Zija Dizdarević - Bošnjakluk Joze Čavara lektira

Zija Dizdarević - Bošnjakluk Joze Čavara

Zija Dizdarević - Bošnjakluk Joze Čavara

 

Kad je ovaj rat izbio i novine donijele miris baruta čak tamo do Crvenice, bilo je obično, tiho poslije plodne, lišće je drhtalo dosadno kao i uvijek, a Jozo Čavar imao je na sebi ugaravljenu košulju i sive "gazalice". Još toga jutra pričalo se u birtiji Marijanovoj o politici i neko je iza pune dece zovnuo Juru Antinog.
– Jure!
– A-a!
– Šta ti misliš?
– Šta?
– Pa, to, 'oče l' bi' rata?
– Kog rata?
– Pa rata po svitu?
– Kom svitu?
– Ama, pobogu brate, rata između država.
– Koji' država? – istrajao je Jure sa beskrajnom svesvejednošću na licu i ne pokrećući se.
– Ama, br'te Jure, 'oće l' past' krv u Jevropi, to te pitam. A ti ni 'abera, k'o da ništa i ne misliš.
– A što da mislim? Ko mene za šta pita, de? Da pane taman krv do kolina, Jevropi je svejedno šta Jure Antin misli.

 

I razgovor je polako okrenuo od Jevrope na Salihovo kukuruzište.


A već oko podne znalo se da Juru Antinog zaista nije niko pitao, nego da su se i bez njegove privole "tamo nigdi" zaratili da narod gine. Govorim ja to Jozi Čavaru, a on, pružen po travi, smješka se i sve bi mi kao nešto imao da kaže, a čeka dok svršim.
– Jah, tako ti je to, moj Jozo.
– Oće, oće, jakako, znam ja Švabu, moj dragi. Podig'o je on bio i mene kad ono planu ćetrn'este pa sam ja onda vidio šta je rat. Veli "flaflukter Bošnjak, bukova glava, marš na vront!" pa nas diže jedno sedam stotina od prve iz našeg sreza i sve sa đendarima u kasarne. E, moj gospodine, kad bi'ja tebi prič'o sve što je ova moja tikva vidila...


Namjestio se Jozo, zamišljeno zgnječio obada što mu je pao na razdrljena prsa, i pogledao u me.
– Ne'š se osanisat', da ti doprićam...
– De ti, de, Jozo.


Podiglo ga jedne noći iza sna pa kroz mrak, sa ostalim, poljeralo u neizvjesnost.


– I vjeruj mi, ućo, nije mi tol'ko što me vode k'o ovna pa ne znam đe ću omrknut' a đe osvanut', đe ćeš se odmorit', đe jest' a đe kosti ostavit' nije to tol'ko kol'ko mi je muka što svagdi đe god nas prime jal' pridaju, ćujemo samo tuđe riči, sovku i pogrdu; "flaflukter, bukova glava, mir i šut"! Ja l' neko nekom naredi, veli: "Vodi ovu stoku tu i tu!"


E, huja me ufati, ne'š mi virovat, šćah puknut. Mislim seja u sebi: "Kad sam bukva, baš nek sam, čekaj ti samo", pa stiskoh zube i ušutih. U tom nas i rastaviše, pa kud koji, i ja se najoh u nikom logoru.


Šume vodenice negdje u potoku, pod nama dolje stisli se krovovi jedan uz drugi pa čame, a Jozo skuplja svoja kvrgava seljačka sjećanja.
– Mnim ja, neću ti, vala Švabo, za tvoj ćeif ratovat, pa makar crk'o, a ginut' mi je svakako.
U tom dođe i komandir pa mene zovnu po imenu, a ja se i ne okrenuh. Viknu od dva-tri put, pa kad ja ni ne mrdnuh, uhvati me nekakav kaplarčina za rame, pa me protrese iz temelja, veli:


"Okreni se, vole, lajtnant te zove". A ja, vo i bukva bosanska, buljim u kaplara k'o što 'no ima rič, tele u šarena vrata, i ne biserim ni jedne. Skont'o ja da ne govorim, napraviću se nim, pa nek bude što će bit'.


