Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

Bilješke o djelu - Na kazališnom oglasu naslov drame i posebno dodatak „Scene iz života na selu" upućuje nas na neku idiličnu ili realističku priču iz života sela.  Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo kojeg drugog gradića, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je okvir zbivanja, istina, jako utječe na protagoniste, ali pisac samo marginalno prikazuje rusko selo.

Čehov nam je satkao lirsko - psihološku dramu koja se temelji na oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj dramatičnosti antijunaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih likova. Porodični odnosi na plakatu daju naslutiti zamršenost koja može dovesti do dramatičnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova kćerka Sonja iz prvoga braka, pa Marija, Sonjina baka, i onda Vojnicki, Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija te liječnik i osebnjak Astrov, ta zabitost karaktera u uskom prostoru različitih interesa može dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj način svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmjene.

Naši su slabići samo drhtaji, osuđeni ne umrijeti nego na umiranje, ne živjeti nego vegetirati. Ne mogu pobjeći od sebe ni iz sebe, ne mogu se pomaknuti iz buke gdje su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se ne raspadnu.

Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabačenom imanju okružena provincijalizmom, primitivizmom i zaostalošći ruskoga sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u prosječnost u kojoj se kreću. Bježeći od malograđanštine na kraju se utapaju u njoj. U podmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave inventuru svoga života, shvaćaju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživjeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragičnija je spoznaja da će i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitačno dosadno čekajući smrt kao jedinu moguću promjenu.

Kada se tih šest nesretnika nađu zajedno svjesni svojih promašenih života i kada pokušaju pronaći krivca za svoje stanje, Čehov nam razotkriva njihove psihloške drhtaje, ugođaj trule atmosfere, a sve to ukomponirano u lirskom ruhu.

Pisac ne ocjenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve njihove osobine. Čehov ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva.  Upoznajemo nemire i osjećaje junaka, a vanjska kretanja i zbivanja sporadična su.

Skučenost i ograničenost vanjskih zbivanja dramski je opravdana zbivanjem u jednom danu i noću, na verandi i u sobi imanja Serebrjakova. Dramsko književno djelo Ujak Vanja slojevito je, umjetnički virtuozno i spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u kazališnoj izvedbi nečim ne pokvari vrijednost književnog djela.

Vojnicki - Drama nosi naslov Ujak Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki, Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on utukao svoj život za jednu običnu ništicu.

Sonja - Sonja je nesretna žena, zaljubljena u liječnika Astrova koji je ne voli. Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi.  Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobune, primorana da prihvati svoju nesretnu sudbinu. Sonja je neiživljena i nikada neće ni živjeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.

Kada spoznaje da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk.  Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno kršćansko otkupljenje i spas. Tko je patio na ovome svijetu, a do tog kraja mora se strpljivo raditi. Sonjinim dijalogom točno završava drama. A kad nam do|e naš sudnji cas, pokorno cemo umrijeti i tamo, na onom svijetu, reci cemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog ce se sažaliti na nas; onda cemo, ujko, mili ujko, vidjeti drugi život- svijetli, divan, lijep, radovati cemo se i na sve sadašnje naše patnje pogledati cemo ganuto, s osmjehom - i odmoriti cemo se.

Astrov - Astrov je liječnik u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi.  Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome što je i Čehov bio liječnik. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga života. Astrov više ne vjeruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji covjek s velikim brkovima i malim sposobnostima...To sam ja.

Jelena Andrijevna - Jelena Andrijevna, mlada žena staroga profesora, u žabokrečinu ljudskih duša unijela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito u Vojnickom. Jelena postaje žena fatum. Jelena je nesretna žena koju svoju najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno.

Stari profesor - Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega prihvaća kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je na mladost. U biti je umišljena veličina koja u zimi svoga života očekuje od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki bolno secira.

Likovi drame su slabici i malenkonicni tragicari. Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje. Vojnicki koji je na tren reagirao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u bezlicnu sjenu spreman da sa Sonjom propati ostatak života. Pristati svjesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa cinjenicom da si živ zakopan u zaostalosti riskog sela i da ceš tu lagano umirati, cini likove drame drasticno tragicnim. Oni nemaju moc ni umrijeti brzo. U takvoj atmosferi života cehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje. Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke ili poruke pisca. Prikazano je stanje duša u određenom prostoru i vremenu iz kojega nisu mogli pobjeci.

__________________________________

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

Ovo je impresionistička drama, lirska, bez zapleta i raspleta, bez govora o životu nekakvih događanja. Razvija se na planu unutrašnjeg, psihološkog. Atmosfera - vlada monotonija. Uzrok ovakvom stanju je pasivnost. Ideja, poruka - jedini je izlaz u radu i stvaranju. Radnja se događa na imanju Serebrjakovih, plemići, spahije, viši društveni sloj. Radnja je zapostavljena. Ništa se ne dešava - unutrašnje i psihološko. Psihološka drama, seoska atmosfera, impresionistička drama i ima 4 čina. Radnja se dešava na selu, na spahijskom imanju, plemićko gnezdo, viši društveni sloj. Profesor Serebrjakov imanje dobio u miraz od Vojnickove sestre koje je sada napušteno. Likove upoznajemo na samom početku.

Bilješke o djelu - 1. čin - Radnja pred kućom, dvorište, 15 h. Dijalog Marine dadilja i Astrova. Astrov govori o sebi, o njegovom dolasku pre 10 godina. On poznaje svet, leči ga i pomaže ljudima. Vojnicki priča o Serebrjakovom i govori da on čita, piše, odmara se, budi ih noću, ne zna se ni ručak ni večera, nema reda, 20 godina izučava umetnost i realizam. Jedino ga tašta voli i čita njegove knjige. Vernost njegove žene je lažna. Ona je mlada i izuzetne lepote. Vojnicki - učio, radio, sačuvao imanje i podizao ga, sada jede, pije, spava, bez ideala, smisla, iako ima 47 godina i pita se gde su mu godine prošle.

2. čin - U kući Serebrjakovih razgovor - trpezarija. Profesor je reumatičan, oboleo, mrzi sve, ljubomoran na ženu, sujetan, voli uspeh, slavu, egoista. Ćerka Sonja ga ne voli, nisu bliski. Astrov gleda na život, svet, lepotu, voli šumu da sadi i sukobljava se sa Vojnickim, jer Vojnicki seče šume. U I činu Astrovu su otupela osećanja, a sada ga zagreva lepota. Razgovor Sonje i Jelene o Astrovu. Sonja priznaje da voli Astrova, a Jelena ima simpatije prema njemu i Jelena obećava da će razgovarati sa njim. Astrov o Jeleni - lepa, spava, šeta, nema ambicija, njena lepota je jednostavna, čula uspavana, ona očarava Vojnickog, nema moć da reaguje, žena bez osećanja, punjena ptica, neposeduje smisao i volju za akciju, da život osmisli i obogati.

3. čin - Drugi deo. U jednoj sobi, kućna atmosfera. Astrov i Jelena razgovaraju. Astrov joj pokazuje slike o prirodi, kontraste boja, životinje. Jelena ga testira da li voli Sonju i on naslućuje da i Jelena ispituje njegovu naklonost prema njoj i priznaje da ga privlači. Nema uvažavanja, ne ceni je. Jelena neposeduje unutrašnju lepotu, samo fizička lepota. Profesor poziva sve na razgovor. Dolazi do nesporazuma između Serebrjakova i Vojnickog, jer Serebrjakov želi da proda imanje, a Vojnicki je na njemu proveo ceo život i to mu teško pada. Vidi egoizam Serebrjakova i to je jedini sukob, talasanje. Vojnicki puca i maši, pokušava i sebe da ubije morfijumom.

4. čin - Pakuju se i odlaze Jelena i Serebrjakov i sa njihovim odlaskom život se vraća u tokove u kojima je i bio. Sonja nesrećna. Iako dolazi do reda ostaje praznina. Vojnicki - trom, mrzovoljan. Astrov - intelektualniji od Vojnickog i govori da bi propao pored neradnika Jelene i Serebrjakova. Sonja i Vojnicki uzimaju račune. Vraćaju se prethodnom životu...

Analiza likova

Sonja - Dosadno joj. Gde je klima blaža manje se snage troši na borbu sa prirodom i zato je čovek tamo blaži i nežniji, tamo su ljudi lepi, vitki, lako se oduševljavaju, govor im je lepši, pokret graciozniji. Kod njih cveta nauka i umetnost, njihova filozofija nije tako mračna, odnosi prema ženama puni su divne plemenitosti. Dopada joj se Astrov, zaljubljena je. Srdi se na oca i Jelenu i ne govori sa njom 2 nedelje. Ljuti se na Vojnickog što se napio sa Atrovom. "Sivi sokolovi združili se". Astrov je uvek takav, ali Vanja nije, to ne dolikuje njegovim godinama. Govori Astrovu da ne daje Vanji da pije, jer mu to škodi i moli Astrova da ne pije, jer mu ne dolikuje. Žali što nije lepa, za nju je to strašno. "Ona je dobra, velikodušna, ali šteta što nije lepa". Ljuta na Jelenu što se udala za oca iz računa. Sonja od dana venčanja kažnjavala je Jelenu svojim nepoverljivim umnim očima. Zaslužuje sreću. Ostavila svoj posao i došla Jeleni na razgovor. Razlenjila se. Ima divnu kosu. Muči je Astrov, jer gleda Jelenu. Ona je bez nade, očajna je, nema ponosa, snage da gospodari sobom, ne može da se savlada. Priznala i Vanji da je zaljubljena i posluga zna, svi znaju. Plemenita, dobra, čita, jadna devojka. Treba biti milostiv. Najviše radi od svih, zamara se, okleva, vezala se za ljude koji su statični. "Trpi ujko" Trpi!".

