Radoje Domanović - Stradija lektira

Radoje Domanović - Stradija

Radoje Domanović - Stradija

 

U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika al' pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: "veliki narodni rodoljub".

 

Pisac te čudne priče, putnih beležaka (šta li mu je taj sastav, strogo uzev, po literarnim oblicima, ne znam ni sam, a nisam hteo ni stručnjake pitati, jer bi i oni, bez svake sumnje, po utvrđenom našem srpskom običaju, uputili taj predmet na mišljenje opštoj sednici Kasacionog suda. Uzgred budi rečeno, to je lep običaj. Postave se ljudi koji moraju misliti po zvaničnoj dužnosti, pa kvit posla, a svi ostali samo serbes). Ele, pisac te čudne priče, odnosno putnih beležaka, ovako počinje:

 

"Pedeset godina svoga života proveo sam samo u putovanju po svetu. Video sam mnogo gradova, mnogo sela, mnogo zemalja, mnoge ljude i narode, ali me ništa toliko nije začudilo kao jedno malo pleme u jednom divnom, pitomom predelu. Ja ću vam pričati o tom srećnom plemenu, iako unapred znam da mi niko živi neće verovati, ni sada ni ikad i posle moje smrti, ako kome dođe ovo do ruku te uščita..."

 

Šeret neki čiča, te me baš tim svojim početkom nagna da stvar pročitam do kraja, a kad sam već pročitao, hoću da prepričam i drugima. Da ne biste smatrali da vas ovim nagovaram na čitanje, evo odmah, u samom početku, najiskrenije izjavljujem da nije vredno čitati, i da čiča (taj pisac, šta li je?) laže sve što je pričao; ali za divno čudo, ja lično verujem u tu njegovu laž kao u najveću istinu.

 

Evo, kako on dalje priča.

 

Pre čitavog veka moj je otac teško ranjen i zarobljen u ratu, a zatim odveden u tuđinu iz svoje domovine, gde se opet oženi devojkom robinjom, svojom zemljakinjom. U tom braku dobije mene, a kad mi beše jedva devet godina on umre. On mi mnogo pričaše o svojoj postojbini, o junacima i velikim karakterima kojima kipti naša zemlja, o velikom rodoljublju i o krvavim ratovima za slobodu, o vrlinama i poštenju, o velikom požrtvovanju za spas zemlje, gde se sve, pa i život, prilaže na oltar otadžbine. Pričaše mi slavnu i vitešku prošlost našeg naroda, a na smrti ostavi mi amanet: "Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju svojom natapao da bi slobodna mogla biti. Nesrećna sudbina moja ne dade mi da me, pre nego oči sklopim, ogreju zraci slobode u mojoj miloj postojbini. Ali, prosta krv moja, jer će ti zraci slobode obasjati tebe, sine moj; obasjaće vas, decu našu. Pođi, sinko, poljubi tu svetu zemlju kad nogom stupiš na nju, idi i voli je, a znaj da su velika dela namenjena toj vitškoj zemlji i našem narodu, ili i, na ponos oca svoga, na dobro upotrebi slobodu, a ne zaboravi da je tu zemlju orosila i moja krv, krv oca tvoga, kao što je vekovima rosila plemenita krv viteških i slavnih pradedova tvojih..."

 

Kod tih reči, otac me zagrli i poljubi, i njegove suze pokapaše po mome čelu.

 

- Pođi, sinko, nek' ti bog...

 

S tom nedovršenom rečenicom izdahnu moj dobri otac.

 

Nije prošlo ni mesec dana po smrti njegovoj, a ja se s torbom o ramenu i štapom u ruci krenem u beli svet da tražim svoju slavnu domovinu.

 

Pedeset godina sam putovao po tuđini, po širokom svetu, ali ne naiđoh nigde na zemlju ni nalik onoj viteškoj zemlji o kojoj mi toliko puta otac pričaše. Ali, tražeći domovinu moju, naiđem na interesantnu zemlju i ljude, o čemu ću vam, evo, pričati.

 

Dan letnji. Sunce pripeklo da mozak provri, od silne zapare čisto osećam vrtoglavicu; nešto mi zuji u ušima, žeđ da me umori, a pogled umoran, te jedva gledam. Znoj me svega oblio, pa se po znoju zalepila putna prašina; odelo mi prašljivo i već poabano. Idem umoran, iznemogao, dok, odjednom, ugledam preda mnom, na pola časa hoda, gde se beli grad što ga dve reke zapljuskuju. Kao da osetih novu snagu, zaboravim umor i klonulost, pa požurim u pravcu tom gradu. Stignem do obale. Dve velike reke mirno protiču i umivaju svojom vodom gradske bedeme.

 

Setim se da mi je otac nešto pričao o jednom čuvenom gradu, gde su naši prolili silnu krv, a kao kroza san se opominjem kako mi je govorio da baš tako nekako i leži gde dve reke teku kraj njega.

Srce mi jako zakuca od uzbuđenja; skinem kapu, i vetar baš od gora te zemlje pirnu i rashladi mi znojavo čelo. Podigoh oči nebu, klekoh na kolena, i kroza suze uzviknem:

 

- Bože veliki! umudri me, poslušaj molitvu siročeta koje se potuca po širokom svetu tražeći domovinu svoju, tražeći postojbinu oca svoga... - Vetrić i dalje piri s plavih planina koje se vide tamo u daljini, a nebo ćuti.


- Kaži mi, ti mili vetre što duvaš od tih plavih gora, jesu li to gore domovine moje? Recite mi vi, reke mile, da li sa tih gordih zidina ponosnog grada spirate krv predaka mojih? Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: - To je zemlja koju toliko tražiš!

Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara. Čamac mu uz obalu, a on krpi mreže. Zanet slatkim osećanjem, nisam ga pre primetio. Priđem tome čoveku i nazovem mu boga.

 

On me pogleda ćuteći, pa odmah skide pogled s mene i produži svoj posao.

 

- Koja je ova zemlja preko vode, tamo, što se vidi? - upitam, a sav treperim od nestrpljenja šta će odgovoriti.

 

Onaj sleže ramenima i raširi ruke u znak čuđenja, pogleda me, i procedi kroz zube:
- Jest, to je zaista neka zemlja!
- Kako se zove? - upitam.
- To ne znam. Vidim da ima tamo neka zemlja, al' nisam pitao kako se zove.
- A odakle si ti? - pitam.
- Pa, eto, tu mi je za jedno pola časa kuća. Tu sam se i rodio.

 

"Čudnovato, to onda nije zemlja mojih predaka, moja domovina" - pomislim, a glasno zapitam:
- Pa zar ti baš ništa ne znaš o toj zemlji? Zar ni po čemu nije čuvena?

 

Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća. Posle dugog ćutanja reče:
- Kažu da ima u toj zemlji dosta svinja.
- Zar je samo zbog svinja čuvena ta zemlja? - upitam začuđeno.
- Pa ima i budalaština mnogo, al' to mene slabo zanima! - reče onaj hladnokrvno, i uze opet krpiti mreže. Beše mi nejasan taj odgovor, te ga nanovo zapitam.
- Kakve budalaštine?
- Svakojake - odgovori ovaj s nekom dosadom, i zenu ravnodušno.
- Dakle, svinje i budalaštine?! Ni o čemu drugom nisi više slušao?...
- Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje na raspoloženju, ali njih ne izvoze na stranu. Izvoze samo svinje.

 

Pomislim da ribar zbija šalu sa mnom, te planem:
- Ta šta ti meni koješta pričaš, valjda misliš da sam lud?!
- Plati mi da te prevezem tamo na drugu obalu, pa idi vidi čega tamo ima. Ja ti govorim šta sam od drugih čuo. Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano.

 

"To već nije zemlja mojih slavnih predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima i sjajnom prošlošću" - pomislim, ali me ribar čudnim odgovorima na moja pitanja zainteresova, te se rešim da i tu zemlju vidim, kud sam već tolike druge video i obišao. Pogodim se s njim, i sednem u čamac.

 

Ribar dovesla do obale, primi novac po pogodbi, i, pošto ja iziđoh na obalu, on odvesla natrag. Uza samu obalu, malo dalje ulevo od mesta gde sam izišao, primetim grdnu veliku mermernu piramidu i na njoj urezana zlatna slova. Priđem radoznalo bliže, misleći da ću još tu pročitati imena slavnih junaka o kojima mi otac pričaše. Kad tamo - kakvo iznenađenje! Na mermeru urezane reči:
"Dovde se na sever prostire zemlja slavnog i srećnog naroda kome je veliki bog podario veliku, retku sreću da se u njegovom jeziku, potpuno pravilno gramatički, na ponos zemlje i naroda, k pred i uvek pretvara u c".

Pročitam jedanput, dvaput, nikako da se priberem od čuda šta to sve ima da znači. Što je još najčudnije za mene, reči su ispisane mojim maternjim jezikom.


- Jest, to je jezik kojim je govorio i moj otac, i njegovi stari, i ja, ali nije ta zemlja; on mi je pričao o sasvim drugoj zemlji. Buni me to što je isti jezik, ali pomislim da to mogu biti dva daleka naroda, jednog porekla, bratska, ista, koji imaju jedan jezik, ali i ne znaju jedan za drugi. Malo-pomalo presta čuđenje, pa se ja počeh osećati ponosan što je slučajno i moj maternji jezik isti takav, i baš sa tom istom krasnom osobinom.

 

Prođem tvrđavu i uputim se ulicom što vodi u grad da se gde u hotelu odmorim od duga puta, i da potom potražim rada, kako bih od te zarade mogao dalje produžiti put i tražiti svoju domovinu.

 

Nisam pošao ni nekoliko koraka, dok odjednom, a oko mene se, kao oko kakvog čudovišta, poče sa sviju strana skupljati svet. I staro i mlado, i muško i žensko, guši se, propinje, gura, tiska da me što bolje vidi. Naposletku se nakupi toliko sveta da se zakrči ulica i svaki saobraćaj.

 

Gleda mene svet s čuđenjem, a i mene taj nepoznati svet zadivi. Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama. Retko ko od siromašnijih nosi jedan orden ili dva, inače je svaki toliko načičkan da mu se ni odelo ne vidi. Poneki ih toliko imaju da ne mogu ni da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta, kakvih ne odlikovanja.

 

Jedva sam mogao koračati kroz tu masu slavnih ljudi što me okružuju i guše se ko će se progurati bliže meni. Čak se neki i zavadiše oko toga, a čuli se i prekori onima što su dugo uz mene:
- Pa nagledali ste se, valjda, već jednom; pustite sad malo i nas da vidimo.

 

Ko god priđe bliže meni, odmah žurno stupa u razgovor - da ga ne bi ko potiskao.

 

Već mi dosadiše ista te ista pitanja sa čuđenjem:
- Odakle si?... Zar nemaš nijedan orden?...
- Nemam.
- Koliko ti je godina?
- Šeset.
- Pa još nijedan orden?!
- Nijedan.

 

Povikaše glasovi kroz masu, kao ono na vašaru kad se čudovišta prikazuju:
- Čujte ljudi: čovek od šeset godina bez ijednog jedinog ordena!

 

Gušanje, graja, vreva, tiskanje sve jače i jače, a iz sviju ulica se svet zgrće, i navaljuje da prodre kroz masu da me vidi. Najzad dođe i do boja, te se umeša i policija da uvede red.

 

I ja sam njih, pre nego što se počeše tući, nado'vat ovog onog raspitivao o zaslugama zbog kojih su odlikovani.

 

Jedan mi reče da ga je njegov ministar odlikovao za retke zasluge i požrtovanja prema Otadžbini, jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je, pri pregledu, nađeno samo dve hiljade dinara manje nego što treba da bude. Pravo je, govorilo se, jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini.

 

Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo.

 

Jedan je, opet, odlikovan što je prvi primetio i kon-statovao da se reč knjiga vrlo interesantno svršuje na a, a počinje sa k.

 

Jedna kuvarica je odlikovana što je za pet godina službe u bogatoj kući ukrala samo nekoliko srebrnih i zlatnih stvari.

 

Jedan je, opet, odlikovan što se posle učinjenog velikog deficita nije ubio, po glupom dotadašnjem šablonu, već je drsko uzviknuo pred sudom:
- Ja sam nazore i ideje svoje u delo priveo, takvi su moji pogledi na svet, a vi mi sudite. Evo me! (Tu se lupio u grudi i koraknuo jedan korak napred.) Taj je, mislim, dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je!)

 

Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro.

 

Jedan je odlikovan što se obogatio za nepuno pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari.

 

Jedan bogati naslednik odlikovan je što nije upropastio očevinu i što je priložio na dobrotvorne celji pet dinara.

 

Ko bi sve i popamtio! Od svakog sam samo za po jedno njegovo odlikovanje zapamtio, a već sve izređati bilo bi nemogućno.

 

Elem, kada već dođe do kavge i boja, umeša se policija uzeše panduri razgoniti svetinu, a jedan kmet, šta li je, naredi da se dotera zatvoren fijaker. Metnuše me u fijaker, oko koga behu naoružani panduri da odbijaju svet. Onaj sede sa mnom i odvede me nekud, a sa sviju strana juri za kolima svetina.

 

Kola se zaustaviše pred jednom prostranom, oniskom, a zapuštenom kućom.

 

- Gde smo sad ovo? - upitam onoga kmeta (bar ja ga tako zovem) što je nabavio kola, a i on sa mnom seo unutra.
- To je naša policija.

 

Kad iziđem iz kola, vidim dvojicu gde se tuku pred samim vratima policije. Panduri okolo stoje i posmatraju borbu, a i šef policije i svi ostali činovnici sa zadovoljstvom gledaju.

 

- Što se tuku? - pitam.
- Pa naredba je takva da se svi škandali vrše tu, pred očima policije, jer, znate kako je? Gde bi g. šef i ostali činovnici klancali po budžacima. Ovako je lakše za nas, i preglednije. Zavade se dvoje, i, ako hoće da se tuku, dođu tu. One što su pravili škandale dole, na ulici na nenadležnom mestu, moramo kazniti.

 

G. šef, debeo neki čovek, prosedih brkova, podbrijan, sa podvaljkom ispod okrugle brade, kad me vide, umalo od čuda ne pade u nesvest.

- Odakle si, pobogu, čoveče?!... - izgovori pošto se pribra od čuda, i raširi ruke, a uzme me sa sviju strana posmatrati.

 

Onaj što je došao sa mnom prošaputa nešto s njim; valjda mu referisao šta se sve dogodilo. Šef se namršti i oporo me upita:
- Odakle si, govori!

 

Uzeh mu ja sve potanko pričati ko sam, i otkud sam, i kuda idem, dok on nešto postade nervozan, pa viknu:
- Dobro, dobro, ostavi te tvoje ludorije, nego, što je glavno, kaži ti meni kako si smeo takav ići ulicom usred bela dana?

 

Ja stadoh gledati niza se i oko sebe da li nije šta neobično na meni, ali ništa ne primetih. Tako sam prošao kroz toliki svet i niko me nigde nije uzimao na odgovor.

 

- Što ne laješ? - viknu onaj učtivo, kao što se uopšte, prema raspisu, ponaša policija u toj zemlji, a primetio sam kako drhti od ljutine. - Ja ću tebe u zatvor, jer ti si izazvao tolike škandale na nenadležnom mestu i uznemirio ceo grad tvojom glupošću.
- Ništa ne razumem, gospodine, čime sam mogao učiniti toliko zla? - primetim u strahu.
- Ostario si, a ne znaš ono što znaju i mala deca po ulici... Pitam ja tebe još jednom: kako si tako mogao proći ulicom i izazvati nerede, i to još na nenadležnom mestu?
- Ja sam ispravan.
- Ti si lud, tako mator... - Ispravan... a kamo ti odličja?
- Nemam.
- Lažeš, matora kujo!
- Nemam, tako mi boga!
- Nijedan?
- Nijedan.
- Koliko ti je godina?
- Šeset.
- Zar za šeset godina nijedan orden? Pa gde si ti živeo? Na Mesecu, gde li?
- Nijedan nemam, tako mi svega na svetu! - uzeh se kleti.

 

Šef se zapanji od čuda. Zinu, razrogači oči, zagleda se u mene, pa ni reči da progovori.

 

Kad se malo povrnu od čuda, naredi mlađima da što pre donesu desetak ordena.

Iz pobočne sobe odmah doneše vazdan raznih ordena, zvezda, lenti, ordena o vratu što se nose, i vazdan medalja.

 

Šef naredi, te mi na brzu ruku metuše dve-tri zvezde, jednu lentu, tri-četiri ordena obesiše mi o vrat, nekoliko prikačiše na kaput, a, sem toga, dometnuše još dvadesetak raznih medalja i spomenica.

