Borislav Pekić - Čudo na Jabnelu

Roman Vreme čuda pojavio se 1965. godine kao prva knjiga Borislava Pekića, ali knjiga koja je posvedočila punu umetničku zrelost autora. Kasnije će Pekić uraditi projekat četvoroknjižja pod naslovom Zaveštanje sa četiri romana: Vreme reči, Vreme čuda, Vreme umiranja, Vreme vaskrsenja. U osnovi ove proze jeste kritika izrečena umetničkim sredstvima a predmet kritike je biblijska mitologija.

Pisac je žanrovskom odrednicom u podnaslovu knjige odredio roman Vreme čuda kao "povest". Ova reč je bila i ostala sinonim za roman. Upotreba ovog starijeg izraza neka je vrsta alibija ili ograde od odrednice "roman" iz razloga što među povestima ove knjige nema čvrste veze - svaka priča je celina za sebe. Zajedničko im je jedino to što je Novi zavet tematsko izvorište ovih povesti i što je Isus u svim povestima jedan od glavnijih junaka: on je taj koji pomaže, izbavlja iz nevolje, isceljuje, vraća u život - on je onaj koji pomaže u nevolji i koji omogućava da se izbavljeni osećaju srećnim. Apsurd je u tome što izbavljeni ne postaje srećan: naprotiv, on postaje nesrećan čovek koji kao da je obeležen i poražen baš činom izbavljenja iz nevolje.

Koliko se pripovedanje ove knjige oslanja na biblijske tekstove svedoči činjenica da Vreme čuda ima za moto odlomak iz Knjige propovednikove a biblijski tekstovi služe kao moto za svaku povest iz ove knjige. U odlomku koji je moto romana Vreme čuda ključna su tri segmenta:

Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme.

Naraštaj jedan odlazi, drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.

Što je bilo, šo će biši, što se činilo, to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem.

Sve se događa onda kada mu je vreme i ništa se ne može dogoditi mimo vremena ("sve u svoje vreme") iskustvo je milenijumskog života i zapisano u Knjizi propovednikovoj kao prastara istina koja je prerasla u mudrost. Životi dolaze i odlaze, naraštaji se smenjuju a zemlja stoji uvek spremna za nove naraštaje. Treći segment može se sažeti u iskaz "bilo je i biće", koji svedoči o stalnom kretanju i dešavanju, ali su to bila ponavljanja situacija i događaja. Iz toga se može zaključiti da "nema ništa novo pod suncem" (i rađanje i smrti su stara i poznata dešavanja), ali iskustvo koje se gomilalo posle Knjige propovednikove pokazuje da svako vreme ima svoje oči čak i za večite (ili prastare) motive. Zato i povesti koje slede neće doslovno slediti biblijski izvor jer su viđene očima drugoga vremena i sagledane u koliciji suprotstavljenih iskustava tematskog izvora i stvaralačke imaginacije. Iz te kolicije vrcaju parodični tonovi.

Izbavljenje kao kazna

Tematska inicijacija za povest Čudo u Jabnelu potiče iz Jevanđelja po Mateju (Novi zavjet). To je predočeno segmentom koji se nalazi na početku povesti kao moto:

I gle čovek gubav dođe i klanjaše mu se

govoreći:

Gospode, ako hoćeš možeš me očistiti.

I Isus, dohvati ga se govoreći: hoću,

očisti se.

I odmah očisti se od gube.

I reče mu Isus: nikome ne kazuj, nego

idi i pokaži se svešteniku,

i prinesi dar koji je zapovedio Mojsije

radi svedočanstva lnima.