Zaljubljena u Astrova, srdi se na oca i Jelenu, dobra, velikodušna, ali nije lepa, ima divnu kosu, nema nadu, očajna je, nema ponosa, snage, ne može da se savlada, pametna, čita, jadna devojka, najviše radi od svih, zamara se, okleva, vezala se za ljude koji su statični...

Telegin - Ko izneveri ženu ili muža taj je nevernik, taj može da izneveri i otadžbinu. Zbog njegove ružnoće žena je posle svadbe pobegla sa čovekom koga je voelela. On je još uvek voli, veran joj je, pomaže joj, dao joj je imanje i školuje decu koja nisu njegova. "Sreću sam izgubio, ali mi je ostao ponos". A njoj mladost prošla, lepota pod uticajem prirodnih zakona uvela, ljubljeni čovek umro. Krstio je Sonju - pomoćnik i njena desna ruka.

Marina dadilja - Obožava profesora, izneverilo je pamćenje, nežna prema profesoru, govori da i nju u nogama boli, zove ga "sunce moje", žali ga, daje mu čaj, greje mu "nožice", moli se bogu za njega, on je dirnut, ne voli nikoga osim sojih brošura i profesora. Voli samo njega i njegove brošure.

Vera Petrovna profesorova prva žena, Vojnickova sestra - Divno blago stvorenje, čisto kao plavo nebo, plemenita, velikodušna, imala više obožavalaca nego on đaka, volela ga kao što vole čisti anđeli, čiste i pravedne, po čitave noći nekad nije spavala, mrtva umorna, mnogo volela profesora, tj. muža.

Jelena - ima 27 godina, profesorova druga žena, lepotica, mudrica, udala se za njega kada je bio star, dala mu mladost, lepotu, slobodu, svoj sjaj, verna mu. A ta vernost je lažna od početka do kraja. "Izneveriti starog muža koga ne možeš da trpiš to je nemoralno, a ugušivati u sebi kukavnu mladost i živo osećanje to nije nemoralno". Na Jelenu svi gledaju sa sažaljenjem: ima starog muža, snebivljiva je, nije ljubazna prema Astrovu, a za njega je opet opaka, nesnosna i dosadna, mlada, zdrava, lepa, hoće da živi. Malaksava, jer Serebrjakov je davi svojim pričama, muči je. Teši muža da će i ona kroz 5-6 godina biti stara. Namučila se sa mužem, jedva stoji na nogama, nervozna, 20 puta zaplakala u jednom danu. Za nju je nesreća u kući, dosadno joj je sa Vojnickim. Vojnicki je upoznao pre 10 godina kod pokojne sestre. Imala je 17, a on 37. Kaje se što se tada nije zaljubio i zaprosio je. Njena retorika, lenji moral, glupe lenje misli o propasti sveta - sve mu je odvratno. Divna, jede, spava, šeta, zanosi sve svojom leoptom, nema nikakve dužnosti. Za nju drugi rade. Jelena se zaklinje da se udala iz ljubavi.

Zanela se njime kao obrazovanim i poznatim čovekom, a to nije prava iskusna ljubav, ali njoj se onda činilo da je prava. "Ja nisam kriva" i govori Sonji da treba verovati svima, inače se ne može živeti. Ona nije srećna. Volela bi da ima mladog muža. Priznaje da joj se Astrov sviđa. Nesnosno, epizodno stvorenje, epizodno lice, u muzici, kući svoga muža, u romanima, nesrećna, šeta, lepo se klati, ljupka, umire od dosade. Sonja joj govori da s e zanima sa nečim, gazdinstvom, da uči, leči, ali nju to ne zanima i ona ne ume. Sonja je ne razume. Dosada i lenjost su veoma zarazne, u njenim žilama teče rusalkina krv, u nedoumici govori da je Astrov čudan čovek i obećava Sonji da će sa njim razgovarati i to izdaleka i obazrivo. Za Jelenu je istina bolja od neizvesnosti, a za Sonju je bolja neizvesnost. Jelena se zanela s njim, dosadno joj je kad on nije tu, smeši se kad misli o njemu. Kukavica, stidljiva, lukava. Sonja pati, a Astrov Jelenu voli. "Grabljivice draga ne gledaj me tako ja sam stari vrabac. Lepa maljava kunice. Lepa meka zverčice". Mangup Astrov nepoštuje je.

Lepotica, mudrica, svi su sažaljivi prema njoj, ima starog muža, snebivljiva, neljubazna prema Astrovu, opaka, nesnosna, dosadna, mlada, zdrava, hoće da živi, muči je muž, malaksala je, nervozna, lenja, njene msili su glupe, divna je, jede, spava, šeta, zanosi sve svojom lepotom, nema nikakvih dužnosti, za nju drugi rade, volela bi da ima mladog muža, priznaje da joj se sviđa Astrov, nesrećna je, umire od dosade, kukavica, stidljiva, lukava, grabljivica draga, maljava kunica, čarobnica...

Profesor Serebnjakov - Od jutra do duboko u noć, sedi u svom kabinetu i noću čita, traži čaj, budi poslugu, veliki naučnik, namrštenog čela, napregnutog uma, penzionisani profesor, matora tvrdica, učena riba. Podagra, reumatizam, migrena, jetra mu otekla od surevnjivosti i zavisti. Živi na imanju svoje prve žene, živi po nevolji, jer mu kesa ne dopušta da živi u gradu. Večito se žali na svoje nesreće, "a neobično je srećan". Sin običnog pojca, đak stare bogoslovske škole, dogurao do naučnika, dobio katedru, posato ekselencija, zet senatora. 25 godina čita i piše o umetnosti, a ne poznaje umetnost. 25 godina preživa tuđe misli o realizmu, naturalizmu. 25 godina čita i piše o tome što pametni već znaju, a za glupake nije zanimljivo. 25 godina pretače iz šupljeg u prazno, ohol, pretenciozan, u penziji. Niko ne zna za njega, nepoznat je. 25 godina je zauzimao tuđe mesto, "a korača kao polubog", uliva strahopoštovanje, tašt, svi ga napadaju, "prokleta, odvratna starost, vrag da je nosi". Otkako je ostareo mrzi sam sebe, a i svima je rmzak, starac, gotovo lešina, dosadan je, svi su malaksali zbog njega, propada svima mladost zbog njega. On se naslađuje životom i zadovoljan je. Sve je naučio. Njegov glas je odvratan. Svi su nesrećni kad on priča, egoista, despot, ceo život radio za nauku. Naviknuo se na svoj kabinet, na slušaonicu, na uvažene drugove, a sada se našao u kosturnici, među glupim ljudima, sluša beznačajne razgovore. Hoće da živi, voli uspeh, slavu, huk, a ovde je kao na robiji, jadikuje za prošlošću.

Prati uspeh drugih, boji se smrti, nema snage, nedelikatan, neće da primi doktora i govori da se Astrov razume u medicinu kao i on u astronomiju. Nema poverenja u Vojnickog, plaši se da ga ne uguši. On uživa. Svi su malaksali i ne spavaju. Nervozan, ženi ne veruje, Vojnickog se boji, svim gradovima dosadio sa svojom podagrom. Razmažen, žene ga razmazile, ima tešku narav, utonuo u svoju podagru i knjige. Kad je bolestan muzika ga razdražuje. Piše koješta, gunđa, ljubomorno bdi. Naučnik, čovek od knjige, učeni čarobnjak, nesposoban, blesav, iskvaren, odmara se, zamlata...

Čita, piše, penzionisan, matora tvrdica, učena riba, boluje do podagre, surevnjiv, zavistan, živi nevoljno, žali se na svoje nesreće, ohol, pretenciozan, nepoznat, pretače iz šupljeg u prazno, uliva strahopoštovanje prema tašti, svi ga napadaju, mrzi sve, star je, gotovo lešina, dosadan je, svi se osećaju malaksalo zbog njega, svima upropastio život, mladost, sve je namučio, glas mu je dovratan, svi su nesrećni kad on priča, egoista, voli uspeh, slavu, huk, jedikuje za prošlošću, nema snage, boji se smrti, nedelikatan odbija Astrova, neveruje nikome, nervozan, boji se Vojnickog, na ženu ljubomoran, žene ga razmazle, teške je naravi, kada je bolestan muzika ga razdražuje, piše koješta, gunđa, čovek od knjige, učeni čarobnjak, nesposoban, blesav, zamlata, odmara se...