- Tako, brate! - uzviknu šef, zadovoljan što je izmislio način da spreči dalje škandale. - Tako - dodade zatim - sad malo liči na obična čoveka, a onako mi uzbunio ceo grad, upao kao kakvo čudovište... A ti valjda nisi znao da je danas još i svečanost? - završi pitanjem, obrativ se meni.
- Nisam.
- Čudnovato! - reče on malo uvređen, poćuta, pa će reći:
- Pre pet godina, na današnji dan, oždrebljen je moj konj što ga sad redovno jašem, i danas pre podne primao sam čestitanja od najotmenijih građana, a doveče će mog konja provesti oko devet časova s bakljadama kroz ulice, a zatim će biti igranka u prvom hotelu, gde imaju pristupa najotmeniji građani.

 

Sad se ja tek htedoh zapanjiti od čuda, ali, da on ne bi primetio, priberem se i priđem, te mu i ja čestitam rečima:
- Izvinite što nisam znao za taj vaš svečani dan, i veoma žalim što vam nisam mogao u određeno vreme čestitati; ali, evo, to sada činim.

 

On mi od sveg srca zahvali na iskrenim osećanjima koja gajim prema njegovom vernom konju, i odmah naredi da se donese posluženje.

 

Poslužiše me vinom i kolačima, i ja se pozdravim sa šefom i pođem s jednim pandurom (koga mi dade da me odvede u gostionicu), ukrašen zvezdama i ordenima, te sam mogao mirno ići ulicom, bez graje i gužve od svetine, što bi moralo biti da sam onako bez odličja pošao.

 

Onaj me pandur odvede u gostionicu "Kod mile nam napaćene otadbine". Gostioničar mi odredi jednu sobu, te uđem da se odmorim. Jedva sam čekao da ostanem sam i da se priberem od čudnih utisaka koje ova zaemlja na prvi mah učini na mene.

 

***

Tek što sam zatvorio vrata za sobom, skinuo sa sebe ono silno ordenje i seo umoran i loman da danem dušom, a začuh kucanje na vratima.

- Napred! - rekoh, a i šta sam znao drugo.

 

U sobu uđe gospodski odeven čovek, s naočarima na nosu. (A već i da ne pominjem neprestano, treba imati na umu da je svaki, ko manje, ko više, pretrpan ordenima. Kad sam išao hotelu s onim pandurom, moram i to napomenuti, video sam gde vuku u zatvor jednog što je ukrao cipele u nekoj radnji, a i njemu o vratu orden. "Kakav mu je ono orden?" - upitam pandura. - "Ono je orden za zasluge na prosvetnom i kulturnom polju!" - odgovori on ozbiljno i hladno. "Kakve su to zasluge?" - "Pa on je, znate, bio kočijaš od bivšeg ministra prosvete. Darovit kočijaš!" - odgovorio je pandur.) Dakle, uđe čovek s naočarima na nosu, pokloni se duboko (što i ja, razume se, uradim) i predstavi se kao viši činovnik iz Ministarstva za spoljne odnose zemaljske.

- Drago mi je! - rekoh, iznenađen ovom neočekivanom visokom posetom.
- Vi ste prvi put sada u našoj zemlji, gospodine? - upita me.
- Prvi put.
- Vi ste stranac?
- Stranac.
- Došli ste nam kao poručeni, verujte! - uzviknu taj viši činovnik oduševljeno. Mene to još više zbuni.
- Imamo jedno upražnjeno mesto za konzula. Tu biste, što je glavno, imali dobru platu i dobre dodatke na reprezentaciju, što biste vi, razume se, trošili na svoje lične stvari. Vi ste star, iskusan čovek, a dužnost vam je laka - propagacija naše narodne ideje u krajevima gde živi naš narod pod tuđinskom upravom... Taman ste došli kao da smo vam poručili; već više od mesec dana kako se mučimo tražeći pogodnu ličnost za tu važnu tačku. Za ostala mesta imamo, dao bog, strance. Imamo: Jevreje, Grke, Cincare (otkud oni?!)... A koje ste vi narodnosti, ako smem pitati?
- Pa, ja, upravo, kako da vam kažem, i sam još ne znam!... - rekoh zastiđen, i taman da otpočnem pričati svoju tužnu porodičnu istoriju, dok me on prekide, pljesnuvši oduševljeno dlanom o dlan, i zaigra po sobi od radosti.
- Prekrasno, prekrasno!... Nikad bolje!... Vi ćete tek moći savesno vršiti ovako svetao zadatak. Odmah idem ministru, a za nekoliko dana možete poći na put! - izgovori viši činovnik van sebe od radosti i odjuri da saopšti svome ministru važno otkriće.

Taman on ode, i ja sedoh i zaronih glavu među ruke. Nikako ne mogu da verujem da je sve ovo istina što sam dosad video u ovoj zemlji, dok opet neko zakuca na vrata.

- Napred!

 

U sobu uđe opet neki drugi elegantno odeven gospodin i predstavi se opet kao viši činovnik nekog ministarstva. Reče mi da po nalogu g. ministra dolazi meni važnim poslom; a ja na to izrazim svoje neobično zadovoljstvo i sreću zbog takve počasti.

 

- Vi ste stranac?
- Stranac.

 

On me pogleda s rešpektom, ponizno se pokloni do zemlje i taman da otpočne govoriti, a ja ga prekidoh rečima:
- Molim vas, gospodine, recite mi kako se zove ova vaša zemlja?
- Niste znali?! - uzviknu onaj i pogleda me s još većim rešpektom i poniznošću.
- Stradija! - dodade i stuknu preda mnom malo nazad.

 

"Čudan slučaj da se tako zvala i ona uzvišena, viteška zemlja predaka mojih!" - pomislih u sebi, ali njemu ništa ne rekoh, već ga upitam:
- Čime vas mogu služiti, poštovani gospodine?
- Osnovano je novo zvanje upravnika državnih dobara, pa sam slobodan da vas u ime gospodina ministra umolim da se primite toga visokog i patriotskog položaja... Vi ste, na svaki način, bivali već nekoliko puta do sada ministar?
- Nisam nikada.
- Nikad!... - uzviknu on zabezeknut od čuda. Onda na kakvom visokom položaju, sa nekoliko plata?
- Nikad.

 

Viši činovnik kao da oneme od čuda. Ne znajući šta dalje da preduzme u tom jedinstvenom slučaju, izvini se što me je uznemirio, reče da će o tome našem razgovoru izvestiti g. ministra, i ode.

 

***

Sutradan su već sve novine pisale o meni. U jednima beše beleška:

"Čudo od čoveka. U našem mestu već se od juče bavi jedan stranac kome je sad šeset godina, a nije nikad za to vreme bio ministar, niti je ijednim ordenom odlikovan, pa čak nikad nije imao nijednu državnu službu, niti ikad primao platu. Zaista jedinstven slučaj u svetu. Kako smo saznali, to čudo od čoveka odselo je u "Hotelu kod mile nam napaćene otadžbine". Mnogi su ga juče posetili i tvrde da se nimalo ne razlikuje od ostalih ljudi. Mi ćemo se postarati da o ovom zagonetnom biću doznamo šta detaljnije iz njegova života, što će na svaki način morati biti od velikog interesa po naše poštovane čitaoce, a, po mogućstvu, gledaćemo da donesemo i njegovu sliku u našem listu."

Druge su novine otprilike to isto saopštavale, sa ovakvim dodatkom:
"...Sem toga, doznali smo s pozudane strane da taj čudni čovek dolazi još i važnom političkom misijom."

 

Vladin list, opet, učtivo demantuje te glasove ovako:
"Glupavi opozicioni listovi, u svojoj šašavosti, izmišljaju razne neistine i proturaju kroza svet obespokojavajuće glasove: kako je u našu zemlju doputovao nekakav stranac od svojih šeset godina, koji, kako ti zvrndovi vele, nije nikad bio ni ministar, ni činovnik, niti ima ma kakvog odličja. Ovakve nemogućnosti i skroz neverovatne stvari mogu samo zamisliti i u zloj nameri proturati skučeni, bedni i izlapeli mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj metak neće upaliti, jer, hvala bogu, evo već nedelju dana otkako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu nijedanput nije bio uzdrman, kao što to žele glupaci iz opozicije."

 

Oko hotela gde sam odseo, posle ovih člančića po novinama, poče se okupljati svet. Stanu, gledaju, blenu, pa jedni odlaze, drugi dođu, i tako u svako doba stoji oko hotela velika rulja, a kroz nju se motljaju prodavci listova i knjižica, i deru se u sav glas:
- Nov roman: "Čudan čovek", sveska prva!
- Nova knjiga: "Doživljaji jednog starca bez ordena"!

 

Još je vazda bilo takvih knjižica.

Čak je i jedna meana istakla firmu: "Kod čuda od čoveka", a na velikoj tabli naslikan čovek bez odlikovanja. Svet se počeo okupljati oko tog čudovišta i policija, naravno, šta će kuda će, i u interesu javnog morala zabrani tako sablažnjivu sliku.

 

Sutradan sam morao promeniti hotel. Kad sam ulicom išao, morao sam ići pristojno, bar sa nekoliko ordena, te tako niko ne obraćaše pažnju na mene.

 

Kao čovek stranac imao sam mogućnosti da se odmah poznam sa viđenim ličnostima i ministrima i da se brzo posvetim svima državnim tajnama.

 

Ubrzo sam imao čast takođe da posetim sve ministre u njihovim kabinetima.

 

Prvo odem ministru inostranih odnosa. Baš u taj mah kad ja naiđoh u hodnik, gde beše dosta njih radi da iziđu pred ministra, a momak objavi vičući na sav glas:
- Gospodin ministar ne može primati nikoga, jer je prilegao na divan da malo prospava!

Publika se raziđe, a ja priđem momku s rečima:
- Ako je moguće, javite gospodinu ministru da jedan stranac želi njemu.

 

Momak se, čim ču reč "stranac", učitivo pokloni, i uđe u ministrov kabinet.

Najedared se otvoriše dvokrilna vrata i na njima se pojavi dežmekast, punačak, omalen čovek, pokloni se s osmehom i dosta glupo, i pozva me lično unutra.

 

Ministar me privede jednoj fotelji i namesti da sednem, a on sede prema meni, prebaci nogu preko noge, pogladi se zadovljno po oblom trbuhu, i započe razgovor:
- Baš se radujem, gospodine, što ste me posetili, a ja sam već mnogo slušao o vama... Ja, znate, htedoh da legnem, da malo prospavam... Šta bi drugo?... Nemam posla, pa od duga vremena prosto ne znam šta ću.
- U kakvim ste odnosima sa susednim zemljama, ako smem pitati, gospodine ministre?
- E, kako da vam kažem?... Dobro, dobro, na svaki način... Pravo da vam kažem, ja nešto nisam o tome ni imao prilike da razmišljam; ali, ceneći po svemu, vrlo dobro, vrlo dobro... Nije nam se ništa zla dogodilo, sem što su nam zatvorili na severu izvoz svinja, a na jugu upadaju i pljačkaju po našim selima Anuti iz susedne zemlje... No to nije ništa... To su sitnice.
- Šteta je za taj izvoz svinja. Čujem da ih mnogo imate u zemlji? - primetim učtivo.
- Ima, hvala bogu, ima ih dosta, ali svejedno; poješće se ovde te svinje, još će biti jevtinije; a najzad, šta bi bilo kad ne bismo ni imali svinja?!... Moralo bi se opet živeti! - odgovori mi ravnodušno.

 

U daljem razgovoru pričao mi je kako je izučavao šumarstvo, a sad rado čita članke o stočarstvu, i kako misli da nabavi nekoliko krava i da gaji telad, jer tu može da su dobri prihodi.

- Na kom jeziku najviše čitate? - upitam.
- Pa, na našem jeziku. Ja drugi jezik ne volim, i nisam hteo nijedan učiti. A nije mi se ni ukazivala potreba za znanjem stranog jezika. Naročito na ovom položaju, to mi nije potrebno; a ako bi iskrsla takva prilika, lako je poručiti stručnjaka sa strane.
- Sasvim tako! - odobrim mu tako duhovite, originalne misli, ne znajući ni sam šta bih drugo mogao činiti.
- Zbilja, volite li pastrmke? - upita me, posle izvesnog ćutanja.
- Nisam ih nikad jeo.
- Šteta, to je vrlo fina riba. Upravo specijalitet. Juče sam dobio od jednog prijatelja nekoliko komada. Vanredno dobra stvar...

 

Pošto još neko vreme porazgovarasmo tako o važnim stvarima, izvinim se gospodinu ministru što sam ga svojom posetom uznemirio možda u važnom državnom poslu, pozdravim se s njim, i pođem.

 

On me ljubazno isprati do vrata.

 

***

Sutradan sam posetio ministra policije. Pred ministarstvom masa naoružanih momaka namrštena izraza, čisto zlovoljni što već dva-tri dana kako nisu tukli građane, kao što je to običaj u toj strogo ustavnoj zemlji. Hodnici i čekaonica prepuni sveta što želi pred ministra. Koga sve tu nema! Neki su elegantno odeveni, sa cilindrom na glavi, neki opet podrpani i pocepani, jedni opet u nekakvim šarenim uniformama, sa sabljama o bedrici.

 

Nisam se hteo odmah javljati ministru, želeći da se malo porazgovaram s tim raznovrsnim ljudima.

Prvo stupih u razgovor s jednim otmenim mladim gospodinom, i on mi reče da je došao tražiti državnu službu u policiji.

- Vi ste, izgleda, školovan čovek; sigurno ćete dobiti odmah državnu službu? - upitam.

 

Mladi čovek preznu od tog mog pitanja, i bojažljivo se okrete oko sebe, da se uveri da li je ko čuo i obratio pažnju na moje pitanje. Kad vide da su ostali svi zauzeti jedan s drugim u svoje razgovore, pretresajući svoje nevolje, odahnu, a zatim mi glavom dade znak da govorim lakše, i oprezno me povuče za rukav da stanemo malo u stranu, dalje od ostalih.

- I vi ste došli da tražite službu? - upita me on.
- Ne. Ja sam stranac, putnik. Rad sam da govorim s ministrom.
- Zato vi tako glasno velite da ću kao školovan odmah dobiti državnu službu! - reče on šapatom.
- Zar se ne sme to reći?
- Sme, ali bi meni škodilo.
- Kako škodilo, zašto?
- Zato što se u ovoj struci, ovde u našoj zemlji, ne trpe školovani ljudi. Ja sam doktor prava, ali to krijem i ne smem nikom reći: jer kad bi ministar doznao, ne bih dobio službu. Jedan moj drug, takođe školovan, morao je, da bi dobio službu, podneti uverenje kako nikad ništa nije učio, niti misli išta učiti - pa je dobio službu, i to odmah dobar položaj.

 

Još sam s nekolicinom razgovarao, a između ostalih i s jednim uniformisanim činovnikom, koji mi se požali da još nije dobio klasu, a stvorio je krivice za veleizdaju petorice ljudi koji pripadaju opoziciji.

Ja sam ga tešio zbog tako strašne nepravde koja se čini prema njemu.

 

Zatim sam razgovarao sa jednim bogatim trgovcem, koji mi pričaše mnogo iz svoje prošlosti; a od svega toga sam zapamtio samo kako je pre nekoliko godina držao prvi hotel u nekoj palanci, i kako je stradao zbog politike, jer je oštećen sa nekoliko stotina dinara; ali je odmah posle mesec dana, kad dođoše na vladu, njegovi ljudi, dobio dobre liferacije, na kojima je zaradio veliki kapital.

- Utom, veli on, pade kabinet.
- Pa ste opet stradali?
- Ne, povukao sam se s političkog polja. Doduše, u početku sam pomagao naš politički list novcem, ali nisam išao na glasanje, niti se jače isticao u politici. Od mene je dosta i to. Drugi nisu ni toliko učinili... A i umorila me politika. Šta će čovek da se lomi celog veka! Sad sam došao gospodinu ministru da ga molim da me o idućim izborima izabere narod za narodnog poslanika.
- Pa to valjda narod bira?
- Pa, kako da vam kažem?... Jest, ono bira narod, tako je po ustavu; ali obično bude izabran onaj koga policija hoće.

 

Kad sam se tako narazgovarao s publikom, priđem momku, i rekoh mu:
- Želim da iziđem pred gospodina ministra.


Momak me pogleda namršten, gordo, s nekim prezrenjem, pa će reći:
- Čekaj! Vidiš koliko tu ljudi čeka?!
- Ja sam stranac, putnik, i ne mogu odlagati! - rekoh učtivo, i poklonim se pred momkom.

Reč stranac imala je uticaja, i momak odmah kao smušen jurnu u ministrovu kancelariju.

Ministar me odmah primi ljubazno i ponudi da sednem, pošto se već pre toga, razume se, kažem ko sam i kako se zovem.

 

Ministar, protegljast, suv čovek, sa grubim, surovim izrazom lica, koje odbija od sebe, iako se on trudio da bude što ljubazniji.

