Anton Pavlovič Čehov - Tuga - Interpretacija lektira

Anton Pavlovič Čehov - Tuga - Interpretacija

Anton Pavlovič Čehov - Tuga - Interpretacija

 

Tema ove novele ruskog pisca Antona Pavloviča Čehova (1860 - 1904) kazuje o beskrajnoj očevoj tuzi za izgubljenim sinom. Temi je primerena sama priča, odnosno način na koji je priča oblikovana.
U središtu njene fabule je nesrećni otac, kočijaš Jona Potapov. Čekajući putnike u snežnom večernjem sutonu, Jona deluje kao priviđenje. Svaki novi putnik, kojeg očekuje i na sankama prevozi, prilika je da porazgovara i da razgovorom o mrtvom sinu i njegovoj nesreći olakša svojoj duši.

 

Toga dana o kojem pripoveda Tuga, Jona Potapov tri puta je u prilici da povede razgovor o sinu. Prvi put putnik u saonicama je vojno lice. Za pripovedača je on uniforma koja "sede u saonice". Kočijaš mu uzgred saopštava svoju muku ("Sin mi umro, gospodine... umro ove nedelje".). No, "uniforma" ne pokazuje naročito zanimanje za priču i, "kako izgleda, nije voljna da sluša". Sledeći putnici su tri mlada čoveka, veseli i grubi prema kočijašu. Otud i njegov pokušaj da zapodene priču o svojoj nesreći ("Sin mi je umro... ovaj... umro ove nedelje!") kod putnika ne nailazi na razumevanje, saučešće i odgovor. Noćnici odlaze, nestaju u mraku, a Jona ostaje sam sa svojom tugom. Ni pokućar s torbom s kojim Jona pokušava da zapodene razgovor neće pokazati zanimanje za priču slučajnog sagovornika.

 

Otud Jona potišten okončava svoj mučni dan. Pokušava, još jednom. Ovoga puta da svom poznaniku, kočijašu, ispovedi svojutugu ("A, vi'š, brate, meni sin umro... Da li si čuo? Ove nedelje, u bolnici... Da ti samo pričam!"), ali odziva opet nema. Zato Jona odlazi u konjušnicu, "oseća potrebu da se izgovori", pa nesvesno svoju tugu počinje da ispoveda konju.


Tema ove novele, koja pripoveda o kočijaševoj tuzi za izgubljenim sinom, ostvarena je u nekoliko povezanih motiva. Prvi motiv sadržan je na početku novele u slici usamljenog kočijaša. On je, zajedno sa saonicama i konjem, nekako srastao sa prirodom u snežnom sutonu. Ništa se na toj slici ne dešava - osim snega koji pada nema nikakvog pokreta. Ovaj statički motiv, u čijem je središtu silueta kočijaša, postaje tako okvir za dubinski psihološki portret. Njime Čehov uverljivo slika bezgraničnu usamljenost tužnog čoveka. Sneg koji veje i mrak koji pada postaju tako spoljna slika prirode. Ona sasvim dobro predstavlja i uverljivo ističe pustoš duše, samoću i tugu nesrećnog oca.

 

Nakon ovog prizora dolaze u nizu tri paralelna motiva. U njima se prepliću smrt, ljudsko nerazumevanje tuđe nevolje i usamljenost kočijaša Potapova. U prvom od pomenutih motiva, koje povezuje kočijaševa potreba da nekome iskaže svoju tugu, bolnu usamljenost i iščekivanje, prekida nabusit glas vojnog lica. Nabusito i bezimeno lice narećuje Joni Potapovu da vozi u Viboršku ulicu.


Novela, zbog sažetosti, ne dozvoljava detaljniji opis lika, odnosno njegovu potpuniju karakterizaciju. Karakterizacija je ovde neposredno iskazana načinom na koji se "uniforma" obraća kočijašu. Reč je, svakako, o grubom i neosetljivom čoveku. Njega ne može da dirne niti zanima kočijašev pokušaj da zapodene priču o tragičnoj sudbini nedavno preminulog sina. Mučnu situaciju i veliku udaljenost dvojice ljudi koji sede jedan pored drugoga prekida dolazak na odredište. "Uniforma" bez saosećanja i razumevanja za kočijaševu patnju nestaje u mraku i gradskoj vrevi. Jona Potapov ostaje sam sa sobom i svojom tugom.

 

Sledeći motiv ponavlja prethodni prizor. Samo su izmenjeni likovi putnika. Umesto "uniforme", u saonicama su tri vesela i obesna mladića. Ni njih neće ganuti kratka, naizgled škrta i uzgredna kočijaševa izjava o umrlom sinu. Jona Potapov ponovo ostaje sam i nesrećan - zbog smrti, ali i zato što ga ne razumeju niti ima pri- liku da nekome izrekne svoju tugu. Potišten i nesrećan, okončava svoj radni dan. Ipak, pokušava još jednom. I opet taj pokušaj da kaže nekome svoju pečal ostaje bez odziva.