Astrov - lekar 36-37 godina - Došao je u mesto pre 11 godina. Njegov život je stalno u pokretu i ispunjen radom. On voli šume, pejzaže, uživa u prirodi. Bavi se očuvanjem šuma. Slika pejzaže. Opčinjen je prirodom. Njemu je to bavljenje prirodom izvor zabave, zadovoljstva. Priroda ga oplemenjuje. Odnos prema okolini: govori o seljacima sa kojima se sreće svakodnevno. On Jelenu smatra lepom, privlačnom ženom. Ona osim te spoljašnje lepote nema ništa i odbija ga svojom duhovnom lenošću. On misli da je izlaz čoveka bavljenejm duhovnim stvarima. Misli da su seljaci usko orjentisani. Izdvaja se od sredine u kojoj živi. Ljudi neshvataju taj njegov rad i nazivaju ga različitim imenima. Čovek sa velikim brkovima i malim sposobnostima. Ima imanje, rasadnik, održava državnu šumu, voli šumu. Mlad čovek po izgledu 36-37 godina. Svake godine sadi novu šumu. Dobio bronzanu medalju i diplomu. "Šume ulepšavaju zemlju, uče čoveka da razume lepotu i da mu ulivaju veličanstveno raspoloženje. Šume ublažuju surovu klimu" Dopušta da se šume seku, ali ne da se satiru. "Treba biti glupi varvarin da bi sagorevao u svojoj peći tu lepotu, rušio ono što ne možemo stvoriti". Vojnicki ga zbog toga gleda s podsmehom. Njemu je to neozbiljno, osobenjak. Ima umorno, nervozno lice, divno, zanesenjak Postao neučtiv i drzak, a kad je pijan preduzima najteže operacije. Vrši ih odlično.

Crta planove budućnosti, osobenjak. Čovečanstvu donosi korist. Ne bi mogao ni mesec dana živeti u ovoj kući, ugušio bi se, nezadovoljan kao i Vanja gunđa. Voli život uopšte, ali život palanački, ruski, okovani ne podnosi i mrzi iz dubine duše, a u svom ličnom životu nema ničeg dobrog, radi. Sudbina ga šiba bez prestanka. Ponekad neizmerno pati, ali pred sobom vidi svetlost. Za sebe ništa ne očekuje. Ljude ne voli, nikoga. Nežnost oseća samo prema dadilji i to iz navike. Seljaci su za njega jednoliki, neprosvećeni, žive u prljavštini, sa inteligencijom se teško slaže, jer ona zamara. Plitko misle, osećaju, ne vide dalje od svog nosa, glupi su. A oni pametniji i intelektualniji su histerični, nagrizeni analizom, refleksijom, boluju, zavide, bolesnički klevetaju, udaraju čoveka s boka, gledaju ga ispod oka, psihopata i frazer, osobenjak. Voli šumu, ne jede meso, otmen, ima nežan glas, lep. Govori da mu je vreme prošlo, da je kasno, ostareo, naradio se, iskvario, osećanja mu otupela, nikoga ne voli i neće voleti. Jedino ga lepota greje, nije ravnodušan prema njoj. Jelena bi mogla da mu zavrti pamet za 1 dan, ali to nije ljubav i odanost. Stresa se, bolesnik mu umro, ne može da voli, glava mu nije time zanesena, duša i srce mu je skrivena od Sonje, ali ona je srećna iako joj ništa nije rekao. Njegov glas treperi i miluje je, pametan, leči i sadi šumu, sve zna, sve može, talenat, smelost, slobodna misao, široki zamah. Pije, ponekad grub, darovit, redak, radi, bori se iz dana u dan i čuva čistotu i trezvenost.

Pre dolazio retko, a sada svaki dan. Napustio i šume i medicinu, zbog Jelene čarobnice. Ne vidi Sonju. Lep, prekrasan, zanimljiv, sjajan mesec u tami, interesantan, originalan. Ljudima zamera lenjost i učmalost duha. Ljudi uništavaju šumu. Pored prirode lepota se još krije u ljudima. On kaže da na čoveku mora da bude lepa i duša, a ne samo fozički izgled, već unutrašnja duhovna lepota se podrazumeva pod unutrašnjom lepotom. "Oboje, on i vi, zarazili ste nas svojim besposličenjem. Dakle, kuda god ste stupali vi i vaš muž, svuda ste unosili haos. Kada bi ste vi ostali zgarište bi bilo ogromno".

Voli šumu, ima sumorno nervozno lice, divan je, zanesenjak, drzak kada popije, crta planove budućnosti, osobenjak, koristi čovečanstvu, nezadovoljan, gunđa, voli život uopšte, a palanački ruski okovani život mrzi i ne podnosi, radi, ponekad pati, pred sobom vidi svetlost, ne voli nikoga, nežnost oseća samo prema dadilji i to iz navike, voli šumu, ne jede meso, osobenjak, otmen, nežnog glasa, lep, osećanja mu otupela, jedino ga lepota greje, sve zna, sve može, talenat, darovit, čuva čistotu i trezvenost, mangup, prekrasan, zanimljiv, sjajni mesec u tami, interesantan, originalan...

Vojnicki ima 47 godina - Živi na imanju sa sestričinom, nezadovoljan je životom. Ceo svoj život posvetio je zetu, učeći za njega, a sada kada je odrastao ispostavilo se da ništa nije postigo u životu. Zaljubljen je u Jelenu, u ženu njegovog zeta. Kaje se što je nije zaprosio pre 20 godina. Kako mu je došao zet samo spava, jede, pije. Život mu i pre zetovog dolaska nije bio ispunjen - odaje se piću. Divi se Jeleni: "A kako je ona divna! Kako je divna! U životu nisam video lepše žene... Oči... Divna žena!... Ništa. Sve je staro. Ja sam isti kakav sam bio, a možda sam i gori, jer sam se razlenio, ne radim ništa, samo frkčem kao starkelja"... Zavidi profesoru, jer profesor ima uspeha kod žena - nijedan Don Žuan nije ima takav uspeh kao profesor. Govori da treba da prestanu da čitaju brošure. Bio je čovek određenih uverenja, svetla ličnost. Noću ne spava od jeda, ljutine, glupo je propustio vreme, a mogao je imati sve što mu sada godine ne dopuštaju. Voli da se greje drvima i seče šume, osobenjak, sitničar. Prepirao se za doručkom sa Aleksandrom, mrzi ga, mrsko mu je i dosadno da živi, nesnosan i dosadan. Voli Jelenu. Ona je njegova sreća, život, mladost, samo želi da je gleda i sluša, da govori o svojoj ljubavi. Najveća sreća za njega je ako ga ne otera od sebe. Namučio se sa sobom, 3 noći ne spava. Serebrjakova ne trpi, otvoreno prezire majku, obrazovan i pametan čovek. Život mu nepovratno propao. "Prošlosti nema, ona je glupo straćena ni u šta, a sadašnjost je strašna u svojoj besmislenosti". To je njegov život, ljubav, ne zna kuda će i šta će, njegovo osećanje propada uzalud, pati, jer pored njegovog propada i Jelenin život. On je pijan, "Pa i to je život", pije i priča mnogo. Jelenu zove "Draga moja bajna". Ostareo. Jelena ga ne razume. Prevario se, jer je obožavao profesora, kukavnog podagrika, radi za njega ko vo. On i Sonja izvlačili. Ponosi se njime, njegovom učenošću. Živeo je, disao za njega. Sve što je rekao i izrekao, činilo mu se genijalno, a sada je u penziji i sada se vidi njegova vrednost. "Posle njega neće ostati nijedna stranica rada, on je sasvim nepoznat, on nije ništa. Mehur od sapunice. A ja sam obmanut vidim glupo obmanut". Tužan, zaljubljen u profesorku, nema pravog života, pa živi od priviđenja.

Zanemario rad na imanju. Sonja radi sama, malaksala je. Pun čamotinje po ceo dan pecka, ništa ne radi, ide za Jelenom kao senka, uzbuđuje se kada je čuo za prodaju imanja. Darovit, uman, smeo i da je živeo normalno mogao je biti Šopenhauer, Dostojevski. Sada beneta, poludeće, očajan je, neuračunljiv, lakrdijaš. Sramota ga. Već je kasno da promeni život. Na kraju se ipak okreće radu da bi ispunio to vreme. On život oseća uzaludan. On oseća da bi uspeo u životu da se bavio vrednijim stvarima. Samokritičan je, oseća prekor i stid prema sebi, zato što nije umeo da živi.

Divi se Jeleni, zavidi profesoru, 47 godina, noću nespava, pun je jeda, ljutine, glupo je propustio vreme, osobenjak, sitničar, voli da seče šume, nesnosan, dosadan, mrsko mu je da živi, njegova sreća, život mladost je Jelena, otvoreno prezire majku, obrazovan i pametan, pati jer pored njegovog propada i Jelenin život, prevario se u profesora, tužan jer je zaljubeljn u Jelenu, živi od priviđenja, zanemario rad, pun je čamotinje, po ceo dan pecka, ide kao senka za Jelenom, uzbuđuje se kada je čuo za prodaju imanja, darovit, uman, smeo, beneta, očajan je, neuračunljiv, lakrdijaš, sramota ga je, čini mu se da će poludeti... 

Vesna V. Lalović

__________________________________

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

O nastanku dela - Impresionistička drama

Impresionizam jeste samo jedna od struja koja se javlja u okviru moderne. Prvo se javlja u slikarstvu pred kraj XIX veka u Francuskoj, a sam termin "impresija" znači utisak. Kao i u većini prethodnih književnih pravaca, i ovde se kao stil izražavanja koristi drama, u ovom slučaju impresionistička drama.

