Anton Pavlovič Čehov - Tuga

Tuga nije pripovetka sa razvijenom i zanimljivom pričom (fabulom). U njoj se skoro ništa ne događa: vožnja u sumrak i ono nekoliko susreta ne unose dinamiku zbivanja. Čehov i inače, u pripovetkama i novelama, ne obrađuje krupne događaje i dinamične ličnosti - "čovek i životna situacija, to je stalna Čehovljeva tema". (M. Babović) Ova novela ne predočava široku sliku svega onoga što se ranije dogodilo: ona hvata samo jednu životnu situaciju - Jodinu kratku vožnju u zimskom sutonu i nekoliko susreta. Ali je ta situacija u potpunosti usredsređena na predočavanje unutrašnjeg stanja Jone Potapova, na predočavanje bola i tuge, osećanja usamljenosti i utučenosti zbog gluvosti sveta u kome se živi. Dramatičnost je zgusnuta i napeta do prskanja, ali to nije dramatika zbivanja i događaja nego dramatika duševnog stanja. To je dramatika koja se ne vidi, ali se oseća ili naslućuje. Tema novele nije događaj nego osećanje duboke tuge. Ovo nije priča o Joninom kočijaškom poslu i nekom doživljaju u njemu, nego je priča o duboko zapretanoj tugi o kojoj niko ne želi da čuje.

Elementi sižea

1. Jona i konjče miruju zgrčeni u hladnom sutonu. - Naracija

2. Dolazak "vojnog lica" i vožnja. - Dijalog

3. Tri mlada čoveka. - Dijalog

4. "Opet ostaje sam." - Opis psihološkog stanja

5. Susret sa pokućarom. - Dijalog

6. "Nakon pola časa..." - Opis ambijenta

7. Kočijaš. - Dijalog

8. "Jona posmatra utisak S svojih reči..." - Naracija + opis psihološkog stanja.

9. Jona u konjušnici. - Opis psihološkog stanja

10 Razgovor sa kobilicom. - Monolog Elementi sižea

Oblici kazivanja

U noveli Tuga primenjeno je nekoliko oblika kazivanja: naracija u trećem licu, dijalog, monolog i indirektni unutrašnji monolog ili opis psihološkog stanja.

Naracija u trećem licu - dominantan je oblik kazivanja u dva segmenta (1. i 8.), ona je čista naracija u funkciji opisivanja situacije i ambijenta, ali se najčešće pretapa u indirektni unutrašnji monolog ili opis psihološkog stanja (4, 6, 8, 9). Mirna je i spora, potpuno je u skladu sa temom novele i preovladavajućim motivima: tuga, smrt, samoća, otuđenost, ravnodušnost:

Večernji suton. Krupan i vlažan sneg lagano se vije oko tek upaljene svetiljke, i kao tanak i mek sloj pokriva krovove kuća, leđa konja, ljudska pleća, kape. Vlažan sneg opet pokriva belinom i njega i konja. Opet ostaje sam i opet za njega nastaju tišina i mir.

Dijalog - je potisnut naracijom i indirektnim unutrašnjim monologom: svet novele sagledava se sa tačke gledišta pripovedača i sa tačke gledišta junaka. Dijalog nije razvijen, niti je ravnomerno raspoređen po sižejnim jedinicama - situacijama. U šest situacija nema dijaloga, u dve situacije ima ukupno pet replika, a samo dve situacije (2. i 3.) imaju jedanaest odnosno sedamnaest replika. Ovako mali broj dijaloga i dijaloških replika ukazuje na zatvorenost ljudi u sebe, odvojenost od sveta, bekstvo u svoje misli. Da je to tako kazuje struktura i emotivna tenzija replika: one su kratke, ostaju bez odgovora (sižejni momenat je izostao), emotivna tenzija je beznačajna. Jedino je u trećoj situaciji ("Tri mlada čoveka") dijalog življi i emotivno naglašeniji. Jonino učešće u dijalozima nije značajno (svega deset od trideset i tri replike), njegove replike su mirne i neutralne, on kao da slučajno učestvuje u dijalozima koji su daleko od njegovih preokupacija (treća situacija) ili su replike takve da se njegov odgovor i ne očekuje (druga situacija). U tim situacijama Jona kao da je stranac, ali njegova osećanja ne reaguju istom merom na grube reči "vojnog lica" ili mladića - u njemu nema ni srdžbe, ni zle misli, ili verbalnog otpora. Samleven tugom, on i ne pridaje važnost tim grubostima: sve je to beznačajno i nevažno posle onoga što ga je smrvilo. Jonino trpljenje je veličanstveno: u najvećoj nesreći ne zaplače, u lavini uvreda on se osmehne ("Hi-hi! - smeši se Jona. - Vesela gospoda! ), pod udarcem obesnog mladića prašta (" bog im dao zdravlje"). Njegova želja za ljudskom reči ne da mu da se okrene od sveta - uvek stremi ljudima, ma kakvi bili, samo da ne bude sam.

