Anton Pavlovič Čehov - Činovnikova smrt

U kratkoj priči, Činovnikova smrt Anton Pavlović Čehov otvoreno kritikuje hijerarhijski red ruskog društva njegovog doba, u kojem "niži" radnici i službenici često trpe poniženja da bi dodvoravanjem ugodili "nadređenima". Ova priča je sažeta, prožeta elementima satire, koji se razvijaju oko jednog običnog događaja koji postepeno postaje apsurdan i ubija glavnog junaka, čiji lik se svodi na puku karikaturu.

Činovnikova smrt - pravi primer piščevog umetničkog dara za stvaranje kratke i zgusnute slike. Ovo delo je jedno od najranijih Čehovljevih ostvarenja. Objavio ju je 1883. godine u časopisu "Iverje", kada je imao svega 23 godine i to pod pseudonimom Anton Čehonte.

Postavlja se pitanje da li ovo delo pripada pripovetkama ili novelama. Razlike su neznatne, ali za svaki slučaj podseti se značenja pojma novela. NOVELA predstavlja književnu vrstu u kojoj se pisac opredeljuje za isticanje nekih odlika koje se vezuju za dramu kao književni rod. Ovih odlika je više, ali je dovoljno da znaš dve:

1. sukob suprotnosti koji se razvija i raspliće kroz etape svojstvene drami
2. dijalog – jedno od osnovnih sredstava karakterizacije likova

Prezime glavnog junaka potiče od ruske reči červb. Pretpostavljam da ti je jasno da ova reč znači – crv. Objasni zašto se Čehov odlučuje za ovo prezime? Razmisli o prenesenom značenju ovog prezimena, a onda se seti i sinonima koji se mogu vezati za osobe sa takvim karakternim osobinama.

Na početku dela saznajemo da se sve dogodilo "jedne divne večeri u pozorištu Arkadija". Protumači atmosferu u kojoj počinje radnja ovog dela.

Červajkov menja raspoloženja i svoje ponašanje. U njima je jasno istaknuta gradacija. Razmisli o duševnom stanju Červjakova i uzrocima osećanja krivice i potrebi za stalnim izvinjavanjima i na taj način detaljnije istakni upotrebljenu gradaciju.

U jednom momentu Čehov ističe misao: "Život je tako pun iznenađenja!" Protumači značenje ove misli.

Objasni značenje fraze – NAPRAVITI KISELO LICE.

Već znaš podelu epskih i dramskih dela na kompozicione celine. Pronađi ih i naslovi svaku od njih.
Podseti se načina izražavanja i pronađi ih u delu. Pored ostalih, primetan je i uticaj unutrašnjeg monologa na sadržaj dela. Podseti se odlika ovog oblika kazivanja.

Uoči šaljive delove teksta i razmisli o njihovoj funkciji u delu.

Izdvoj glavne likove ovog dela, a onda pronađi i podvuci njihove glavne karakteristike kako bismo o njima razgovarali na času.

Književni rod – epika, epska poezija

Književna vrsta – pripovetka, novela

Tema - dela je banalna smrt sitnog činovnika Červjakova prouzrokovana preteranom poniznošću pred generalom.

Ideja - dela se ogleda u piščevom tihom podsmevanju, ali i žaljenju svih sitnih činovnika u ondašnjoj Rusiji, mada je prisutna i piščeva pobuna protiv takvog ponašanja i takvog tipa ljudi.

PORUKE dela su brojne, ali bi neke od njih mogle biti:

- Čovek koji ne ceni sebe i ne zna za ljudsko dostojanstvo, jadno je i žalosno stvorenje i kao takvo ne treba ni da postoji.
- Najvažnije je od svega da se ljudi međusobno ne smeju ponižavati.
- Iz najobičnijih i beznačajnih događaja svakodnevnog života očas posla se mogu izroditi dramatičnost i tragedija.
- Svaki čovek mora biti poštovan bez obzira na društvenu funkciju koju ima.
- Svako vreme nosi svoje breme.
- Čovek je tvrđi od kamena, a slabiji od jajeta.
- Poniznost i licemerje se nalaze u vrhu najgorih osobina.
- Sam je čovek čuvar svog ugleda i dostojanstva.
- U strahu su velike oči.