Njene odlike su:

- odsustvo naglašene radnje

- nema zapleta

- naglašeno je unutrašnje stanje likova

- prikazuje se atmosfera sredine i društva

- junaci su najčešće intelektualci

- likovi imaju izoštrena čula i osetljivije doživljavaju atmosferu

- prisutan je motiv hedonizma, koji često zna da dovede do poroka

- javlja se statičnost – nepromenljivost

- promene samo prividne na spoljašnjem planu

- promena se dešava samo na unutrašnjem planu, u dušama i odnosima junaka.

Ujka Vanja – priča o nepovratno izgubljenim životima

- Događa se u letnjikovcu Serebjakova. Ovako počinje drama "Ujka Vanja".

Aleksandar Vladimirovič Serebjakov je profesor u penziji. 25 godina su mu sa ovog letnjikovca slali novac da mu slučajno ne bi zafalilo i bili su ponosni na njega. Nisu bili svesni da on zapravo ne živi svoj život, već da živi po tuđim pravilima, trudeći se da se predstavi kao inteligentan i talentovan čovek. Nikada nije imao puno učenika. Sada, kada je penzioner, trudi se da piše, ali zapravo samo zapisuje svetske stavove, jer nikada ništa svoje nije smislio. Sa druge strane, žene su ga volele. Prva žena mu je u miraz donela letnjikovac u kojem se radnja dešava, ali je rano preminula. U tom braku se rodila njihova kćerka Sofija Aleksejevna, ili kako je svi zovu Sonja. Serebjakov se posle ženine smrti po drugi put oženio, ovog puta sa mnogo mlađom ženom, sa Jelenom Andrejevnom. On misli da je teret svojoj mladoj ženi, ali joj prebacuje da i on, iako je star, ima pravo da živi.

Sonja je mlada devojka, doduše ne baš lepa, koja se stara o ovom letnjikovcu zajedno sa svojim ujakom Ivanom Petrovičem Vojnickim. Dolazak njegog oca i maćehe usporio je Sonjin životni ritam. Kao da se ulenjila. Na početku, ona nije razgovarala sa svojom maćehom, ali kada su se pomirile, Sonja joj je poverila da je zaljubljena u Mihaila Lavoviča Astrova, lekara koji često voli da popije. Sonja je nesrećna devojka, nesrećno zaljubljena. Ona nema prava da se pobuni i primorana je da shvati svoju nesrećnu sudbinu. Nikada neće biti voljena. Kada shvata da joj je sudbina okrutno zapečaćena, umesto bolnog jauka, ona nalazi utehu u hrišćanskom iskupljenju i spasu. Drama se završava njenim rečima:

- ... a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo, na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi život – svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve naše patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom – i odmorićemo se.

Njen ujak, Vojnicki, je čovek koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svog života. 25 godina je radio na imanju, da bi se Serebjakov mogao baviti naučnim radom. Shvata da Serebjakov nikada nije bio veliki stručnjak kojem se trebalo diviti kao božanstvu i da je on potrošio svoj život uzalud. On ovim rečima to kaže:

- Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet. Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti, a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi koje sam voleo ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!

- Ti si upropastio moj život!

- Sad je on u penziji i sada se vidi ceo smisao njegovog života: posle njega neće ostati ni jedna stranica iz njegovih dela, on je potpuno nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!

Vojnicki je nije srećan, ne može da se pomiri sa sobom i sa svojim stanjem.

- Prvo, pomirite me sa samim sobom!

Iako je izubljen, progovara jednom muški, odlučno. Kada je profesor izneo svoju sramotnu ideju da proda letnjikovac, a time da Sonju i Vojnickog izbaci na ulicu, Vojnicki reaguje po prvi put onako kako treba, uzima pištolj da bi ubio profesora, ali njegov pucanj je bio očajan i sramotan jer je promašio. Međutim, ne može se reći da Vojnicki nikad do tad nije pokazao svoja osećanja. On je zaljubljen u lepu mladu Jelenu, ženu od Serebjakova, ali ona mu ne uzvraća ljubav. Njegova tragedija je ista kao Sonjina. Zna da će još živeti, ali ne zna zašto treba da živi kada mu je budućnost besmislena:

- Meni je četrdeset i sedam godina; ako budem živeo, recimo do šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih trinaest godina? Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti?

Vojnicki želi nov život:

- Početi nov život... Reci mi, kako da počnem... od čega da počnem?

Astrov odgovor srušio mu je nadu:

- Kakav nov život! Naš položaj, i moj i tvoj je bezizlazan.

Astrov je lekar u zabiti ruskih sela. Naporno radi, ali odao se piću, što i sam priznaje kada kaže da najbolje operiše kada je pijan. Osobenjak je, bez porodice. Ne veruje u svoje sposobnosti, pa za sebe kaže:

- Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.

Tragedija je Astrova to što je skoro prestao da postoji kao čovek, to što je skoro izgubio osećanja:

- Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već nikog ne volim.

Iako bi Sonja bila idealna žena za njega, on nju ne može da voli. U njemu se rađa jedno čudno osećanje. To nije ljubav, ni on sam ne zna šta je. Privlači ga mlada Jelena, verovatno jer ona predstavlja ono što je njemu prohujalo, mladost. Misli da ukoliko ona pobegne sa njim, da će se ponovo osećati mladim. Kada joj kaže da se nađu, ona to ne prihvata i želi što pre da ode iz ovog letnjikovca. Tako se Astrovu ne ispunjava ova želja i on odlazi, sa rečima da će se vratiti kada prođe zima, mada i sam zna da to nije istina i da je jedini način da skrati vreme na ovom svetu da uvek pije, jer tada ne misli na svoj uzaludno potrošeni život.

Na kraju dolazimo do, po meni, glavnog pokretača ove drame, Jelene. Ona je mlada žena, koja ima dvadeset sedam godina i nesrećna je. Ima starog muža koji ne može da zadovolji njene potrebe. On je večito mrzovoljan, ali ona je smerna i primerna žena i nikada ga neće prevariti i izdati. Mrzi ga, ali zna da mora živeti sa njim:

- Ćuti! Ti se me ubio!

Ona svoju nesreću prima sa manje emocija, moglo bi se čak reći i racionalno:

- I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju mog muža, svi me gledaju sa žaljenjem: nesrećna žena, ona ima starog muža! To je saučešće meni – o, kako ga dobro razumem.

Zbog sveopšte situacije u letnjikovcu ona se oseća neprijatno. Ljubav njene pastorke, Astrov, govori joj da mu se sviđa, rođeni brat pokojne žene njenog muža, Vojnicki, je zaljubljen u nju. Vojnicki zna da je ona verna i zato kaže:

- Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka do kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Izneveriti starog muža kog ne možeš podneti – to je nemoralno.

Na kraju odlazi sa mužem iz letnjikovca, ostavljajući za sobom osobe koje joj nude jedan drugačiji život.

Likovi drame su slabići i melanholični tragičari. Spremni su na tiho propadanje. Iako se Vojnicki na tren pobunio, nije dugo izdržao i vratio se u sivilo spreman da sa Sonjom propati ostatak života. Svesni pristanak na takav učmali i ničemu vredan život od likova drame pravi drastične tragičare. Nemaju moć da prekrate sebi muke i da brzo umru. U takvoj atmosferi, Čehov ponire u duše svojih junaka i prikazuje ih kroz dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava i optužuje. Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke pisca. Prikazano je stanje duša u određenom prostoru i vremenu iz kog nisu mogli pobeći.

__________________________________

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

Drama Ujka Vanja sjedinjuje u sebi osobine više tipova drame u užem smislu: psihološke drame, lirske drame, impresionističke drame i drame atmosfere. Čehova kao dramskog pisca ne interesuje događaj kao konstruktivni elemenat drame. Njega interesuje čovek sa svojim duševnim svetom, atmosfera koja nastaje u određenoj egzistencijalnoj situaciji i dodiru različitih ljudskih karaktera i sudbina. U prvom planu nije zanimljiva dramska priča sa svojim zapletima, sukobima i raspletima, nego čovek sa svojom sudbinom, raskorak između postojanja i htenja: "Sav smisao i sva drama čovekova je u njemu, a ne u spoljašnjim manifestacijama". Ovo je drama svakodnevnog života, "scene iz seoskog života u četiri čina". U čitaočevom i gledaočevom pamćenju ne ostaje zanimljiva priča sa jakim i naglim dramskim preokretima, nego dramski karakteri sa svojim tihim unutrašnjim sukobima i obračunima, upečatljivi likovi neostvarenih htenja i promašenih ideala. Ostaje da se pamti i atmosfera u kojoj egzistiraju dramski karakteri, koju odlikuju mirni tonovi, jednostavan govor i konverzacija, složeni lirski treptaji i - nekakav čudan mir i tišina.

Dramska priča se odvija na ruskom selu, na imanju i u kući penzioni- sanog profesora univerziteta Serebrjakova. Razvijena je u četiri čina, ali je vremenski okvir sužen na samo nešto više od dvadeset i četiri časa: "posle dva sata po podne" "dvanaest i dvadeset", "četvrt do jedan" "jesenje veče" - to su odrednice koje kazuju o vremenu odvijanja dramske priče.

Dramska priča se ne zasnnva na nekom zanimljivom i uzbudljivom događaju: nema radnje u pravom smislu reči, zaplet i rasplet se samo naslućuju, u osnovi priče je nesporazum. Priča se zapliće u trenutku kada na selo, na imanje, dolaze Serebrjakov i njegova mlada i lepa žena Jelena. Zaplet se temelji na tri momenta.

