Anton Pavlovič Čehov - Šala lektira

Anton Pavlovič Čehov - Šala

Anton Pavlovič Čehov - Šala

 

Čehova lirska drama je nedramska, građena kao i pripovetka, bez glavnog junaka, bez radnje, zapleta, s dijalogom u kojem se lica ne sporazumevaju, već prate tok sopstvenih misli, s rečitim pauzama i ćutanjem. U njoj je sve podvrgnuto jedinstvu atmosfere, a rasplet ostaje negde izvan teksta, nedorečen, ali jasno prisutan u svesti i sećanju čitaoca ili gledaoca.

 

Tema - Dječak (pripovjedač) govori Nađi da je voli, ali to nije istina.
Ideja - Dok istina stane na noge, laž već obleti pola svijeta.
Likovi - Nađa i dječak (pripovjedač).

 

Kratak sadržaj - priča govori o dečaku i devojčici koji se sankaju. Dečak ohrabruje devojčicu po imenu Nađenjka da se spusti sa sankama niz breg. Nađenjka iako jako uplašena pristaje. Dok sanke jure i jak vetar duva dečak joj izjavljuje ljubav, ali ne dovoljno glasno tako da Nađenjka nije sigurna da li je uopšte čula te reči ili joj se samo učinilo. Da bi bila sigurna traži od decaka da se ponovo spuste niz breg, a on videvši zbunjenost devojčice ponovo ponavlja te reči. Ta njegova igra a njena želja da te reči čuje trajala je celu zimu. Zatim je došlo proleće, njihov breg je nestao. Prošle su mnoge godine, Nađa se udala. A on se zapitao zašto se šalio s njom.

 

Epiteti - Vedro, zimsko popodne, mraz jak, srebrenasto inje, visokom brijegu, male sanke, strašna, beskrajno duboka provalija, blijeda, krupnim očima, sirota djevojčica, radosna, sretna

 

Poređenje - U kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu... Sanke lete, kao strijela.

 

Personifikacija - Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao... Pruža ruke u susret vjetru.

 

Citati od pisca
- Dobar čovjek se zastidi čak i pred psom.
- Kad sunce sija i na groblju je veselo.
- Zdrav čovjek ima tisuću želja. Bolestan samo jednu.
- Nema, niti može biti pravednog bogatstva.

________________________________

 

Anton Pavlovič Čehov - Šala


"Šala" je kratka priča poznatog ruskog dramatičara Antona Pavloviča Čehova. Čehov je poznati pisac ruskog realizma, značajnog šta je u svoje priče, posebno drame, unio duboke psihološke razrade likova. Obrise toga vidimo i u ovoj priči. Iako je vrlo jednostavna i kratka, u njoj vidimo pokušaj psihološkog proispitivanja glavnih likova. Dakako, priča nudi više pitanja nego odgovora, malo je toga u njoj dorečeno, a ipak, rečeno je toliko mnogo. Pre svega, imamo glavnog lika, koji je ujedno i pripovedač, koji priča o šali koju je zbijao sa svojom drugaricom.

 

Naime, jednu celu zimu joj je šaptao da je voli, ali samo u trenucima dok bi se s njom sanjkama spuštao niz breg i to tako da ona nije sigurna da li je čula te reči ili su joj se pričinile. Nikada joj to nije rekao za stvarno. Zašto je to radio, nije nam poznato. Priča je napisana tako da govori samo o događajima koji su se zbili i, vrlo neobično, samo o osećajima i unutarnjem stanju devojke, a nikako pripovedača. Pripovedač je ovde kao sporedan lik. On samo pokreće radnju, potpiruje je svojim akcijama, ali nikako svojom emotivnom angažovanošću. Njegova prava osećanja, namere i motivi, ostaju nam nepoznanica.