- Pa kako vam se dopada ovde kod nas, gospodine? - upita me ministar smešeći se hladno, preko srca. Ja se izrazim najlaskavije o zemlji i narodu, i dodam:
- A naročito mogu čestitati ovoj divnoj zemlji na mudroj i pametnoj upravi. Ne znam, prosto, čemu čovek pre da se divi!
- The, moglo bi i bolje biti, ali mi se trudimo koliko možemo! - reče ponošljivo, zadovoljan mojim komplimentom.
- Ne, ne, gospodine ministre, bez laskanja, bolje se ne da poželeti. Narod je, vidim, vrlo zadovoljan i srećan. Za ovo nekoliko dana bilo je već toliko svetkovina i parada! - rekoh.
- Tako je, ali u tome narodnom raspoloženju ima nešto moje zasluge što sam uspeo da u ustav, sem svih sloboda koje su date narodu i potpuno ujemčene, unesem još i ovo:
"Svaki građanin zemlje Stradije mora biti raspoložen i veseo i s radošću pozdravljati mnogobrojnim deputacijama i depešama svaki važan događaj i svaki postupak vlade."
- Znam, ali kako se, gospodine ministre, to može izvesti? - upitam.
- Vrlo lako, jer se svaki mora pokoravati zakonima zemljaskim! - odgovori ministar, i napravi lice važno, dostojanstveno.
- Lepo - primetim - ali ako to bude kakva nepovoljna stvar po narod i njegove interese, kao i po interese zemlje? Eto, kao na primer, juče sam doznao od gospodina ministra predsednika da je zatvoren na severu izvoz svinja; a time će zemlja, kako izgleda, pretrpeti grdnu štetu.
- Tako je! Ali to je moralo biti; pa opet će zato danas-sutra već stići tolike deputacije iz svih krajeva Stradije, i čestitati ministru predsedniku na tako mudrom i taktičnom vođenju politike sa tom susednom i prijateljskom zemljom! - reče ministar oduševljeno.
- To je prekrasno, i tako mudro uređenje može se samo poželeti, a slobodan sam i ja da vam kao stranac iskreno čestitam na tom genijalnom zakonu, koji je postao vašom zaslugom, a koji je usrećio zemlju i suzbio sve brige i nevolje.
- Za svaki slučaj, ako bi narod baš nešto i zaboravio da vrši svoju obavezu prema zakonu, to sam ja već, predviđajući i taj najgori slučaj, poslao pre tri dana poverljiv raspis svima policijskim vlastima u zemlji, i strogo im preporučio da narod povodom tog slučaja dolazi u što većem broju i čestita ministru predsedniku.
- A ako se kroz koji dan otvori izvoz svinja, šta onda mislite? - upitam učtivo i radoznalo.
- Ništa prostije: pošaljem drugi poverljiv raspis, u kome ću opet tako isto narediti policiji da poradi da narod opet u što većem broju dolazi na čestitanje. To tako mora ići u početku poteško, ali će se narod postepeno navići, pa će dolaziti i sam.
- Tako je, imate pravo! - rekoh iznenađen ovim odgovorom ministrovim.
- Sve može da se učini, gospodine, samo kad se hoće, i kad ima sloge. Mi u kabinetu pomažemo jedan drugog da bi se naredba svakog člana vlade najtačnije vršila. Eto, vidite, danas mi je ministar prosete poslao jedan svoj raspis da ga i ja potpomognem i naredim svima policijskim organima u područnom mi ministarstvu da se strogo pridržavaju toga raspisa ministra prosvete.
- Neka važna stvar, ako smem pitati!
- Vrlo važna. Upravo neodložna; i ja sam učinio potrebne korake. Evo, vidite - reče, i pruži mi u ruku tabak hartije.


Uzeh čitati:
"Uviđa se kako se kojim danom sve više i više počinje kvariti jezik u našem narodu, i da čak neki građani toliko daleko teraju, te su, zaboravljajući odredbu zakonsku koja glasi: "Narodni jezik nijedan građanin ne sme kvariti, niti izvrtati red reči u rečenici i upotrebljavati pojedine oblike protivno propisanim i utvrđenim pravilima, koje propisuje naročiti odbor gramatičara", počeli čak i reč gnev, nažalost drsko, i bez ikakva zazora, izgovarati gnjev. Da se i ubuduće ne bi dešavale ovakve nemile pojave, koje mogu biti od vrlo krupnih zlih posledica po našu milu otadžbinu, to vam naređujem da silom vlasti zaštitite reč gnev koju su tako onakazili, i da strogo po zakonu kaznite svakog onog koji bi: bilo ovu, ili drugu koju reč, bilo gramatički oblik reči, svojevoljno menjali, ne pazeći na jasne odredbe zakonske."
- Pa zar se za ovo kažnjava? - upitam preneražen od čuda.
- Razume se, jer to je već krupnija stvar. Za ovakav slučaj kazni se krivac - ako se njegova pogreška dokaže svedocima - od deset do petnaest dana zatvora!

 

Ministar poćuta malo, pa produži:
- O ovome treba da razmislite, gospodine! Taj zakon kojim imamo prava da kažnjavamo svakog ako nepravilno uptrebljava reči i pravi gramatičke pogreške, ima neocenjive vrednosti još i sa finansijskog i političkog gledišta. Razmislite, pa ćete doći do pravilnog gledišta na celu stvar!

Pokušam da se udubim u misli, ali nikakva pametna ideja da mi dođe na um. Što sam više mislio, sve sam manje razumevao smisao ministrovih reči, sve sam, upravo, manje znao o čemu mislim. Dok sam se ja mučio tim bezuspešnim pokušajem da mislim o tom čudnom zakonu u toj još čudnijoj zemlji, ministar me gledaše s osmehom zadovoljstva što stranci ni izbliza nisu tako razumni, dosetljiva soja, kao narod u Stradiji, koji ume izmisliti nešto toliko pametno, što bi u drugom svetu važilo čak za čudo.

- Dakle, ne možete da se setite?! - reče s osmehom, i pogleda me ispod oka, ispitujući.
- Izvinite, ali nikako ne mogu.
- E, vidite to je najnoviji zakon koji ima velike vrednosti za zemlju. Prvo i prvo, kazne od takvih krivaca naplaćuju se u novcu, i tu zemlja ima vrlo lepa prihoda, koji troši na popunjavanje deficita što se nađe u kasama načelnih prijatelja, ili na dispozicini fond, odakle se nagrađuju pristalice vladine politike; drugo, taj zakon, koji izgleda tako naivan, dosta može pomoći vladi pri izborima narodnih poslanika da, uz ostala sredstva, istera svoju većinu u skupštini.
- Pa vi velite, gospodine ministre, da ste ustavom dali narodu sve slobode?
- Tako je. Narod ima sve slobode, ali ih ne upotrebljava! Upravo, kako da vam kažem, mi, znate, imamo nove slobodoumne zakone, koji treba da važe; ali nekako, po navici - a i radije, da vidite - upotrebljavamo stare zakone.
- Pa našto ste onda donosili nove zakone? - usudih se da upitam.
- Kod nas je takav običaj da se što češće menjaju zakoni, i da ih ima što više. Mi smo u tome pretekli ceo svet. Samo za poslednjih deset godina doneto je petnaest ustava, od kojih je svaki po tri puta bio u važnosti, odbacivan, i opet nanovo priman, te tako ni mi, niti se građani mogu razabrati i znati koji zakoni važe, a koji su odbačeni... Ja držim, gospodine, da u tome leži savršenstvo i kultura jedne zemlje! - dodade ministar, na završetku.
- Imate pravo, gospodine ministre; i stranci vam moraju zavideti na tako mudrom uređenju.

 

Uskoro se pozdravim sa gospodinom ministrom i izađem na ulicu.

 

***

Na ulici me iznenadi nepregledna masa sveta što se u grupama talasa sa sviju strana, skupljajući se pred jednom velikom kućom. Svaka od tih velikih grupa ljudi istakla svoju zastavu, na kojoj je ispisano ime kraja iz koga je narod u grupi, a ispod toga reči: "Za Stradiju sve žrtvujemo" ili: "Stradija nam je milija i od svinja!"

 

Ulica dobila naročiti svečan izgled, na kućama istaknute bele zastave sa narodnim grbom u sredi, sve radnje zatvorene, a svaki saobraćaj prekinut.

- Šta je ovo? - upitam radoznalo jednog gospodina na ulici.
- Svečanost. Zar niste znali?
- Nisam.
- Pa o tome se piše po novinama već tri dana. Naš veliki državnik i diplomata, koji ima velikih i ogromnih zasluga za otadžbinu, a i presudni uticaj na spoljnu i unutrašnju politiku naše zemlje, imao je jaku kijavicu, koja je izlečena milošću božjom i iskrenim zauzimanjem stručnih lekara, te sad to neće smetati velikom i mudrom državniku da svu svoju brigu i staranje posveti na dobro i sreću ove namučene zemlje, i da je povede još boljoj budućnosti.

 

Svet se okupi pred domom velikog državnika u tolikoj masi da i kiša najjača ne bi od ljudi, žena i dece, mogla pasti na zemlju. Ljudi poskidali kape, a u svakoj grupi je po jedan kome iz džepa strči napisan rodoljubivi govor.

 

I na balkonu svoga doma pojavi se sedi državnik, a gromoglasno "Živeo!" prolomi vazduh i odjeknu celim gradom. Na svima okolnim kućama zazvečaše prozori i na njima se pojaviše mnoge glave. Ograde oko kuća, krovovi, sve to puno radoznala sveta, pa čak i na svakoj badži od tavana vire bar po dve, tri glave.

 

***

Prestadoše uzvici, nastade mrtva tišina, iz mase zaciča s trepetom tanak glas:
- Mudri državniče!...
- Živeo! živeo! živeo! - prekidoše govornika burni i silni uzvici; a kad se stiša rodoljubiva masa, govornik produži:
- Narod moga kraja lije tople suze radosti, i klečeći na kolenima zahvaljuje premilostivom Tvorcu, koji milošću svojom otkloni veliku bedu od našeg naroda i dade ozdravljenja tebi, vrli naš državniče, da nam dugo poživiš na sreću naroda i ponos zemlje! - završi govornik, a hiljadama grla uzviknu:
- Živeo!

 

Mudri državnik zahvali govorniku na iskrenom čestitanju i napomenu da će sve njegove misli i osećanja biti i ubuduće upravljeni na to da se ojača kultura, privreda i blagostanje mile otadžbine.

Razume se, posle tog njegovog govora ponovi se nebrojeno puta: "Živeo!"

 

Sad se tako izređa desetak govornika iz raznih krajeva otadžbine, a posle svakog govora stari državnik je odgovarao rodoljubivim i jezgrovitim govorima. Naravno, kroza sve je to bilo isprpletano ono oduševljeno, gromoglasno: "Živeo!"

 

Dugo je trajalo dok se svi ti obredi izvršiše, a kad se dođe kraju, zasvira muzika kroz sve ulice, a svet je šetao gore-dole, uveličavajući time svečanost.

 

Uveče je bilo osvetljenje, i opet muzika, uz zapaljene buktinje koje nosaše rodoljubiva masa sveta, prolamaše vazduh po ulicama ovog srećnog grada; a u visini, u tamnom vazduhu, rasprskavale su se raketle, te zasija ime velikog državnika, koje izgleda kao od sitnih zvezdica opleteno.

Posle toga nastade duboka, tiha noć, i rodoljubivi građani divne zemlje Stradije, umoreni vršeći svoje uzvišene građanske dužnosti, zaspaše slatkim snom, snivajući srećnu budućnost i veličinu svoje mile otadžbine. Razbijen ovim čudnim utiscima, ne mogoh cele noći zaspati, i tek pred zoru što me, obučena, s naslonjenom glavom na sto, zanese san, a kao da čuh neki strašan, demonski glas sa zlobnim kikotom:
- To je tvoja otadžbina!... Ha, ha, ha, ha! Trgoh se, i grudi zadrhtaše od strašne slutnje, a u ušima odjekuje ono pakosno:
- Ha, ha, ha, ha!

 

***

Sutradan se već o toj svečanosti pisalo u svima listovima zemaljskim, a u vladinom listu naročito, u kome sem toga beše vazdan telegrama iz sviju krajeva Stradije, u kojima se sa nebrojeno mnogo potpisa žali što se nije moglo stići da lično iskažu svoju radost zbog srećnog ozdravljenja velikog državnika.

 

Sem toga, glavni lekar državnikov postade odjednom slavan čovek. U svima listovima moglo se čitati kako će svesni građani ovoga i onoga mesta, ovoga i onoga sreza ili kraja, ceneći zasluge lekara Mirona (tako se zvao), kupiti takav i takav skupoceni poklon. U jednim novinama stoji:
"Saznali smo da i grad Kradija, po ugledu na druge gradove, sprema skupoceni poklon lekaru Mironu. To će biti mala srebrna statua Eskulapova koji će u rukama držati takođe srbrni divit, oko koga se prepleću dve pozlaćene zmije sa dijamantima mesto očiju, i u ustima drže sveće. Na grudima Eskulapovim biće zlatom urezane reči: "Građani grada Kradije, iz večne zahvalnosti za zasluge prema Otadžbini, lekaru Mironu."

 

Ovakvih vesti bile su prepune novine. Svuda su se po zemlji spremali lekaru skupoceni pokloni i putem telegrama iskazivala zahvalnost ovome srećnom lekaru. Jedan grad je toliko bio oduševljen da je čak počeo podizati veličanstvenu vilu, na kojoj će biti uzidana grdno velika mermerna ploča, i na toj ploči izraz narodne zahvalnosti.

 

A već samo po sebi se razume da je odmah izrađena i umnožena slika koja je predstavljala kako se veliki državnik rukuje i zahvaljuje lekaru za iskreno zauzimanje. Ispod nje je tekst:
"Hvala ti, odani Mirone, ti si otklonio od mene bolest, koja me je ometala da se sav posvetim staranju za sreću svoje drage otadžbine!"
" Ja sam samo vršio svoju svetu dužnost prema otadžbini!"

Više njihovih glava lebdi, u oblaku golub i u kljunu nosi traku na kojoj su reči:
"Milostivi Tvorac otklanja svako zlo od Stradije, koja mu je u volji".

Više goluba je krupan naslov: "Za spomen na dan srećnog ozdravljenja velikog državnika Simona" (mislim, tako se zvao, ako se dobro sećam).

Po svima ulicama i hotelima nose dečica ove slike i viču u sav glas:
- Nove slike! Državnik Simon i lekar Miron!...

 

***

Kad sam pročitao nekoliko listova (u svakom gotovo bila je opširna biografija čuvenog i rodoljubivog lekara), rešim se da odem gospodinu ministru privrede zemaljske.

Ministar privrede, postariji, omalen, žurav čovečić, prosed, sa naočarima na nosu, dočeka me ljubaznije nego što sam i mogao očekivati. Namesti me da sednem kraj njegova stola, a on sede za sto na svoje mesto. Sto je bio pretrpan nekim starim knjigama sa požutelim listovima i otrcanim koricama.

- Odmah ću da vam se pohvalim. Ne možete verovati koliko sam zadovoljan! Šta mislite, šta sam pronašao?
- Neki način kojim ćete moći usavršiti privredu u zemlji.
- O, ne! Kakvu privredu! Privreda je usavršena dobrim zakonima. O tome više ne treba ni misliti.

Ja zaćutah, ne znajući šta da mu kažem, dok mi on s dobroćudnim, blaženim osmehom reče, pokazujući neku staru knjižurinu:
- Šta mislite, koje je ovo delo?

Ja se učinim kao da se sećam, dok će on opet sa onim blaženim osmehom:

- Omirova Ilijada!... Ali, vrlo, vrlo... retko izdanje!... - izgovori sladeći svaku reč, i uze me ljubopitljivo gledati kako će me to iznenaditi.

I zaista sam bio iznenađen, ali samo iz drugih razloga; ali sam se pravio kako me baš ta retkost zadivljuje. - To vam je divno - rekoh.

- Ali kad vam još kažem da ovog izdanja više i nema!...
- Ta to je veličanstveno! - uzviknuh kao oduševljeno i uzeh razmatrati knjigu, praveći se duboko tronut i zainteresovan tom retkošću.

Jedva sam uspeo raznovrsnim zapitkivanjima da odvratim razgovor od toga njegovog Omira, o kom ja nisam nikad čuo reči.

- Uzimam slobodu, gospodine ministre, da vas zapitam o tim valjanim privrednim zakonima! - rekoh.
- To su zakoni, upravo reći, klasični. Nijedna zemlja, verujte, ne troši na podizanje privrede koliko naša zemlja.
- Tako i treba - rekoh - to je i najvažnija osnova za napredak svake zemlje.
- To sam i ja, razume se, i imao na umu, kad sam uspeo da se što bolje zakoni naprave i da se što veći budžet odobri za podizanje privrede i industrije u zemlji.
- Koliki je budžet, ako smem pitati, gospodine ministre?
- Lanjske godine, kad je bilo drugo ministarstvo, bio je budžet manji, ali ja sam uspeo velikim trudom i zauzimanjem da u budžet uđe pet miliona dinara.
- To je za vašu zemlju dovoljno!
- Dovoljno... E sad, vidite, u zakon je uneta i ova tačka: "Žito, i uopšte usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više."
- To je povoljan zakon - rekoh.