1. Njihov dolazak remeti ustaljeni ritam života na imanju ("Otkada ovde borave profesor i njegova žena život se poremeti /.../ Ranije nisam imao ni trenutka slobodnog vremena, radili smo Sonja i ja, i to kako radili, a sada Sonja radi sama, a ja spavam, jedem, pijem" - Vojnicki; "Kad oni nisu bili ovde, uvek smo ručavali posle dvanaest sati, kao ostali svet, a sada - posle šest" - Marina).

2. Lepa Jelena unosi nemir u srca dvojice aktera priče - člana porodice Vojnickog i čestog gosta i prijatelja lekara Astrova ("A kako je ona lepa! Kako je lepa! U životu nisam video lepšu ženu." - Vojnicki; "Kako ste divni, zanosni... Samo jedan poljubac... Samo da poljubim vašu mirisnu kosu..." - Astrov).

3. Vojnicki ne podnosi bivšeg zeta Serebrjakova i razotkriva njegovu lažnu veličinu ("Čovek punih dvadeset pet godina drži predavanja i piše o umetnosti, a ništa ne shvata u umetnosti. /.../ Dvadeset pet godina presipa iz šupljeg u prazno. /.../ To znači dvadeset pet godina zauzimao tuđe mesto."); iz odnosa Vojnickog i Serebrjakova proističe jedini jači dramski momenat - ujka Vanjino buđenje ("Neću da ćutim! Stani, nisam završio! Ti si mi upropastio život! Ja nisam živeo! Tvojom krivicom sam upropastio, uništio najbolje godine života! Ti si moj krvni neprijatelj!") i njegov pucanj u Serebrjakova.

U ovoj drami dakle nema snažnih dramskih tokova i preokreta. Ona započinje mirno, svakodnevnom replikom o čaju a završava još mirnije, tragično mirnom replikom Sonjinom: "Odmorićemo se". Međutim, mnogo toga se u drami dogodilo, rasplelo, razjasnilo, završilo, prekinulo. Dešavaju se odlasci zauvek, raskidi zauvek, oslobađanje od lažnih nada, mučna i tragična otrežnjenja. Osećanja i raspoloženja smenjuju se vrlo brzo i neočekivano kao što dolaze i preokreti u radnji - velika je skala različitih raspoloženja samo u jednoj situaciji.

Akteri dramske priče

Drama nema mnogo aktera. Svi se mogu podeliti u četiri skupine.

1. Marija, Vojnicki, Sonja, Marina

2. Teljegin, radnik

3. Astrov

4. Serebrjakov, Jelena

Prvu grupu čini činovnička porodica Marije Vasiljevne, udovice tajnog savetnika: Vojnicki, njen sin, četrdeset sedam godina, neženja; Sonja, njena unuka. Tu je i stara dadilja Marina koju svi smatraju članom porodice. Iz ove grupe se izdvajaju svojom aktivnošću u dramskoj priči, svojom neveselom sudbinom i međusobnim razumevanjem i bliskošću, devojka Sonja i njen ujak Vanja (Vojnicki).

Drugu grupu čine siromašni spahija Teljegin, koji živi na imanju, pomaže u poslovima i sviranjem na gitari obogaćuje atmosferu ćutanja, tišine i mira; i radnik koji je sporedan lik bez ikakve sižejne funkcije. Teljeginova ličnost je zanimljiva po tome što je i on, kao i svi ostali akteri drame, čovek sa kojim se život nemilosrdno poigrao. Zanimljiv je njegov stav o sopstvenoj sudbini, groteskno mirenje sa sudbinom i praštanje ženi:

Dozvoli Vanja. Moja žena je sutradan posle venčanja, zbog moje neprivlačnosti, pobegla sa voljenim čovekom. Ali ja i posle toga nisam izneverio svoju dužnost. Ja nju i sada volim i veran sam joj, pomažem joj koliko mogu, imanje sam potrošio na vaspitanje dečice koju je rodila sa voljenim čovekom. Sreću sam izgubio ali mi je ostao ponos. A ona? Mladost prošla, lepota po sili prirodnih zakona uvenula, čovek koga je volela...umro... Šta je njoj ostalo?

Astrov je čovek sa strane, lekar, prijatelj porodice. Povremeno ih posećuje, ali su posete učestale kako je na selo došao Serebrjakov sa ženom. Jedan je od ključnih likova drame kako sa aspekta misaonih i emotivnih tokova, tako i sa značenjskog aspekta.

Serebrjakov i njegova žena su pokretački agens za nastanak, tok i razrešenje dramske priče. Oni su remetilački faktor jer narušavaju naviknuti ritam života u seoskoj porodici, a lepa Jelena uznemirava srca dvojice neženja - Vojnickog i Astrova. Mestom i ulogom u dramskoj priči Jelena obezbeđuje mesto među četiri ključne ličnosti ove drame. Njen muž je u pozadini, njegova se ličnost nadnosi kao neprijatna senka nad porodicu, strah od bolesti i ljubomora čine ga dosadnim čangrizalom, uverenost u sopstvenu veličinu deluje paunovski.

U drami nema ni jednog aktera koji se nameće kao dramski karakter, glavni junak. Svojim aktivitetom, mišlju, karakterom i sudbinom ističu se Vojnicki - ujka Vanja, Astrov, Sonja i Jelena. Likovi su statični, već formiranog karaktera i jasnog odnosa prema drugim junacima. Statični su i odnosi među likovima - poznati su od početka. Tokom dramske priče ništa se ne menja kod junaka - ni ponašanje, ni karakter, ni sudbina. Svima njima zajednička je emocionalna praznina, nezadovoljstvo životom, svest o promašenosti, osećanje bezizlaza i neverovanje u sutrašnjicu. Svi glavni likovi drame su nesrećni ljudi, ali svako na svoj način. Čehov gradi svoje karaktere koristeći različita sredstva i postupke: govor junaka, odnos junaka prema drugim akterima drame, meditacije, postupke, kazivanje drugih o junacima. Prirodno, dijalog je osnovno sredstvo karakterizacije junaka, ali je i on kod Čehova osoben, specifične sadržine, prirode i funkcije. Pre svega, on nema svrhu da ostvari komunikaciju i sporazumevanje. On nije usmeren ka sagovorniku već samo prati tok sopstvene misli, odnosno samo je glasno izražavanje misli:

Vojnicki: Vrućina, zapara, a naš veliki naučnik u mantilu, u kaljačama, s kišobranom i rukavicama. Astrov: Znači, čuva sebe.

Vojnicki: A kako je ona lepa! Kako je lepa! U životu nisam video lepšu ženu.

Predmet razgovora je Serebrjakov i replika Astrova je odgovor na ono što je Vojnicki rekao. Međutim, sledeća replika Vojnickog uopšte nema veze sa predmetom razgovora. Time je predočena njegova nesređenost i zaokupljenost Jeleninom lepotom - i dok je govorio o Serebrjakovu, mislio je na Jelenu pa nije ni čuo reči Astrova. Dijalog je često apsolutno prazan sa aspekta komunikativne funkcije, trivijalan je i nefunkcionalan u dramskoj situaciji, ali funkcioniše na značenjskom planu drame. Primera je dosta: razgovor o čaju na početku drame, replika o afričkoj vrućini, reči o odlasku Serebrjakova i Jelene. Ovaj poslednji primer je izraz jednoličnosti i monotonije svakodnevice i života uopšte svih aktera dramske priče:

Astrov: Otišli su.

Marina: Otišli su.

Sonja: Otišli su.

Ista rečenica izgovorena na tri različita načina, sa tri različite sadržine i isto toliko značenja. To je slučaj sa sličnim rečima koje se čuju po odlasku Astrova.

Rečeno je već da je Ujka Vanja drama astmosfere, a ne drama događanja, snažne i napete radnje, zanimljive fabule. Ovde nema narastanja dramske napetosti i klimaksa radnje, ali ima stalnog narastanja psiholoških i emotivnih napetosti. Ne zapaža se spoljašnje događanje i talasanje, ali se osećaju napetosti i emotivna varničenja iz svake reči i gesta junaka drame. Atmosfera je dosta sumorna. Slika sela i seljačkog života naturalistički je mračna i jeziva:

Treće nedelje velikog posta pošao sam u Malicko zbog epidemije... Pegavac... Po kućama svet leži sve jedno pored drugog... Prljavština, smrad, dim, telad na podu zajedno sa bolesnicima... I prasad su tu...