 

Nešto o njima saznajemo tek na samom kraju, u kojem nam priznaje da ni sam ne zna zašto se tako šalio. Iz toga vidimo da nije zapravo volio devojku ili možda jeste, ali ni sebi to nije priznao. Mesto i vreme radnje smešteni su u piščevu sadašnjost, a to je Rusija 19. veka, šta vidimo i po opisu likova, njihovom odnosu i običajima. Priča je vrlo jednostavna, baš kao i radnja, ali njeno dešifrovanje je jako kompleksno i o njemu može da se dugo diskutuje.

 

Vrsta dela - kratka priča

Vreme radnje - 19. vek

Mesto radnje - Rusija

Tema dela - neslana šala pripovedača

Ideja dela - naši postupci, iako mogu biti šala, na druge mogu ostaviti jak uticaj

 

Kratak sadržajPriča započinje jedno vedro, zimsko poslepodne kada su se pripovedač i njegova drugarica Nađenjka zabavljali na snegu. Bili su na visokom bregu s kojeg se spuštao strmi ravan. Pripovedač predloži Nađenjki da se spuste, barem jednom, ali Nađa se jako bojala tog spusta. Gledala je niz breg i činio joj se kao duboka provalija. Jedva je mogla da diše dok bi gledala dolje, bojala se da će je sanjke odvesti ravno u smrt ako se spusti. Ali pripovedač je bio uporan, govorio joj je da ne treba da se plaši, sve će da bude u redu, spustiće se brzo. Doslovce ju je preklinjao. Malo po malo Nađenjka je popustila. Sela je na Sanjke, a pripovedač iza nje. Spustili su se niz brdo, vetar je počeo da hukće oko njih, sneg ih je štipao, nisu mogli ni da dišu. Nešto pre nego su se spustili, pripovedač poluglasno kaže Nađenjki da je voli.

 

Nakon šta su se spustili, Nađenka ustane. Bila je sva bleda, "ni živa ni mrtva", kaže pripovedač, ogledala se oko sebe, jer je pre svega bila zbunjena. Čula je kroz huku vetra da joj je drugar rekao da je voli, ali nije bila sigurna jesu li to bile njegove reči ili ih je vetar rekao ili se sve njoj samo učinilo. Bila je zbunjena. Krenuli su ponovo prema brdu i ona je čekala da ponovi to šta je rekao, ali propovedač više nije ništa slično prozborio. Nađenjka nije znala šta bi drugo, pa je predložila pripovedaču da se spuste još jednom. Mislila je da će drugi put čuti te reči jasno ili uopšte neće. Bilo ju je silno strah ponovo se spustiti dole, ali ipak je morala znati umišlja li ili je pripovedač stvarno voli. Tako je uspela da ga nagovori na još jedan spust. Kada su se otisnuli i kada je vetar opet zafijukao, on joj ponovo prošapće da je voli.

 

Nađenjka je nakon spusta bila još više zbunjena. Htela je još jednom da se spusti i iako je bila bleda i posve prestrašena, morala je da sazna. Pokušala je da se okrene i vidi govori li joj on to, ali pripovedač je sakrio usta u maramu. I nakon šta je još jednom čula reči „Ja vas volim, Nađenjka!" nije bila sigurna. Naposletku, oboje su otišli svojim kućama. Sutra ujutru, pripovedač je dobio ceduljicu u kojoj ga je Nađenjka zamolila da i nju povede na sanjkanje, ako bude taj dan išao. Pripovedač to i učini. Taj i svaki drugi dan, do kraja zime, njih su dvoje odlazili na sanjkanje, i svaki put na pola brega, dok bi vetar fijukao, on bi joj rekao da je voli. Nađenjka je najpre bila zbunjena, ali s vremenom se navikla. Postala je zavisna o tim rečima, htela je svaki dan da ih sluša, pa je svaki dan išla s njim na sanjakanje. I nikada sa sigurnošću nije mogla da kaže je li ih rekao njen drugar ili ih samo umišlja.

