucije postojala su dva kluba: jakobinci (Danton, Robespjer, Mara) i žirondinci (Rolan, Vernjo, Briso). Došlo je do ustanka republikanaca u Parizu 18. avgusta 1792. godine; usledilo je halšenje kralja Luja XVI; osnivanje skupštine (Konvent) 20. septembra 1792. godine; ukidanje monarhije i proglašenje republike; pogubljenje kralja 21. januara 1793. godine. Jakobinci i žirondinci bili su u stalnom sukobu. Mara diže jakobinski ustanak u Parizu 2. jula 1793. godine i uspostavlja jakobinsku vlast. Uvedena je revolucionarna diktatura i revolucionarni teror; glavni organ bio je Odbor javnog spasa na čelu sa Robespjerom. Godinu dana kasnije, 27. jula 1794. godine izvršen je termidorski prevrat i pogubljen Robespjer. U značenju termina "revolucija" jeste smenjivanje preživelog društvenog poretka naprednijim i dolazak na vlast nove, istorijski napredne klase. Francuska buržoaska revolucija srušila je feudalni poredak i monarhiju a na vlast dovela buržoaziju i proglasila republiku. Iako je revolucija krenula sa parolom slobode i pravde, sama ih je gazila braneći se od "neprijatelja revolucije".

Priča o Žan-Luisu Popieru poslužila je Borislavu Pekiću kao osnova za predočavanje druge strane revolucije, koja se imenuje kao teror revolučije, Ta strana formirala se u procesu odbrane revolucije od neprijatelja i uspostavljanja nove republikanske vlasti. Taj vid revolucije zatamnio je svetle ideale i težnje revolucionarnog zanosa, okrenuvši se protiv svojih pokretača, vođa, branilaca i - naroda. Tu stranu revolucije Pekić prati dok opisuje sitnog činoviika Revolucionarnog tribunala i ono što ga je dovelo pod sečivo giljotine.

Revolucija je osnovala niz istitucija: Nacionalnu gardu, Odbor Javnog spasa, Odbor javne bezbednosti, Revolucionarni tribunal, Tamnicu (a Bastilju js srušila kao "tamnicu naroda"); na Trgu revolucije je gubilište sa giljoginom; Revolucionarni sud zaseda u Dvorani slobode. Sud je zasedao svakodnevno donoseći desetine smrtnih presuda. Zakonom je ukinuto pravo na odbranu jer "odbrana je proglašena demonstracijom kontrarevolucionarnog nepoverenja u narodni sud".

Predviđene su kao moguće samo dve presude: smrtna i oslobađajuća; potom je ukinuta oslobađajuća pa su izricane samo osude na smrt. Razlozi osuda na smrtne kazne bili su potpuno apsurdni: što je neko pokazao "kiselo lice", što je neko krčanje susedovih creva prokomentarisao kao "Glas revolucije", što je neka prelja rekla da ne može da živi bez vretena a nekome je to zvučalo "bez kralja". Revolucionarna vlast je svuda videla neprijatelje i osećala "epidemiju antidržavnog raspoloženja". Teror je rastao, broj osuda se stalno uvećavao, pisari su danonoćno radili na evidenciji, gubilište je bilo prezauzeto:

Ukoliko su upornije i okrutnije uništavani, neprijatelja je bilo sve više. Kada su aristokrati istrebljeni ili emigrirali, neprijatelji se preseliše među Građanstvo, pa potom i u narod odoše. Pod giljotinu stupiše seljaci, zanatlije, trgovkinje, sluge, kurve, pa i prosjaci.

Revolucnja je mlavila sve, "dnevni obroci" pogubljenja bili su sve obilniji. Najopasniji kontrarevolucionari otkrivaju se među onima koji su Revoluciju podigli. Svakodnevna pogubljenja postala su za parisko građanstvo obična svakodnevica i događaj koji ne uzbuđuje - posmatranje pogubljenja pretvorilo se u zarazu, predmet razgovora i komentara, predmet klađenja, izvor suvenira i trgovanje njima. Redovno je bilo kpađenje koliko će koga dana biti pogubljeno; sakupljani su predmeti sa gubilišta ("uspomene na pogubljenje"), razmenjizali ih i trgovali njima (čuperak iz nečije kose, uvojak neke devojke, parče Dantonove košulje) - ovu zabavu uobičajili su i sudski pisari, jedino Popier u svemu tome nije učestvovao.

"Revolucionarna budnost" je sve jače okretala točak terora; vladali su podozrenje, nepoverenje, sumnja, strah. Narod je "stradao za dve godine Revolucije više nego za nekoliko vekova rojalističkog apsolutizma" zaključuje pripovedač ove pripovesti uz apsolutnu saglasnost pisca Borislava Pekića. Ova pripovest upravo je i napisana da dovede do ovakvog zaključka.