No, ako ne može sa ljudima, ako mu oni nisu sagovornici kojima se može poveriti velika nesreća, onda je Jona Potapov upućen na izmučenog i promrzlog konja. Tom stvoru, sa kojim druguje i provodi svoje samotničke i tužne dane, poverava muku, otvara dušu i ispoveda svoju tugu. Ta ispovest je solilokvij nesrećnog i usamljenog čoveka. Jona, tako, iskazuje svoju samoću i svoj jad, a Čehov, čiji se junak obraća konju, oneobičava priču. Jaz koji postoji meću ljudima, nerazumevanje i sebičnost, još više su pojačani tom završnom slikom koja ima produženo dejstvo u čitaočevoj svesti. Ako nije uspeo da svoju tugu ispovedi onima na koje je upućen, Jona Potapov nalazi u životinji sadruga kojem kazuje gorku reč o svom životu.

 

Novela Tuga građena je na dosta oskudnom pripovednom materijalu. No, ta pripovedna građa pokazuje se dovoljnom da umetnički sugestivno i uverljivo progovori o ljudskoj sudbini. Otud u ovoj noveli nije samo reč o Joni Potapovu. To je i priča o čoveku uopšte, priča o smrti, usamljeništvu i narazumevanju. Tuga" je opšta priča o ljudskoj nesreći. No, ona je i opomena koja uči i pokazuje kakav čovek ne bi trebalo da bude.


Prikazujući čoveka, nesrećnog i tužnog, Čehov zapravo pokazuje kolika je moć ljudske reči. Upravo, Jona Potapov mora nekome da kaže svoju tugu. Čini to jer duboko oseća da je reč lekovita i blagorodna. Otud i izgleda prirodno što Potapov, kad nema kome drugom, iskazuje konju svoju ljudsku bol. Zato pisac oneobičava temu, završavajući novelu neobičnim, pa i čudnim, dobro osmišljenim monologom.

 

Tom scenom okončava se Tuga. No, to nije kraj niti rasplet u uobičajenom značenju. Jer, ovde nema ni uobičajene fabule ni razvijene priče. Otud su neki motivi samo naznačeni, ali ne i dorađeni (siromaštvo, faze sinovljeve bolesti, smrt, sahrana; sudbina ćerke Anisje koja je ostala u selu, život velegradske sirotinje i sl.). Sve je svedeno na atmosferu, na sliku duše, na unutarnji portret samotnog i tužnog kočijaša. Stoga je Tuga prozna minijatura ili mala pripovedna forma. Ona sadrži moćan i slojevit prikriveni smisao koji se lako prepoznaje i otkriva. To unutarnje značenje priče postaje uverljivo svedočanstvo o čoveku i smrti, o životu i samovanju, o tuzi i isceliteljskoj moći ljudske reči.


Neobično je to što se ljudska reč ovde očekuje kao nasušna potreba ojađenog i usamljenog čoveka. Reč saosećanja je i horizont čitaočevog očekivanja. Tuga je neobična upravo po tome što te reči u ovoj priči nema. Njeno odsustvo ili iznevereno očekivanje ovde upravo ukazuje na značaj reči. To je jedan od paradoksa priče. Drugi paradoks je sadržan u njenoj završnici. Vezan je za gradaciju koja u nizu pokazuje kako putnici koje vozi Jona Potapov ne nalaze nimalo razumevanja niti imaju potrebe da čuju njegovu priču. Baš zato, i u tome je paradoks priče. Taj gradativni niz okončava se Joninom potrebom "s bilo kim da razgovara". Stoga se unutarnjim monologom ili samoiskazom punim tuge Jona obraća svojoj kobili kako bi ispovedio ličnu nesreću.

 

Kako Čehov, odnosno pripovedač kazuje priču Tuga? Kazuje je upotrebom trećeg lica, dakle pripovedanjem koje ima oblik autorske naracije. Međutim, pažljiviji uvid u tok i ton priče pokazuju da Čehov koristi oblik proživljenog govora. To znači da je pripovedanje uistinu povereno tređem licu. Ono, u nekim delovima svoga iskaza, samo prividno uspostavlja objektivnost priče. Pisac proživljenim govorom približava unutarnji svet (tuga) samotnog junaka, odnosno pripovedača. Taj oblik pripovedanja i formalno se prepoznaje u izrazima kao što su "čuje Jona...", "želi nešto da kaže...", "doseđa se on...", "misli Jona...", "oseća potrebu da izgovori..." itd. Proživljeni govor pripovedač kombinuje sa vrlo izražajnim dijalozima i unutarnjim monologom na kraju priče.