Rekli su - Milosav Babović

Anton Pavlovič Čehov je shvatio da nijedai tip romana ne može izraziti brojnost, raznorodnost i mutantnost životnih situacija. Da se podudari sa totalitetom životnog kruga, romanu smeta struktura, zasnovana na jedinstvenom sižeu u kome sve mora biti međuzavisno i motivisano. Čehov je osetio da je kratka priča izuzetno pogodna da se njome obuhvati i pokrije sav životni krug situacija. Za razliku od poglavlja romana, pripovetke su međusobno nezavisne, ali se mogu grupisati oko motivskih težišta u celini i, kao kamenčić u mozaiku, preobraziti u više jedinstvo - viziju sveta. Čovek i životna situacija, to je Čehovljeva trajna preokupacija, sveobuhvatna paradigma motiva o kojima stalno pripoveda.

Indirektni unutrašnji monolog - nastaje tako što naracija u trećem licu sa opisa spoljašnjeg sveta pređe na opis psihološkog stanja junaka, odnosno na predočavanje onoga što je zaokupilo misli junaka priče:

Skoro će biti sedam dana kako mu je sin umro, a on još ni s kim nije mogao da porazgovara. Jer treba porazgovarati pametno, polagano, od srca. Treba ispričati kako se sin razboleo, kako se mučio, šta je pred smrt rekao, šta je govorio, kako je umro... Treba opisati sahranu i dolazak u bolnicu po odelo pokojnikovo. U selu ostala kćerčica Anisja... I o njoj treba porazgovarati. Zar bi se malo šta imalo kazati i porazgovarati. Slušalac bi morao samo hukati, uzdisati i plakati s njime zajedno... A još je bolje s ženama razgovarati. One su, istina, neuke i glupe, ali kukaju od prve reči.

U indidirektnom unutrašnjem monologu pisac (odnosno kazivač priče, narator), koji se raspoznaje po obliku trećeg lica, kazuje o čemu Jona razmišlja, šta ga muči. U navedenom segmentu kazivač priče se "čuje" samo u prvoj i pretposlednjoj rečenici: kako mu je, on, nije mogao, s njime. Ostale rečenice nemaju nikakvih jezičkih znakova koji bi upućivali na treće lice. Naprotiv, one se primaju kao direktno Jonino kazivanje u prvom licu. To će se najbolje primetiti ako dve rečenice "prevedemo" na kazivanje u prvom licu, odnosno na direktni unutrašnji monolog:

Skoro će biti sedam dana

kako MU je sin muro, a

ON još ni s kim NIJE

mogao da razgovarA.

Jer treba porazgovarati

plemenito, polagano, od

srca.

Skoro će biti sedam dana kako MI je sin umro, a

JA još ni s kim NISAM

mogao da porazgovarAM.

Jer treba porazgovarati

plemenito, polagano, od

srca.

Unutrašnji monolog (direktni ili indirektni) dominira u noveli kao proznoj vrsti jer u njoj nije težište na radnji i spoljašnjem aktivitetu (delovanju) likova kao u pripoveci, nego je težište na duševnom stanju junaka, na osećanjima i raspoloženjima. U ovoj noveli Jona je tih, smiren, nepokretljiv, nepoverljiv, ali su u njemu teška tuga i bol, sumorno osećanje zapostavljenosti i usamljenosti.

Pravog proznog monologa nema u ovoj noveli. Šta bi bio "pravi prozni monolog"? Monolog u prozi sadrži junakova razmišljanja o sebi, neizgovoreni razgovor sa sobom i za sebe, iskazan u prvom licu. To je direktni unutrašnji monolog koji smo dobili u gornjem primeru "prevođenjem" indirektnog unutrašnjeg monologa u direktni (sa trećeg na prvo lice). U noveli postoji jedan zanimljiv primer izgovorenog (dramskog) monologa - to je Jonin "razgovor" sa kobilicom u štali. Za Jonu je to razgovor, reči upućuje kobilici, jer nema kome i ona ga, čini mu se, sluša. U stvari, to je njegov monolog, govor bez odziva, ispovest.

Ljudski svet

U noveli Tuga opisan je osobeni ljudski svet. Kao u narodnim bajkama, junaci nemaju svoja imena nego se oslovljavaju po nekom spoljašnjem obeležju ili zanimanju: vojno lice, uniforma, dugonja, grbavko, pokućar, kočijaš. Ovakav postupak može da se objasni na više načina.