I tema, i događaji, i akteri pripovesti potiču iz biblijskih vremena. Moto sugeriše jezgro pripovesti koja sledi: vreme pošasti gube, neizlečive bolesti koja je harala i unesrećivala; to je i vreme pojave Isusa iz Nazareta, božjeg sina koji čini dobra kao rezultat božanske moći i deluju kao čudo izvan moći razumevanja običnih smrtnika. Akteri priče su prelepa Egla; njen muž Jeroboam, varoški telal u Starom Jabnelu; Urija, perač mrtvih u Novom Jabnelu; Isus iz Nazareta; sveštenik Ismaj; mase žitelja Starog i Novog Jabnela. Prostor na kome se odvijaju događanja opisana u povesti obuhvata dva naselja odvojena suvim koritom reke Jabnele. Stari Jabnel je doživeo pojavu gube pa su gubavce smeštali preko reke gde je nastalo novo naselje, naselje gubavaca, Novi Jabnel. Stari Jabnel je nosio epitet "čisti" jer u njemu nije bilo gubavaca; Novi Jabnel je nazivan "nečisti" jer su ga naseljavali isključivo gubavci. Ovakva dvojnička naselja "nastanjivahu svu Galileju, Samariju i Judeju, od Idumeje do Sirije, od Sredozemnog do Mrtvog mora". Razlika između Starog i Novog Jabnela bila je velika:

Dok se Stari šepuri u miomirisnoj košuljici jordanske oaze do grla zariven u rodonosni mulj njenih pritoka - dojkinja, zalivan s dvanaest bunara posvećenih Adonaju, hlađen mesnatim senkama kokosa i uspavljivan hukom sunčane promaje, Novi Jabnel kukavno okolište od blage, jalove ilovače, kala i šuplje trske (...) pa se iz kolena u koleno sve nepovratnije zavlačilo u mrtav pejzaž po kome su krstarile samo mlitave senke kreja i strvinara.

Granicu između dva naselja činilo je "presahlo korito Jabnele nalik na opsadni rov zarastao u grivu sprženog korova, izrešetan zmijskim pećinicama i razrovan jazbinama pacova".

Povest o Egli nema hronološki tok. Ona počinje ovako:

U Novom Jabnelu življaše gubavka Egla, udata za Uriju, nečistog perača mrtvih iz plemena Zavulona, a Stari Jabnel spominjemo, jer je u njemu dužnost gradskog telala obavljao njen prvi, čisti suprug Jeroboam, došljak ili prebeglica iz Sidona.

Povest zatiče Eglu u Novom Jabnelu i opisuje njen život sa mužem Urijom sa kojim se tu upoznala. On je bio perač mrtvih: pranjem i mazanjem pripremao ih je za predavanje rodbini. Bio je priprost, ali "krepki div" koga su krasili bezbrižnost, racionalnost, "bezbožna vedrina" i nenarušiv optimizam; Egla i on imali su zajednički odnos prema sudiji Adonaju: Urija je bio nehajan prema njemu, Egla ga je mrzela; združilo ih je i nepriznavanje greha koji im je pripisivan jer se smatralo da je bolest koja ih je snašla kazna za greh. Bili su pažljivi i nežni jedno prema drugome, ali je Egla često pomišljala na prvoga muža koji je ostao u Starom Jabnelu. Često je odlazila u korito Jabnele, dok je Urija radio u mrtvačnici, i sakrivena u korov slušala glas svoga Jeroboama, gradskog telala, koji je kroz oglašavanje poglavarskih naredbi provlačio reči nežnih ljubavnih poruka Egli.

Kazivanje o Eglinoj navadi da redovno sluša Jeroboamove poruke ljubavi vraća pripovest u dane srećnog života mladog bračnog para. Zlatousti Jeroboam je bio nežan muž, pun ljubavi prema prelepoj Egli. Ali mesec dana posle udaje Egla je dobila bubuljice na grudima i koži. Bolest se širila i zabrinula oboje. Molili su se bogu Adonaju da im oprosti i da ih poštedi, ali "Bog osta gluv kao grom" dok je bolest napredovala. Dok je Jeroboam nalazio razne razloge da opravda "božju indolenciju" (ne sprečava bolest a mora da može jer je Bog), Eglu je vodio zdrav razum i uvek je imala odrešite odgovore na razloge koje je navodio Jeroboam.