Manje poznate i nepoznate reči i izrazi

CIVILNI GENERAL – zvanje visokog službenika u Rusiji u ministarstvima i drugim nadleštvima
PREVASHODSTVO – ruski; visost, preuzvišenost, ekselencija; red u ponašanju i ophođenju među činovnicima višeg i nižeg ranga
MUNDIR – francuski; gornji deo uniforme činovnika u carskoj Rusiji
PIZMA – grčki; mržnja, zloba, pakost
RAPORTIRATI – francuski, raport; podnositi izveštaj pretpostavljenom starešini
FANFARON – špansko-francuski; hvalisavac, razmetljivac, junak na rečima
DIVAN – turski; kauč, sofa, otoman

_________________

Anton Pavlovič Čehov - Činovnikova smrt

Jedne divne večeri, gledajući predstavu u pozorištu, kulturni i lepo vaspitani činovnik Ivan Červjakov je kihnuo i svojom pljuvačkom poprskao visokog činovnika sa rangom generala koji je sedeo u redu ispred njega. Taj sasvim bezlazen i ni po čemu strašan događaj izazvao je ogromno nespokojstvo u Ivanovoj duši, a neuspeli pokušaji da ispravi svoju grešku i izvine se generalu na kraju su ga odveli u smrt.

Dok je kroz dvogled posmatrao pozorišnu scenu Ivan je bio na vrhuncu sreće. Uživao je u onome što vidi i nije ni slutio da se može desiti nešto što će mu tu sreću i zadovoljstvo prekinuti. Kihnuo je sasvim iznenada i nije bio mnogo zabrinut zbog toga, jer je kijanje nešto sasvim normalno, nešto što se svima i na svakom mestu može desiti. Ipak, pogledao je pažljivo oko sebe. Bio je kulturan, pažljiv i nije želeo da njegovo kijanje uznemiri bilo koga. Videvši da je poprskao činovnika koji je na položaju većem od njegovog, zbunio se i osetio je potrebu da se istog trenutka izvini zbog svoje velike i nenamerne greške. Njegov pokušaj da se izvini je propao, jer u tom trenutku i njegovo kijanje i njegovo izvinjenje su za generala bili potpuno beznačajni. Uplašen i uznemiren Ivan nije više mogao da gleda predstavu. Osećao je ogroman strah i nespokojstvo u svojoj duši i samo je razmišljao o tome kako da se ponovo izvini generalu i objasni mu da to nije u radio namerno. U svom paničnom strahu i želji da se opravda srljao je iz greške u grešku. Izvinjavao se iznova i iznova, dosađivao je generalu i na kraju, umesto oproštaja i mira u svojoj duši, izazvao je generalov bes i osetio je još veći nemir i strah koji su ga na kraju i ubili.

Činovnik Ivan je bio obični mali čovek koji je živeo u stalnom strahu da ne pogreši i slučajno ne uvredi ljude na položaju većem od njegovog. Osećao se beznačajnim i neshvaćenim, a njegov ogroman strah i osećaj krivice mu nisu dali da stvari oko sebe vidi onakve kakve jesu. Zbog takvog načina života i takvog razmišljanja, njegova smrt je bila neminovna.

Književna vrsta - Novela

Književni rod - Epika

Tema - Tragična sudbina malog bednog čoveka

Činovnikova smrt je novela u kojoj saznajemo kako je jedan običan događaj iz pozorišta u potpunosti promenio život njenom glavnom junaku. Da bi što bolje istakao psihološko stanje lika autor je koristio unutrašnji monolog.

Unutrašnji monolog je neizrečeno razmišljanje lika, odnosno ne izgovoreni tok misli, impresija ili opažanja glavnog junaka.