1. Oni su deo ogromne mase u pokretu iz koje se čuju galama, grdnje i psovke.

2. Oni su ono što pokazuju postupcima, ponašanjem i govorenjem, pa je ime sasvim nebitno jer zapravo ništa i ne kazuje.

3. Predočeni su onako kako ih vidi i doživljava starac Jona. U sumraku i bezličnoj masi koja ga okružuje grdnjama i vikom, Jona pojedince, svoje mušterije ili slučajne prolaznike doživljava kao bezimene lutke u pokretu. Njemu uopšte nije važno kako se zovu (to mu, osorljivi i grubi, ne bi ni rekli), njemu je važno da li žele i mogu da ga saslušaju i čuju za njegovu tugu. Zato narator, kada govori o pojedincu ili opisuje neku situaciju, uvek govori sa tačke gledišta kočijaša Jone: "Sve su to nevaljalci! - kaže uniforma zajedljivo". Ovo "uniforma" je viđeno očima kočijaša Jone. Tako biva i u ostalim slučajevima - svoje mušterije i druge pojedince Jona vidi kao dugonju, grbavka, pokućara. Vidi ih samo po nekom, samo jednom, spoljašnjem obeležju. Karakterizacija aktera priče je izvršena samo u određenim, ključnim ili dominantnim crtama karaktera. Jedino je, sasvim prirodno, Jona Potapov potpunije predočen, jer je ovo priča o njegovom bolu i njegovoj tugi.

Svet i okruženje (atmosfera) potpuno su identični. Atmosfera je sumorna na fizičkom i psihološkom planu. Sumrak, vlažan sneg koji neprekidno pada, škiljava svetlost, graja i vreva, nervozni i grubi ljudi - obeležavaju gradski život u zimskoj večeri. Na psihološkom planu još je veći sumor: otuđenost i usamljenost došli su do vrhunca - Jona upućuje u prazno vapaj za razumevanjem i ljudskom reči. Masa koja se kreće ulicama srdita je, gruba, sirova i surova, nezainteresovana. Otuđenost je zahvatila sve ljude gradske sredine. Niko nikoga ne primećuje, niko nikoga ne sluša i ne čuje, tuđa nevolja se nikoga ne tiče. Taj svet je dalek, hladan, grub - čak neprijateljski raspoložen. Njegova ravnodušnost se pretvara u bezdušnost:

Njegove oči uznemireno i mučenički lutaju po gomili na obe ulične strane, neće li se između hiljadu ljudi naći bar jedan jedini koji bi hteo da čuje za njegov bol. Ali gomile idu i prolaze, ne zapažaju ni njega ni njegovu tugu... Tugu, golemu, beskrajnu...

Pitanje iskazano na početku priče (moto: "Kome da izrečem pečal svoju?") sadrži srž Čehovljeve novele, temu njenu: traganje za osobom kojoj se može poveriti svoja tuga, odnosno traganje za ljudskom dušom koja je otvorena za tuđu muku i bol. U noveli je predočen sukob čovekove urođene potrebe da pripada zajednici i izvitoperene zajednice koja je dehumanizovana.

Iz mase toga sveta u koji je upao nesrećni Jona Potapov izdvajaju se "vojno lice", "tri mlada čoveka", "pokućajr s torbom" i "mlad čovek, kočijaš". Dok "vojno lice" i "tri mlada čoveka ' imaju po jednu dinamičnu situaciju, dinamičnu u tom smislu što se nešto događa (susret, zahtev za vožnju, vožnja, dijalog, rastanak), preostala dva aktera ne dinamizuju radnju i ne utiču na razvijanje priče. Oni su samo još dve ilustracije nezainteresovanosti i ravnodušnosti sveta u koji je upao Jona Potapov. "Pokućar s torbom" je slučajni prolaznik, Jona bi da s njim razgovara, ali se susret (i prisustvo ovoga junaka u priči) svodi na dve replike - pitanje i odgovor. "Kočijaš" je takođe uveden kao još jedan dopunski motiv koji će upotpuniti sliku nezainteresovanosti sveta za Joninu nevolju i tugu. Sav "aktivitet" ovoga lika svodi se na tri replike bez sižejne funkcije: jedino za šta je zainteresovan jeste voda da bi utolio žeđ i čim se to dogodilo, on je upao u san. Pošto kočijaš nije reagovao na Jonine reči o sinovljevoj smrti, "Jona posmatra utisak svojih reči, ali ne vidi ništa".