Jeroboam

1. Ima važnija posla.

2. Umoran je pa mu nije ni do čega.

3. On možda ne zna hebrejski.

4. Ti mrziš našeg boga, Egla!

5. Ne huli, mila moja, ne izazivaj

Egla

1. Nema važnijeg posla od moje kože.

2. Zar majka sme da bude umorna.(...) Nije dovoljno roditi dete, potrebno je brinuti se o njemu

3. Kako gospodar da ne zna jezik

4. Mrzim ga (...) Mogao je da me upotrebi za sve dokaze koje jedna pokvarena, neograničena uobrazilja oplođena svemogućnošću ume da isplanira u svojoj groznoj usamljenosti, samo ne da mi upropasti kožu.

5. Mari Egla za te trice! Mrzim sve bogove.

Egla je imala čedno srce i toplu ljubav poklonjenu mužu, ali je daleko od idolopoklonstva i poklanjanja vere u božju milost. U skladu sa vremenom u kome se bolest smatrala božjom kaznom za učinjene grehe, a svesna svoje moralne čistote, smatrala je svoju bolest za božji hir i nepravdu i prema božjem delanju i činjenju imala oštar i nepokolebljiv kritički stav. Između Jeroboama i Egle uočava se velika razlika. On je bogobojažljiv i trudi se da ni u mislima ne huli na Boga; Eglu odlikuje svežina razuma, bistrina i otresitost: ume da sagleda stvari onakvim kakve jesu, svoju misao ne sputava, o božjim postupcima govori otvoreno i jasno.

Pošto je sveštenik Ismaj konstatovao da je Eglina boljka ljuta guba i da je Egla nečista, supružnici postupaju po zakonu: nabavljaju praporce koje će Egla nositi kao znak gubavosti, ona uzima najnužnije stvari i odlaze prema Novom Jabnelu, boravištu gubavaca. Iako je bio mrak, Egla je osećala da muž plače. Kada su se stupili na kamičke presahle Jabnele, Jeroboam kaže:

Ako svratiš do ove jaruge, a vetar bude povoljan, moći ćeš me čuti. Između carskih objava ja ću umetati srce svoje koje pripada tebi.

Pripovest se sada vraća opet na Eglin život sa Urijom i na njena stalna osluškivanja Jeroboamovih obaveštenja i skrivenih poruka njoj. Jednom prilikom, dok je ležala u koritu Jabnele posle pada i kotrljanja zbog vrtoglavice, nailaze prašnjavi putnici i jedan od njih joj se obrati. To je bio Isus iz Nazareta. Kada sazna šta je muči, želi da joj pomogne. Njegovi saputnici nisu imali razumevanja za Isusove namere, a ni Egla ne veruje putniku da joj može išta pomoći. Međutim, čudo se dogodi: Isus je učinio da sa Eglinog tela nestanu kraste i da joj se povrati nekadašnja čistota i lepota kože. Pošto je očistio Eglu, Isus je naglo otišao sa pratiocima "ne uputivši ženi ni jednu jedinu reč pozdrava, saveta ili izvinjenja".

Kada se uverila da je njeno telo potpuno čisto i bez krasta, bila je presrećna: kovitlala se kao plesačica i potrčala kapiji Starog Jabnela. Ali za Eglu tek nastaju muke. Na gradskoj kapiji sumnju je izrazio carinik: "Jer čak i da si izlečena, ko zna sa koliko je to savesnosti izvršeno". Prisutni će ponavljati "Ali ta Egla je gubava", "Bila si gubava", "Bila je gubava" i polako se razilazili (bežali) obuzeti strahom. Pošto je sveštenik Ismaj obavio dugu ceremoniju pregleda i očišćenja uz prinošenje žrtava, Egla je dobila dozvolu da uđe u grad. Krenula je Jeroboamovoj kući i naišla na zatvorena vrata. Iz kuće je on moli da ništa ne dira jer ne može ponovo da plaća čišćenje kuće. Egla moli da otvori vrata, pokazuje mu kroz prozor svoju čistu kožu, ali on odbija ("Ne smem, Egla (...) ne smem ljubavi moja! Bojim se gube"), sumnja da Ismaj nije dobro video ili ga je potplatila da je proglasi izlečenom. On čak razmišlja (i kazuje Egli): jeste čista spolja, ali šta je sa unutrašnjim organima - bolest može da se uvuče u suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i u mišljenje. Ovo je izraz apsolutne zatrovanosti predrasudama, ali i usvojenog načina izražavanja. Po Jeroboamovom shvatanju ne oboleva samo meso (i koža) nego i duša i misao, što je paralela sa grehom koji napada i dušu i misao ("grešne misli").