Činovnik Červjakov je bio bojažljiv i veoma nesiguran čovek koji je zbog jednog sasvim slučajnog i ni po čemu strašnog incidenta osetio ogroman strah i nespokojstvo u svojoj duši koji su se nakon neuspelih pokušaja da svoju grešku ispravi pretvorili u strepnju i užasnutost i odveli ga u smrt. Kao i svaki drugi kulturni i lepo vaspitani čovek Červjekov mnogo je vodio računa o svom ponašanju i svojim postupcima. Bilo mu je bitno šta drugi misle o njemu i živeo je u stalnom strahu da nešto ne pogreši i slučajno ne uvredi ljude oko sebe, pogotovo one koji su bili na položaju većem od njegovog. Mnogo se plašio autoriteta, a u sebi nije imao nimalo hrabrosti da taj strah savlada i ponaša se kao normalno biće. Bio je velika kukavica, ulizica i ponizan čovek koji ne zna šta je to ljudsko dostojanstvo.

Osećao se sitnim i bezvrednim, nije poštovao sebe, niti svoje vrednosti, pa ga ni drugi nisu poštovali. Kada je kihnuo i svojom pljuvačkom poprskao generala, u svom paničnom strahu i želji da se opravda srljao je iz greške u grešku. Izvinjavao se generalu nekoliko puta, dosađivao mu, a na kraju umesto da dobije oproštaj i mir u svojoj duši izazvao je generalov bes i osetio ogroman strah i užas koji nije mogao da preživi.

Činovnik Červjakov je bio mali čovek koji je živeo bednim životom, bez slobode i ljudskog dostojanstva. Bio je slabić, osećao se beznačajnim i neshvaćenim, a njegov ogroman strah i nesigurnost u sebe, ponizno i nedostojanstveno ponašanje činili su ga jadnim i žalosnim bićem. Njegova smrt je posledica njegovog slabog karaktera.

________________

Anton Pavlovič Čehov - Činovnikova smrt

Jedne divne večeri isto tako divni ekonom, Ivan Dimitrič Červjakov, sedeo je u drugom redu fotelja i gledao pomoću dogleda "Korneviljska zvona". Gledao je i osećao se na vrhuncu sreće. Kad odjednom... U pripovetkama se često sreće ovo "nad odjednom". Pisci imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Odjednom mu se lice namršti, oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi... skinuo je dogled s očiju, nagnuo se i... a-phi!!! Kao što vidite, kinuo je.

Kijanje nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i šefovi policije, a ponekad čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da nije koga slučajno uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti. Video je kako starčić, koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika Brižalova koji je imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja.

"Uprskao sam ga pljuvačkom!" pomisli Červjakov. "Nije moj starešina, ali je ipak neprijatno. Treba se izviniti."

Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo:

- Izvinite, vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom... Sasvim slučajno sam...
- Molim, molim...
- Tako vam boga, oprostite. Verujte... nisam hteo.
- Ta sedite, molim vas! Pustite me da slušam! Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče da gleda scenu. Gledao je, ali više nije osećao blaženstvo. Počelo ga je mučiti nespokojstvo. Za vreme pauze prišao je Brižalovu, povrteo se oko njega, i nad je savladao strah, promrmljao:

- Ja sam vas poprskao, vaše prevashodstvo Izvinite... jer sam... sasvim nehotice...
- Manite, molim vas... Ja sam već i zaboravio, a vi sve istu pesmu! - reče general, a donja mu usna zadrhta od ljutine.

"Zaboravio, a oči mu pune zlobe," pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. "Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...

Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala da celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.
- Pa ipak, otidi i izvini se - reče. - Pomisliće... ne umeš da se ponašaš u društvu!
- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se, a on nekako čudno... nijedne reči ljudske da kaže. Doduše, nije ni bilo vremena za razgovor.

Sutradan Červjakov obuče novu uniformu, podšiša se u pođe Brižalovu da mu objasni... Kad je ušao u Generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda mnogo molilaca, a među njima i samog generala, koji je već počeo da prima molbe. Pošto je saslušao nekoliko molilaca, general pogleda na Červjakova.
- Sinoć u "Arkadiji", ako se sećate, vaše prevashodstvo - poče da raportira ekonom - kinuo sam i... nehotice vas poprskao... Izvin...
- Koješta... šta vam pada na pamet! Šta vi želite? - obrati se general sledećem moliocu.

"Neće ni da čuje!" pomisli Červjakov i preblede. "Znači, ljuti se... Ne, ovo se ne sme tako ostaviti... Objasniću mu..."