Ova replika kazuje o stanju na selu, o socijalnoj bedi. Čehov ne zapostavlja socijalne probleme ali ih ne razlaže i ne dramatizuje (stvaranjem posebnih situacija, prizora) nego ih samo dodirne, ovako, samo jednom replikom, ali upečatljivo i snažno. Time je predočena atmosfera seoskog života. Na jednoj strani su bedni i gladni, koji i prirodu uništavaju da bi opstali; na drugoj su bogati ali i nesrećni i prazni ljudi koji nisu zadovoljni svojim životnim učinkom niti očekuju od budućnosti išta bolje. Nerad, praznina i čamotinja uništavaju njihove živote i obesmišljavaju život. Duhovna pustoš, besmisao življenja i klonulost osnovna su obeležja ličnosti ovih junaka. Kao takvi, oni i određuju atmosferu u sredini u kojoj žive: opšte mrtvilo, bezvoljnost. O atmosferi u drami govori veliki broj pauza, vrlo često ćutanje, prostiranje tišine. Pauza i ćutanje imaju posebno umetničko dejstvo i vrednost - "govor ćutanja" je mnogo rečitiji. U remarkama se reč "pauza" javlja vrlo često kao uputstvo glumcima i reditelju, ali i kao sugestija čitaocu: u prvom činu 5, u drugom 14, u trećem 12, u četvrtom 10 - ukupno 41 pauza. Osim što ostvaruje efektan umetnički utisak (u toku čitanja manje, u pozorišnoj predstavi potpuno) pauza skreće pažnju na psihološko stanje junaka i na prirodu njihovog uzajamnog odnosa - ćuti se ne zato što se nema šta kazati, nego zato što je tuđa reč delovala snažno, izazvala preispi- tivanje, sećanja, obnavljanje osećanja - pauza je priprema odgovora koji je po pravilu jezgrovit i vrlo smiren. Pauza proističe iz potrebe da se promisli o tuđoj reči i nađe odgovor koji bi bio jednostavan ali definitivan i jasan. Pauza je izraz slabe volje, mrzovoljnosti, osećanja dosade i monotonije. I najzad, pauza je zamka za prazninu i pustoš - neka razgovor malo potraje i potisne usamljenost, popuni vreme koje je sporo i dosadno.

Dramu Ujka Vanja odlikuje bogatstvo motiva, koji su oličeni u likovima, delovanju, dijalozima, situacijama, atmosferi. To su motivi lažnih vrednosti, lepote, žrtvovanja, rada, neuzvraćene ljubavi, promašenog života, ljudskog poraza, neostvarenosti, očuvanja prirode, bede.

Ujka Vanja - Ujka Vanja oličava čoveka koji je 'proživeo četrdeset sedam godina a da ništa nije postigao: kada pogleda u prošlost, vidi samo promašaj i prazninu, život bez vidljivih tragova. On nije zadovoljan ni sobom, ni svojim životom:

Ja sam bio svetla ličnost, koja nikom nije svetlela. (...) Noćima ne spavam od gneva, od besa, što sam tako glupo gubio vreme. 

Razočaran, potražio je iluzije ("Kad nema pravog života, ljudi žive od iluzija") u alkoholu; on je doneo potpuno odsustvo iz života i rada, dani su prolazili u neradu i spavanju; doneo je i strah od budućnosti, odnosno strah od praznog života koji je pred njim:

O, Gospode bože... Meni je četrdeset sedam godina; ako budem živeo, recimo, do šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Šta ću raditi, čime ću ih ispuniti?

Iz takvih razmišljanja dolazi do zaključka da je u ovakvo vreme dobro obesiti se. Ujka Vanja je čovek bez jasnih ideja, nesigurne misli i nesigurne akcije - on nije čovek akcije, ali nije ni čovek meditacije. On je poražen čovek nesposoban da se odupre, da poradi na promeni i traženju izlaza. Jedini put kada se budi iz letargije, jeste odupiranje Serebrjakovu: tada će on izgovoriti reči tipa: "Neću da ćutim!" i "Stani!", tada će on pucati na bivšeg zeta, ali će ga promapšti - kao da se potvrđuje njegovo saznanje da mu je život satkan od promašaja. Često će on govoriti o potrebi rada (trebalo je da bude nosilac ideja o radu kao spasu od bede i čamotinje), ali njegovo "treba što pre početi s radom" deluje nesigurno i nevoljno, zamalo kao prazna fraza. Celo njegovo biće je razgrađeno, labavo, dezorijentisano, ubijeno prazninom, besmislom i čamotinjom. Zato je "čežnja" za radom samo pokušaj samoubeđivanja da će se život malo osmisliti. Jedina osoba koju voli i koja ga bezgranično voli jeste sestričina Sonja. Jedino s njom i uz nju ujka Vanja će osetiti izvesnu toplinu i opuštanje od besa zbog promašenog života.

Svetla tačka u ujka Vanjinom životu je lepa Jelena Andrejevna, žena profesora Serebrjakova. Ona ga je za trenutak izvukla iz čamotinje i osećanja beznađa i osvetlila mu dane svojom lepotom i čežnjom koju je probudila u njemu:

A kako je ona lepa! Kako je lepa! U životu nisam video lepšu ženu!

Meni ništa ne treba, dozvolite samo da vas gledam, da slušam vaš glas...

Dozvolite mi da govorim o svojoj ljubavi, ne terajte me od sebe, pa i to će za mene biti najveća sreća...

Dobro, dobro, radosti moja.

Lepa Jelena je svetlost koja osvetljava Vanjine sumorne i čamotne dane. On se zadovoljava malim stvarima, samo da može da je gleda i da iskazuje svoju ljubav i divljenje. On je fasciniran i zarobljen njenom lepotom baš zato što je njen dolazak u seosku sredinu bio događaj a njena pojava kao dolazak boginje u ukletu zabit. Ali Vanja nema snage (ni volje) da se bori i izbori za njenu ljubav - kada je zatiče u Astrovljevom zagrljaju, uopšte ne reaguje - boli ga to što je video, ali trpi i ćuti, da ne bi izgubio pravo da je gleda i da razgovara s njom. Njemu je i to dovoljno.

Astrov - Astrov je promena i osveženje za monotoniju života seoske porodice: njegova otresitost, kritički stav, zdravo rezonovanje, radinost i kultura obezbeđuju mu mesto porodičnog prijatelja koji je uvek dobrodošao. Za porodicu kao celinu on je osveženje; za Vanju je inteligentan sagovornik i zanimljiv oponent u raspravama; za Sonju je svetlost, radost i nada; za Jelenu je zanimljiva i privlačna ličnost, pametan, razborit i originalan čovek.

I Astrov nije zadovoljan životom, ni onim što ga je živeo ni onim što živi; od budućnosti ništa ne očekuje. O životu i svetu ima loše mišljenje:

Život je samo po sebi dosadan, glup, prljav (...) Oko tebe sami osobenjaci, sve sami čudaci.

Nezadovoljan sam životom kao i vaš ujak Vanja, i oba postajemo mrzovoljna gunđala.

Život je banalan i podao, truje čoveka i čini ga prostakom kakvi su svi ostali pripadnici malograđanske ili seoske sredine. Zato je i njegov život glup, neukusan i prazan. Teško je u takvim uslovima biti i ostati čovek pa zato "sada smatram da je čovekovo normalno stanje - biti čudak".

Astrov ima vrlo loše mišljenje o seljacima, inteligenciji, društvu i čoveku. Sve najgore misli o sredini u kojoj se našao: oseća da ga čak i vazduh guši jer je zatrovan ustajalošću i smradom: "Spontanog, poštenog, slobodnog odnosa prema prirodi i ljudima nema... Nema i nema!" Priroda je njegova velika ljubav - do obožavanja. Besan je na ljude, na seljake naročito, što su, da bi obezbedili osnovnu egzistenciju, uništili sve što je priroda dala i što predstavlja bogatstvo i zdravlje zemlje - šume, polja, životinje. Iako lekar, ima "uzoran voćnjak i rasadnik kakav nećete naći na hiljadu vrsta okolo". To je, ustvari, izraz Čehovljeve ljubavi prema prirodi i prirodnosti, koja ga je i naterala da napusti Moskvu i ode u provinciju kako bi, kao pisac, bio bliže narodu i narodnom životu. Astrov je radan čovek, sagoreva na lekarskom poslu koji je, u seoskim uslovima, vrlo naporan, tako da mu malo vremena ostaje za borbu za zaštitu prirode i obnovu šuma. U tome možemo da prepoznamo i Čehovljevo ostavljanje lekarskog posla da bi se sav posvetio književnosti. Misao o radu, o potrebi rada i stvaranja, jedino kod Astrova i Sonje deluje stvarno, istinito i iskreno.

Astrov ima jedan ozbiljan problem: to su njegova osećanja

Osećanja su mi nekako otupela. Ništa ne želim, ništa mi ne treba, nikoga ne volim.

Ja u daljini nemam plamička. Za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već ne volim nikog.

Otupela su mi sva ossćanja i, mislim, više ne bih mogao zavoleti čoveka. Ja nikoga ne volim i ... više neću zavoleti.

Iskustvo sa životom i svetom, sa ljudima, bilo je vrlo neprijatno: nigde nije mogao da oseti toplinu, moralnu čistotu, lepotu. Takvo iskustvo formiralo je odbojan stav prema ljudskoj zajednici i čoveku pojedincu. Astrov je zatvoren čovek, okrenut samo sebi pošto je izgubio veru u mogućnost neke svetlosti - izlaska iz čamotinje, neljudskosti, moralnog smrada. Da ne bi postao čovek bez duše, potpuno razočaran u ljudsko biće, Astrova spasava jedino preostala ljubav:

Ja nikog ne volim i ... više neću zavoleti. Jedino me još uzbuđuje lepota. Prema njoj nisam ravnodušan.

