Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja lektira

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

 

Bilješke o djelu

Na kazališnom oglasu naslov drame i posebno dodatak „Scene iz života na selu" upućuje nas na neku idiličnu ili realističku priču iz života sela.  Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo kojeg drugog gradića, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je okvir zbivanja, istina, jako utječe na protagoniste, ali pisac samo marginalno prikazuje rusko selo.

 

Čehov nam je satkao lirsko - psihološku dramu koja se temelji na oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj dramatičnosti antijunaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih likova.

 

Porodični odnosi na plakatu daju naslutiti zamršenost koja može dovesti do dramatičnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova kćerka Sonja iz prvoga braka, pa Marija, Sonjina baka, i onda Vojnicki, Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija te liječnik i osebnjak Astrov, ta zabitost karaktera u uskom prostoru različitih interesa može dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj način svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmjene.

 

Naši su slabići samo drhtaji, osuđeni ne umrijeti nego na umiranje, ne živjeti nego vegetirati. Ne mogu pobjeći od sebe ni iz sebe, ne mogu se pomaknuti iz buke gdje su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se ne raspadnu.

 

Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabačenom imanju okružena provincijalizmom, primitivizmom i zaostalošći ruskoga sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u prosječnost u kojoj se kreću. Bježeći od malograđanštine na kraju se utapaju u njoj. U podmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave inventuru svoga života, shvaćaju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživjeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragičnija je spoznaja da će i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitačno dosadno čekajući smrt kao jedinu moguću promjenu.

 

Kada se tih šest nesretnika nađu zajedno svjesni svojih promašenih života i kada pokušaju pronaći krivca za svoje stanje, Čehov nam razotkriva njihove psihloške drhtaje, ugođaj trule atmosfere, a sve to ukomponirano u lirskom ruhu.

 

Pisac ne ocjenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve njihove osobine. Čehov ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva.  Upoznajemo nemire i osjećaje junaka, a vanjska kretanja i zbivanja sporadična su.

 

Skučenost i ograničenost vanjskih zbivanja dramski je opravdana zbivanjem u jednom danu i noću, na verandi i u sobi imanja Serebrjakova. Dramsko književno djelo Ujak Vanja slojevito je, umjetnički virtuozno i spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u kazališnoj izvedbi nečim ne pokvari vrijednost književnog djela.

 

Analiza likova

Vojnicki

Drama nosi naslov Ujak Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki, Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on utukao svoj život za jednu običnu ništicu.

 

Sonja

Sonja je nesretna žena, zaljubljena u liječnika Astrova koji je ne voli.

Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi.  Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobune, primorana da prihvati svoju nesretnu sudbinu. Sonja je neiživljena i nikada neće ni živjeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.

 

Kada spoznaje da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk.  Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno kršćansko otkupljenje i spas. Tko je patio na ovome svijetu, a do tog kraja mora se strpljivo raditi.

Sonjinim dijalogom točno završava drama.

 

A kad nam do|e naš sudnji cas, pokorno cemo umrijeti i tamo, na onom svijetu, reci cemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog ce se sažaliti na nas; onda cemo, ujko, mili ujko, vidjeti drugi život- svijetli, divan, lijep, radovati cemo se i na sve sadašnje naše patnje pogledati cemo ganuto, s osmjehom- i odmoriti cemo se.

 

Astrov

Astrov je liječnik u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi.  Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome što je i Čehov bio liječnik. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga života. Astrov više ne vjeruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji covjek s velikim brkovima i malim sposobnostima...To sam ja.

 

Jelena Andrijevna

Jelena Andrijevna, mlada žena staroga profesora, u žabokrečinu ljudskih duša unijela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito u Vojnickom. Jelena postaje žena fatum. Jelena je nesretna žena koju svoju najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno.

 

Stari profesor

Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega prihvaća kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je na mladost. U biti je umišljena veličina koja u zimi svoga života očekuje od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki bolno secira.

 

Likovi drame su slabici i malenkonicni tragicari. Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje.
Vojnicki koji je na tren reagirao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u bezlicnu sjenu spreman da sa Sonjom propati ostatak života.
Pristati svjesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa cinjenicom da si živ zakopan u zaostalosti riskog sela i da ceš tu lagano umirati, cini likove drame drasticno tragicnim. Oni nemaju moc ni umrijeti brzo. U takvoj atmosferi života cehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje. Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke ili poruke pisca. Prikazano je stanje duša u odre|enom prostoru i vremenu iz kojega nisu mogli pobjeci.