Veoma značajnu pažnju Čehov posvećuje oblikovanju likova. Oni su portretisani u svega nekoliko poteza. No, ipak su na dobar i uverljiv način približeni čitaocu. Tome služi i samo imenovanje likova. Ono nije personalno (lično), nego je izvedeno po nekim opštijim osobinama prikazanih likova. Stoga su putnici koje kočijaš vozi - bezimeni. Jednostavno - oni su "noćnici" ili, još preciznije, "uniforma", "grbavko" i "dugonja". Odredba čoveka koji je predstavljen kao "uniforma", dakle kao stvar, i njegova nespremnost da čuje sagovornika, vrlo ubedljivo svedoče o dubini raskola među ljudima. Svako od njih u zimskoj noći misli svoju misao i ne oseća potrebu da čuje saputnika. Time se još više produbljuje jaz meću njima. To dodatno pojačava osećanje tuge, usamljenosti čoveka u gradu i pustoš usamljenikove duše. Sve to navodi nesrećnog kočijaša Jonu Potapova da se, ako već ne može ljudima, ispovedi konju i time sebi olakša.

 

Objašnjenje književnih termina


- oneobičavanje, očuđenje - postupak kojim se neki događaj prikazuje s neobične strane, iz neobične tačke gledišta


- solilokvij (solilolquium) razgovor sa samim sobom; iskazivanje skrivenih misli i osećanja književnog junaka

__________________________________

 

Anton Pavlovič Čehov ruski pisac novela, pripovedaka i drama. Studirao je medicinu i kao student objavljivao humorističku prozu u kojoj izvrgava ruglu glupost, osionost, laž, duhovnu zaparloženost. Završio je studije medicine ali je oboleo od tuberkuloze. Radio je kao lekar i istovremeno pisao, što je još više pogoršavalo njegovo zdravstveno stanje. Zato se isključivo posvetio književnom radu. Osećao je potrebu da upozna kulturni i književni život u evropskim zemljama pa je proputovao Francusku, Švajcarsku i Italiju. To mu je pomoglo da upozna savremene, moderne tokove u literaturi, umetiosti i filozofiji i da opredeli svoja književna interesovanja i poetičke principe. Grozničavo je stvarao, za sedam godina je objavio pet knjiga pripovedaka i nekoliko drama. U potrazi za lekom doputovao je u Nemačku i tu umro 1904. godine. Čehov je vrlo rano shvatio vrednost svoga talenta, napustio je humorističku prozu i okrenuo se pripovetkama i novelama. Humornu vedrinu je zamenilo sumorno sagledavanje života i čoveka. U kratkoj prozi je ostvario najveće domete postavši jedan od svetskih majstora novele. Sažetost, jednostavnost i odmerenost - to su odlike Čehovljevog pripovedanja.

 

Stalno se rukovodio devizama: "Kratkoća je sestra talenta" i "Pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko". Najpoznatije Čehovljeve pripovetke i novele su: Čovek u futroli, Paviljon 6, Kameleon, Seljaci, Tuga, Činovnikova smrt, Stepa.

 

Druga oblast Čehovljevog književnog rada je drama: Ivanov (1887), Galeb (1896), Ujka Vanja (1897), Tri sestre (1900), Višnjik (1903). U njima nema zanimljivih zapleta, burnih događanja i emotivnih eksplozija. Stvarao je psihološku dramu atmosfere, bogatih lirskih preliva, snažne sugestije, mirnih tonova. Njegove drame su značajno uticale na tokove razvitka evropske drame.

 

Bogatstvo motiva odlikuje Čehovljevo književno delo: gluposti, birokratija, lažne veličine, kameleonstvo, prostitucija, promašenost, duhovna zapuštenost, socijalna beda, nepravda i nejednakost, rad, lepota, ljubav. Rad je intenzivno prisutan kao ideal, smisao života, potreba. Lepota uopšte, lepota prirode, lepota žene; lepota kao sklad tela i duha, lepota duše, dobrota kao lepota, plemenitost. Čehova zanima intelektualna i duhovna zapuštenost, mrtvilo, nerad, dosada, praznina. Oni deluju razorno, obesmišljavaju život, zasenčavaju budućnost. Ima kod Čehova promašenih i poraženih ljudi, koji od života ništa nisu dobili i koji zapadaju u beznađe i apsolutni pesimizam. Prisutan je socijalni momenat: nepravda, beda, zaostalost, stradanje. Prikazuje Čehov i seljake i spahije, činovnike i intelektualce, siromašne i bogate. Sve te junake vidi u jednostavnim situacijama ("životnim situacijama") na koje se svodi radnja pripovetke ili drame. Situacije su obične i svakodnevne, ali pažljivo odabrane i umetnički perfektno predočene. Nema kod Čehova snažnih događaja i snažnih likova. I junaci, i događanje, i atmosfera dati su u smirenim tonovima, diskretnim i lakim potezima, odabranim rečima. Mir i tišina, često i muzika, karakterišu svet Čehovljevih pripovedaka i drama.

 

Anton Pavlovič Čehov - Činovnikova smrt 

Anton Pavlovič Čehov - Šala 

Anton Pavlovič Čehov - Tri sestre 

Anton Pavlovič Čehov - Tuga 

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

Anton Pavlovič Čehov - Višnjik

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Anton Pavlovič Čehov - Tuga - Interpretacija

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u