Lepota je jedina preostala ljubav. Ali je merilo lepote vrlo strogo jer "kod čoveka sve mora biti lepo: i lice, i odelo, i duša i misli". Dakle, lepota se ne svodi samo na fizičku lepotu, nego i na duševnu, a naročito moralnu lepotu. Bez moralne lepote nema ljudske lepote. Zato Jelena Andrejevna, redak primer ženske lepote, nema tu lepotu jer "samo jede, spava, šeta (...) a parazitski život ne može biti čist".

Lepota Jelene Andrejevne uzbuđuje Astrova. On će otkriti to svoje uzbuđenje ("Kako ste divni, zanosni ... Samo jedan poljubac ... Samo da poljubim vašu mirisnu kosu /.../ O, kako ste lepi"), predložiće Jeleni avanturu u šumarskoj kući, ali će istovremeno govoriti o neradu koji su uneli u kuću ona i njen muž. On u Jeleni vidi samo fizičku lepotu, ona ga omamljuje. Svestan je da bi Jelena, kad bi htela, mogla da mu zavrti mozak za jedan dan, "ali to nije ljubav, nije emotivna veza". U njemu se samo ponekad probudi sirovi ljudski nagon, ali nema osećanja ljubavi, čak ni Jelena to osećanje ne može da probudi. Uostalom, sam je priznao: "Meni je već kasno za to... A nemam ni vremena... Kada?" Jelena je uzbudila Vojnickog i Astrova. Ali na različite načine. Vojnicki istinski voli, ali pasivno: da pokloni buket cveća, da je gleda, da razgovara. Astrov je želi, ali je ne voli.

Jelena Andrejevna - Ličnost Jelene Andrejevne ima istaknuto mesto u značenjskoj strukturi drame. Ona je izvanredno lepa žena udata za starca i po prirodi stvari nesrećna. Ali ona neće pokazati da je nesrećna zbog toga: pažljiva je prema mužu i dostojanstveno odbija udvaranje Vojnickog i Astrovljevu ideju o avanturi. Njoj je udvaranje odvratan postupak i demonski čin rušenja. Ali blago pokušava da otrezni Vojnickog, mudro i razumno odbija navaljivanja Astrova. O njenoj moralnoj doslednosti svedoči situacija kada, pred odlazak iz sela strasno zagrli Astrova i odmah ga pusti uz reči : "Ah, neka bude što bude, jednom u životu!" Iako deluje ledeno, u njoj tinja želja za ljubavlju. Dopušta sebi provalu osećanja samo u trenutku kada odlazi i kada je sigurna da dalje od zagrljaja neće otići. Čehov ne stvara situacije u kojima bi došlo do intimnih veza između Jelene Andrejevne s jedne strane, i Vojnickog ili Astrova, s druge strane. Stvaranjem takvih situacija svi ovi junaci bi izgubili na moralnoj vrednosti, priča bi se banalizovala, pritajena emotivna napetost i čežnje izgubili bi na lepoti. Uostalom, takve situacije odudarale bi od opšte atmosfere drame, umetničke zamisli, značenja i smisla.

Jelena Andrejevna je izvanredno lepa žena, ali ona nosi svoju lepotu bez poze, kao nešto što je samo po sebi dato. Živi i postupa razumno, smatra ,da treba svima verovati, inače se ne može živeti", "svet ne propada od razbojnika, ni od požara, nego od mržnje, neprijateljstva, od svih tih sitnih razmirica." Zato je ona za trpeljivost, toleranciju, razumevanje i praštanje. Ne krivi Sonju zbog njene ljutnje na maćehu, ima razumevanja za njenu čistu ljubav prema Astrovu, nastoji da tu nešto pomogne.

Jelena Andrejevna je duboko nesrećna žena, ali tu nesreću i nezadovoljstvo ne iskazuje i ne pokazuje. Jedino će se poveriti Sonji:

Svuda sam bila epizodna ličnost (...) ja sam veoma, veoma nesrećna. Nema meni sreće na ovom svetu. Nema.

Puno je razloga da ona bude nesrećna: ništa nije postigla u muzici koju je studirala; ništa nije ostvarila brakom u koji je ušla da bi osigurala egzistenciju; nije igrala nikakvu ulogu u životu; stalno je u senci svoga muža, ona je epizodna ličnost; nesposobna je za ljubav jer je sputava ponos i moralne norme; nesposobna je da osmisli svoj život - duboko je zapala u čamotinju.

Sonja - Najnesrećnija i najtragičnija ličnost drame je Sonja. Pati zato što je ružna i što svi pričaju da je ružna. Pati i zato što je beznadežno zaljubljena u Astrova. ("Njegov glas treperi, miluje") ali živi sa svojom ljubavlju i nadom. Nije spremna da sazna da je Astrov ne voli jer bi sve bilo svršeno, ona ne bi imala svoju ljubav i nadu. Veruje da je neizvesnost ipak otvorena za neku izvesnost. Ona bar održava nadu, a nada ispunjava i osmišljava život čineći ga podnošljivim. Bez te iluzije o ljubavi, ubili bi je beznađe i čamotinja.

Sonja je čista srca, otvorena prema svakome, trpeljiva i tolerantna. Prihvata maćehinu pažnju, čak se nada da će njen razgovor sa Astrovim doneti plod. Njen emotivni oslonac je Vojnicki, ujka Vanja. S njim se poistovetila u životu, poslu i patnji: "Ja i ujka Vanja smo tako nesrećni." Svesna je nužnosti i neizmenljivosti okolnosti u kojima živi; iako nesrećna, ne pada u očajanje - "trpim i trpeću dok se moj život prirodno ne završi." Zato će i ujka Vanji reći: "Trpi i ti (...) Trpi ujko! Trpi!" Ona nije optimista, ali se miri sa postojećim stanjem svesna da ga ne može promeniti a "treba živeti". Kada odlaze Serebrjakov, Jelena i Astrov, ostaju Sonja i ujka Vanja rešeni da se vrate radu i radom odagnaju čamotinju, usamljenost i teške misli. Poslednje Sonjine reči, međutim, ne daju takvu nadu.

O završetku drame - Završetak drame Ujka Vanja nije dobio valjani tretman i ocenu u literaturi. Neke interpretacije završetka drame i Sonjinih reči "Odmorićemo se" namerno previđaju suštinu i pravi smisao. Poslednje reči "Odmorićemo se" iščašuju se iz konteksta Sonjine replike/monologa i daje im se smisao koji one ne mogu imati.

Sonja: Šta da radimo, treba živeti!

Pauza

Živećemo, ujka Vanja. Proživećemo dugi, dugi niz dana, dugih večeri. Strpljivo ćemo podnositi iskušenja koja nam pošalje sudbina; radićemo za druge, i sad i u starosti, bez odmora i spokoja, a kada nam dođe sudnji čas, umrećemo pokorno i tamo, na onom svetu, kazaćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je život bio gorak i bog će nas požaliti; i mi ćemo ujko, mili ujko, ugledati drugi život... radostan, divan, uzvišen, radovaćemo se i naše sadašlje muke gledaćemo ganuti, sa osmehom - i odmorićemo se. Ja verujem, ujko, verujem vatreno, strasno... (Klekne pred njim i nasloni mu glavu na ruke, umornim glasom.) Odmorićemo se!

Teljegin tiho svira na gitari

Odmorićemo se! Čućemo anđele, videćemo nebo osuto dijamantima, videćemo kako sveukupno zemaljsko zlo, sve naše patnje nestaju u milosrđu što prožima ceo svet ... i biće nam život miran, nežan, sladak kao milovanje. Ja verujem, verujem ... (Briše maramicom suze.) Jadni, jadni ujka Vanja, ti plačeš ... (Kroz suze.) Ti nisi znao za radosti u žiivotu ali pričekaj ujka Vanja, strpi se, odmorićemo se ... Odmorićemo se ... (Grli ga.) Odmorićemo se!

Lupa noćni čuvar.

Teljegin tiho svira; Marija Vasiljevna nešto zapisuje na margini brošure; Marina plete čarapu. Sonja: Odmorićemo se!

Polako se spušta zavesa. 

Četiri puta uzastopce ponovljena rečenica "Odmorićemo se" ne proističe iz činjenice da su otišli Serebrjakov, Jelena i Astrov. Ova rečenica nema uporište ni u Sonjinom i ujka Vanjinom vraćanju radu. Da se ona oslanja na navedene dve činjenice, kraj drame i Sonjina rečenica mogli bi da se shvate kao optimističko gledanje u dane koji dolaze. Ali nije tako. Ako još jednom pažljivo pročitamo početak navedenog mesta iz drame, zapazićemo na šta se oslanja i iz čega proističe rečenica "Odmorićemo se" - "na onom svetu" će "ugledati drugi život... radostan, divan, uzvišen, radovaćemo se i naše sadašnje muke gledaćemo ganuti, sa osmehom - i odmorićemo se". Dakle, odmor ih čeka na onom svetu. Na ovom svetu su samo strpljivo podnošenje i pokorno trpljenje. Zato Sonjine reči "Odmorićemo se" zvuče jezivo i ledeno. Iz njih zrači apsolutni pesimizam, a taj pesimizam ima uporište u kompletnoj dramskoj priči i predočenim sudbinama junaka.

Pojava - Manja kompoziciona jedinica u drami. Koriste se još i termini scena i prizor. Pojava nastaje promenom broja lica na sceni: svaki odlazak nekog junaka sa scene ili dolazak novog označava novu pojavu. Izmenom pojava i aktivnošću junaka u njima pokreće se radnja i omogućava ispoljavanje junaka. U antičkim dramama nije bilo pojava.