 

Ministar se zadovoljno osmehnu, pa produži:
- Razgranao sam činovništvo u svojoj struci tako da svako selo ima privredno nadleštvo od pet činovnika, od kojih je najstariji upravnik ekonomije i privrede sela toga i toga. Zatim, u svakom sreskom mestu je ekonom za srez sa velikim personalom činovnika, a nad svima su pokrajinski ekonomi, i ima ih dvadeset, na koliko je pokrajina podeljena naša zemlja. Svaki od pokrajinskih ekonoma ima celokupan nadzor sa svojim činovništvom, da motri nad svima ostalim činovnicima vrše li svoju dužnost, i da utiče na snaženje privrede u celom kraju. Preko njega vrši ministarstvo (koje ima dvadeset odeljenja, i u svakom po jedan šef odeljenja sa velikim brojem činovnika) prepisku sa celim krajem. Svaki šef odeljenja u ministarstvu ima prepisku sa po jednim ekonomom pokrajinskim, a oni posle o tome izveštavaju ministra, preko njegovih ličnih sekretara.
- To je onda užasna administracija? - primetim.
- Vrlo velika. Naše ministarstvo ima najveći broj numera od sviju ostalih. Činovnici nemaju kad od akta da dignu glave povazdan.

 

Posle malog ćutanja, produži ministar:
- Posle toga, ja sam udesio da svako selo ima dobro uređenu čitaonicu, koja mora biti snabdevena dobrim knjigama za ratarstvo, šumarstvo, stočarstvo, pčelarstvo i druge grane privrede.
- Seljaci sigurno rado čitaju?
- To je obavezno, kao i vojna obaveza. Dva časa pre podne i dva časa po podne mora svaki radnik seljak provesti u čitaonici, gde čita (ili mu čitaju ako nije pismen), a sem toga im činovnici drže predavanja o savremenom racionalnom obdelavanju zemlje.
- Pa kad, onda, rade u polju? - upitam.
- E, vidite kako je. U početku izgleda tako. Ovo je spor način, koji će u prvi mah izgledati nepodesan, ali posle će se tek videti blagotvorni uticaj ove krupne reforme. Po mome dubokom uverenju, najglavnije je da se prvo teorija dobro utvrdi, pa će posle ići lako, i onda će se videti da će se sve ovo vreme provedeno u teorijskom izučavanju privrede stostruko nadoknaditi. Treba, gospodine moj, imati jaku osnovu, temelj zdrav, pa podizati zgradu! - završi ministar, i od uzbuđenja obrisa znoj sa čela.
- Potpuno odobravam vaše genijalne poglede na privredu! - rekoh oduševljeno.
- I tako sam taman lepo rasporedio pet miliona dinara: dva miliona na činovnike, jedan milion honorara piscima za udžbenike iz privrede, jedan milion na zasnivanje biblioteke, i jedan milion na dijurne činovnicima. To je taman pet.
- To ste divota udesili!... Dosta i na biblioteke trošite.
- E, vidite, ja sam sada izdao raspis da se, sem privrednih knjiga, nabavljaju i udžbenici za grčki i latinski jezik, te se seljaci posle poljskog rada mogu, učeći klasične jezike, oblgorođavati. Svaka čitaonica ima Omira, Tacita, Paterkula i vazda drugih lepih dela iz klasične literature.
- Divota! - uzviknem s raširenim rukama, i odmah ustanem, te se pozdravim s gospodinom ministrom i pođem, jer mi već bučaše glava od te velike reforme, koju nisam mogao shvatiti.

 

Ministar finansija, kad odoh da ga posetim, primio me je odmah, iako je, kako on kaže, bio u velikom poslu.

 

- Baš dobro te ste došli, gospodine, te ću se tako malo odmoriti. Dosad sam radio, pa me, verujte, već glava boli! - reče ministar i pogleda me klonulim, pomućenim pogledom.
- Zaista je vaš položaj vrlo težak pri tako ogromnom radu. Bez sumnje ste razmišljali o kakvom važnom finansijskom pitanju? - primetim.
- Držim da će vas na svaki način zanimati polemika koju vodim sa gospodinom ministrom građevina o jednom vrlo važnom pitanju. Od jutros sam puna tri časa na tome radio. Držim da ja imam prava i da zastupam pravednu stvar... Evo, pokazaću vam članak koji sam priredio za štampu.

 

Ja sam s nestrpljenjem očekivao da čujem taj znameniti članak i da, u isto vreme, saznam oko čega se vodi ta važna i očajna borba između ministra finansija i ministra građevina. Ministar, dostojanstveno, sa svečanom ozbiljnošću na licu, uze u ruke rukopis, iskašlja se, i pročita naslov:
"Još dve-tri reči povodom pitanja: Dokle se na jug u starom veku prostirala granica naše zemlje."

 

- Pa to je, kako izgleda, neka istorijska raspra?
- Istorijska - reče ministar malo začuđen tako neočekivanim pitanjem i pogleda me preko svojih naočara tupim, umornim pogledom.
- Vi se bavite istorijom?
- Ja?! - uzviknu ministar s nešto ljutnje u glasu... - To je nauka kojom se ja bavim već blizu trideset godina, i to, da ne laskam sebi, sa uspehom - završi ministar, i pogleda me prekorno.
- Ja veoma cenim istoriju i ljude koji ceo svoj život posvete toj zaista važnoj nauci - rekoh učtivo da bih, koliko-toliko, opravdao svoj malopređašnji zaista nerazmišljeni postupak.
- Ne samo važna, gospodine moj, već najvažnija, razumete li, najvažnija! - uzviknu oduševljeno ministar i pogleda me značajno, ispitujući.
- Sasvim tako! - rekoh.
- Eto, vidite - opet će ministar - koliko bi bilo štete kad bi se, recimo, o granici naše zemlje utvrdilo onako kako to iznosi moj kolega ministar građevina.
- A i on je istorik? - prekidoh ga pitanjem.
- Nadriistorik. On svojim radom na toj nauci samo štete donosi. Uzmite, samo, pa čitajte njegove poglede povodom toga pitanja o staroj granici naše zemlje, pa ćete videti koliko tu ima njegovoga neznanja, pa čak, ako hoćemo pravo, i nepatriotizma.
- Šta on dokazuje, ako smem znati? - upitam ga.
- Ne dokazuje on ništa, gospodine moj! Žalosno je to dokazivanje kad on veli da je stara granica s južne strane išla severno od grada, Kradije; a to je nepoštenje; jer naši neprijatelji onda mogu s mirnom savešću polagati pravo na zemljište do više Kradije. Šta mislite koliko štete time nanosi ovoj napaćenoj zemlji? - uzviknu ministar ljutito, s pravednim gnevom, uzdrhtalim, bolnim glasom.
- Neizmerna šteta! - uzviknem i ja, kao preneražen tom strahotom koja bi postigla celu zemlju zbog neznanja i nerazumevanja ministra građevina.
- Ja to pitanje, gospodine, neću ostaviti, jer to mi, najzad, nalaže dužnost koju imam da činim prema našoj miloj otadžbini kao sin njen. Ja ću to pitanje izneti i pred samo narodno predstavništvo, pa neka ono donese svoju odluku, koja ima da važi za svakog građanina ove zemlje. U protivnom slučaju, ja ću dati ostavku, jer ovo je već drugi moj sukob sa ministrom građevina, i to sve zbog tako važnih pitanja po zemlju.
- Pa zar skupština može i o tim naučnim pitanjima donositi odluke?
- Zašto ne? Skupština ima pravo da o svima pitanjima donosi odluke koje su obavezne za svakog kao zakon. Juče je baš jedan građanin podneo skupštini molbu da mu se dan rođenja računa pet godina ranije nego što se rodio.
- Kako to može? - uzviknuh i nehotice od čuda.
- Može, zašto ne?... On se, recimo, rodio... 74. godine, a skupština njegov dan rođenja proglasi da je u godini... 69.
- Čudnovato! A šta mu to treba?
- Treba mu, jer tek tako ima prava da se kandiduje za poslanika na jedno upražnjeno mesto, a on je naš čovek i pomagaće svojski postojeće političko stanje.

 

Zaprepašten od čuda, nisam umeo ni reči progovoriti. Ministar to kao da primeti, te će reći:
- Vas kao da to čudi. Takvi i slični slučajevi nisu retki. Jednoj gospođi skupština je uvažila molbu takve iste prirode. Ona je, opet, molila da je skupština oglasi za deset godina mlađu nego što je. Jedna je, opet, podnela molbu da narodno predstavništvo donese merodavnu odluku da je u braku sa svojim mužem rodila dvoje dece, koja odmah postaju zakoniti naslednici njenog bogatog muža. I skupština, razume se, kako je ona imala jakih i dobrih prijatelja, usvoji njenu naivnu i plemenitu molbu, i oglasi je majkom dvoje dece.
- A gde su deca? - upitam.
- Koja deca?
- Pa deca o kojoj govorite?
- Ta dece nema, razumete li, ali se računa, zbog te odluke skupštinske, da ta gospođa ima dva deteta, i tako je prestao rđav život između nje i njenog muža.
- To ne razumem - primetim, iako čak ne beše učtivo da to kažem.
- Kako ne razumete?... Vrlo prosta stvar. Taj bogati trgovac, muž te gospođe o kojoj govorimo, nema s njom dece. Razumete li?
- Razumem.
- E, lepo, sad pazite dalje: kako je on vrlo bogat, to zaželi da ima dece koja će naslediti njegovo veliko imanje, i usled toga dođe do vrlo rđava života između njega i njegove žene. Njegova žena, onda, kao što vam kažem, podnese skupštini molbu, i skupština povoljno reši.
- Pa je li bogati trgovac zadovoljan takvom odlukom narodnog predstavništva?
- Razume se da je zadovoljan. Sad je potpuno umiren, i veoma od tada voli svoju ženu.

 

Razgovor je tekao dalje, razgovarali smo o mnogim stvarima, ali se gospodin ministar ni jednom rečju ne dotače pitanja finansijskih.

 

Naposletku, okuražim se da ga najponiznije zapitam:
- Finansije su vrlo dobro uređene u vašoj zemlji, gospodine ministre?
- Vrlo dobro! - reče on s pouzdanošću, pa odmah zatim dodade:
- Glavna je stvar budžet dobro izraditi, pa sve ide lako.
- Koliko je miliona godišnje budžet vaše zemlje?
- Preko osamdeset miliona. A evo kako je raspoređen: Za bivše ministre, koji su sad bilo u penziji, bilo na raspoloženju, trideset miliona, za nabavljanje ordenja deset miliona, za uvođenje štednje u narod pet miliona.
- Izvinite, gospodine ministre, što vas prekidam... Ne razumem kakav je to izdatak od pet miliona za uvođenje štednje.
- E, vidite, gospodine, štednja je neosporno najvažnija stvar, kad je već reč o finansiranju. Te novine nema nigde u svetu, ali nas je tome nevolja naučila zbog rđavih finansijskih prilika u zemlji, te smo tako hteli da žrtvujemo tu priličnu sumu godišnje samo da bismo narodu pomogli i olakšali mu koliko-toliko. Sada će, na svaki način, poći nabolje, jer je već za ovo kratko vreme izdat čitav milion piscima knjiga o štednji za narod. Ja sam i sam nauman da, koliko-toliko, pomognem narodu u tom pogledu, te sam već počeo pisati delo: "Štednja u našem narodu u starom veku"; a moj sin piše delo: "Uticaj štednje na kulturni napredak u narodu"; a moja ćerka je do sada napisala dve pripovetke, opet za narod, u kojima se iznosi kako valja štedeti, a sad piše i treću: "Raskošna Ljubica i štedljiva Mica".
- Mora biti neka vrlo lepa priča?!
- Vrlo lepa; u njoj se iznosi kako propada Ljubica zbog ljubavi, a Mica se udala za velikog bogataša, i uvek se odlikovala štednjom. "Ko štedi, tome i Bog pomaže", završuje se priča.
- To će imati neobično dobra uticaja na narod! - rekoh oduševljen.
- Razume se - produži gospodin ministar - velika i značajna uticaja. Eto, na primer, otkad je ustanovljena štednja, moja ćer je već preko sto hiljada uštedila za miraz sebi.
- To vam je onda najvažnija partija u budžetu - primetim.
- Tako je, ali je samo bilo mučno doći na tako srećnu misao, a ostale su budžetske partije bile i ranije, pre moga ministrovanja. Na primer, za narodne svečanosti pet miliona, za poverljive vladine izdatke deset miliona, za tajnu policiju pet miliona, za održavanje i utvrđivanje vlade na svome položaju pet miliona, na reprezentaciju članova vlade pola miliona. Tu smo, kao i svuda, veoma štedljivi. I sad dolazi ono sve ostalo manje važno u budžetu.
- A na prosvetu, vojsku, i ostalo činovništvo?
- Jest, imate pravo, i tu, sem prosvete, ide oko četrdeset miliona, ali to ulazi u redovni godišnji deficit.
- A prosveta?
- Prosveta? E ona već, razume se, dolazi u nepredviđene izdatke.
- Pa čime onda pokrivate tako veliki deficit?
- Ničim. Čim se može pokriti? To dolazi u dug. Čim se nakupi poviše deficita, mi zaključimo zajam, pa tako opet. Ali se i, s druge strane, staramo da u nekim budžetskim partijama bude suficita. Ja sam već u svome ministarstvu počeo uvoditi štednju, a na tome živo rade i ostale moje kolege. Štednja, kao što vam kažem, to je osnova za blagostanje svake zemlje. Juče sam u interesu štednje otpustio jednoga služitelja. To je već ušteda od osam stotina dinara godišnje.
- To ste dobro učinili! - primetih.
- Moramo se, gospodine, već jedared početi starati o blagostanju narodnom. Momak plače da ga primim opet, moli, a nije grešnik ni rđav, ali što ne ide, ne ide; jer to zahtevaju interesi naše mile otadbine. "S polovinom ću plate služiti", veli on meni. "Ne može da bude, rekoh; ja jesam ministar, ali ovo nisu moje pare, već narodne, krvavo stečene, i ja moram o svakom dinaru voditi ozbiljna računa." Molim vas, gospodine, recite sami, otkud ja smem uludo baciti državnih osam stotina dinara? - završi ministar, i s raširenim rukama očekivaše od mene pozitivan odgovor.
- Sasvim tako!
- Eto, onomad je izdata velika suma novca jednom članu vlade da leči ženu iz budžeta na poverljive izdatke, i onda, ako se ne pazi na svaku paru, kako će narod plaćati?
- A koliki su prihodi u zemlji, gospodine ministre; to je, držim, važna stvar?
- The, to baš i nije važno!... Kako da vam kažem? Upravo, ne zna se još koliki su prihodi. Čitao sam nešto o tome u jednom stranom listu, ali ko zna je li to tačno? Tek, na svaki način, ima dosta prihoda, dosta bez sumnje - reče ministar sa ubeđenjem i nekom stručnjačkom važnošću!

 

U tom prijatnom i važnom razgovoru prekide nas momak, koji uđe u ministrovu kancelariju i javi da jedna činovnička deputacija želi pred gospodina ministra.

- Zvaću ih maločas, neka pričekaju - reče momku - a zatim se obrati meni:
- Verujte da sam tako umoran od tog mnogog primanja od ovo dva-tri dana, da mi čisto glava buči. Ovo sad s vama što sam ugrabio da provedem u prijatnom razgovoru!
- Dolaze poslom? - upitah.
- Imao sam, evo vidite, baš tu na nozi grdno veliki žulj, pa sam ga pre četiri dana operisao, i operacija je, bogu hvala, ispala vrlo srećno. Zbog toga dolaze činovnici, sa svojim šefovima na čelu, te mi čestitaju i izražavaju svoju radost zbog srećno izvršene operacije.

Ja se izvinim gospodinu ministru što sam ga smetao u poslu, a da ga ne bih i dalje prekidao, to se najučtivije pozdravim i iziđem iz njegova kabineta.

 

I zaista, o tome žulju ministra finasija beše i u novinama vazda novih saopštenja:
"Činovnici... nadleštva, juče u četiri časa po podne, sa svojim šefom na čelu, bili su deputativno kod gospodina ministra finansija da mu čestitaju s radošću srećnu operaciju žulja. Gospodin ministar ih je izvoleo ljubazno i svesrdno primiti, a tom prilikom je g. šef u ime sviju činovnika svoga nadleštva, izgovorio dirljiv govor u tom smislu, a gospodin ministar je zahvalio svima na toj retkoj pažnji i iskrenom osećanju."

 

***

Kada sam izišao na ulicu, opet ulica prepuna silna sveta što se talasa na sve strane, a graja da uši zaglunu.

- Kuda će ovaj ovoliki svet? Šta je sad opet?... Sigurno deputacija kakva? - mislio sam u sebi, gledajući s čuđenjem u tu nebrojenu šarenu masu raznovrsna sveta, i priđem prvom što beše do mene, te ga zapitam:
- Kuda žuri ovaj ovoliki svet?