 

Jednog dana, pred kraj zime, odlučila je sama da se spusti niz breg. Pripovedač ju je gledao iz daljine. I kad se spustila, ustala se nesigurna i bleda, a pripovedač nije mogao sa sigurnošću reći je li i tada čula njegove reči ili ne. Kada je zima prošla, a sneg okopnio, došlo je vreme da i on ode u Petrograd, tko zna, možda i zauvek. Ali pre nego je otišao, još je jednom seo u park pored Nađenjkine kuće. Tada ju je vidio da izlazi van i gleda prem vetru, sva tužna i bolna zbog njihova rastanka. Gledala je van kao da čeka da joj vetar po poslednji put donese reči koje je toliko volela. Pripovedač se ustao i, sakriven, još jednom rekao da je voli. Njeno lice se ozarilo, razvuklo u veliki smešak, bila je lepa i srećna, a pripovedač je samo otišao da se pakuje za put.

 

Sve se ovo dogodilo pre mnogo vemena. Nađenjka se do sada već udala i ima troje dece. Uspomena na sanjkanje i lepe reči i dalje su joj nalepša uspomena u životu, a pripovedač ni sam nije znao zašto ih je govorio i zašto se tako s njom šalio.

 

Pripovedač – pripovedač bi mogao da bude sam autor. Priseća se svog detinjstva i šale koju je priedio svojoj drugarici, a koja je na nju imala velikog uticaja – barem po njegovim rečima. On joj je, naime, celu jednu zimu govorio da je voli, ali na način da ona ne može biti sigurna je li joj on to stvarno rekao ili ona sve to umislila.

 

Kroz tekst se ne daje do znanja misli li on te reči, jedini dokaz da to nije mislio su reči u zaključku priče i kojima priznaje da je sve to bila šala. Kroz tekst ne saznajemo ništa ni o motivu takve šale, ni o njegovim stvarnim osećanjima. Zbog ovoga čitatelj dobiva dojam da je pripovedač neozbiljan, detinjast, ali pre svega, da uopšte ne mari za tuđa osećanja. Čini se da namerno nasamaruje devojku, bez ikakvog opravdanja za to. Ne zna se da li on ne razmije kako to deluje na nju ili ga prosto nije briga. Tek kao odrastao čovek on se zapita čemu sve to i zašto je uopšte zbijao takvu šalu.

 

Nađenjka – devojka koja je očito i sama bila zaljubljena u pripovedača, pa ju je njegovo iskazivanje ljubavi, za koje nije bila sigurna dolazi li od njega ili ne, jako zbunjivalo. Do te tačke da se pristala suočavati sa najvećim strahovima samo da sazna istinu. To potvrđuje koliko joj je to bilo važno. S vremenom joj je prestalo biti bitno jesu li te reči istina ili ne, dokle god ih čuje. Zato se celu zimu spuštala niz breg, samo da čuje kako je pripovedač voli.

 

Na kraju je ta ljubav donela samo bol. Znala je da proleće donosi rastanak, ali je i za kraj još jednom čula te reči i bila srećna. Upitno je jesu li joj one ostale najdraža uspomena iz detinjstva ili ne, jer to je zaključak koji je pripovedač dao. Ona je, za razliko od njega, na kraju odrasla. Udala se ili su je udali, ali u svakom slučaju pronašla je novu ljubav ili novo mesto gde će da je traži. Dobila je i decu, nastavila s životom, dok se čini da je pripovedač na istom mestu gdje je bio dok je s njom zbijao tu neslanu šalu.

_______________

 

Anton Pavlovič Čehov - Šala

 

Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje poo kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan,u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane svetlocrvenom čojom.- Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni. Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju! Umreće, poludeće. - Preklinjem vas! – kažem ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk! Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, još trenutak samo i izgleda mi kao da ćemo propasti.

 

- Ja vas volim, Nađa! – kažem ja poluglasno. Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonicka nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane.- Ni za šta na svetu drugi put ne smem – kaže ona gledajući me krupnim očima.Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, neda joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara neumesno, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost... - Znate šta? - kaže ona ne gledajući u mene. - Šta? – pitam ja. - Hajte još jednom... da projurimo. Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno: - Ja vas volim, Nađenjka! Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj ispisano: - U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo? Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovarana pitanja, tušti se, gotova je da zaplače. - Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

 

- A meni... meni se dopada ovo sankanje – kaže ona crveneći. – Kako bi bilo još jedanput? Njoj se "dopada" ovo sankanje, međutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, drhti. Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim: - Ja vas volim, Nađenjka!I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu razmišlja... Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže: - Nije moguće da ih je izgovarao vetar! A ja neću da to vetar izgovara!