Čin - Najobimniji segment dramskog dela. Predstavlja zaokruženu kompozicionu, sadržinsku i smisaonu celinu. Podela na činove uslovljena je različitim činiocima: označava etapu u razvoju dramske radnje; omogućava gledaocima da predahnu i srede utiske; omogućava promenu mesta zbivanja i dekora. Sve dramske vrste nemaju isti broj činova. Radnja tragedije odvija se kroz pet činova i svakom činu odgovara jedna etapa u razvoju dramske radnje: ekspozicija, zaplet, kulminacija, peripetija i rasplet. Komedija i drama u užem smislu imaju manji broj činova. To ne znači da radnja ovih dramskih vrsta nema sve razvojne faze: u jednom činu se ostvaruju nekolike faze dramske radnje. U grčkoj drami su postojali međučinovi od horskih partija, čija je funkcija da gledaocima saopšte šta se desilo u međuvremenu. Bili su sastavni deo drame i nisu služili za odmor i predah. U docnijim dramama, dok se menja scena, vreme popunjavaju horska pesma, muzika, baletske tačke ili pevačke numere ili songovi. To su intermedije, međuigre ili intermeca.

Remarke - Piščeve napomene na početku čina ili pojave i uz repliku. Namenjene su reditelju i glumcima kao objašnjenja o ličnostima, njihovom odevanju, pokretima, načinu govora ili nekim drugim okolnostima na sceni. Obično su vrlo sažete, ali ima drama u kojima su remarke vrlo opširne (kod Miroslava Krleže i Bertolda Brehta, na primer) pa pružaju šire informacije o psihologiji ličnosti ili okolnostima u kojima se odvija dramska radnja. Predstavljaju epski element u dramskom delu. Za remarke se koristi i termin didaskalije.

Impresionistička drama - Drama atmosfere, osećanja i raspoloženja; malog je obima, sporog odvijanja radnje, sa mnogo pauza. Akustički i vizuelni efekti doprinose upečatljivosti atmosfere. Pogodna je za kamerno izvođenje (u malim pozorištima).

Pitanja, zadaci, vežbe

1. Na kraju četvrtog čina Serebrjakov i Jelena odlaze sa imanja. Njihov odlazak propraćen je sledećim replikama:

Astrov: Otišli su.

Marina: Otišli su.

Sonja: Otišli su.

Rečeno je da je ista rečenica izgovorena sa tri različite sadržine, na tri različita načina i sa isto toliko značenja.

- Obrazložite sadržinu, smisao i značenje svake od tri rečenice.

2. Isto se ponavlja kad odlazi Astrov:

Marina: Otišao je.

Sonja: Otišao je...

- Obrazložite sadržinu, smisao i značenje ovih dveju rečenica.

3. Pronađite mesto (situaciju) u drami gde se reč "pauza" učestalo ponavlja.

- Šire objasnite, u obliku kratkog eseja, umetničko i značenjsko funkcionisanje pauza.

__________________________________

Sastav o liku Astrova - Ujka Vanja

Bez retorike, bez razvoja radnje, dramskih zapleta Ujka Vanja je drama raspoloženja.

U zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj nacin svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmene.Oni su slabici osuđeni ne da umru nego na umiranje, ne žive nego vegetiraju. Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabacenom imanju okružena provincijalizmom, primitivizmom i zaostalošci ruskoga sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u prosjecnost u kojoj se krecu. Bježeci od malogra|anštine na kraju se utapaju u njoj. U podmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave invebturu svoga života shvacaju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživjeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragicnija je spoznaja da ce i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitacno dosadno cekajuci smrt kao jedinu mogucu promenu.

Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome što je i Čehov bio lekar. Astrov,filozof u Ujka Vanji, je lekar u zabiti ruskih sela. Umoran od rada i uništen primitivizmom provincijskog života on primećuje da je postao otupljen za svet,nesposoban da želi i voli sa odbojnom misli da će biti zaboravljen vremenom. Kako su Astorova osećanja umrtvljena njegovim praznim i razočaravajućim životom,možemo na neki način da vidimo njegovog dvojnika u pacijentu koga on spominje puno puta a koji je umro dok je bio pod hloroformom. On se gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio sa besmislom svoga života. Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:

- Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.

Astrov je osebnjak, bez porodice. Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao da postoji kao čovek, jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti. - Astrov: Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već nikog ne volim.

Sa propalim zavođenjem Jelene propala je i njegova šansa za nešto poput ljubavi,što bi i jednom i drugom pružilo bekstvo iz njihovih nesreća. Umesto toga, afera se ne razvija i završava se nostalgičnim rastankom Tako ovo dvoje trpe gubitak koji nisu ni sigurni da su pretrpeli, potencionalni gubitak, nešto za čime će da žale u budućnosti. Treba naglasiti da ni ovde ne vidimo zaljubljenog Astora. On je jedva fasciniran Jeleninom lepotom.

U drami Astor je i vizionar. Njegovi planovi za očuvanje šume on sanja o nasleđu za buduće naraštaje, lepoti prirode i čovekovom kapacitetu za stvaranje. Sa druge strane, pitamo se da li su ove vizije samo iluzije pijanca, jer i sam Astor kaže da se samo kad je pijan oseća 'monumentalno' a ne 'ekscentrično'. Astor je čudna figura, ne samo za ljude oko njega nego i za njega samog. To se vidi kroz celu dramu sa njegovim sve većim otuđivanjem od samog sebe.

_______________________________

Anton Pavlovič Čehov ruski pisac novela, pripovedaka i drama. Studirao je medicinu i kao student objavljivao humorističku prozu u kojoj izvrgava ruglu glupost, osionost, laž, duhovnu zaparloženost. Završio je studije medicine ali je oboleo od tuberkuloze. Radio je kao lekar i istovremeno pisao, što je još više pogoršavalo njegovo zdravstveno stanje. Zato se isključivo posvetio književnom radu. Osećao je potrebu da upozna kulturni i književni život u evropskim zemljama pa je proputovao Francusku, Švajcarsku i Italiju. To mu je pomoglo da upozna savremene, moderne tokove u literaturi, umetiosti i filozofiji i da opredeli svoja književna interesovanja i poetičke principe. Grozničavo je stvarao, za sedam godina je objavio pet knjiga pripovedaka i nekoliko drama. U potrazi za lekom doputovao je u Nemačku i tu umro 1904. godine. Čehov je vrlo rano shvatio vrednost svoga talenta, napustio je humorističku prozu i okrenuo se pripovetkama i novelama. Humornu vedrinu je zamenilo sumorno sagledavanje života i čoveka. U kratkoj prozi je ostvario najveće domete postavši jedan od svetskih majstora novele. Sažetost, jednostavnost i odmerenost - to su odlike Čehovljevog pripovedanja.

Stalno se rukovodio devizama: "Kratkoća je sestra talenta" i "Pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko". Najpoznatije Čehovljeve pripovetke i novele su: Čovek u futroli, Paviljon 6, Kameleon, Seljaci, Tuga, Činovnikova smrt, Stepa.

Druga oblast Čehovljevog književnog rada je drama: Ivanov (1887), Galeb (1896), Ujka Vanja (1897), Tri sestre (1900), Višnjik (1903). U njima nema zanimljivih zapleta, burnih događanja i emotivnih eksplozija. Stvarao je psihološku dramu atmosfere, bogatih lirskih preliva, snažne sugestije, mirnih tonova. Njegove drame su značajno uticale na tokove razvitka evropske drame.

Bogatstvo motiva odlikuje Čehovljevo književno delo: gluposti, birokratija, lažne veličine, kameleonstvo, prostitucija, promašenost, duhovna zapuštenost, socijalna beda, nepravda i nejednakost, rad, lepota, ljubav. Rad je intenzivno prisutan kao ideal, smisao života, potreba. Lepota uopšte, lepota prirode, lepota žene; lepota kao sklad tela i duha, lepota duše, dobrota kao lepota, plemenitost. Čehova zanima intelektualna i duhovna zapuštenost, mrtvilo, nerad, dosada, praznina. Oni deluju razorno, obesmišljavaju život, zasenčavaju budućnost. Ima kod Čehova promašenih i poraženih ljudi, koji od života ništa nisu dobili i koji zapadaju u beznađe i apsolutni pesimizam. Prisutan je socijalni momenat: nepravda, beda, zaostalost, stradanje. Prikazuje Čehov i seljake i spahije, činovnike i intelektualce, siromašne i bogate. Sve te junake vidi u jednostavnim situacijama ("životnim situacijama") na koje se svodi radnja pripovetke ili drame. Situacije su obične i svakodnevne, ali pažljivo odabrane i umetnički perfektno predočene. Nema kod Čehova snažnih događaja i snažnih likova. I junaci, i događanje, i atmosfera dati su u smirenim tonovima, diskretnim i lakim potezima, odabranim rečima. Mir i tišina, često i muzika, karakterišu svet Čehovljevih pripovedaka i drama.

Anton Pavlovič Čehov - Činovnikova smrt 

Anton Pavlovič Čehov - Šala 

Anton Pavlovič Čehov - Tri sestre 

Anton Pavlovič Čehov - Tuga 

Anton Pavlovič Čehov - Tuga - Interpretacija

Anton Pavlovič Čehov - Višnjik