"Vojno lice" je prva Jonina mušterija u hladnom i neprijatnom sutonu, prva jedinka koja se izdvaja iz mase i stupa u kontakt s njim. Ali taj "kontakt" je i prvo razočaravajuće iskustvo u teškom danu obeleženom usamljenošću. Jona o njemu ne zna ništa osim da je vojno lice, a jedino spoljašnje obeležje je uniforma. Zato ovde nema imena, akter priče je predočen metonimijski. To sagledavanje se pokazalo smislenim jer se putnik i ponašao kao "uniforma": ćutljiv; škrt na rečima; rečenica mu je kratka, zapovedna, iskidana; jedna ista rečenica se ponavlja više puta; nervozan je, nestrpljiv, u žurbi; u govoru je ironičan i zajedljiv. Iz držanja, ponašanja i govora otkriva se niz neprijatnih i odbojnih osobina: nadmenost, grubost, osorljivost, arogancija. Sve to rezultira u bezobzirno vređanje starog kočijaša ("matori pas", "đavo").

"Tri mladića" dolaze posle "uniforme" ali se Jonin doživljaj ljudskog sveta ne menja na bolje već potvrđuje loše iskustvo. Mladići imaju svoj svet bezbrojnih doživljaja, raspusnog života, bezbrižnosti, lakomislenosti, pijančenja. Oni su bahati i grubi prema starcu, neprestano pričaju, vređaju Jonu, bezdušno ga ponižavaju. Mali, grbavi i neugledni mladić je najagresivniji i najbezdušniji u ponižavanju. Njegovo ponašanje se pretvara u iživljavanje nad nemoćnim starcem:

Ako li te zviznem po šiji!

Stara kolero!

Šiju ću ti zavrnuti!

Posle odlaska mladića oko Jone je još veća i nesnošljivija tišina i usamljenost. Galama mladića, iako gruba i neprijatna, kao da je udaljavala Jonu od njegove mučne stvarnosti. Sada, kada nema galame, opet je u svome svetu tišine, samoće i - tuge. Sada tuga postaje bolnija i beznadežnija.

Jona

U prvoj situacijn i prvoj slici večernjeg sutona predočena su tri detalja: sneg (atmosfera), kočijaš Jona Potapov (akter, junak novele) i njegovo konjče (dopunski motiv). Padanje snega je lagano ali uporno; Jona deluje kao priviđenje, savijen je i nepokretan, pokriven snegom; konjče je nepokretno. Opšti mir i nekretanje. Predočavanje atmosfere i junaka je jednostavno i jezgrovito, bez dodatnih slika ili objašnjenja. Međutim, konjčetu je posvećen komentar u vidu opisa njegovog rezonovanja o novoj, gradskoj, sredini u koju su ga doveli i koja mu deluje čudovišno i sablasno. Nekretanje će biti istaknuto još jednom: "Otkad se već Jona i njegov konjičak ne miču s mesta". U predočavanju Jone Potapova težište je na skrušenosti i izgubljenosti u metežu.

Presavi se toliko koliko se može saviti živo telo, sedi na svome sedištu i ne miče se.

Zgrčenost konja i čoveka uslovljena je spoljašnjim činiocima (hladnoća) ali još više duševnim stanjem izazvanim nemaštinom, osećanjem usamljenosti i odbačenosti. Zgrčenost je znak uvučenosti u sebe, u svoju tugu i beznadežnost. Uvučenost je bekstvo od ružne, opore i grube stvarnosti, ali istovremeno to je i čin odbrane od ravnodušnosti okoline. Čovek i konjičak,. ovako nepokretni i zgrčeni, izražavaju svu bedu i tugu, koji su obuzeli ova dva bića.

Jona je tih, ćutljiv, spor, skrušen. Jedino što progovara podstaknut unutrašnjim stanjem jeste nikad do kraja izrečena priča o umrlom sinu: tri puta započinje svoju ispovest koja bi mu olakšala tugu, ali je stalno prekidan hladnim i nezainteresovanim tonom mušterija i slučajnih namernika. Jona je obuzet tugom i bolom, pritisnut usamljenošću, skrhan nerazumevanjem. Cela priča novele svodi se na Jonine pokušaje da uspostavi kontakt sa ljudima, da im se izjada i na taj način olakša svojoj duši. On je željan (moglo bi se reći: žedan) razgovora, ali niko nije voljan da ga sasluša do kraja. Posao kočijaša nije motivisan potrebom za zaradom, nego potrebom da bude sa ljudima, da prozbori, kaže svoju muku:

Malo je dva groša, ali njemu nije stalo do cene...Rublja, petak, sad mu je to svejedno, samo da ima mušteriju.