__________________

Borislav Pekić - Čovek koji je jeo smrt

Čovek koji je jeo smrt, 1793. upućuje već svojim naslovom na fantastično, a ipak očito ima mnogo toga stvarnog, jer Borislav Pekić je po svedočenju proučio sve što je mogao pronaći o tome, kao što je vidljivo ogromno znanje iz istorije koje je on imao i koristio u literaturi. Nije samo Francuska revolucija poznata po tome što je "jela svoju decu" već i one potonje, a imajući u vidu Pekićeve predloške, mitove, erudiciju i način njene upotrebe u ovoj priči, i pri površnom čitanju, bez namere da se razotkriva višeslojnost, tema je i giljotina, najuposleniji pronalazak zdušno je primenjivan u to vreme u Francuskoj.

U toj priči pisac ispisuje biografiju pisara Žan Luja Popijea, a za njega je čuo iz "legitimnih dokumenata": "Popisa kancelarijskog osoblja Palate pravde 1973, Imenika službenika Palate pravde1974. i Podsetnika o dugovanju sudskoj Intendenturi, ali i predanja tog doba. Žan Luj Popije je pisar u Palati pravde jer rukopis mu je „puritanski oštar, rimski jasan, patriotski čitak, lišen kitnjastih digresija rojalističkih povelja" i on je tim i takvim rukopisom, kakav je Revolucija iziskivala zavodio u Protokol presude "kako su padale i predavao ih činovniku koji je sastavljao spisak za pogubljenje". Istog dana taj spisak je prosleđivan dalje i stizao u toku dana do onoga ko je nadgledao prozivku, pripremu za smaknuće onih koji su osuđeni na smrt giljotinom.

Priprema je podrazumevala "rezanje dugih kosa širokih okovratnika" dežurni Tribunala je "pratio u zatvorenim kočijama pratio njihove taljige do gubilišta, i kada bi im glave pale u slamu ispod giljotine, kada bi u narodnom žargonu "u vreću kinuli" njihovu je presudu na licu mesta svojim potpisom pretvarao u umrlicu". Popije sasvim slučano, u strahu prvo je pojeo presudu na smrt koju je trebalo da upiše na Protokol presuda, a koja se odnosila na prelju Žermen Šitije. Kako je revnosno i prilično dugo radio, jer samo su stizale presude, Popije postaje sve samopouzdaniji u jedenju presuda, počinje da bira kandidate čiju će presudu pojesti, a samim tim oni će ostati živi. On postaje sve moćniji, čak menja izgled pokušavajući da imitira Robespjera, onako kako ga je u svojoj knjizi "Vođe francuske revolucije" opisao Slobodan Jovanović... Popije, nakon što je pojeo presude nekih beznačajnih, nevažnih, jednog dana, nakon što je odlučio da ne pojede presudu izvesnog kućegazde koji ga je izbacio iz sobička, odlučuje da ipak bude milostiv i pojede jednu presudu. Ne birajući poješće presudu čoveka koji je smatrao da @svako koga giljotina ubije otići pravo u raj"... Zvao se Arnesu. Kadavidi da nije na spisku za pogubljenje, Arnesu će uporno dokazivati da treba da bude na tom spisku, uspeće da dokaže, a to će Popijea dovesti u one taljige u kojima će se tog dana naći i Robespjer, one koje vode na giljotinu. Njegovo ime neće biti uneto u spisak pogubljenih, ali će zato moći u tim poslednjim minutima svog života da sluša poskočicu:

Razmišljajući tiho u sebi,
Napravio sam jednu mašinu,
Tralala, lala, lalala,
Koja skida glave!

___________________________________

Borislav Pekić (1930 - 1992) jedan je od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista. Rodio se u Podgorici, a školovao u Beogradu. Pre nego što se javio u srpskoj književnosti povešću Vreme čuda (1965), pet godina je izdržavao kaznu zatvora u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik SDOJ-a. Posle pomilovanja (bio je osuđen na petnaest godina) studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu a zatim je bio dramaturg i filmski scenarista (1958-1964). Od 1971. do smrti živeo je i radio u Londonu.

Povest Vremena čuda, portret Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), U Edenu na Istoku (1971) drama, novele Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975) i Odbrana i poslednji dani (1977), sotiju Kako upokojiti vampira (1977), sedmotomni roman Zlatno runo (1978-1986), roman sa elementima trilera Besnilo (1983), dvotomni epos Atlantida (1988), romane 1999 (1984) i Godine koje su pojeli skakavci (1984), zbirku gotskih priča Novi Jerusalim (1988), knjige eseja Sentimentalna povest britanskog carstva (1992) i Odmor od istorije (1993), tri knjige pisama (Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine). Autor je i tridesetak dramskih dela za pozorište, radio i televiziju. Napisao je i komediju Generali ili srodstvo po oružju (1972).

Borislav Pekić - Čudo na Jabnelu 

Borislav Pekić - Novi Jerusalim