Sjaju oči Jozine pod tamnim sjenkama šljiva i tiho je.
– Pa, štabi?

– Ništa. Oni oko mene, tamo-amo: "Govori, što se praviš, nisi bio nim, a sad te zort ufatio, prolaj, marvo, kako ti je ime", a ja samo zin'o pa se ne avizam i kobajagi ne čujem. A oni ne vjeruju i ljute se.


Nagonili, tako, Jozu svakako da se oda, da progovori, budili ga iznenada, prijetili, tukli, a on odolijevao i odolio.
– Muka ti je, moj sinko, neškolovanu ćojku izić' na kraj š njima, ama se ja nadurah. Po svu noć nejmam sna, na oprezi sam i prezam, jerbo se svaki ćas navraćaju, pa in dreka stane nada mnom, ne bi l'ja čuo pa iznenada, nako bunovan, skočio i prokaz'o se. Pošnjak im nji'ov, k'o da sam ja bio na vronti pa me saletili i nakastili da me skrše. Ama seja ne dadoh. Kad pođem spavat', a ja glavu privežem za krevet pa sve, i kad bi šćeo ustati, ja l' okrenuti glavu, ne mogu, moram se razbudit', a onda me niko ne privari. Jednom mi jope, bacilo nekakvu kantu za mnom niz basamake, a drugi put puklo iz livora baš iza mojih leđa, a ja ni 'abera.


Jozo Čavar, nečujan i miran seljak s Crvenice, što mu je žao krticu ubiti, uspravio se sad preda mnom u gazalicama i košulji golem i čvrst kao pećina.
– Otiraše me na vront – ništa. Ja kako počeo nako ću, mišljah, i svršit'. A vidim i da će se oni mene brzo okanit', samo da izduram. I dođe, dragi si moj, jednoć cuksfirer, veli: "Nek ti i ti kopaju dekunge". A tamo prid nama puca li – jpuca, dragi Bože, k'o da minama raznose sto brda. Utrpali meni lopatu pa ja k'o i drugi poćeh kopat'. Radimo mi, a nješto se oko mene uzmuvali oficiri, sumnjam ja biće vrilo. I naperio se ja, svejedno, k'o top.

 

A komandir će mome cuksfireru, veli: "Što će nam ovaj Nimac vođe, da ga vratimo kući. A kad je zanimio?" upita. Cuksfirer se sve smiška pa poče naglas da ga i ja dobro čujem: "Nije on, veli, nim, već se pravi, ubio ćojka, pa sad 'oče da zatre trag. Kad su in vodili iz sela, on u noći po mraku hekn'o nožem nikakvog regruta, ko zna zašto, pa onog ujutru našli mrtvog, a Jozo otada nijem, a zna ovaj kaplar naš da nije prije bio nijem, nego 'oće sad da odbaci sumnju sa sebe. Ama mi ćemo njemu sudit' zbog ubistva, imamo svidoka, pa kad ga pođemo striljat', valja da će progovorit'!"


Laže onaj cuksfirer i izmišlja k'o sotona, a ja se pravim da ne ćujem, a sve me srklet poduzima, a volijo bi' mu onom lopatom žvalje zavezat', nego Isusa vidit', ama ne smim. Znam – laže, i 'oće da me natira da planem, ama jope bojim se, tu je svit, Švabi svejedno za me, ubiće me na pravdi Boga, a nejma me ko branit', ako se sam ne odbranim. A u drugu ruku, ako prozborim – ne gine mi robija. E, neću vala, pa neka rade što 'oće.


A ono bome počelo ozbilje. Najprin me izvedoše prid njekav ko đoja sud, pa me prozivaju, pa pitaju šta znam o onome što sam ga ubio (a jok, nit'je ćojk pogin'o ni ništa samo se u vitar nadlaguju) pa ispituju, a ja ko da se ne snalazim, buljim u njiha i šutim k'o grob. A oni ti, moj si ga brte, poslin jedno dva-tri sata ispita odoše njegdi u sobu, pa evo ti in odma i dodaše njakvo ćage onom cuksfireru, vele: "Vodi ga i striljaj!" Obli mene znoj k'o ledenice.