Onaj se oseti duboko uvređen od tog mog glupog pitanja, pogleda me ljutito i s prezrenjem, pa se okrete leđima meni i pođe za masom.

Zapitam drugog, trećeg, i svaki me s prezrenjem pogleda i ne odgovori. Najzad se namerih na jednog s kojim sam se poznao prilikom pokretanja jednog patriotskog lista (a već u toj zemlji, da se ne čudite, svaki dan se pokreće po nekoliko listova), te upitah i njega:
- Kuda žuri ovoliki svet? - a strepim da li ću i s ovim poznatim patriotom još gore proći nego sa ostalima.

I on me pogleda prezrivo, pa zagušenim glasom, punim srdžbe i gneva, izgovori:
- Sramota!
Ja se zastideh i jedva promucam:
- Izvinite, nisam imao nameru da vas vređam, samo sam hteo da zapitam...
- No, to je lepo pitanje! Gde ti živiš, zar te nije sramota da pitaš za jednu stvar koju i stoka može znati? Naša zemlja strada, i mi svi žurimo da joj priteknemo u pomoć kao njeni valjani sinovi, a ti se iščuđavaš, i ne znaš za tako važan događaj! - izgovori moj poznanik glasom što drhti patriotskim bolom.

 

Ja sam se dugo izvinjavao i pravdao za tako krupnu pogrešku, koju sam nerazmišljeno učinio, i zamolim ga zaoproštaj.

On se odobrovolji i ispriča mi kako Anuti, jedno ratoborno pleme, upadaju s juga u njihovu zemlju i čine grdne zulume.

- Danas je stigla vest - produži on govor - da su noćas potukli mnoge porodice, popalili mnoge domove i zaplenili mnogu stoku!
- To je strašno! - rekoh, i stresem se od užasa i dođe mi da jurnem na jug zemlje i da se pobijem sa Anutima, jer me tako zabole stradanje nevinih, mirnih građana od njihova varvarstva, pa čisto zaboravih da sam star, iznuren i nemoćan - osetih u tom trenutku mladićku snagu.
- Pa zar smemo mi ostati gluvi prema tim pokoljima i tom zverskom postupanju naših suseda?
- Nikako! - uzviknuh oduševljen njegovim vatrenim rečima; i od boga bi bila grehota!
- Zato i žurimo na zbor. Nijednoga svesnoga građanina nema koji na ovaj zbor neće doći; samo će svaki stalež za sebe držati zbor na zasebnom mestu.
- Što to?
- The, što?... Naša večita nesloga! Ali, ipak, svaki zbor će doneti jednodušnu odluku, patriotsku. Uostalom, i bolje je što više, a glavno je da smo svi u osećanju i mislima složni, dišemo jednom dušom, kad je pitanje o našoj miloj otacbini.

 

I zaista, svet se poče odvajati u razne grupe i ići raznim pravcima; svaka grupa žuri na svoje određeno mesto gde će se držati zbor.

 

Kako, razume se, nisam mogao stići na sve zborove, to se sa svojim poznanikom uputim tamo kuda iđaše on i njegova grupa. To su bili činovnici sudske i policijske struke.

Zađosmo u prostranu salu jednog hotela, u kojoj već behu spremljena sedišta i sto sa zelenom čohom za sazivače zbora. Rodoljubivi građani posedaše na stolice, a sazivači zauzeše svoja mesta za stolom.

 

- Braćo! - poče jedan od sazivača. - Vi već znate što smo se ovde okupili. Sve je vas ovde okupilo plemenito osećanje i želja da se nađe leka i stane na put drskim upadima anutskih četa u južne krajeve naše drage otadžbine, da se pomogne nesrećnome narodu koji strada. Nego, pre svega, gospodo, kao što znate, pri ovakvim prilikama red je da se izbere predsednik, potpredsednik i sekretari zbora.

Posle duge graje izabraše toga što otvori zbor za predsednika, a one druge sazivače za ostalo zborsko časništvo.

Pošto se, po utvrđenom redu i običaju, časnici odborski zahvališe rodoljubivo skupu na toj retkoj počasti, predsednik lupi u zvono i objavi da je zbor otvoren.

- Želi li ko da govori? - upita.

 

Javi se jedan iz prvog reda sedišta i reče da je red da se sa zbora pozdravi vlada i veliki mudri državnik, koji će samom vladaru protumačiti izraze njihove vrednosti i odanosti.

Zbor primi taj predlog i odmah se spremiše napismeni pozdravi, koji behu aklamacijom usvojeni, ali da se samo na nekim mestima udesi red reči pravilno, po sintaksi.

Stadoše se javljati govornici sve jači i jači. Svaki govor beše pun rodoljublja, pun bola i pun gneva prema Anutima. Svaki je od govornika bio saglasan s predlogom prvog govornika da se bez ikakva odlaganja, jer je stvar i inače hitne prirode, donese odmah tu, na zboru, oštra rezolucija, kojom će se najenergičnije osuditi varvarski postupci Anuta.

I tu odmah izabraše trojicu, koji su dobro vladali jezikom, da sastave rezoluciju u pomenutom smislu i da je pročitaju zboru radi odobrenja.

U isti mah, javi se jedan s gotovom rezolucijom i zamoli zbor za dozvolu da je pročita, pa ako se zbor slaže s njom, da se primi.

Odobriše mu, i onaj uze čitati:
"Činovnici sudske i policijske struke okupljeni na današnjem zboru, duboko potreseni nemilim događajima koji se svakodnevno, nažalost, odigravaju u južnim krajevima naše zemlje, zbog varvarskog ponašanja anutskih četa, nalaze se pobuđeni da donesu sledeću rezoluciju:
1. Duboko sažaljevamo što je naš narod u tim krajevima snašla takva beda i nesreća;
2. Najoštrije osuđujemo divlje postupke Anuta uzvikujući: Dole s njima!
3. S gnušanjem i prezrenjem konstatujemo da su Anuti nekulturan narod, nedostojan i pažnje svojih prosvećenih suseda."

 

Ova rezolucija bi jednoglasno primljena u načelu, ali pri burnoj debati u pojedinostima bi još usvojeno da se kod 2. tačke doda kod "divlje" još i reč "odvratne".

Zatim ovlastiše upravu da u ime zbora potpiše rezoluciju, a zbor se raziđe u najvećem redu.

Na ulici opet graja i masa sveta što se vraćaše sa mnogih patriotskih zborova.

Na licima se njihovim sad primećivaše duševni mir, kao ono kad čovek oseti zadovoljstvo posle izvršene teške, ali plemenite, uzvišene dužnosti.

Na mnogim mestima čuo sam razgovor ovakve prirode:
- Nije trebalo, ipak, da bude onako oštro - dokazuje jedan.
- Šta nije trebalo? Dobro je ono. Nije nego šta misliš? Prema takvim životinjama treba biti grub i oštar - ljuti se drugi.
- Znam, molim te, ali ne ide, nije taktično! - opet će prvi.
- Kakav takt prema njima ti još hoćeš? Da se, valjda, ne zamerimo tako valjanim ljudima, šta li? Ovako ti njima, pa kad čita da se strese - opet će drugi, a glas mu drhti od ljutine.
- Pa mi baš i treba, kao prosvećeni, da budemo uzvišeniji od njih; a, posle toga, treba biti oprezan da se ne zamerimo susednoj zemlji - razleže onaj miroljubivi i taktični.

 

Pred veče toga istog dana već su se u novinama mogle čitati mnogobrojne rezolucije donete toga dana na rodoljubivim zborovima. Niko nije izostao a da ne pohita zemlji u pomoć. Prepune novine: rezolucija profesora povodom nemilih događaja na jugu Stradije, rezolucija omladine, rezolucija učitelja, rezolucija oficira, rezolucija radnika, trgovaca, lekara, prepisača. Jednim slovom, niko nije izostao. Sve su rezolucije u jednom duhu, sve oštre i odlučne, u svakoj ima ono "duboko potreseni", "najoštrije osuđujemo", i tako dalje.

Uveče je, opet, nastalo veselje u gradu, a zatim miran, tih i spokojan san rodoljubivih i kuražnih sinova srećne zemlje Stradije.

Sutradan su stizale vesti iz ostalih krajeva Stradije. Nijednog jedinog mesta nema gde ne beše doneta oštra rezolucija povodom "poslednjih nemilih događaja", kako su to Strađani nazvali.

A, već, po sebi se razume da je svaki građanin za ove velike usluge otadžbini, ko manje ko više, obasut odlikovanjima za građansku kuraž i vrline.

I mene oduševi taj bujni narod, pun građanske svesti i samopregorevanja za opštu stvar, pa mi se iz grudi ote uzvik: "Stradijo, ti nećeš nikad propasti, pa ma svi narodi propali!"

- Ha, ha, ha, ha! - u tom trenutku kao da mi zazvoni u ušima opet onaj satanski, podrugljiv smeh nekog zlog duha ove srećne i blažene zemlje.
Nehotice uzdahnem.

Iako sam mislio da prvo idem ministru prosvete, ipak, zbog ovih poslednjih nemilih događaja, zaželim da čujem šta o tome misli ministar vojni, te se još istog dana uputim njemu.

 

Ministar vojni, mali žurav čovečić s upalim grudima i tankim ručicama, tek beše svršio molitvu malo pre nego što mene primi.

 

U njegovoj kancelariji se osećaše miris izmirne i tamjana kao god u kakvom hramu, a na stolu njegovom vazda pobožnih, starih i već požutelih knjiga.

 

Ja u prvo vreme pomislih da sam pogrešio i došao drugom kome, ali me uniforma višeg oficira, što je gospodin ministar imaše na sebi, ipak protivnome uveravaše.

- Izvinite, gospodine - reče blago nežnim tankim glasom - sad sam baš svršio svoju redovnu molitvu. Ja to činim uvek kad god sedam za posao, a naročito sada molitvi ima mnogo više smisla, zbog ovih poslednjih nemilih događaja na jugu naše mile zemlje.
- Ako oni produže svoje upade, to još može doći do rata? - upitam.
- A ne, nema nikakve opasnosti.
- Ali ja držim, gospodine ministre, da je to već opasnost kad oni ubijaju ljude i pljačkaju svakodnevno po čitavom jednom kraju vaše zemlje?
- Ubijaju, to jeste; ali mi ne možemo biti tako nekulturni, tako divljačni kao... Ovde je hladno, kao da odnekud ima promaje. Kažem tim nesrećnim momcima da u mojoj sobi temperatura bude uvek šesnaest i po stepeni, pa ipak ništa... - skrenu gospodin ministar svoj započeti govor i zazvoni u zvonce za momka.

 

Momak uđe i pokloni se, a zveknuše mu ordeni na grudima.

- Pa jesam li ja vama, za ime boga, govorio da u mom kabinetu bude stalna temperatura od šesnaest i po stepeni, a eto, sad opet hladno; pa neka promaja; prosto da se smrzne čovek!
- Evo, gospodine ministre, sprava za merenje toplote pokazuje osamnaest! - reče momak učtivo i pokloni se.
- Onda dobro - reći će ministar, zadovoljan odgovorom. - Možete sad ići, ako je po volji.

Momak se opet duboko pokloni i iziđe.

 

- Baš mi ta prokleta temperatura, verujte, zadaje mnogo brige; a temperatura je za vojsku glavna stvar. Ako temperatura nije kao što treba, vojska neće valjati ništa... Celo jutro sam spremao raspis svima komandama... Evo, baš ću vam ga pročitati:
"Kako su u poslednje vreme učestali upadi Anuta u južne krajeve naše zemlje, to naređujem da se vojnici svakog dana zajednički, pod komandom, mole svevišnjem Bogu za spas naše drage nam i mile otadžbine, natopljene krvlju naših vrlih predaka. Molitvu će za taj slučaj, onu koju treba, odrediti vojni sveštenik; ali, na kraju molitve, da dođe i ovo: 'Neka dobrim, mirnim i pravednim građanima što padoše kao žrtve zverskog nasilja divljačkih Anuta milostivi Bog da rajsko naselje! Bog da im prosti pravednu rodoljubivu dušu; laka im bila zemlja Stradija, koju su iskreno i žarko ljubili! Slava im!' Ovo imaju izgovoriti svi vojnici i starešine odjednom; ali će se izgovarati pobožnim, skrušenim glasom. Zatim će se svi ispraviti, dići gordo i ponosno glave, kao što dolikuje hrabrim sinovima naše zemlje, i tri puta gromoglasno uzviknuti, uz jek truba i lupu doboša: 'Živela Stradija, dole s Anutima!' Treba paziti da se sve ovo lepo i pažljivo izvede, jer od toga zavisi dobro naše otadžbine. Kad se sve to bez opasnosti izvede, onda će nekoliko četa, sa zastavom, promarširati pobedonosno kroz ulice, uz gromke ratoborne zvuke muzike, a vojnici moraju koračati oštro, tako da im se pri svakom koraku ljušne mozak u glavi. Kako je stvar hitna, to ćete sve ovo odmah tačno izvršiti, i o svemu podneti iscrpan izveštaj... U isto vreme, najstrože naređujem da obratite naročitu pažnju na temperaturu u kasarnama, kako bi bio zadovoljen taj najbitniji uslov za razvijanje vojske."
- To će na svaki način imati uspeha, ako raspis stigne na vreme? - rekoh.
- Morao sam žuriti, te je, hvala bogu, blagovremeno otkucan telegrafom ceo raspis na čitav čas pre vašeg dolaska. Da nisam žurio da stvar ovako na vreme pametno uputim, moglo bi se desiti vazda neprijatnih rđavih slučajeva.
- Imate pravo! - rekoh koliko tek nešto da reknem, iako nisam mogao imati pojma šta bi se to rđavo moglo desiti.
- Da, gospodine moj, tako je. Da ja nisam kao ministar vojni tako uradio, mogao bi koji od komandanata na jugu zemlje upotrebiti vojsku da oružjem pritekne u pomoć našim građanima i da proliju krv anutsku. Svi naši oficiri i misle da bi to najbolji način bio, ali oni neće da o stvarima malo dublje i svestranije razmisle. Prvo i prvo, mi, današnja vlada, hoćemo miroljubivu, pobožnu spoljnu politiku, mi nećemo prema neprijateljima da budemo neljudi; a što oni tako zverski postupaju prema nama, to će im bog platiti večnom mukom i škrgutom zuba u paklu ognjenome. Druga stvar, gospodine moj dragi, koja je takođe važna, to je što naša današnja vlada nema pristalica u narodu, te nam vojska poglavito treba za naše unutrašnje političke stvari. Na primer, ako je koja opština u rukama opozicionara, onda treba upotrebiti oružanu vojsku da se takvi izdajnici ove napaćene otadžbine kazne, i da se vlast preda u ruke kome našem čoveku...

 

Gospodin ministar se zakašlja, te ja ugrabim reč.

 

- To sve jeste, ali ako upadi anutskih četa uzmu jače razmere?
- E, onda bismo i mi preduzeli oštrije korake.
- Šta mislite, ako smem zapitati, gospodine ministre, u takvom slučaju?
- Preduzele bi se oštrije mere, ali opet taktično, mudro, smišljeno. U prvi mah bismo naredili da se po celoj zemlji opet donesu oštrije rezolucije, pa, bogami, ako i to ne pomogne, onda bismo, razume se, morali brzo, ne gubeći ni časa, pokrenuti rodoljubivi list sa isključivo patriotskom tendencijom, i u takvom jednom listu osuli bismo čitav niz oštrih, pa čak i zajedljivih članaka protiv Anuta. Ali, ne daj bože da već, po nesreći i dotle dođe! - reče ministar, pa obori glavu skrušeno, i uze se krstiti šapućući bledim svojim ispijenim usnama tople molitve.