__________________________________

 

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

 

O nastanku dela - Impresionistička drama

Impresionizam jeste samo jedna od struja koja se javlja u okviru moderne. Prvo se javlja u slikarstvu pred kraj XIX veka u Francuskoj, a sam termin "impresija" znači utisak. Kao i u većini prethodnih književnih pravaca, i ovde se kao stil izražavanja koristi drama, u ovom slučaju impresionistička drama.

 

Njene odlike su:

- odsustvo naglašene radnje

- nema zapleta

- naglašeno je unutrašnje stanje likova

- prikazuje se atmosfera sredine i društva

- junaci su najčešće intelektualci

- likovi imaju izoštrena čula i osetljivije doživljavaju atmosferu

- prisutan je motiv hedonizma, koji često zna da dovede do poroka

- javlja se statičnost – nepromenljivost

- promene samo prividne na spoljašnjem planu

- promena se dešava samo na unutrašnjem planu, u dušama i odnosima junaka.

 

Ujka Vanja – priča o nepovratno izgubljenim životima

- Događa se u letnjikovcu Serebjakova. Ovako počinje drama "Ujka Vanja".

Aleksandar Vladimirovič Serebjakov je profesor u penziji. 25 godina su mu sa ovog letnjikovca slali novac da mu slučajno ne bi zafalilo i bili su ponosni na njega. Nisu bili svesni da on zapravo ne živi svoj život, već da živi po tuđim pravilima, trudeći se da se predstavi kao inteligentan i talentovan čovek. Nikada nije imao puno učenika. Sada, kada je penzioner, trudi se da piše, ali zapravo samo zapisuje svetske stavove, jer nikada ništa svoje nije smislio. Sa druge strane, žene su ga volele. Prva žena mu je u miraz donela letnjikovac u kojem se radnja dešava, ali je rano preminula. U tom braku se rodila njihova kćerka Sofija Aleksejevna, ili kako je svi zovu Sonja. Serebjakov se posle ženine smrti po drugi put oženio, ovog puta sa mnogo mlađom ženom, sa Jelenom Andrejevnom. On misli da je teret svojoj mladoj ženi, ali joj prebacuje da i on, iako je star, ima pravo da živi.

 

Sonja je mlada devojka, doduše ne baš lepa, koja se stara o ovom letnjikovcu zajedno sa svojim ujakom Ivanom Petrovičem Vojnickim. Dolazak njegog oca i maćehe usporio je Sonjin životni ritam. Kao da se ulenjila. Na početku, ona nije razgovarala sa svojom maćehom, ali kada su se pomirile, Sonja joj je poverila da je zaljubljena u Mihaila Lavoviča Astrova, lekara koji često voli da popije. Sonja je nesrećna devojka, nesrećno zaljubljena. Ona nema prava da se pobuni i primorana je da shvati svoju nesrećnu sudbinu. Nikada neće biti voljena. Kada shvata da joj je sudbina okrutno zapečaćena, umesto bolnog jauka, ona nalazi utehu u hrišćanskom iskupljenju i spasu. Drama se završava njenim rečima:

- ... a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo, na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi život – svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve naše patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom – i odmorićemo se.

 

Njen ujak, Vojnicki, je čovek koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svog života. 25 godina je radio na imanju, da bi se Serebjakov mogao baviti naučnim radom. Shvata da Serebjakov nikada nije bio veliki stručnjak kojem se trebalo diviti kao božanstvu i da je on potrošio svoj život uzalud. On ovim rečima to kaže:

- Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet. Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti, a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi koje sam voleo ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!

- Ti si upropastio moj život!

- Sad je on u penziji i sada se vidi ceo smisao njegovog života: posle njega neće ostati ni jedna stranica iz njegovih dela, on je potpuno nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!

 

Vojnicki je nije srećan, ne može da se pomiri sa sobom i sa svojim stanjem.

- Prvo, pomirite me sa samim sobom!

 

Iako je izubljen, progovara jednom muški, odlučno. Kada je profesor izneo svoju sramotnu ideju da proda letnjikovac, a time da Sonju i Vojnickog izbaci na ulicu, Vojnicki reaguje po prvi put onako kako treba, uzima pištolj da bi ubio profesora, ali njegov pucanj je bio očajan i sramotan jer je promašio. Međutim, ne može se reći da Vojnicki nikad do tad nije pokazao svoja osećanja. On je zaljubljen u lepu mladu Jelenu, ženu od Serebjakova, ali ona mu ne uzvraća ljubav. Njegova tragedija je ista kao Sonjina. Zna da će još živeti, ali ne zna zašto treba da živi kada mu je budućnost besmislena:

- Meni je četrdeset i sedam godina; ako budem živeo, recimo do šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih trinaest godina? Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti?

 

Vojnicki želi nov život:

- Početi nov život... Reci mi, kako da počnem... od čega da počnem?