 

Sutradan ujutru dobijam cedulju: "Ako pođete danas na sankanje, svratite do mene. N." I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama dole, svaki put ja izgovaram poluglasno jedne iste reči: - Ja vas volim, Nađenjka! Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može daživi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strahi opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma izkoga pehara pio... svejedno, samo da budeš pijan.

 

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima... Zatim se bojažljivo penje stepenicama... Strašno joj je da ide samo, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, drhti, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, s otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta... "Z-z-z-z"... zvrlje saonice. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam... Vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata...

 

Ali dolazi i prolećni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd... na duže, možda zauvek.

 

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima... Još je prilično hladno, ma đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo... Prolećni vetar joj duva pravo u bledo,setno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza... I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno: - Ja vas volim, Nađa! Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pružaruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna. A ja idem da se pakujem...

 

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla... svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka", nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu...I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio.

__________________________________

 

Anton Pavlovič Čehov (Taganrog, 29. januara 1860. - Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904. godine) je bio ruski novelist, pripovedač i dramski pisac. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim prelazi na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvara u rezignaciju i očaj.

 

Istu tematiku obrađuje i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, navećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

 

Rođen je kao treće od šestero djece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovlevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posjećuje kazalište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. 1876. godine Čehovljev otac bankrotira i seli s obitelji u Moskvu, dok Pavlovič ostaje u Taganrogu. U to vrijeme Čehov piše svoju prvu dramu Bez oca, koja nije pronađena do danas. 1879. godine Anton P. Čehov završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gdje upisuje medicinu na Moskovskom sveučilištu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo izabire i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburgajska gazeta, Nova vremja, Oskolki i Ruskaja mysl. Između 1880. i 1887. piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovjek bez... itd.

 

1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdana tek 1923., skoro dvadeset godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski liječnik, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao liječničku titulu.

 

Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u prosincu prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnoj cesti. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnoj cesti, tekst nije prošao cenzuru i ocijenjen je nepodobnim za izvedbu, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnje obljetnice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Petersburg, gdje upoznaje izdavača Alekseya Suvorina i slikara Isaca Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vrijeme. U travnju 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do otoka Sahalina gdje kao liječnik istražuje život u kažnjeničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim oceanom, a na putovanju se zadržao do listopada iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. odlazi obići zapadnu Europu, a iste godine izlaze mu novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu u Serpuhovskom okrugu, gdje seli s obitelji.

 

Epidemija kolere izbija u razdoblju 1892 - 1893. a Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno liječi najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje jedanaest priča uključujući Moju ženu, Skakavca te jednočinku Jubilej.


1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće vjenčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Otok Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volođa i mali Volođa. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Obajvljuje djela Student, Učitelj književnosti, Crni redovnik i Na ladanju.

 

Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudužestveni teatar, što će ubrzo imati veliki utjecaj na Čehovljev daljnji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napadaja plućne tuberkuloze. U rujnu putuje u Francusku na liječenje, te su mu objavljene drame Ujak Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće, te Divljak. U svibnju 1898. Antun Pavlovič Čehov vraća se iz inozemstva i živi neko vrijeme na Jalti, gdje preživljava drugi napadaj tuberkuloze.

 

Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75 000 rubalja, što bi u današnoj vrijednosti bilo oko 80 000 dolara, te počinje uređivati svoja sabrana djela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama s psićem. To ljeto prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti.