Dok on govori iza zatvorenih vrata, Egla se seća nekadašnjih njegovih izjava ljubavi stihovima Pjesme nad pjesmama. Svoju ljubav i privrženost Egla izražava molbom da se smesti "u oboru za marvu": "samo bih te gledala (...) i čekala da mi ljudi poveruju". Nema nekadašnjeg Jeroboama: njegove poruke Egli bile su od srca, iskrene; ali sada kada je pred vratima Egla povratnica iz Novog Jabnela, on je prepadnut i nepoverljiv. Čak i kada vidi da je Egla čista, ne veruje - sumnja da je guba ušla u njenu dušu, u misao. Sada su njegove reči ljubavi samo gluma preplašenog čoveka koji se preobrazio u samoživog stvora.

Nadolazeća gomila Starojabnelaca, naoružana tojagama i kamenicama, pretila je Egli koja je vrištala pred zatvorenim vratima. Kada su kamenice počele da padaju, ona beži, moli i vapi: "Ja sam čista, braćo". Gomila, zaslepljena strahom i predrasudama, bezdušno je kamenovala Eglu koja je izmicala ka Novom Jabnelu. Gomilu je zaustavila dolina Jabnele kao ničija zemlja.

Ostavljena od gomile Starojabnelaca Egla se uputila Novom Jabnelu ali je odmah naišla na Novojabnelce koje je uzbunila galama potere. Bili su naoružani zašiljenim motkama i olovoglavim bucama i neprijateljski raspoloženi prema Egli. Uzdala se u Uriju ali je ovaj ne prihvata jer se "krišom dodvoravala bogu". Opet su poletele kamenice a ona je, sva krvava vikala: "Ja sam nečista, braćo, ja sam nečista!". Bežala je natrag koritu Jabtele na čijim su obalama stajali žitelji dva Jabtela. Udružili su se čisti i nečisti koristeći isto kamelje da linčuju Eglu. Kada su se gonioci razišli, Egla je ostala u suvom koritu reke, malo se odmorila, sagradila kućicu na dnu korita, koje je otada dobilo ime "Eglina zemlja".

Eglini trenuci sreće posle izlečenja jesu trenuci u doslovnom smislu: sreća je trajala od trenutka saznavanja da je potpuno izlečena do dolaska pred kapiju Starog Jabnela. Kada je tu stigla, počele su sumnje, proveravanja, napadi; počeo je njen hod po mukama, ponižavajuće situacije, kamenovanje, bol i patnja. I sama je počela da sumnja u svoje izlečenje (očišćenje) i poverovala da je nečista iznutra.

Razlog grubog reagovanja okoline posle Eglinog izlečenja nalazi se u predrasudama, strahom ograničenoj misli i potisnutoj ljudskosti žitelja Starog i Novog Jabnela. Sumnjom je obuzet i sveštenik Ismaj; Jeroboam koji je do juče slao ljubavne poruke gubavoj Egli; Urija koji joj je bio najbolji prijatelj i kasnije muž u Novom Jabnelu. Stanovnici oba Jabnela čine nepravdu Egli (proganjaju je, proklinju, kamenuju) ne po svojoj sklonosti nepravdi nego vođeni predrasudama, strahom i neverovanjem - to je bilo nesvesno, instinktivno, bez jasne namere. I Egla nije imuna na predrasude jer podleže uverenju o spoljašnjoj (vidljivoj) i unutrašnjoj (nevidljivoj) gubi i nečisti.