 

Mene, doduše, ne obuze nimalo to blaženo, religiozno osećanje, ali sam se, tek društva radi, i sam počeo krstiti, a neke čudne misli me obuzeše:
Čudna zemlja! - mislio sam. - Tamo ginu ljudi, ministar vojni sastavlja molitve i misli na pokretanje rodoljubivog lista! Vojska im je i poslušna i hrabra, to se dokazalo u tolikim ratovima: i zašto, onda, ne izvesti jedno odeljenje na granicu i sprečiti opasnost od tih anutskih četa?"
- Vas, možda, čudi ovakav moj plan, gospodine? - prekide me ministar u mislima.
- Pa i čudi me! - rekoh nehotično, iako se odmah pokajah zbog te nerazmišljenosti.
- Niste vi, dragi moj, posvećeni dovoljno u stvari. Nije ovde glavno održati zemlju, već što duže održati kabinet. Prošli kabinet se držao mesec dana, a mi tek dve-tri nedelje, pa da tako sramno padnemo! Položaj nam je neprestano uzdrman, i mi, razume se, moramo upotrebljavati sve mere da se što više održimo.
- Šta radite?
- Radimo što su i do sada činili! Pravimo iznenađenja svakog dana, činimo svečanosti; a sad ćemo, kako nam stvari rđavo stoje, morati izmisliti kakvu zavrru. A to je bar lako u našoj zemlji. I, što je glavno, svet se na to toliko navikao, da, čak, iako je sve ropski poslušno, sa čuđenjem raspituje: "Šta? Zar još nema nikakve zavere?" samo ako se zadrži nekoliko dana više s tim najsigurnijim sredstvom za suzbijanje opozicije. I tako, dakle, zbog tih iznenađenja, svečanosti, zavera, nama je vojska uvek potrebna za naše unutrašnje stvari. To je sporedna stvar, gospodine moj, što tamo ljudi ginu; ali meni je glavno da svršim preče stvari, korisnije za zemlju nego što bi bila tako očita budalaština, tući se sa Anutima. Vaše, kako mi izgleda po svemu, mišljenje o ovim stvarima nije originalno; tako, nažalost, misle i naši oficiri i naša vojska; ali mi, članovi današnjeg kabineta, gledamo na stvar mnogo dublje, trezvenije!
- Pa zar je vojska čemu god potrebnija nego da bude odbrana zemlje, odbrana onih porodica tamo na jugu, koje stradaju od tuđinskog zuluma? Jer taj isti kraj, gospodine ministre, šalje u vojsku svoje sinove, šalje ih rado, pošto u njima, u vojsci, gleda potporu svoju - rekoh gospodinu ministru dosta ljutito, iako to nisam trebao reći; e, ali dođe tako čoveku, te rekne i učini štošta, kao da je stao na ludi kamen.
- Mislite li da vojska nema preče dužnosti, gospodine? - reče mi gospodin ministar tihim, ali prekornim glasom, klimajući glavom prekorno, tužno i s nešto prezrenja; a pri tom me je s omalovažavanjem merio od glave do peta.
- Mislite li? - ponovi on s bolnim uzdahom.
- Ali, molim vas... - počeh nešto; a ko zna šta sam hteo, jer ja i sam ne znam; dok me ministar prekide jačim glasom, izgovarajući značajno svoje važno i ubedljivo pitanje.
- A parade?
- Kakve parade?
- Ta zar se još i to može pitati? A to je bar tako važna stvar u zemlji! - naljuti se malo smireni i pobožni gospodin ministar.
- Izvinite, to nisam znao - rekoh.
- Niste znali?!... Koješta! a neprestano vam govorim da, zbog raznih važnih iznenađenja u zemlji, mora biti i svečanosti i parada; a kud bi sve to moglo biti bez vojske? To je, bar za danas, glavni njen zadatak. Neka upadaju neprijateljske čete, to nisu tako važne stvari; ali, glavno je da mi paradiramo po ulicama u jeku truba; a već ako bi opasnosti po zemlju uveliko nastupile spolja, onda bi se valjda i ministar spoljnih odnosa zemaljskih počeo nešto o tome brinuti, ako ne bi bio slučajno zauzet svojim domaćim poslovima. On, siromah, ima dosta dece, ali se ipak država stara o svojim zaslužnim ljudima. Njegova se muška deca, znate, vrlo rđavo uče; i šta se moglo drugo raditi već da se izberu za državne pitomce? To je i pravo; a i za žensku decu će se država postarati; jer će im se spremiti miraz o državnom trošku, ili će se mladoženji koji bi uzeo ministrovu ćerku dati veliki položaj, koji inače, razume se već ne bi nikad mogao dobiti.
- To je lepo kad se cene zasluge! - rekoh.
- Kod nas je to jedinstveno. U tome nam nema ravna. Ma ko bio ministar, pa čak dobar ili rđav, uvek se blagodarna država stara o njegovoj porodici. Ja nemam dece, ali će država poslati moju svastiku da uči slikarstvo.
- Gospođica svastika ima dara?
- Ta ona dosad nije slikala ništa; ali, ko zna, može se očekivati uspeha. S njom će ići i njen muž, moj pašenog; i on je izabran za državnog pitomca. To je vrlo ozbiljan i vredan čovek; od njega se možemo mnogo nadati.
- To je mlad par?
- Mladi još, držeći; paši je šeset, a mojoj svaji oko pedeset i četiri godine.
- Vaš gospodin pašenog se bavi na svaki način naukom?
- O, još kako! On je inače piljar, ali rado čita romane; a novine guta, što se kaže. Čita svake naše novine, a već raznih podlistaka i romana pročitao je više od dvadeset. Njega smo poslali da studira geologiju.

 

Gospodin ministar ućuta, zamisli se nešto, i uze sukati svoje brojanice, koje mu višahu o maču.

 

- Pomenuste iznenađenja, gospodine ministre? - podsetim ga na započeti razgovor, jer me nije mnogo interesovao ni njegov paša, ni njegova svastika.
- Jest, jest, imate pravo, ja sam malo skrenuo razgovor na sporedne stvari. Imate pravo. Priredili smo krupno iznenađenje, koje mora imati veliki politički značaj.
- To će, zaista, biti vrlo značajna stvar. A o tome se ne sme znati ništa pre nego što se dogodi? - upitam radoznalo.
- Zašto ne, molim vas? To je već objavljeno narodu, i ceo narod priprema veselja i očekuje svakog časa važan događaj.
- To će biti neka sreća po vašu zemlju?
- Retka sreća. Ceo narod se raduje, i s ushićenjem pozdravlja vladu na mudroj, rodoljubivoj upravi. Ni o čemu se sad više ne govori i ne piše u našoj zemlji, već samo o tom srećnom slučaju koji će uskoro nastupiti.
- A vi ste na svaki način spremili sve što treba da takav srećan slučaj neminovno nastupi?
- Mi o tome nismo još ništa temeljnije razmišljali, ali nije isključena mogućnost da baš zaista nastupi kakav srećan slučaj. Vi, sigurno, znate onu staru, prastaru priču kako je u jednoj zemlji vlast objavila nezadovoljnom narodu da će se u zemlji pojaviti veliki Genij, uprav Mesija, koji će otadžbinu spasiti od dugova, rđave uprave, i svakeg zla i bede, pa će narod povesti boljim putem, srećnijoj budućnosti. I zaista, razdraženi i nezadovoljni narod na rđave zemaljske vlasti i upravu umiri se i nastade veselje po celoj zemlji... Niste nikad, zar, slušali tu staru priču?
- Nisam, ali je vrlo zanimljiva. Molim vas, šta je dalje bilo?
- Nastupila, kao što vam kažem, radost i veselje u celoj zemlji. Narod je, čak, skupljen na velikom opštenarodnom zboru, rešio da se bogatim prilozima kupe velika imanja i podignu mnoge palate, na kojima će biti zapisano: "Narod svom velikom Geniju i izbavitelju." Za kratko vreme sve je to urađeno, sve pripremljeno, samo se očekivaše Mesija. Čak je narod opštim, javnim glasanjem izabrao i ime svome izbavitelju.

 

Gospodin ministar zastade i uze opet svoje brojanice, na kojima poče lagano odbrajati zrna.

 

- I pojavi se Mesija? - upitam.
- Ne.
- Nikako?
- Valjda nikako! - reče ministar ravnodušno, i izgledaše kao da bez volje priča tu priču.
- Zašto?
- Ko to zna?
- Pa ništa se čak ni važno nije dogodilo?
- Ništa.
- Čudnovato! - rekoh.
- Mesto Mesije, pao je te godine veliki grad i upropastio sve useve u zemlji! - reč ministar, gledajući smireno u svoje ćilibarske brojanice.
- A narod? - pitam.
- Koji?
- Pa narod u toj zemlji o kojoj govori ta zanimljiva priča?
- Ništa! - reče ministar.
- Baš ništa!
- Šta bi!... Narod kao narod!
- To je divno čudo! - rekoh.
- The, ono, ako hoćete pravo, narod je ipak u ćaru.
- U ćaru?
- Razume se!
- Ne razumem!
- Prosta stvar... Narod je bar nekoliko meseci živeo u radosti i sreći.
- To je istina! - rekoh postiđen što tako prostu stvar nisam mogao odmah protumačiti.

 

Posle toga smo još prilično govorili o raznim stvarima, a, između ostaloga, gospodin ministar mi napomenu kako će baš povodom tog srećnog slučaja o kome beše reč, tog istog dana proizvesti još osamdeset generala.

 

- A koliko ih imate sada! - upitam.
- Imamo ih dosta, bogu hvala, ali ovo se mora učiniti radi ugleda zemlje. Zamislite samo kako to zvuči: osamdeset generala za dan.
- To imponuje - rekoh.
- Razume se. Glavno je da je što više pompe i galame!

 

***

U Ministarstvu prosvete sve sam ovejani naučnik. Tu se tek radi temeljno i smotreno. Po petnaest, pa i dvadeset dana doteruje se samo stabilizacija i najmanjeg akta, pa, razume se, već tu su i jezikoslovne sitnice, padeži svakojaki, s predlozima i bez predloga.

 

Posmatrao sam akta.

 

Jedan direktor, na primer, piše:
"Gospodinu Ministru Prosvete,
Nastavnici ove gimnazije već šest meseca nisu platu primili, i u takvu su materijalnu nevolju dovedeni da ni hleba nemaju. Ovo se dalje ne može dozvoliti, jer će se time ubiti ugled nastavnika, pa i same nastave.

 

Učtivo molim Gospodina Ministra da što pre izvoli poraditi kod Gospodina Ministra Finansija za nužno naređenje da nam se izda plata bar za tri meseca."

 

Na poleđini previjenog akta stoji:
"Ministarstvo Prosvete,
PN. 5860.

 

1-II-891.

 

Direktor gimnazije ...ske moli da se tamošnjoj gimnaziji izda plata za tri meseca."

 

Ispod toga drugim rukopisom referat:
"Stil nepravilan. Red reči ne odgovara pravilima sintakse. Upotrebljene su strane reči: dozvoliti i nužno". (Te su reči u aktu podvučene crvenom pisaljkom.)

 

Ispod toga ministrovom rukom napisano (rukopis ružan, nečitak, kao što obično takav rukopis dobije odmah istog momenta svaki koji god postane ministar):

 

"Prosvetnom Savetu na mišljenje."

 

Ispod toga stoji opet novi rukopis:

 

2. III 891.

 

"Glavnom Prosvetnom Savetu.
(Jedan taj Prosvetni Savet je svega i bio, a mislio bi čovek ima bar trideset sporednih.)

U prilogu % šalje se Savetu akt direktora ...ske gimnazije da u njemu prouči gramatičke oblike, sintaktičke i stilističke osobine, pa da ga, sa svojim mišljenjem, vrati što pre Ministarstvu Prosvete na dalju upotrebu.

 

Po naredbi Ministra
itd.
(Potpis.)

 

Kako je stvar hitne prirode, to ne prođe ni petnaest dana, a Glavni se Prosvetni savet iskupi u sednicu. Između ostalih predmeta, dođe i ovaj, i Savet odluči da se ta stvar uputi na ocenu dvojici stručnjaka. Odrediše dvojicu i staviše rešenje u zadisnik, a delovođa ima dužnost da to izvrši.

 

Sad dolaze pisma stručnjacima:

 

"Gospodine,
Prema aktu Gospodina Ministra Prosvete PN. 5860 od 2. III ove godine, a prema odluci XV sednice Glavnog Prosvetnog Saveta, držane 17. III iste godine SBr. 2, čast mi je umoliti Vas da proučite akt direktora ...ske gimnazije u pogledu gramatičkom, sintaktičkom i stilističkom, pa da o tome u što kraćem roku podnesete savetu iscrpan referat.

 

Primite, Gospodine, i ovom prilikom uverenje o mom odličnom poštovanju. 

 

 

Predsednik
Gl. Prosvetnog Saveta"
(Potpis.)

 

Takve sadržine pismo upućeno je i drugom referentu.

 

Posle dva meseca, tek, stiže Prosvetnom Savetu iscrpan referat o direktorovu aktu na kome su zajednički radila oba stručnjaka. Referat ovako počinje:

 

"Glavnom Prosvetnom Savetu.
Razmotrili smo i proučili akt direktora ...ske gimnazije i imamo čast podneti Savetu sledeće svoje mišljenje:
Sve u prirodi podložno je zakonu postupnog razvijanja i usavršavanja. Kao god što se od prvobitne monere, postupnim razvijanjem i usavršavanjem dugim nizom vekova, dolazi do najsloženijeg organizma čovečijeg tela, tako se isto i jezik razvijao od neartikulisanih, životinjskih glasova, dok nije dugim nizom vekova dostigao visinu savršenstva današnjih modernih jezika.

 

Da bismo stvar što bolje i preglednije izveli, to ćemo se služiti ovim redom:

 

I Opšti deo

 

1. Govor i njegov postanak.
2. Poreklo današnjih jezika.
3. Zajednički koreni (sanskrit).
4. Cepanje jezika na glavnije grupe.
5. Jedan deo iz uporedne filologije.
6. Istorija nauke o jeziku.
7. Razvijanje nauke o jeziku uopšte.

 

II Naš jezik i zakoni njegova razvijanja

 

1. Stara postojbina (istorija).
2. Srodni jezici.
3. Zajedničke osobine i razlike srodnih, bratskih našemu jeziku.
4. Dijalekti zajedničkog jezika u staroj postojbini razvijaju se u zasebne jezike.
5. Dijalekti našeg jezika.

 

III Direktorov akt

 

1. Poreklo i istorija akta.
2. Osobine jezika u njemu, prema osobinama starog stradijskog jezika u starim poveljama..."

 

I tako dalje. Ko bi još mogao sve to i popamtiti! To jest, ako je i ovo dobro zapamćeno.

 

Sad dolazi stručno razrađivanje svakog dela svake tačke po ovom utvrđenom redu, i, posle mnogo, vrlo mnogo napisanih tabaka, dolazi se na reč dozvoliti. Dalje glasi:

 

"Dozvoliti, im. gl. sanskr. dharh duhor, skakati, skakuckati, trčkarati (V. knj. III. s. 15, 114, 118 b. X. C.**m.) = pl. donti, r. duti. gr. εμχσрζω 1. canto, cantare, provoco, provocere (sic) K. 3 X b, zvati, zvoniti, zvuk, zver (V. Rasrdi se tigar zveri ljuta. Đ. L. P. 18) = Skoči srna iza grma = zvoliti sa "do": dozvoliti (N. 16. V. 3. S. N. O. 4. Đ. D. 18, 5. knj. III. Vidi primer: "Na junaku rana sedamnaest").

 

Prema ovome nalazimo da reč "dozvoliti" nije naša i da je treba, kao štetnu po našu naciju, izbaciti."

 

Istim načinom dolazi objašnjenje i reči "nužno", i dolaze do istog zaključka.

 

Zatim su prešli na red reči uopšte, pa, posebno, na red reči u aktu direktorovu, i tu učinili stručne zamerke...

 

Najzad: "Stil i osobine stila u aktu", a završeno opširnim tekstom od nekoliko tabaka:
"Paralela između jezika i stila u aktu direktorovu i stila u Omirovoj Ilijadi." (Tu su našli da je stil Omirov mnogo bolji.)
"Prema svemu ovome - vele - mišljenja smo da se ovaj akt vrati direktoru ...ske gimnazije, da ga prema našim primedbama savesno ispravi, a potom se može po istom aktu raditi dalje šta treba."

 

Posle čitavih mesec dana sastane se Savet, i razmotri referat, a zatim donosi odluku da se akt vrati direktoru da ga, prema primedbama stručnjaka ispravi i nanovo pošalje Ministarstvu na dalji rad. Gospodi referentima se određuje po 250 dinara odsekom, kao honorar za referate, koji se ima isplatiti iz fonda za penzije udovica činovnika prosvetne struke, ili iz budžeta određenog na plate poslužiteljima.

 

To svoje mišljenje Savet učtivo sprovede g. ministru na dalji rad.

 

I akt se potom iz Ministarstva (uz njega referat u prilogu pod ./.) vrati direktoru da ga ispravi po napomenama i zamerkama stručnjaka...

 

Tako se tamo, temeljno, stručno, raspravljaju sve stvari i vodi prepiska pola godine, dok se u aktu ne ispravi i najmanja gramatička greška, i tek se onda pristupi daljem radu po tom predmetu. Od najmanjeg akta, silnom prepiskom, naraste tako veliki akt da ga čovek može jedva na leđima poneti.

 

Svi činovnici u Ministarstvu, pošto su književnici, onda, razume se, pišu knjige; samo gospodin ministar ne piše ništa. Pred njega nisam smeo ni izlaziti, jer me svi uveravahu da tako drzak pokušaj ne činim, ako mi je glava mila. Gospodin ministar, vele, radi povazdan gimnastiku, vrlo je naprasit čovek, i voli da se tuče.