Vidio sam da ne rade po propisu, nisu mi ni osudu ćitali, nejma starijih oficira među njima, znam i ja nješto malo zakon, ama brte kad rekoše: "Striljaj ga", meni bi zima oko srca, kakve su budale i ucmekaće me, a šta će mi žena i mati (bila mi je živa) kod kuće, samo'rane. A jope s' k'o nadam, vidićemo rekoh u sebi, i pojoh. A ono sa mnom pravo pa na jednu livadu.


E tad mi je bilo najteže. Kad onda nisam pisn'o, neću nikad. Stali oni prida me k'o aždaje, a onaj narednik dig'o ruku, samo da pane komanda i ja gotov, oo-ho! A ja raširio oči k'o vindane a iskrivio lice, pa od sve muke mučem k'o krava, kobajagi pitam hin šta je to, a mislim: "E neću ti sad progovorit' pa ako je ginut' – ginut'". Tako stojim, a oni čekaju.
– Pa?
– Pa, eto, ništa, pustili me, vidiš da sam živ. Veli on: "Govori, Josipe, umrićeš", a ja blen'o. "Govori, bolan pogin'o si", kaže on, a u meni se baš nekako propeo njekakav pasjaluk, ne bi me vas svit poteg'o za jezik. Tamo-amo, vidiše da se je zalud sa mnom progonit', pa me odvezaše. A za tri dana ja ubih dadu k'o nesposoban. Šutio sam kod kuće još tri godine, boj'o se, ima pogana iksana, potkazaće, pa svak mislio da sam nim. A ja ponekad u šumu, pa se tu nasamu dobro izgovori, da ne bi zaboravio. I prozborili i propivah kad pade Švabo.


Bruji dubok glas kraj mene kao da iz brda našeg izvire.


– Kad sam Bošnjo – nek sam Bošnjo, pa eto! I baš mi sad milo što pokazah onim šuckorima šta je flaflukter bosanski! Eto...

__________________________________

 

Zija - Zijah Dizdarević se rodio se 18. februara 1916. godine u prelijepoj Vitini od oca Šefkije i majke Selime iz fojničke porodice Salihagić. Po rođenju sina Rešada 1919. godine Šefkija je, kao sudski službenik, premješten u Fojnicu gdje su rođeni Nijaz (1920), Nusret (1922), Hasan (1924), Raif (1926), Faik (1929) i tri kćeri.

 

Osnovnu školu završio je 1926. godine u Fojnici, Nižu šerijatsku gimnaziju 1930. i Učiteljsku školu 1936. godine u Sarajevu. Tokom 1934. godine obolio je od tuberkuloze pluća, sa povremenim pogoršanjima, ali ga to nije spriječilo da nastavi školovanje. U Sarajevu nije mogao dobiti učiteljsko mjesto niti koje drugo zaposlenje zbog antirežimske političke aktivnosti. Iako nježan i bolestan, Zija nije klonuo duhom, zarađujući nasušni hljeb i kao fizički radnik. Prvi objavljeni književni radovi Halucinacije i Zapisi bolesnog čovjeka iz 1935. godine nagovijestili su veoma darovitog pisca.

 

Još kao učenik Učiteljske škole Zija se posvetio javnom radu. Od sredine januara do marta 1937. godine bio je skoro stalno pod nadzorom policije, kao istaknuti učesnik u štrajkovima u Srednjoj tehničkoj školi i Gazi-Husrev-begovoj medresi. U policijskim dosijeima ostalo je zabilježeno da se među istaknutim buntovnicima nalazio Dizdarević Zijah, sin Šefkije, rođen 1916. godine u Vitini, srez Ljubuški, sa boravištem u Fojnici, svršeni učitelj.

