Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Modernost proze Isidore Sekulić

Modernost proze Isidore Sekulić

Modernost proze Isidore Sekulić

 

Školska biblioteka. Na jedva primetnom popucalom zidu poređali su se portreti, neki u potpuno pravilnom položaju, a neki već pomalo nahereni u izbledelim, izrezbarenim ramovima. Hteli ili ne – budi se sentimentalnost jer iz portreta izranja patina davnih vremena. Uprkos tome, živopisni izrazi lica kao da brišu tu veliku vremensku distancu.

 

Na istočnom zidu, kao katarka, stoji portret, doduše već poluizbledeo od bestidne ruke vremena, privlači i pleni poglede onih mirnijih čitalaca. To je portret mošorinske dame, velike srpske književnice. Sasvim neočekivano, pogled mi se zaustavio na tom licu – nemom, a opet snažno izražajnom, koje me je opominjalo na punu snagu njene duhovnosti – na ženu instituciju. U isti mah, osetila sam stid što se oko nje uočavalo rasulo i oronulost predmeta. Ali ne, iz njenog pogleda govorila je bezvremenost: danteovska zraka rajskih sfera, njegoševska luča, orfejevska harmonija pretočena u večnost. Stojim nepomično, očiju uprtih u sivkasto crne zenice, i njenu nedostižnost nazivam gospodstvom – gospođa Isidora Sekulić.

 

Pomislih da je vreme da krenem iako nisam podigla nijednu knjigu, kad, potpuno neočekivano, ona progovori. Reči joj zbore sa bledih usnica – pomislih. Na trenutak osetih strah i hladan talas Tanatosa. Čujem kako mi govori da je pisala o svojoj palanci, o svojim palančanima, o ocu i o strahu od prolaznosti, a najviše o smrti. Zasenjivao me je taj altruizam i ljubav prema zavičaju i narodu. Kaže mi da joj se javljaju slike iz starog zavičaja, iz detinjstva, a nostalgično mi govori o rodnom Mošorinu. Tu su pravi fragmenti njenog sećanja, retrospektivna sinteza prošlosti. Uočavam sličnost sa Kišovom Enciklopedijom mrtvih. Rađaju se preda mnom crkve, groblja, jezici, likovi, narodi, prave živopisne ikone – Mađari, Cincari, Grci, Nemci... Isidorino vreme postaje i moje.

 

Ne pomeram se iako znam da me vitlaju snažna kerberovska krila. Nastavila je... O tome da je ponosna na svoje likove, jake i jedinstvene, koje svojom nemirnom imaginacijom baca u kovitlac iskušenja. Životne sudbine uzdižu se do razmera univerzalnih metafora. Pogleda me otvoreno i pomalo iskosa: Tako je i u Kronici palanačkog groblja. Neponovljivi portret gospa Nole pretvara se u grandiozni obrazac snažne i duševne žene. Ona se svojom nesalomivom prirodom uzdiže iznad palanke i stoji tako na pijedestalu hroničara palanačkog života. Sada se stapao Isidorin prikaz sa mojim doživljejem Kronike. Sve se saželo u meni; i stvarnost, i fikcija, i sled vremena i naratorski obrti, i preletanje iz jednog vremenskog plana u drugi. Osetila sam bezgranični prostor stvaralaštva. Prava metamorfoza likova i ličnosti. Sada sam videla gospa Nolin portret u celost; snažno i goropadno telo, prodoran, skoro muški glas, čvrste, isušene ruke kontrastirale su nekoj mekotnoj i nežnoj prirodi, baršunasto raskošnoj, koja, ipak, nikada nije utolila svoju žeđ za majčinstvom. Sada portret gospođe Isidore dobija onu dimenziju neuništivosti.

 

Opet smo u palanci. Brodarimo gospođa Isidora i ja lirskim zamasima po pučini palanačkog života, uzburkanoj i nepredvidivoj. Samo po koji predstavnik palanke zaslužuje istaknuto mesto na palubi te nezaboravne posade. Ova priča o nasukanim grobovima i ulubljenim grobnicama, o izlomljenim krstačama i upokojenima nema završetka. Kaže narator da je tu negde i grob Koste Zemljotresa, palanačkog zanatlije i krojača, koji je dobio nadimak kada mu se život učinio idealnim i kada je imao iluziju da može protiv ledenog vetra prolaznosti. Sada sam primetila, umorne, prekrštene ruke koje se kao dve sletele ptice odmaraju na sopstvenom krilu – snažna slika tragizma prolaznosti. Svi likovi su okrenuti sebi. Prisustvo introspekcije vaja nam i pojave i vreme – raskošan umetnički svet.

 

Povlačim se korak unazad i naklonom prema portretu ukazujem istovremeno sve poštovanje prema erudiciji, intelektualizmu, prema doslednosti sopstvenom životnom izboru i prema celokupnom modernom i originalnom književnom ostvarenju Isidore Sekulić.

 

Bez čega poezija ne može

loading...
1 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Modernost proze Isidore Sekulić

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Moja draga osoba

Moja draga osoba   Postoji mnogo ljudi koji ispunjavaju moj život, koje volim i kojima se divim. To su moji roditelji, moja baka, ujaci, ali i moja… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u