U Pekićevoj zamisli vraćanje Egli pređašnjeg zdravlja (i lepote) postaje razlog njenih novih patnji, mnogo težih i bolnijih od same bolesti. Niko ne prihvata Eglu kao izlečenu gubavku. Ni prvi muž koga je imala dok je bila zdrava, ni drugi muž koga je stekla dok je živela među gubavcima. Za nju nema razumevanja ni sredina. Tu dolazi do apsurdnih situacija i ponašanja: svet zdravih je ne prihvata jer je bila gubava; svet gubavih je ne prihvata jer je izlečena. Oba sveta, zdravi i bolesni, onaj kome je pripadala pa mu opet pripada, i onaj kome je pripadala pa mu više ne pripada, nepravedni su prema njoj kada je odbacuju - kažnjavaju je a nije ništa zgrešila niti kome nanela zlo. Dublji koreni odbacivanja mogu se sagledati i u sledećem: zdravi je se plaše jer je bila bolesna od gube, bolesni su zavidni što se jedina izbavila od zla (Urija joj prebacuje da se krišom od njega dodvoravala Bogu). Na odbacivanje sredine uticala je i svest o gubi kao neizlečivoj bolesti i činjenica da je Egla čudom izlečena.

Egli ima i epilog. Posle nekoliko godina naišla su suvim koritom Jabnele dva putnika u odeći hodočasnika. Zatekli su Eglu kao staricu "kako opružena kao gušter spava na osunčnoj steni". Mlađi putnik podseća starijeg da je na ovom mestu izlečio jednu mladu gubavku. Ovaj se nije sećao toga događaja i nije prihvatio predlog saputnika da joj i sada pomogne tako što će učiniti da opet bude mlada: ona jeste stara i prestara, ali joj ništa ne nedostaje. On koji ide u Jerusalim po svoju smrt i starica koja čeka svoju srešće se "vrlo skoro pred Ocem mojim". Ovakva reakcija Isusa bila je potpuno prirodna: jedno je izlečenje (očišćenje) od gube jer je to bilo pomaganje u nevolji. Starost jeste teška ali to nije bolest već prirodan proces kod smrtnika; podmlađivanje bi bilo suprotstavljanje i izrugivanje zakonima prirode.

U epilogu su vidljive značajne promene i na Egli i na Hristu. Egla je izgubila i nadu i veru, klonula je duhom i telom, patila je što su je oba jabnelska sveta osudnla na čemernu samoću korita Jabnele. Njeno izlečenje (očišćenje) umesto da joj donese radost i sreću, donelo joj je patnju, bol i poniženje. I na Isusu su bile vidljive promene od onog vremena kada je izlečio Eglu. Sada je bio "riđi čovečuljak opuštena lica, čiji je pogled bio ugašen kao u osuđenika na doživotnu robiju", čovek "s pogledom večitaša", koji je zaboravio na čin izlečenja mlade gubavke. U očima njegovog saputnika video se "plamen vere": Isus je u telo i dušu svojih apostola usadio plamen vere - njega će umoriti, ali će njegovi apostoli širiti "plamen vere".

Parodija

Kritičko-parodijski ton, kao posledica autorske intencije, stalno je prisutan u pripovesti Čudo u Jabnelu. On se oseća na nekoliko nivoa: u jeziku i rečenici, u poetskim slikama, u mišljenju i činjenju aktera priče, u naraciji. U osnovi autorske intencije jeste demitologizacija i depatetizacija nekih biblijskih motiva. Ovde se biblijski motivi ne uzimaju za literarnu obradu kao simboli nekih aktuelnih pojava i postupaka, nego kao povod za kritičko-parodijsko sagledavanje vremena, mitova i vrednosti. Kada se govori o Bogu, upotrebe se i ovakve reči:

Bog osta gluv kao grom.

On koji je sve ovo zamesio.

Ako Bog mora biti vidovit i ćorav.

Božja indolencija.

Zavedeni tvorčevim šeretlukom.

Kočoperno ponašanje.