Spreman je da izdrži grdnju, vređanje i ponižavanje samo da "vidi ljude", da bude sa njima, da zaboravi na svoj bol. Kad tri mladića odlaze on "opet ostaje sam i opet za njega nastaju tišina i mir". Tada ga obuzimaju misli na sina, na nerazumevanje, usamljenost i sudbinu. I tada se grči, skuplja, savija.

Jona je blagorodan: iako ga vređaju i neće da slušaju njegovu ispovest, on će reći za mladiće: "Vesela gospoda, bog im dao zdravlja!" Ove reči mogu se shvatiti dvojako: kao konstatacija (zdravi su, nisu kao moj sin) i kao blagoslov. Njegova nezlobivost, smirenost, skromnost i jednostavnost prosto ne mogu da se shvate u kontekstu okolnosti. Kada dolazi u konačište i zatekne uspavane ljude, Jona se češka po glavi i žali što se rano vratio kući - sada mora da sedi sam sa svojim mislima:

Na sina, ovako sam, ne može da misli. Može samo da razgovara, s kim bilo da razgovara, ali da samo o njemu misli, da ga se seća, da njegovu sliku zamišlja, to mu je neizdržljivo, i teško, i gorko...

U njemu gori žeđ za razgovorom, za ispovešću, olakšanjem, oslobađanjem od negativiih emocija - tuge i bola. Žeđ nije ugašena jer nije bilo prilike. Zato odlazi u štalu, svojoj kobilici, da s njom porazgovara:

Bogami jeste, kobilice, sestrice... Nema više Kuzme Jonića... Eh, mogao je dugo poživeti... smrt ga ugrabila... Recimo, sada, da ti imaš jedno ždrebence, i ti si mu rođena mati. I odjednom, recimo, tvoje ždrebence smrt ugrabi... Je li da je to žalosno? Kobilica gricka seno, sluša i diše na ruke svoga gose. Jona se zaboravlja i priča joj...

Ovaj razgovor Jone sa kobilicom, koji je, u stvari, monolog bez kraja, samo na prvi pogled može izgledati komičan (razgovor čoveka i konja). On nije nimalo komičan, naprotiv, vrlo je sumoran i tragičan. Poenta nije u Joninoj ispovesti kobilici, nego u njegovoj neutoljenoj potrebi za razgovorom kada već vidi "da mu je uzalud ljudima govoriti o njoj" (svojoj tugi - S.V.) i gluvoći ljudi za njegov bol. Jonine reči upućene kobilici ("kobilice, sestrice") deluju jezivo jer razgolićuju tešku usamljenost i otuđenost.

_________________________________

Anton Pavlovič Čehov - Tuga

Kome da izrečem pečal svoju?
Večernji suton. Krupan i vlažan sneg lagano se vije oko tek upaljene svetiljke, i kao tanak i mek sloj pokriva krovove kuća, leđa konja, ljudska pleća, kape. Kočijaš Jona Potapov sav se beli kao priviđenje. Presavio se toliko koliko se god može saviti živo telo, sedi na svome sedištu i ne miče se. Da na nj napada i čitava humka snega, on, kako se čini, ne bi ni tada pomislio da ga strese. I njegovo konjče belo je i nepokretno. Svojom nepokretnošću, uglastim oblicima, nogama pravim i uštapljenim, on čak i izbliza liči na vašarski kolač od groša. Po svoj prilici, i ono je utonulo u svoje misli. Kako su ga odvojili od pluga, od poznatih slika iz polja, surih, običnih, na koje je navikao, i doveli ga ovamo u ovu dolinu plača, punu čudovišnih plamenova, neumorne huke i buke, i ustumaranih ljudi, mora da se zamisli...

Otkad se već Jona i njegov konjičak ne miču s mesta. Još jutros izišli su iz svog staništa, a odmora još nikako nema pa nema. Već se i večernja magla spušta na grad. Blede svetiljke smenjuju se živom bojom i ulična gužva i vreva sve su jače.
- Kočijašu, u Viboršku ulicu! - začu Jona poziv. - Kočijašu!
Jona se trže i kroz trepavice ulepljene snegom ugleda čoveka u vojnoj uniformi, u šinjelu i sa kapuljačom.
- U Viboršku! — ponovi vojno lice. - Ti kao da spavaš? U Viboršku!
U znak pristanka, Jona zateže uzde, zbog čega se osuše čitave snežne naslage sa konjskih leđa i sapi. Uniforma sede u saonice. Kočijaš coknu usnama, isteže vrat kao labud, popridiže se i mahnu bičem više iz navike nego iz potrebe. I konj isteže svoju šiju, savi uštapljene noge i neodlučno se krenu sa svog mesta.
- Kud si zabasao, đavole jedan?! - već na prvom koraku čuje Jona srdite uzvike iz tamne gomile koja se kretala unapred i nazad.
- Kud te vrag tera? Drži dess-no!
- Pa ti ne umeš ni da voziš! Drži desno! - ljuti se uniforma.

