Bez čega poezija ne može

Bez čega poezija ne može to je život,
Bez čega život ne vredi – to je poezija (Isidora Sekulić)

Tup, tup. Tup, tup. Koracima podižem srebrna zrna prašine sa škriputavog drvenog poda. Tik, tak. Tik, tak. Moje uho naviklo na tišinu osluškuje aritmiju zidnog sata. Mir. Maleni snop svetlosti pronalazi pukotinu u daskama okovanom prozoru i stvara zvezdane pahulje oko mene. Sve je tako drevno i pokriveno velom prošlosti. Dodirom, dostojnim rose na latici ruže, istražujem čvrstinu hrastovih polica. Miris kože i starog pergamenta budi u meni želju da se stopim sa okolinom, da postanem deo ove sobe. Tu pripadam. Knjige su stare i odišu sveznanjem, a moja želja je nezasita. Pogledom obuhvatiti svaku sitnicu. Plašim se, ako uzmem u ruke neku od prašnjavih, a tako čistih bezvremenih kreacija, da ću poremetiti sklad i mir ovih večnih saputnika života. Da li je na ovom, mastilom ispisanom pergamentu, utisnuta večna tajna života koju svi mi znamo već? Hoću li pronaći savršenu formu i sklad stihova? Ne. Jer savršeno za mene, nije savršeno za ostatak nesavršenog sveta. Da li mi ova krv, što teče mojim venama, može pomoći da ostanem neprimetna, skladna i posvećena smislu jednostavnosti života? Ponekad pomislim da mi je život jedna duga pesma. Nezapisana. Početak je bio blizu, kraj se ne nazire, a sve što znam je strofa sadašnjosti.

Remetim dušu ove pesme time što pokušavam da je učinim savršenom. Nikad neću biti zadovoljna, sve će izgledati konfuzno i nerazumljivo. Samo će istomišljenici shvatiti jedni druge, jer njihove strofe se ne razlikuju mnogo. Njihova dela će biti jednostavna, a retki će ih shvatiti. Često dopustim sebi da mi misli odlutaju i onda mi je stvarnost jedan drugi svet. Blagi, umirujući zvuk odzvanjanja klatna zidnog sata je stao. Da li je i vreme? Shvatih kako sam i dalje u onoj prastaroj biblioteci. Ko zna koliko dugo u istom položaju. Rukom oslonjena na koricu jedne knjige. Sunce je već poodmaklo, vidim po snopu svetlosti koji se premestio. Koliko je samo vremena prošlo?

Uzimam knjigu kao najdragocenije blago, a sve što mi je u mislima jeste pitanje koliko samo neprocenjivih trenutaka u životu čoveka nije stavljeno u formu stiha i uobličena za obične ljude sa neobičnim trenucima? Čitam. Okrećem stranicu za stranicom. Povezana sa hartijom shvatam obostranu zavisnost. Suza. Osmeh. Seta. Neizmerna radost. Da, ja osećam isto što i ti! Godinama unapred, kad god budem zatvorila oči, Sunce će stvarati zvezdanu prašinu, moji koraci će podizati srebrna zrna sa drvenog poda, a ja ću načuljiti uši da začujem poslednje otkucaje velikog zidnog sata. Tik pa tak.

Modernost proze Isidore Sekulić