Egla će vrlo često izražavati negativan stav prema Bogu, upotrebiće neprijatnu reč, izraziti negodovanje i sumnju. Ona će u ozbiljan razgovor, kada se rastaje od Jeroboama odlazeći kao gubavka u Novi Jabnel, izraziti i jednu banalnu želju: "Ne zaboravi ponekad i na jabnelske tračeve". Za vreme ceremonije očišćenja Egla se u potočiću ponaša neprimereno situaciji: bućka se, kikoće, podvriskuje. U funkciji depatetizacije biblijskog sveta i tragike prelepe Egle stavljene su ljubavne scene sa dosta erotskih detalja. Narator često upotrebi ružnu reč:

Iako njena iskustva sa višim silama ne behu bogzna kako srećna, ne mogaše se otresti saučešća prema ovom kržljavom ali uspaljenom propovedniku dobročinstva, koga je sopstvena uobražena moć pretovarila tolikim dužnostima.

Sveštenik Ismaj izražava sumnjičavost u Eglino ozdravljenje ("Ozdravljenje nije automatski i očišćenje"); tržišno razmišlja kada je reč o troškovima očišćenja i plaćanja vrabaca i jaganjaca koji se žrtvuju; oprezan je: "Rekao sam za mnom a ne samnom, ženo, jer ni Aronovi potomci nisu imuni od lepre. A uz to imam i sitnu unučad".

Hrišćansko milosrđe u potpunosti je dezavuisano jer Egline patnje ne da nikoga ne uzbuđuju, nego se sve zaverilo protiv nje: predstavnici vlasti i crkve, građani, zdravi i oboleli muž, i čist i nečist Jabnel. Njoj nema mesta u ljudskoj zajednici, osuđena je na samoću do smrti. Otuda obilje apsurdnosti, manjak ozbiljnosti, odsustvo ljudskosti; taj svet je predstavljen u grotesknim slikama, groznim scenama, nakaradnom mišljenju i ponašalju.

_________________________________

Borislav Pekić jedan je od najznačajnijih srpskih pisada 20. veka. Bio je i drmaki pisac, romansijer i filmski scenarista. Rođen je u Podgorici 1930. godine. Pekićev otac bio je državni činovnik, pa se Borislav s obitelji često selio. Nakon što se doselio u Beograd 1945. nastavio je školovanje u gimnaziji, gdje i i maturirao.

Ubrzo nakon mature, Pekić je bio uhapšen pod optužbom da je bio član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja je radila protiv naroda i države. Bio je najpre osuđen na 10, a onda i na 15 godina zatvora s prisilnim radom, ali je nakon četiri godine pomilovan. Godine provedene u zatvoru, bila su mu inspiracija za mnoga kasnija književna dela.

Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a prva knjiga koju je izdao bila je Vreme čuda, objavljena 1965. Roman je privukao veliku pažnju i čitalaca i kritike. Roman je rpeveden na engleski, francuski, poljski, ruski i još mnoge jezike. Njegov drugi roman Hodočašće Arsenija Njegovana priskrbilo mu je, među ostalima, i slavnu NIN-ovu nagradu.

Pekić se uskoro preselio u London, a u Jugoslaviji je tada postao persona non grata. Izdaje tada svoja najbolja dela: Kako upokojiti vampira 1977. godine, Odbrana i poslednji dani, a onda i sedam toma romana Zlatno runo. Osamdesetih godina, Pekić je počeo da piše romane malo više beletristilčke tematike. Napisao je Atlantidu u kojoj, između ostalog, piše od zaveri robota koji pokušavaju da unište ljudsko čovečanstvo i zamene ga svojim, zatim Besnilo, o epidemiji mutiranog virusa besnila na londonskom aerodromu Hitrovu, te "1999.", svojevrsni homaž Orvelovoj "1984.", u kojoj nastavlja svoju tematiku robota koji su napokon uspeli da unište ljudski rod.

Moramo još da spomenemo i njegov Novi Jerusalim koji je također dobio mnogo nagrada, a koje su samo zaokružile njegovo plodno i važno književno stvaralaštvo.

Pekić je umro 1992. u Londonu.

Borislav Pekić - Čovek koji je jeo smrt

Borislav Pekić - Novi Jerusalim