Sa jednih karuca grdi ga kočijaš, gleda ljutito i s rukava stresa sneg; bio se ukrstio s njegovim sankama i ramenom udarno o konjsku njušku.
- Sve su to nevaljalci! - kaže uniforma zajedljivo. - Samo traže priliku da se sudare i da nalete na konje. Dogovorili se, nitkovi.
Jona se osvrće na putnika i miče usnama. Želi nešto da kaže, ali iz grla se ne čuje ništa drugo nego promuklo šištanje.
- Šta? - pita uniforma.
Jona razvlači usta u osmeh, napreže grlo i šišti:
- Sin mi umro, gospodine... umro ove nedelje.
- Hm!... A od čega je umro?
Jona se celim telom okreće svome putniku i započinje:
- A ko će ga znati? Mora da je od vrućice... Tri dana poležao u bolnici, pa umro... Božija volja...
- Skreći, đavole! - odjeknu u sumraku. - Jesu li ti oči ispale, psu matori? Otvaraj oči!
- Teraj, teraj... - veli putnik. - Ovako ni do sutra nećemo stići. Ošinide!

Kočijaš opet izvija vrat, pridiže se sa sedišta i s nekom teškom gipkošću uzmahuje bičem. Posle se nekoliko puta osvrće na putnika, ali ovaj zatvorio oči i, kako izgleda, nije voljan da sluša. Dovede ga u Viboršku ulicu, pa onda okrete i stade pred krčmu, povi se na sedištu i opet posta nepomičan... Vlažan sneg opet prekriva belinom i njega i konja. Prolaze trenuci... Tri mlada čoveka, dvojica visoki i tanki, treći mali i grbav, idu trotoarom, gacaju u kaljačama i prepiru se.
- Kočijašu, Policijski most! - viče grbavko promuklim glasom.
- Trojica!... Dva groša!
Jona zateže uzde i cokće. Malo je dva groša, ali njemu nije stalo do cene... Rublja, petak, sad mu je to svejedno, samo da ima mušteriju.
Mladići, gurajući se i psujući ružno, prilaze sankama, penju se i sva trojica odjednom sedaju na sedište. Otpočinje raspravljanje: koja će dvojica sedeti, a ko će stajati? Posle duge prepirke, prkosa i prebacivanja, odluče da stoji grbavko; on je najmanji.
- Sad poteraj! - kreštao je grbavko smestivši se iza Jone i duvajući mu za vrat. - Udri! A što imagl kapu, bratac! U svem Petrogradu ne bi se mogla naći gora!
- Hi-hi... hi-hi... - smeje se Jona. - Kakva je, takva je.
- De de, ti, kakva-takva, poteraj! Misliš li ti jednako tako voziti? A? Ako li te zviznem po šiji?...
- Glava mi trešti - priča jedan dugonja. - Juče smo kod Dukmasovih ja i Vaska popili četiri boce konjaka...
- Ne razumem, našto lagati! - ljuti se drugi dugonja. - Laže kao skot.
- Ubio me bog ako lažem...
- To je tako istina kao žablji kašalj.
- Hi-hi! - smeška se Jona. - Vessela gospoda!
- Fuj, nek te đavo nosi! - uskipe grbavko. - Hoćeš li poterati, stara kolero, ili nećeš? Zar se ovako vozi? Švićnide tim bičem! Dede, do đavola! Dede! Pobolje udri!

Jona oseća kako se iza njega vrti grbavkovo telo i kako mu glas treperi. Sluša grdnju kojom ga obasipaju, vidi ljude, i zato malo-pomalo, poče mu se skidati s duše osećanje usamljenosti. Grbavko grdi dokle ga ne zagrcne čudovišna, prostačka psovka. Dugonje povedu razgovor o nekoj Nadežda Petrovnoj. Jona se osvrće. Sačekava kratku pauzu, osvrće se još jednom i mrmlja:
- Sin mi je umro... ovaj... umro ove nedelje!
- Svi ćemo umreti - uzdiše grbavko brišući usta posle kašlja.
- Nego poteraj, poteraj! Gospodo, ja, prosto, ne mogu da se vozim ovako! Kad će nas on dovesti?
- A ti ga malko podstakni... udri ga po šiji!
- Čuješ li ti, stara kolero? Šiju ću ti zavrnuti! Ako se čovek pred ovim ljudima cifra, mora peške ići. Čuješ li ti, halo jedna? Ili ne haješ za naše reči?