 

Pričaju da se čak, jednog dana, potukao sa poglavarom crkve. I poglavar crkve dobar gimnastičar i strastan jahač, međutim, naprasit čovek, i tako isto rado se tuče. Jednog je sveštenika udario štapom po glavi u božjem hramu, iz nepoznatih razloga. On je tu svoju naprasitu narav, kako svi misle, dobio čitajući mnoge svete knjige, te se njegovi ispadi pravdaju, i čak mu niko i ne zamera. Prvi sukob njegov s ministrom bio je zbog neke jahačke trke, pa odmah dođoše na red još mnoga druga pitanja pobožna i prosvetna, od kojih je zavisilo pravilno vaspitanje omladine. Na primer: glavar vere je tražio da, pošto-poto, u udžbenike školske o veri uđe i jedan deo o gajenju ždrebadi, a ministar je tražio da mesto toga uđe članak o plivalju. U tim važnim pitanjima niko nije hteo popustiti i stvar, malo-pomalo, dođe dotle, da jedan drugog nisu mogli gledati. Ministar, da bi svome protivniku što više pakostio, naredi da se čak ni u zoologiji u školama ne sme predavati o konju, a mesto te odvratne životinje, kad ona dođe na red u predavanju, da se predaje o plivanju u hladnoj vodi.

 

Ali, to su već sitnije stvari što se menja jedno mesto u udžbeniku, jer se i udžbenici, pa čak i celokupni programi za nastavu, menjaju svakog drugog dana.

 

Nema čoveka koji je sa službom u prosvetnoj struci, a da ne piše udžbenike za škole; a, sem toga, svaki spremio kakvu korisnu knjigu za nagrađivanje učenika i za lektiru dobroj deci.

Udžbenici, upravo pisci, čekaju na red. Treba mnoge pomoći materijalno, i prema tome se i udžbenici otkupljuju ili preporučuju školama kao obavezni za nastavu. Na prvom mestu ministar podmiri svoje prisne prijatelje i rođake. Taman se primi jedan udžbenik i učenici ga nabave, a, tek, sutradan donese ministru drugi udžbenik neki njegov prisniji i, razume se, treba i njemu učiniti. Odmah istog dana raspis:


"Pošto se dugom upotrebom pokazao udžbenik (za taj i taj predmet, od toga i toga) vrlo nepodesan, to će se, u interesu, nastave, dosadašnji udžbenik izbaciti iz upotrebe, a uzeće se udžbenik..." (Ime pisca sam zaboravio.)"

 

***

Hteo sam posetiti gospodina ministra pravde, ali on nije bio u zemlji. Bio je u to vreme na odsustvu, i otišao u inostranstvo da proučava škole za gluvonemu decu, jer se vlada nosila ozbiljnom mišlju da u zemlji Stradiji osnuje nekoliko takvih škola - da bi se time popravile rđave finansijske prilike u zemlji. Kako ta stvar, kao vrlo važna i značajna, nije mogla trpeti odlaganja, to su odmah preduzeti najnužniji koraci. Sem toga što je poslat ministar pravde da proučava uređenje takvih škola, sa vrlo velikim dodatkom uz platu, odmah je postavljen upravnik škola za gluvonemu decu, sa velikom platom i dodatkom na reprezentaciju; zatim su postavljeni nastavnici, a, već, uveliko je započeto zidanje velike zgrade, koja je namenjena za stan upravnikov. Razume se da je odmah zatim postavljen ekonom za taj zavod, lekar, šef mesne kontrole, blagajnik, podblagajnik, pisar, tri-četiri prepisača, i nekoliko služitelja. Svi su, od upravnika do služitelja, primali revnosno plate i s nestrpljenjem očekivali da započnu posao u novoj dužnosti - sem upravnika, koji je zuckao ovde-onde kako će on, preko jednog svog rođaka ministra, izdejstvovati da se u taj zavod primaju potpuno zdrava deca.

 

Taj zavod, upravo činovnici, jer zavoda nije ni bilo, stajali su pod upravom ministra pravde, jer je ministar prosvete izjavio kako neće da ima posla "s kojekakvim gluvaćima".

 

Ministar pravde je jedino imao brigu i staranje oko te škole za gluvonemu decu, a poslove ministra pravde uzeo je otpravljati ministar vojni, a dužnost ministra vojnog vršio je ministar prosvete, koji je i inače mrzeo i knjige i škole, te je dužnost njegovu kao ministra prosvete vršila njegova žena, a ona je, kao što svi znaju, vrlo rado čitala kriminalne romane i rado jela sladoled s čokoladom.

 

***

Kad sam obišao sve ministre, naumim da obiđem i Narodnu skupštinu. Narodna se zove po nekom zaostalom običaju, a, u stvari, poslanike postavlja ministar policije. Čim se vlada promeni, odmah se raspisuju novi izbori, a to znači bar mesečno jednom. Reč "izbori" znači u ovakvom slučaju: postavljanje poslanika, i vodi svoje poreklo još iz patrijarhalnog društva, kad je narod zbilja imao, pored ostale nevolje, još i tu dosadnu dužnost da misli i brine koga će izabrati za svoga predstavnika. Nekad su se tako primitivno vršili izbori, ali je u modernoj, civilizovanoj Stradiji ta stara, glupa i dangubna procedura uproštena. Ministar policije uzeo je na se svu narodnu brigu, te on postavlja, bira mesto naroda, a narod ne dangubi, ne brine, i ne misli. Prema svemu ovome, prirodno je da se to zovu slobodni izbori.

 

Tako izabrani narodni predstavnici skupljaju se u glavni grad Stradije da rešavaju i većaju o raznim pitanjima zemaljskim. Vlada - razume se, svaka patriotska vlada - i tu se pobrine da to rešavanje bude pametno, moderno. I tu vlada uzme na se svu dužnost. Kad se iskupe poslanici, pre nego što se počne rad, moraju provesti nekoliko dana u pripremnoj školi, koja se zove klub. Tu se poslanici pripremaju i vežbaju kako će što bolje odigrati svoju ulogu.

 

Sve to izgleda kao priprema za predstavu u pozorištu.

 

Vlada sama piše delo koje će poslanici igrati u Narodnoj skupštini. Predsednik kluba, kao kakav dramaturg, ima dužnost da to delo prouči i da za svaku sednicu odredi poslanicima uloge - razume se, prema njihovim sposobnostima. Jednima se povere veći govori, jednima manji, početnicima još manji, nekima se odredi da izgovore samo po jednu reč, "za" ili "protiv". (Ovo se drugo vrlo retko dešava, i to onda kad se podražava prirodnosti te se kao po svršenom glasanju, broje glasovi, da se vidi koja je strana pobedila; a u stvari je to određeno mnogo pre nego što je i držana ta skupštinska sednica). Nekima koji se ne mogu ni za to upotrebiti određuju se neme uloge, kad se glasa ustajanjem i sedanjem. Kad se tako lepo podele uloge, onda poslanici idu kući, i spremaju se za sednicu. Neobično sam se iznenadio kad sam prvi put video poslanike kako uče svoje uloge.

 

Ustao sam bio rano izjutra, i odem u gradski park da prošetam. Tamo puno đaka, dece iz nižih škola, i mladića iz viših. Jedni šetkaju tamo-amo i čitaju naglas svaki svoj predmet: ko istoriju, ko hemiju, ko veronauku, i tako dalje. Neki se, po dva i dva, slišavaju iz onoga što su naučili. Dok, odjednom, ugledah među decom nekoliko starih ljudi gde tako isto šetkaju, ili sede, uče nešto iz nekih hartija. Priđem bliže jednom starcu u narodnom odelu, poslušam, a on ponavlja, čitajući jednu istu rečenicu:


- Gospodo poslanici, prilikom pretresa ovog važnog zakonskog projekta, pobuđen sam i ja da posle lepog govora poštovanog druga T... M..., u kome je izneo svu važnost i dobre strane ovakvog zakona, progovorim nekoliko reči i da, upravo, unekoliko dopunim mišljenje poštovanog predgovornika.

 

Starac je ovu rečenicu pročitao više od deset puta, i onda ostavi hartiju na stranu, diže glavu, zažmiri malo, i poče napamet:
- Gospodo poslanici, posle poštovanog druga u kome su... - Tu zastade, namršti se, ćuta dugo, priseća se, pa nanovo uze one hartije, te opet pročita glasno istu rečenicu. Opet zatim pokuša da je izgovori napamet, ali bez uspeha, pogreši. Ova se procedura ponavljala nekoliko puta, i uspeh sve gori. Starac očajno uzdahnu, odgurnu ljutito hartije, i glava mu klonu na grudi.

 

Prema njemu, na drugoj klupi, sedi jedno đače; u ruci mu zaklopljena knjiga, a ono napamet govori lekciju iz botanike:

- Ova korisna biljčica raste po močvarnim predelima. Njen se koren u narodu upotrebljava i kao lek...

 

Starac diže glavu. Kad dete izgovori celu lekciju, zapita ga:
- Nauči tvoje?
- Naučih.
- Da si živ i zdrav, sinko! Uči, sad, dok si mlad možeš pamtiti, a kad dođeš u moje godine - ič!

 

Nikako nisam mogao rastumačiti otkud ovi stari ljudi među decom, i šta kog vraga oni uče pod sedom kosom. Kakva li je to opet škola u Stradiji?

 

Radoznalost moja postade toliko jaka da sam najzad, ne mogući objasniti ovo čudo sam, morao prići onom starcu, te iz razgovora s njim doznam da je narodni poslanik i da mu je određeno u klubu da nauči govor, od koga je maločas ponavljao prvu rečenicu...

 

Posle učenja lekcije dolazi slišavanje, a zatim se drže probe.

 

Poslanici dođu u klub i tu zauzme svaki svoje mesto. Predsednik kluba sedi za naročitim stolom, i uz njega dva potpredsednika. Do njegovog stola je sto za članove vlade, a malo dalje sto za sekretare kluba. Prvo jedan sekretar prozove sve redom, a zatim se počinje ozbiljan rad.

- Neka ustanu svi koji imaju da igraju uloge opozicionara! - naredi predsednik. Ustade njih nekoliko. Sekretar izbroja sedam.
- Kud je osmi? - pita predsednik.

 

Niko se ne javlja.

 

Poslanici se počeše obazirati oko sebe, kao da bi svaki rekao: "Ja nisam; ne znam ko je taj osmi!"

Okreću se i ona sedmorica i trže očima svog osmog druga, dok se, tek, jedan priseti i uzviknu:
- A, pa ovaj je ovde dobio ulogu opozicionara.
- Ja nisam, što me bediš!? - veli onaj ljutito, a gleda u zemlju.
- Pa ko je? - pita predsednik.
- Ne znam.
- Jesu li svi tu? - pita predsednik sekretara.
- Svi.
- Do đavola, pa mora neko biti!

 

Niko se ne jvlja. Opet se svaki stade okretati oko sebe, pa čak i onaj koga prokazaše.

 

- Neka se javi, koji je!
Niko se ne javi.
- Ti si, što ne ustaješ? - reče predsednik onome osumnjičenom.
- On je, on je! - uzvikaše ostali, i čisto odahnuše, kao čovek koji skine s leđa veliki teret.
- Ja ne mogu da igram ulogu opozicionara - jeknu onaj grešnik očajno.
- Kako ne možeš? - pita predsednik.
- Neka bude drugi opozicionar.
- To je svejedno, ko bilo.
- Ja volim da sam uz vladu.
- Ama ti si, u stvari, uz vladu, nego, tek forme radi, mora neko predstavljati opoziciju.
- Ja neću da predstavljam opoziciju, ja sam uz vladu.

 

Predsednik se uze objašnjavati s njim nadugačko i naširoko, i jedva ga privoli, pošto mu jedan od ministara obeća neku bogatu liferaciju, gde se može mnogo zaraditi.

 

- No, hvala bogu! - uzviknu predsednik sav znojav, zamoren; sad ih imamo osmoricu.

 

Dok se predsednik i vlada objasniše s osmim opozicionarom, te ga jedva privoleše, ona sedmorica sedoše.

 

- E, sad ustanite svi opozicionari! - reče predsednik zadovoljno, i otre znoj s čela.
Stoji samo onaj jedan.
- Ta šta to znači, gde su sad ostali? - viknu pred-sednik, van sebe od ljutine.
- Mi smo uz vladu! - gunđaju ona sedmorica.
- E, baš je oskudica u ovoj opoziciji! - uzviknu očajno ministar policije.
Nastade tišina, dosadna, mučna tišina.
- Uz vladu ste - poče sada ljutito ministar policije... - Pa da niste uz vladu, ne bih vas ja ni izabrao! Hoćete, valjda, da sad mi ministri igramo uloge opozicije? Idućih izbora nećete mi vi doći. U tih osam mesta ja ću ostaviti da narod sam bira, pa ćemo, bar, imati istinske opozicionare!

 

Najzad, posle dugog objašnjenja, i pošto svakome obećaše po štošta, pristadoše i ona sedmorica da uzmu na se te mučne uloge. Nekom obećaše položaj, nekom veliku zaradu, tek svaki dobi nagradu za tako krupne usluge vladi, kojoj je stalo do toga da skupština koliko-toliko izgleda istinska.

 

Kad se sve to srećno svrši, i otkloni se najteža prepona, predsednik uze slišavati opozicionare:
- Šta je tvoja uloga? - pita prvog.
- Moja je uloga da interpelišem vladu što se državne pare troše uludo.
- Šta će na to vlada odgovoriti?
- Vlada će reći da je to zbog oskudice u novcu.
- Šta ti imaš na to da kažeš?
- Ja na to imam da kažem da sam sa odgovorom vlade potpuno zadovoljan, i da molim desetoricu poslanika da me potpomognu.
- Sedi! - reče predsednik zadovoljan.
- Kakva je tvoja uloga? — pita drugog.
- Ja imam da interpelišem vladu što su neki činovnici dobili velike položaje preko reda, i imaju po nekoliko velikih plata i mnogih dodataka, dok su drugi, sposobniji i stariji činovnici, u malom položaju, i ne unapređuju se toliko godina.
- Dobro, šta na to ima vlada da odgovori?
- Ministri će na to reći da su unapređivali preko reda samo svoje najbliže rođake i ljude za koje su se zauzimali njihovi prisni prijatelji, i nikog više.
- Šta ćeš ti na to reći?
- Na to ću reći da sam sa odgovorom vlade potpuno zadovoljan.

 

Predsednik pita trećeg, šta je njegova uloga.

 

- Ja imam da napadnem najoštrije vladu što zaključuje zajam pod nepovoljnim uslovima, kad su finansijske prilike u zemlji i inače teške.
- Šta će vlada odgovoriti?
- Vlada će reći da joj trebaju pare.
- Šta ćeš ti na to?
- Ja ću reći da sam tako jakim razlozima potpuno ubeđen, i da sam sa odgovorom zadovoljan.
- Šta ti imaš? - pita četvrtog.
- Da interpelišem Ministra vojnog što vojska gladuje.
- Šta će on reći?
- Nema šta da jede!
- A ti?
- Potpuno sam zadovoljan.
- Sedi.

 

Tako presliša i ostale opozicionare, i onda pređe na skupštinsku većinu.

 

Ko je naučio svoju ulogu bude pohvaljen, a oni što uloge nisu naučili ne smeju doći u skupštinsku sednicu.

 

Zbog nepovoljnih prilika u zemlji narodno predstavništvo je moralo u prvim sednicama pristupiti rešavanju najhitnijih stvari. Vlada je tako isto pravilno razumela svoju dužnost te je, da se ne bi dangubilo u sitnim pitanjima, odmah iznela na rešavanje zakon o uređenju morske flote.

 

Kad sam čuo o tome, upitam jednog poslanika:
- Vi imate mnogo morskih ratnih brodova?
- Nemamo.
- Koliko ih svega imate?
- Zasad nemamo nijedan!

 

Ja se zaprepastih od čuda. On to primeti, pa i njemu bi to čudno.

 

- Šta vam je to čudno? - upita me.
- Slušam da ste doneli zakon o...
- Jest - prekide me on - doneli smo taj zakon o uređenju flote, to je bilo potrebno, jer ni do danas nemamo tog zakona.
- Dopire li Stradija do mora?
- Zasad ne.
- Pa našto onda taj zakon?
Poslanik se nasmeja i dodade:
- Naša je se zemlja, gospodine, graničila nekad sa dva mora, a naši su narodni ideali da Stradija bude ono što je nekad bila. Mi na tome, vidite, radimo.
- E, to je nešto drugo - rekoh kao izvinjavajući se. - Sad razumem, i mogu slobodno reći da će Stradija zaista postati velika i moćna, dokle god se za nju tako iskreno i svojski starate i dokle god bude imala tako mudru i rodoljubivu upravu kao sada.

 

***

Sutradan čujem da je kabinet pao. Na sve strane, po ulicama i meanama i privatnim stanovima, razleže se vesela pesma. Već sa sviju strana Stradije počinju dolaziti deputacije da u ime naroda pozdrave novu vladu. Mnogi listovi prepunjeni depešama i izjavama odanih građana. Sve su te izjave i čestitke nalik jedna na drugu, gotovo reći, razlika je samo u imenima i potpisima. Evo jedne...