 

Astrov odgovor srušio mu je nadu:

- Kakav nov život! Naš položaj, i moj i tvoj je bezizlazan.

 

Astrov je lekar u zabiti ruskih sela. Naporno radi, ali odao se piću, što i sam priznaje kada kaže da najbolje operiše kada je pijan. Osobenjak je, bez porodice. Ne veruje u svoje sposobnosti, pa za sebe kaže:

- Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.

 

Tragedija je Astrova to što je skoro prestao da postoji kao čovek, to što je skoro izgubio osećanja:

- Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već nikog ne volim.

 

Iako bi Sonja bila idealna žena za njega, on nju ne može da voli. U njemu se rađa jedno čudno osećanje. To nije ljubav, ni on sam ne zna šta je. Privlači ga mlada Jelena, verovatno jer ona predstavlja ono što je njemu prohujalo, mladost. Misli da ukoliko ona pobegne sa njim, da će se ponovo osećati mladim. Kada joj kaže da se nađu, ona to ne prihvata i želi što pre da ode iz ovog letnjikovca. Tako se Astrovu ne ispunjava ova želja i on odlazi, sa rečima da će se vratiti kada prođe zima, mada i sam zna da to nije istina i da je jedini način da skrati vreme na ovom svetu da uvek pije, jer tada ne misli na svoj uzaludno potrošeni život.

 

Na kraju dolazimo do, po meni, glavnog pokretača ove drame, Jelene. Ona je mlada žena, koja ima dvadeset sedam godina i nesrećna je. Ima starog muža koji ne može da zadovolji njene potrebe. On je večito mrzovoljan, ali ona je smerna i primerna žena i nikada ga neće prevariti i izdati. Mrzi ga, ali zna da mora živeti sa njim:

- Ćuti! Ti se me ubio!

 

Ona svoju nesreću prima sa manje emocija, moglo bi se čak reći i racionalno:

- I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju mog muža, svi me gledaju sa žaljenjem: nesrećna žena, ona ima starog muža! To je saučešće meni – o, kako ga dobro razumem.

 

Zbog sveopšte situacije u letnjikovcu ona se oseća neprijatno. Ljubav njene pastorke, Astrov, govori joj da mu se sviđa, rođeni brat pokojne žene njenog muža, Vojnicki, je zaljubljen u nju. Vojnicki zna da je ona verna i zato kaže:

- Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka do kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Izneveriti starog muža kog ne možeš podneti – to je nemoralno.

 

Na kraju odlazi sa mužem iz letnjikovca, ostavljajući za sobom osobe koje joj nude jedan drugačiji život.

 

Likovi drame su slabići i melanholični tragičari. Spremni su na tiho propadanje. Iako se Vojnicki na tren pobunio, nije dugo izdržao i vratio se u sivilo spreman da sa Sonjom propati ostatak života. Svesni pristanak na takav učmali i ničemu vredan život od likova drame pravi drastične tragičare. Nemaju moć da prekrate sebi muke i da brzo umru. U takvoj atmosferi, Čehov ponire u duše svojih junaka i prikazuje ih kroz dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava i optužuje. Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke pisca. Prikazano je stanje duša u određenom prostoru i vremenu iz kog nisu mogli pobeći.

__________________________________

 

Sastav o liku Astrova - Ujka Vanja

 

Bez retorike, bez razvoja radnje, dramskih zapleta Ujka Vanja je drama raspoloženja.

U zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj nacin svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmene.Oni su slabici osuđeni ne da umru nego na umiranje, ne žive nego vegetiraju. Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabacenom imanju okružena provincijalizmom, primitivizmom i zaostalošci ruskoga sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u prosjecnost u kojoj se krecu. Bježeci od malogra|anštine na kraju se utapaju u njoj. U podmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave invebturu svoga života shvacaju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživjeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragicnija je spoznaja da ce i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitacno dosadno cekajuci smrt kao jedinu mogucu promenu.

 

Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome što je i Čehov bio lekar. Astrov,filozof u Ujka Vanji, je lekar u zabiti ruskih sela. Umoran od rada i uništen primitivizmom provincijskog života on primećuje da je postao otupljen za svet,nesposoban da želi i voli sa odbojnom misli da će biti zaboravljen vremenom. Kako su Astorova osećanja umrtvljena njegovim praznim i razočaravajućim životom,možemo na neki način da vidimo njegovog dvojnika u pacijentu koga on spominje puno puta a koji je umro dok je bio pod hloroformom. On se gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio sa besmislom svoga života. Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:

- Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.

 

Astrov je osebnjak, bez porodice. Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao da postoji kao čovek, jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti. - Astrov: Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već nikog ne volim.