I Jona više čuje nego što oseća udarac po vratu.
- Hi-hi... - smejao se on. - Vesela gospoda, bog im dao zdravlja.
- Kočijašu, jesi li oženjen? - pita dugonja.
- Ja? Hi-hi... veesela gospoda! Moja je žena zemlja crna... Hi-ho-ho!... Grob... Sin mi je umro, a ja sam ostao živ... Čudnovata stvar, smrt pogrešila vrata... Umesto da dođe k meni, ona otišla sinu mome,.. i Jona se okreće na sedištu da priča kako mu je sin umro, ali grbonja lako uzdahnu i promrmlja da su, hvala bogu, jedva jednom stigli. Jona prima dva groša i dugo gleda za noćnicima koji nestaju u mračnim vratima. Opet ostaje sam i opet za njega nastaju tišina i mir...
Tuga, stišana za kratko vreme, javlja se ponovo i s još većom snagom rastrzava mu grudi. Njegove oči uznemireno i mučenički lutaju po gomili na obe ulične strane: neće li se između hiljade ljudi naći bar jedan jedini koji bi hteo da čuje za njegov bol. Ali gomile idu i prolaze, ne zapažaju ni njega ni njegovu tugu... Tugu, golemu, beskrajnu... Da mu grudi prsnu, pa da je izliju, ceo svet bi poplavila, pa opet se ne bi mogla videti ni dogledati. Umela je tako da se smesti u ništavnu ljusku da se ni na belom danu ne bi mogla sagledati.
Jonine oči opaziše pokućara s torbom, pa će s njime da porazgovara.
- Dragi prijatelju, koliko je sati? - pita on.
- Deset... A što ti stojiš ovde? Hajde dalje!
Jona odvozi malo dalje svoje saonice, poginje se na sedištu i predaje se svojoj tuzi... Sad već vidi da mu je uzalud ljudima govoriti o njoj... Ali ne prolazi ni pet minuta, a on se ispravlja, uzmahuje glavom kao da oštar bol oseća, i zateže uzde... Nema više moći.

- U štalu! U štalu! - doseća se on. A i mali konj, kao da razume šta misli njegov gosa, polazi kasom. Nakon pola časa Jona sedi kraj velike i zaprljane peći. Na zidanoj peći, na patosu, po klupama, hrču ljudi. U vazduhu zagušljivo i zaparno. Jona posmatra spavače, češka se i žali što se rano vratio kući.
„Nisam ni za ovas išao. Zato mi je ovako teško". misli Jona. „Kad
čovek zna svoju dužnost... i sam je sit, i konj mu sit... pa je za svagda miran i spokojan..."
Mlad čovek, kočijaš, ustaje iz jednog kutka, sanjivo krklja i pruža ruku za sud s vodom.
- Pije ti se voda? A? - zapitkuje Jona. - Žedan si?
- Pa žedan, dabogme.
- E... pa prijatno... A, vi'š, brate, meni sin umro... Da li si čuo?
Ove nedelje, u bolnici.... Da ti samo pričam!
Jona posmatra utisak svojih reči, ali ne vidi ništa. Mladi se pokriva preko glave i već tone u san. Stari uzdiše i češka se. Kao što je mladi bio žedan vode, tako on oseća potrebu da se izgovori. Skoro će biti sedam dana kako mu je sin umro, a on još ni s kim nije mogao da porazgovara. Jer treba porazgovarati pametno, polagano, od srca. Treba ispričati kako se sin razboleo, kako se mučio, šta je pred smrt rekao, šta je govorio, kako je umro... Treba opisati sahranu i odlazak u bolnicu po odelo pokojnikovo. U selu ostala kćerčica Anisja... I o njoj treba porazgovarati. Zar bi se malo šta imalo kazati i porazgovarati? Slušalac bi morao samo hukati, uzdisati i plakati s njime zajedno... A još je bolje sa ženama razgovarati. One su, istina, neuke i glupe, ali kukaju od prve reči.