Kad je general završio razgovor i s poslednjim moliocem i pošao u svoj kabinet, Červjakov koraknu za njim i promrmlja:

- Vaše prevashodstvo! Usuđujem se da uznemirim vaše prevashodstvo, ali to činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja!... Nisam namerno, i sami izvolite znati! General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom.
- Pa vi se prosto podsmevate, poštovani gospodine - reče i nestade iza vrata.

"Kakvo podsmevanje?" pomisli Červjakov. „Nema tu nikakvog podsmevanja! General, pa ne može da shvati! Kad je tako, neću više ni da se izvinjavam ovom fanfaronu! Neka ide do đavola! Napisaću mu pismo, ali dolaziti neću! Bogami neću!"

Tako je mislio Červjakov idući kući. Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Morao je sutradan opet otići da objasni stvar.
- Ja sam dolazio juče i uznemirio vaše prevashodstvo - promrmlja kad ga general malo začuđeno pogleda - ne zato da nekog ismevam, kao što ste vi izvoleli reći. Ja sam se izvinjavao zato što sam kinuo i poprskao vas... a nije mi bilo ni nakraj pameti da nekog ismevam... Otkud ja smem da ismevam? Kad bismo se mi podsmevali, onda, znači, nikakvog poštovanja prema ličnostima... ne bi bilo...

- Napolje!! - dreknu general iznenada sav pomodreo i uzdrhtao od besa.
- Šta? - zapita šapatom Červjakov, sav premro od užasa.
- Napolje!! - ponovi general i zalupa nogama. Červjakovu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i ode posrćući... Kad je mahinalno došao kući legao je, ne skidajući uniformu, na divan i... umro.

___________________________________

Anton Pavlovič Čehov (Taganrog, 29. januara 1860. - Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904. godine) je bio ruski novelist, pripovedač i dramski pisac. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim prelazi na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvara u rezignaciju i očaj.

Istu tematiku obrađuje i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, navećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Rođen je kao treće od šestero djece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovlevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posjećuje kazalište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. 1876. godine Čehovljev otac bankrotira i seli s obitelji u Moskvu, dok Pavlovič ostaje u Taganrogu. U to vrijeme Čehov piše svoju prvu dramu Bez oca, koja nije pronađena do danas. 1879. godine Anton P. Čehov završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gdje upisuje medicinu na Moskovskom sveučilištu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo izabire i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburgajska gazeta, Nova vremja, Oskolki i Ruskaja mysl. Između 1880. i 1887. piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovjek bez... itd.

1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdana tek 1923., skoro dvadeset godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski liječnik, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao liječničku titulu.

Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u prosincu prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnoj cesti. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnoj cesti, tekst nije prošao cenzuru i ocijenjen je nepodobnim za izvedbu, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnje obljetnice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Petersburg, gdje upoznaje izdavača Alekseya Suvorina i slikara Isaca Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vrijeme. U travnju 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do otoka Sahalina gdje kao liječnik istražuje život u kažnjeničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim oceanom, a na putovanju se zadržao do listopada iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. odlazi obići zapadnu Europu, a iste godine izlaze mu novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu u Serpuhovskom okrugu, gdje seli s obitelji.

Epidemija kolere izbija u razdoblju 1892 - 1893. a Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno liječi najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje jedanaest priča uključujući Moju ženu, Skakavca te jednočinku Jubilej.

1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće vjenčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Otok Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volođa i mali Volođa. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Obajvljuje djela Student, Učitelj književnosti, Crni redovnik i Na ladanju.

Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudužestveni teatar, što će ubrzo imati veliki utjecaj na Čehovljev daljnji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napadaja plućne tuberkuloze. U rujnu putuje u Francusku na liječenje, te su mu objavljene drame Ujak Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće, te Divljak. U svibnju 1898. Antun Pavlovič Čehov vraća se iz inozemstva i živi neko vrijeme na Jalti, gdje preživljava drugi napadaj tuberkuloze.

Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75 000 rubalja, što bi u današnoj vrijednosti bilo oko 80 000 dolara, te počinje uređivati svoja sabrana djela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama s psićem. To ljeto prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti.