 

Sa propalim zavođenjem Jelene propala je i njegova šansa za nešto poput ljubavi,što bi i jednom i drugom pružilo bekstvo iz njihovih nesreća. Umesto toga, afera se ne razvija i završava se nostalgičnim rastankom Tako ovo dvoje trpe gubitak koji nisu ni sigurni da su pretrpeli, potencionalni gubitak, nešto za čime će da žale u budućnosti. Treba naglasiti da ni ovde ne vidimo zaljubljenog Astora. On je jedva fasciniran Jeleninom lepotom.

 

U drami Astor je i vizionar. Njegovi planovi za očuvanje šume on sanja o nasleđu za buduće naraštaje, lepoti prirode i čovekovom kapacitetu za stvaranje. Sa druge strane, pitamo se da li su ove vizije samo iluzije pijanca, jer i sam Astor kaže da se samo kad je pijan oseća 'monumentalno' a ne 'ekscentrično'. Astor je čudna figura, ne samo za ljude oko njega nego i za njega samog. To se vidi kroz celu dramu sa njegovim sve većim otuđivanjem od samog sebe.

_______________________________

 

Anton Pavlovič Čehov ruski pisac novela, pripovedaka i drama. Studirao je medicinu i kao student objavljivao humorističku prozu u kojoj izvrgava ruglu glupost, osionost, laž, duhovnu zaparloženost. Završio je studije medicine ali je oboleo od tuberkuloze. Radio je kao lekar i istovremeno pisao, što je još više pogoršavalo njegovo zdravstveno stanje. Zato se isključivo posvetio književnom radu. Osećao je potrebu da upozna kulturni i književni život u evropskim zemljama pa je proputovao Francusku, Švajcarsku i Italiju. To mu je pomoglo da upozna savremene, moderne tokove u literaturi, umetiosti i filozofiji i da opredeli svoja književna interesovanja i poetičke principe. Grozničavo je stvarao, za sedam godina je objavio pet knjiga pripovedaka i nekoliko drama. U potrazi za lekom doputovao je u Nemačku i tu umro 1904. godine. Čehov je vrlo rano shvatio vrednost svoga talenta, napustio je humorističku prozu i okrenuo se pripovetkama i novelama. Humornu vedrinu je zamenilo sumorno sagledavanje života i čoveka. U kratkoj prozi je ostvario najveće domete postavši jedan od svetskih majstora novele. Sažetost, jednostavnost i odmerenost - to su odlike Čehovljevog pripovedanja.

 

Stalno se rukovodio devizama: "Kratkoća je sestra talenta" i "Pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko". Najpoznatije Čehovljeve pripovetke i novele su: Čovek u futroli, Paviljon 6, Kameleon, Seljaci, Tuga, Činovnikova smrt, Stepa.

 

Druga oblast Čehovljevog književnog rada je drama: Ivanov (1887), Galeb (1896), Ujka Vanja (1897), Tri sestre (1900), Višnjik (1903). U njima nema zanimljivih zapleta, burnih događanja i emotivnih eksplozija. Stvarao je psihološku dramu atmosfere, bogatih lirskih preliva, snažne sugestije, mirnih tonova. Njegove drame su značajno uticale na tokove razvitka evropske drame.

 

Bogatstvo motiva odlikuje Čehovljevo književno delo: gluposti, birokratija, lažne veličine, kameleonstvo, prostitucija, promašenost, duhovna zapuštenost, socijalna beda, nepravda i nejednakost, rad, lepota, ljubav. Rad je intenzivno prisutan kao ideal, smisao života, potreba. Lepota uopšte, lepota prirode, lepota žene; lepota kao sklad tela i duha, lepota duše, dobrota kao lepota, plemenitost. Čehova zanima intelektualna i duhovna zapuštenost, mrtvilo, nerad, dosada, praznina. Oni deluju razorno, obesmišljavaju život, zasenčavaju budućnost. Ima kod Čehova promašenih i poraženih ljudi, koji od života ništa nisu dobili i koji zapadaju u beznađe i apsolutni pesimizam. Prisutan je socijalni momenat: nepravda, beda, zaostalost, stradanje. Prikazuje Čehov i seljake i spahije, činovnike i intelektualce, siromašne i bogate. Sve te junake vidi u jednostavnim situacijama ("životnim situacijama") na koje se svodi radnja pripovetke ili drame. Situacije su obične i svakodnevne, ali pažljivo odabrane i umetnički perfektno predočene. Nema kod Čehova snažnih događaja i snažnih likova. I junaci, i događanje, i atmosfera dati su u smirenim tonovima, diskretnim i lakim potezima, odabranim rečima. Mir i tišina, često i muzika, karakterišu svet Čehovljevih pripovedaka i drama.

11 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u