„Treba konja obići", misli Jona. „Ima se kad spavati... Nemaj brige, naspavaćeš se..."
Jona se oblači i ide u konjušnicu. Misli na zob, na seno, na ovo nevreme... Na sina, ovako sam, ne može da misli. Može samo da razgovara, s kim bilo da razgovara, ali da samo o njemu misli, da ga se seća, da njegovu sliku zamišlja, to mu je neizdržljivo, i teško, i gorko...
- Grickaš li? - pita on svoga konja videći njegove sjajne oči. - E pa, grickaj. Kad nismo išli po zob, onda je i seno dobro... Da... A star sam već i da vozim... Sin bi vozio, a ne ja... On je bio pravi kočijaš... Samo da je živ...
Jona poćuta malo, pa nastavi:
- Bogami jest, kobilice, sestrice.. Nema više Kuzme Jonića... Eh, mogao je dugo poživeti.. Smrt ga u grabila... Recimo, sada, da ti imaš jedno ždrebence, i ti si mu rođena mati. I odjednom, recimo, tvoje ždrebence smrt ugrabi... Je li da je to žalost?

Kobilica gricka seno, sluša i diše na ruke svoga gose. Jona se zaboravlja i priča joj...

__________________________________

Anton Pavlovič Čehov ruski pisac novela, pripovedaka i drama. Studirao je medicinu i kao student objavljivao humorističku prozu u kojoj izvrgava ruglu glupost, osionost, laž, duhovnu zaparloženost. Završio je studije medicine ali je oboleo od tuberkuloze. Radio je kao lekar i istovremeno pisao, što je još više pogoršavalo njegovo zdravstveno stanje. Zato se isključivo posvetio književnom radu. Osećao je potrebu da upozna kulturni i književni život u evropskim zemljama pa je proputovao Francusku, Švajcarsku i Italiju. To mu je pomoglo da upozna savremene, moderne tokove u literaturi, umetiosti i filozofiji i da opredeli svoja književna interesovanja i poetičke principe. Grozničavo je stvarao, za sedam godina je objavio pet knjiga pripovedaka i nekoliko drama. U potrazi za lekom doputovao je u Nemačku i tu umro 1904. godine. Čehov je vrlo rano shvatio vrednost svoga talenta, napustio je humorističku prozu i okrenuo se pripovetkama i novelama. Humornu vedrinu je zamenilo sumorno sagledavanje života i čoveka. U kratkoj prozi je ostvario najveće domete postavši jedan od svetskih majstora novele. Sažetost, jednostavnost i odmerenost - to su odlike Čehovljevog pripovedanja.

Stalno se rukovodio devizama: "Kratkoća je sestra talenta" i "Pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko". Najpoznatije Čehovljeve pripovetke i novele su: Čovek u futroli, Paviljon 6, Kameleon, Seljaci, Tuga, Činovnikova smrt, Stepa.

Druga oblast Čehovljevog književnog rada je drama: Ivanov (1887), Galeb (1896), Ujka Vanja (1897), Tri sestre (1900), Višnjik (1903). U njima nema zanimljivih zapleta, burnih događanja i emotivnih eksplozija. Stvarao je psihološku dramu atmosfere, bogatih lirskih preliva, snažne sugestije, mirnih tonova. Njegove drame su značajno uticale na tokove razvitka evropske drame.

Bogatstvo motiva odlikuje Čehovljevo književno delo: gluposti, birokratija, lažne veličine, kameleonstvo, prostitucija, promašenost, duhovna zapuštenost, socijalna beda, nepravda i nejednakost, rad, lepota, ljubav. Rad je intenzivno prisutan kao ideal, smisao života, potreba. Lepota uopšte, lepota prirode, lepota žene; lepota kao sklad tela i duha, lepota duše, dobrota kao lepota, plemenitost. Čehova zanima intelektualna i duhovna zapuštenost, mrtvilo, nerad, dosada, praznina. Oni deluju razorno, obesmišljavaju život, zasenčavaju budućnost. Ima kod Čehova promašenih i poraženih ljudi, koji od života ništa nisu dobili i koji zapadaju u beznađe i apsolutni pesimizam. Prisutan je socijalni momenat: nepravda, beda, zaostalost, stradanje. Prikazuje Čehov i seljake i spahije, činovnike i intelektualce, siromašne i bogate. Sve te junake vidi u jednostavnim situacijama ("životnim situacijama") na koje se svodi radnja pripovetke ili drame. Situacije su obične i svakodnevne, ali pažljivo odabrane i umetnički perfektno predočene. Nema kod Čehova snažnih događaja i snažnih likova. I junaci, i događanje, i atmosfera dati su u smirenim tonovima, diskretnim i lakim potezima, odabranim rečima. Mir i tišina, često i muzika, karakterišu svet Čehovljevih pripovedaka i drama.

Anton Pavlovič Čehov - Činovnikova smrt 

Anton Pavlovič Čehov - Šala 

Anton Pavlovič Čehov - Tri sestre

Anton Pavlovič Čehov - Tuga - Interpretacija

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

Anton Pavlovič Čehov - Višnjik