25. svibnja 1901. Čehov se oženio glumicom Olgom Knipper, koja je igrala Mašu u Tri sestre, a evo što je jednom prilikom zapisao o braku:

Privlačan je samo brak iz iz ljubavi; oženiti se djevojkom samo zato što je ona simpatična isto je što i kupiti na tržnici nepotrebnu stvar samo zato što je lijepa. U bračnom životu najvažnija spona je ljubav, spolna privlačnost, jedno tijelo, a sve drugo nesigurno je i dosadno ma kako smo pametno proračunali. Dakle, nije riječ o simpatičnoj djevojci, nego o voljenoj.

1902. godine Čehov objavljuje Biskupa i izlaze mu sabrana djela u jedanaest tomova.

Umjetnik 1903. objavljuje svoju posljednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih djela u šesnaest tomova. U lipnju cenzori zabranjuju izvedbu Čehovljevih drama u niskobudžetnim kazalištima za radničku klasu, a u rujnu završava Višnjik i započinje odlaziti na probe u MHAT.

Nakon toga zdravlje Antuna Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom lipnja Čehov putuje s Olgom Knipper na liječenje u Njemačku gdje 15. srpnja umire u Badenweileru. Pokopan je 22. srpnja na groblju Novo-deviči u Moskvi.

Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psiholiškog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizlazi iz psiholoških stanja, osjećaja i unutarnjih sukoba likova. Čehov u svojim dramama također inzistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promjene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije te opisana mjesta radnje što pridonosi općem razumijevanju likova i njihovih psiholoških stanja.

Stalno se rukovodio devizama: "Kratkoća je sestra talenta" i "Pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko". Najpoznatije Čehovljeve pripovetke i novele su: Čovek u futroli, Paviljon 6, Kameleon, Seljaci, Tuga, Činovnikova smrt, Stepa.

Druga oblast Čehovljevog književnog rada je drama: Ivanov (1887), Galeb (1896), Ujka Vanja (1897), Tri sestre (1900), Višnjik (1903). U njima nema zanimljivih zapleta, burnih događanja i emotivnih eksplozija. Stvarao je psihološku dramu atmosfere, bogatih lirskih preliva, snažne sugestije, mirnih tonova. Njegove drame su značajno uticale na tokove razvitka evropske drame.

Bogatstvo motiva odlikuje Čehovljevo književno delo: gluposti, birokratija, lažne veličine, kameleonstvo, prostitucija, promašenost, duhovna zapuštenost, socijalna beda, nepravda i nejednakost, rad, lepota, ljubav. Rad je intenzivno prisutan kao ideal, smisao života, potreba. Lepota uopšte, lepota prirode, lepota žene; lepota kao sklad tela i duha, lepota duše, dobrota kao lepota, plemenitost. Čehova zanima intelektualna i duhovna zapuštenost, mrtvilo, nerad, dosada, praznina. Oni deluju razorno, obesmišljavaju život, zasenčavaju budućnost. Ima kod Čehova promašenih i poraženih ljudi, koji od života ništa nisu dobili i koji zapadaju u beznađe i apsolutni pesimizam. Prisutan je socijalni momenat: nepravda, beda, zaostalost, stradanje. Prikazuje Čehov i seljake i spahije, činovnike i intelektualce, siromašne i bogate. Sve te junake vidi u jednostavnim situacijama ("životnim situacijama") na koje se svodi radnja pripovetke ili drame. Situacije su obične i svakodnevne, ali pažljivo odabrane i umetnički perfektno predočene. Nema kod Čehova snažnih događaja i snažnih likova. I junaci, i događanje, i atmosfera dati su u smirenim tonovima, diskretnim i lakim potezima, odabranim rečima. Mir i tišina, često i muzika, karakterišu svet Čehovljevih pripovedaka i drama.

Anton Pavlovič Čehov - Šala 

Anton Pavlovič Čehov - Tri sestre

Anton Pavlovič Čehov - Tuga 

Anton Pavlovič Čehov - Tuga - Interpretacija

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

Anton Pavlovič Čehov - Višnjik