 

25. svibnja 1901. Čehov se oženio glumicom Olgom Knipper, koja je igrala Mašu u Tri sestre, a evo što je jednom prilikom zapisao o braku:

 

Privlačan je samo brak iz iz ljubavi; oženiti se djevojkom samo zato što je ona simpatična isto je što i kupiti na tržnici nepotrebnu stvar samo zato što je lijepa. U bračnom životu najvažnija spona je ljubav, spolna privlačnost, jedno tijelo, a sve drugo nesigurno je i dosadno ma kako smo pametno proračunali. Dakle, nije riječ o simpatičnoj djevojci, nego o voljenoj.

 

1902. godine Čehov objavljuje Biskupa i izlaze mu sabrana djela u jedanaest tomova.


Umjetnik 1903. objavljuje svoju posljednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih djela u šesnaest tomova. U lipnju cenzori zabranjuju izvedbu Čehovljevih drama u niskobudžetnim kazalištima za radničku klasu, a u rujnu završava Višnjik i započinje odlaziti na probe u MHAT.

 

Nakon toga zdravlje Antuna Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom lipnja Čehov putuje s Olgom Knipper na liječenje u Njemačku gdje 15. srpnja umire u Badenweileru. Pokopan je 22. srpnja na groblju Novo-deviči u Moskvi.

 

Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psiholiškog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizlazi iz psiholoških stanja, osjećaja i unutarnjih sukoba likova. Čehov u svojim dramama također inzistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promjene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije te opisana mjesta radnje što pridonosi općem razumijevanju likova i njihovih psiholoških stanja.

 

Stalno se rukovodio devizama: "Kratkoća je sestra talenta" i "Pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko". Najpoznatije Čehovljeve pripovetke i novele su: Čovek u futroli, Paviljon 6, Kameleon, Seljaci, Tuga, Činovnikova smrt, Stepa.

 

Druga oblast Čehovljevog književnog rada je drama: Ivanov (1887), Galeb (1896), Ujka Vanja (1897), Tri sestre (1900), Višnjik (1903). U njima nema zanimljivih zapleta, burnih događanja i emotivnih eksplozija. Stvarao je psihološku dramu atmosfere, bogatih lirskih preliva, snažne sugestije, mirnih tonova. Njegove drame su značajno uticale na tokove razvitka evropske drame.

 

Bogatstvo motiva odlikuje Čehovljevo književno delo: gluposti, birokratija, lažne veličine, kameleonstvo, prostitucija, promašenost, duhovna zapuštenost, socijalna beda, nepravda i nejednakost, rad, lepota, ljubav. Rad je intenzivno prisutan kao ideal, smisao života, potreba. Lepota uopšte, lepota prirode, lepota žene; lepota kao sklad tela i duha, lepota duše, dobrota kao lepota, plemenitost. Čehova zanima intelektualna i duhovna zapuštenost, mrtvilo, nerad, dosada, praznina. Oni deluju razorno, obesmišljavaju život, zasenčavaju budućnost. Ima kod Čehova promašenih i poraženih ljudi, koji od života ništa nisu dobili i koji zapadaju u beznađe i apsolutni pesimizam. Prisutan je socijalni momenat: nepravda, beda, zaostalost, stradanje. Prikazuje Čehov i seljake i spahije, činovnike i intelektualce, siromašne i bogate. Sve te junake vidi u jednostavnim situacijama ("životnim situacijama") na koje se svodi radnja pripovetke ili drame. Situacije su obične i svakodnevne, ali pažljivo odabrane i umetnički perfektno predočene. Nema kod Čehova snažnih događaja i snažnih likova. I junaci, i događanje, i atmosfera dati su u smirenim tonovima, diskretnim i lakim potezima, odabranim rečima. Mir i tišina, često i muzika, karakterišu svet Čehovljevih pripovedaka i drama.

 

Anton Pavlovič Čehov - Činovnikova smrt 

Anton Pavlovič Čehov - Tri sestre

Anton Pavlovič Čehov - Tuga 

Anton Pavlovič Čehov - Tuga - Interpretacija

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

Anton Pavlovič Čehov - Višnjik

loading...
6 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Anton Pavlovič Čehov - Šala

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u