 

U septembru 1937. godine upisao se na pedagogiju i psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Iako krhkog zdravlja, za vrijeme studiranja se izdržavao od pisanja, davanja privatnih časova i sviranja na studentskim zabavama, u kafanama i noćnim lokalima. Izrazito nadaren za muziku, Zijo je jedno vrijeme bio prvi violinista u beogradskim pozorištima, a u znao je, onako, "za dušu", među drugovima, zasvirati i na gitari. Iz tog perioda su i dva Zijina portreta od Ismeta Mujezinovića.

 

U periodu od 1937. do 1941. godine napisao je pregršt nezaboravnih pripovjedaka i objavio ih u "Putokazu" (Bijeg Avdana Mujkića, Ramazanska noć) , "Pregledu" (Umiranja - iz ciklusa "Jeseni") i "Politici" (U bosanskoj kafani, Mujo telal, Pitanja nad kasabom, Abidagina ograma, Lukina odluka, Brko mi je prič'o, Mašo cjepar, Majka, Tifanova pobuna, Blago u duvaru, Otmica, Bude to, Prvi nemiri, Bošnjakluk Joze Čavara, Jesen u mojoj kasabi, Prosanjane jeseni, Jedan dan u mojoj kasabi, Naza vezilja, Brkina priča o kugi, Studeni putevi Mešana Ćore, Svjedok Mujo Tica, Zimska slika).

 

Iz beogradskih studentskih dana veže ga čvrsto prijateljstvo sa piscem Brankom Ćopićem. Kao jedan od potpisnika otvorenih pisama napredne beogradske studentske omladine, hapšen je i zatvaran u zloglasnoj Glavnjači.

 

Poslije bijega iz beogradskog zatvora u prvoj godini drugog svjetskog rata djelovao je kao ilegalac u Fojnici i Sarajevu. Dan prije odlaska u partizane, jedne februarske noći 1942. godine u sarajevskoj gradskoj kafani prepoznao ga je neki agent. Uhapšen je i u jednom transportu upućen u logor Jasenovac. S posljednjeg putovanja uspio je kriomice da se javi majci jednom dopisnicom iz Zenice. Bila je to posljednja pisana riječ pjesnikova.

 

Zijina majka i otac umrli su u maju 1943. godine u Fojnici, a dva brata, Hasan i Nusret, poginuli su u partizanima. Nijazija, Rešad, Faik i Raif zauzimali su poslije rata visoke i najviše političke i druge funkcije.

 

Svojim pričama Zijo je neprestano među nama.

 

Jedno od svojih najboljih djela "Bašta šljezove boje" Ćopić je posvetio Ziji uz čuveno pismo:

 

"Dragi moj Zija. Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.


Kasna je noć i meni se ne spava. U ovo gluvo doba razgovara se samo sa duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac. Neka Zijo. Svak se brani svojim oružjem, a još nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone". 


Zija je živio svega 26 godina, više oskudno nego skromno, u grozničavom radu i učenju, ne žaleći sebe, kao da je znao da će živjeti kratko. Napisao je samo jednu do bola dirljivu zbirku priča Prosanjane jeseni. U autentičnosti likova naših "malih ljudi" izvornom bosanskom jeziku i poetskom iskazu u pričama o bosanskoj kasabi ostao je do danas nenadmašen. Dizdarevićeve proze odaju osobit poetski talenat, one su svojevrsne pjesme u prozi bez tradicionalističkog samodopadljivog stiliziranja ljepote i okolišenja oko motiva. U Zijinim pričama, punim tananih, osjećajnih zapažanja i slika, data je tipična bosanska kasaba, zamrla i gluha, zaboravljena.

 

Zija Dizdarević, književnik iz Vitine pokraj Ljubuškog, Ubijen u logoru Jasenovac, 1942.

 

Zija Dizdarević - Majka  

Zija Dizdarević - Jedan dan u mojoj kasabi

Zija Dizdarević - Jesen u mojoj kasabi

Zija Dizdarević - Pripovijetke

Zija Dizdarević - Prosanjane jeseni   

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Zija Dizdarević - Bošnjakluk Joze Čavara

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u