 

"Predsedniku ministarskog saveta, Gospodinu... Gospodine predsedniče,
Vaše rodoljublje i velika dela u korist naše drage otadžbine poznati su širom cele Stradije. Narod ovoga kraja pliva u veselju i radosti zbog dolaska Vašeg na upravu zemaljsku, jer je svaki tvrdo ubeđen da ste Vi sa vašim drugovima jedini u stanju da zemlju našu izvedete iz ovih mučnih i teških prilika, iz ove bede u koju je baciše rđavim i nepatriotskim radom Vaši prethodnici.
Kroz suze radosti kličemo: Živeli!

 

U ime pet stotina potpisa
(potpis jednog trgovca)"

 

U nogim novinama u kojima sam do toga dana čitao članke u kojima se hvali svaki postupak vlade, sad vidim članke u kojima se najoštrije osuđuje prošla vladavina, a u zvezde kuje nova.

 

Kad sam uzeo te listove i pregledao brojeve od početka godine, video sam da se dolaskom svake vlade ponavlja sve jedno te jedno. Svaka nova vlada bude na isti način pozdravljena kao jedina valjana, a svaka prošla osuđena i nazvana: izdajničkom, gadnom, štetnom, crnom, gnusnom.

 

Pa i izjave i čestitke iste, od istih ljudi, svakom novom kabinetu, a i u deputacijama su stalno isti ljudi.

 

Činovnici naročito žure s izjavama odanosti svakoj novoj vladi, sem ako koji sme da protivnim postupkom dovede u opasnost svoj položaj i da reskira službu. Takvih je malo i o njima javno mnjenje ima vrlo rđavo mišljenje, jer kvare tako lep običaj koji u Stradiji postoji već od dužeg vremena.

 

Razgovarao sam s jednim dobrim činovnikom o jednom njegovom drugu koji ne htede čestitati novoj vladi dolazak na upravu, te je zbog toga otpušten iz državne službe.

 

- Izgleda pametan čovek - rekoh.
- Budala! - odgovori ovaj hladno.
- Ne bih rekao!
- Ta ostavite, molim vas, zanesenjaka. Voli da gladuje s porodicom, nego da, kao svi drugi pametni, gleda svoja posla.

 

Koga god bih upitao, dobijem takvo isto mišljenje o takvim ljudima, pa čak ih svet gleda sa sažaljenjem, ali i prezrenjem.

 

***

Kako je nova vlada imala neke svoje hitne poslove, a potrebno joj bilo da joj narod preko poslanika izjavi puno poverenje, i u isti mah da osudi rad prošle vlade i skupštine, to zadržaše iste poslanike.

Ovo me jako iznenadi, te naročito nađem jednog od poslanika i povedem s njim razgovor:


- Bez sumnje će kabinet pasti, pošto ostaje ista skupština? - upitam.
-Ne.
- Znam, ali, kako će vlada imati puno poverenje ove skupštine?
- Izglasaćemo?
- Onda biste morali osuditi rad prošle vlade, pa i vaš. To znači osuditi svoj rad!
- Koji naš rad?
- Rad vaš sa prošlom vladom?
- Osudićemo prošlu vladu!
- Znam, ali kako ćete to vi, isti poslanici, kad ste do juče pomagali prošlu vladu?
- Ne menja stvar.
- Ne razumem!
- Vrlo prosto i jasno! - reče ravnodušno.
- Čudnovato!
- Ništa nije čudnovato. Neko će to morati uraditi, pa bilo mi, bilo drugi poslanici. Vladi treba samo ta formalnost. To je tako zavedeno valjda po ugledu na ostale strane zemlje, ali, u stvari, skupština i poslanici kod nas rade samo ono što hoće vlada.
- Pa našto onda skupština?
- Ta je l' vam kažem, samo radi forme, koliko da se kaže da u našoj zemlji ima i toga i da vlada izgleda parlamentarna.
- E, sad tek razumem! - rekoh još više iznenađen i zbunjen odgovorom. 

 

***

I, zaista, poslanici su pokazali da umeju ceniti svoju otadžbinu, jer za nju žrtvovaše i svoj lični ponos i obraz.

- Život su naši stari žrtvovali za ovu zemlju, a mi se još predomišljamo da li za nju samo čast svoju da žrtvujemo! - uzviknuo je jedan poslanik.
- Tako je! - odjeknu sa sviju strana.

Poslovi su u skupštini tekli žurno.

Prvo, novoj vladi izglasaše puno poverenje i osudiše rad prošle, a, zatim, vlada iznese pred narodno predstavništvo predlog da se u nekoliko zakona učine izmene.

 

Predlog se primi jednoglasno i usvojiše predložene izmene u zakonima, jer su zakoni bez tih izmena i dopuna smetali nekolicini ministarskih rođaka i prijatelja da zauzmu neke više položaje u državnoj službi.

 

Najzad se unapred odobriše svi izdaci koje će vlada učiniti preko budžeta, i onda se skupština raspusti, i poslanici, umorni od državnog posla, odoše kućama da se odmore, a članovi kabineta, pošto srećno prebrodiše sve prepone i, zadovoljni punim narodnim poverenjem, prirediše svečanu drugarsku večeru - da se uz čašu vina, u veselju, i sami odmore od teških briga oko uređenja zemlje.

 

***

Sirota nova vlada odmah je morala misliti, a tome zanatu ministri u Stradiji nisu vični. Iskreno da govorimo, nekoliko dana su se junački, ponosno držali; dok je trajalo i poslednje pare u državnoj kasi, oni su prekodan vesela i vedra lica primali silne deputacije iz naroda i držali dirljive govore o srećnoj budućnosti mile im i napaćene Stradije; a kad noć padne, onda se priređuju sjajne i skupocene gozbe, gde se pije, peva i drže se rodoljubive zdravice. Ali kad se državna kasa potpuno isprazni, počeše gospoda ministri ozbiljno misliti i dogovarati se šta da se preduzme u tako očajnom položaju. Već za činovnike je lako, oni su i inače naviknuti da plate ne primaju po nekoliko meseci; penzioneri su stari ljudi, dosta su se i naživeli; a vojnici, razume se samo po sebi, i treba da se naviknu na muke i nevolje, pa nije zgoreg da i glad junački trpe; liferantima, preduzimačima i svakom drugom dobrom građaninu srećne Stradije lako je reći da isplata njihovih računa nije ušla u ovogodišnji državni budžet. Ali, nije lako za ministre; jer oni, razume se, treba da plate da se o njima dobro govori i piše. Nije lako još i za vazda drugih prečih stvari, jer ima dosta stvari koje su preče od Stradije.

 

Zabrinuli se i došli na misao da treba osnažiti privredu, te zbog toga rešiše da zemlju zaduže povećim dugom; ali kako se oko zaključivanja toga zajma mora potrošiti dosta novca za skupštinske sednice, za putovanja ministarska u strane zemlje, to ministri rešiše da pokupe za tu celj sve depozite iz državnih kasa, gde je deponovan novac privatnih lica, da na taj način pomognu otadžbini, koja cvili u nevolji.

 

U celoj zemlji nastala pometnja: u nekim listovima se govori o krizi ministarskoj, u nekima kako je vlada već povoljno svršila pregovore o zajmu, u nekim i jedno i drugo, a vladini listovi pišu kako nikad zemlja nije bila u boljem blagostanju.

 

Sve više i više stade se govoriti o tom spasonosnom zajmu, novine sve više i više puniše svoje stupce raspravljanjem toga pitanja. Nastade na sve strane jako interesovanje, i zamalo te dođe dotle da gotovo stadoše svi poslovi. I trgovci i liferanti i činovnici i penzioneri i sveštenici, sve je to u nekom grozničavom, napregnutom očekivanju. Na sve strane, na svakom mestu samo se o tome govori, zapitkuje, nagađa.

 

Ministri trče čas u ovu, čas u onu stranu zemlju, čas jedan, čas drugi, čas po dva-tri zajedno. Skupština na okupu, te se i tamo debatuje, rešava, i najzad odobriše da se zajam zaključi pošto-poto, i odoše svaki svojoj kući, a očajna radoznalost sve veća i veća u javnom mnjenju.

 

Sretnu se dvojica na ulici, pa mesto pozdrava, odmah:
- Šta je sa zajmom?
- Ne znam!
- Pregovaraju?
- Sigurno!

 

Ministri sve jače učestali pohađati strane zenlje i vraćati se natrag.

- Došao ministar? - pita jedan.
- I ja čujem.
- Šta je učinjeno?
- Valjda povoljno!

 

Dok, jedva jednom, objaviše vladini listovi (vlada uvek ima po nekoliko listova, upravo svaki ministar svoj list - jedan, ili dva) da je vlada dovela do kraja pregovore sa stranom jednom grupom i da su rezultati vrlo povoljni.

 

"S pouzdanošću možemo potvrditi da će za koji dan zajam biti potpisan i novac uvezen u zemlju."

 

Svet se malo smiri, ali vladini listovi javiše da će za dva-tri dana doći u Stradiju punomoćnik te bankarske grupe, g. Horije, te će tu potpisati ugovor.

 

Sad tek nastade i usmeno i pismeno prepiranje; zapitkivanje, očekivanje, suvišna, nervozna radoznalost, i silno polaganje nade u tog jednog stranca, koji se očekivaše da spase zemlju, behu dostigli vrhunac.

 

Ni o čemu se drugom i ne govori i ne misli do o tom Horiju. Pronese se glas da je prispeo i odseo u tom i tom hotelu, i masa radoznala sveta, i muškog i ženskog, i starog i mladog, jurne hotelu, jurne tako žurno i besomučno da stare i slabije izgaze i izgruvaju. Pojavi se na ulici kakav stranac, putnik, i tek neko rekne drugom:
- Gle, stranac neki! - i pogleda druga značajno, licem i pogledom, kao da ga pita: "Da nije to Horije?"
- Da nije on? - veli onaj drugi.
- I ja nešto mislim.

 

Sa sviju strana posmatraju stranca i zaključe da će baš on biti. Pronesu posle tu vest kroz varoš da su videli Horija, i ta vest se tako brzo pronese i prostruji kroz sve slojeve društva da već posle jednog-dva časa cela varoš s pouzdanjem tvrdi da je on tu, da su ga ljudi lično videli i s njim govorili. Ustumarala se policija, uznemirili se ministri, pa trče na sve strane da se s njim sastanu i ukažu mu poštovanje.

 

Nema ga.

Sutradan donose listovi da jučerašnja vest o dolasku Horijevom nije istinita.

Dokle je to došlo, videće se iz ovog događaja.

 

Jednog dana išao sam na stanicu, gde staje jedna strana lađa.

 

Prispe lađa i počeše izlaziti putnici. Ja se nešto zagovorio s jednim poznanikom, dok, odjednom, masa sveta se povi ka lađi tako silno da me umalo jedan što se zatrčao ne obori.

 

- Šta je to?
- Ko je? - stadoše mnogi jedan drugog zapitkivati.
- On! - odgovaraju.
- Horije?
- Jest, došao!
- Gde je, kamo ga! - žubori masa i nastade guranje, tiskanje, propinjanje, zveranje, svađa; svaki hoće da priđe bliže.

 

Zaista, primetim jednog stranca koji je molio i zapomagao da ga puste, jer ima žurna posla. Jedva čovek govori, stenje upravo, pritisnut i zgnječen radoznalom svetinom.

 

Policajci su odmah razumeli svoju pravu dužnost i odjuriše da o dolasku njegovom izveste ministra predsednika, ostale članove vlade, predsednika opštine, glavara crkve, i ostale velikodostojnike zemaljske.

 

I, zamalo, a u masi se začuše glasovi:
- Ministri, ministri!

 

I ministri se doista pojaviše sa svima velikodostojnicima zemlje Stradije. Svi u svečanom ruhu, sa svima lentama i silnim ordenima (a sve ne nose u redovnim prilikama, već po nekoliko samo). Masa se raskloni na dve strane, i tako stranac ostade sam u sredini, s jedne strane, a s druge se strane pojaviše ministri, idući mu u susret.

 

Ministri se zaustaviše na pristojnoj daljini, skidoše kape i prikloniše se do zemlje. To isto uradi i masa. On izgledaše nešto zbunjen, preplašen, a u isto vreme jako začuđen, ali se s mesta nije micao, stajao je nepomično, kao statua. Ministar predsednik istupi jedan korak još napred, i otpoče:
- Vrli stranče, tvoj dolazak u našu zemlju istorija će zabeležiti zlatnim slovima, jer taj znameniti dolazak čini epohu u našem državnom životu, tvoj dolazak donosi srećnu budućnost našoj miloj Stradiji. U ime cele vlade, u ime celog naroda, ja te pozdravljam kao spasitelja našeg i kličem: živeo!
- Živeo! Živeo! - prolomi se vazduh od usklika iz hiljada grla.

 

Zatim glavar crkve otpoče pevati pobožne pesme i zabrujaše zvona na hramovima glavnog grada zemlje Stradije.

 

Kad se i taj deo zvaničnog dočeka svrši, onda ministri, sa ljubaznim osmehom na licu, s poniznošću priđoše strancu, rukovaše se redom, pa se ostali izmakoše i stadoše gologlavi s priklonjenim glavama, a ministar predsednik uze njegov kufer u naručje, s nekim strahopoštovanjem, a ministar finansija, opet, štap znamenitog čoveka. Poneše te stvari kao kakve svetinje. Kufer je, razume se, i bio svetinja, jer je u njemu sigurno sudbonosni ugovor; upravo, u tom kuferu beše, ni manje ni više, već budućnost, srećna budućnost cele jedne zemlje. Zato je, dakle, ministar predsednik, znajući šta nosi u svojim rukama, izgledao svečan, preobražen, ponosit, jer u svojim rukama nosi budućnost zemlje Stradije. Glavar crkve, kao čovek Bogom obdaren velikim duhom i umom, odmah je i sam uvideo važnost tog kufera, te sa ostalim prvosveštenicima opkruži ministra predsednika, i zapevaše pobožne pesme.

 

Sprovod se krete. On i ministar finansija napred, a kufer u naručju ministra predsednika, opkružen prvosveštenicima i gologlavim narodom, za njima. Ide se lagano, svečano, nogu pred nogu, pevaju se pobožne pesme, a zvona zvone i pucaju prangije. I tako lagano glavnom ulicom, idući domu ministra predsednika. I kuće i kafane i hramovi i kancelarije, sve se ispraznilo, sve je živo izišlo da sudeluje u tom epohalnom dočeku velikog stranca. Čak ni bolesnici ne izostadoše; i oni su izneti iz stanova da vide tu retku svečanost, čak i iz bolnica sve bolesnike izneli na nosilima; pa i njima čisto seknula boljka: lakše im kad pomisle na sreću svoje mile otadžbine; i deca na sisi izneta, i ona ne plaču, već upiljila svoje očice u velikog stranca, kao da osećaju da se ta sreća za njih sprema.

 

Dok stigoše do kuće ministra predsednika, već i veče pade. Stranca više uneše nego što ga uvedoše u kuću, uđoše svi ministri i velikodostojnici, a masa ostade da pilji radoznalo u prozore, ili, prosto, da blene u kuću.

 

Sutradan počeše da stižu deputacije iz naroda da pozdrave velikog stranca, a već još u zoru pred kuću ministra predsednika dokrcaše lagano teško natovarena kola raznih odlikovanja za vrlog stranca.

 

Stranac je, razume se, odmah izabran za počasnog predsednika ministarstva, za počasnog predsednika opštine, Akademije nauka, i sviju mogućih humanih društava i udruženja u Stradije, a njih ima sijaset, pa čak i društvo za osnivanje društava. Sve ga varoši izabraše za svog počasnog člana, svi ga esnafi priznaše za dobrotvora, a jedan puk vojske u počast njegovu prozva se "Silni puk Horijev".

 

Svi listovi ga pozdraviše dugim člancima, mnogi doneše njegovu sliku. Mnogi činovnici behu u počast toga dana unapređeni, mnogi policajci i odlikovani i unapređeni, mnoga nova nadleštva otvorena i novi činovnici postavljeni.

 

Već dva dana kao traje burno veselje po celom gradu. Svira muzika, zvona zvone, pucaju prangije, bruje pesme, rasipa se piće.

 

Trećeg dana, ministri, iako mamurni od veselja, moradoše žrtvovati odmor tela svog za sreću zemlje i naroda, te se iskupiše u punu sednicu: da sa Horijem završe pregovore o zajmu i potpišu taj epohalni ugovor.

 

Najpre, kao uvoda radi, počeli su privatan razgovor. (U veselju zaboravih reći da se kufer čuva pod jakom stražom.)

 

- Hoćete li duže ostati ovde? - pita ga ministar predsednik.
- Dokle god ne svršim posao, a on će duže trajati!
Ministre zbuni ta reč duže.
- Mislite, duže će trajati?
- Na svaki način. Takav je posao.
- Nama su vaši uslovi poznati, a i vama naši, te držim da neće biti nikakvih smetnji! - reče ministar finansija.
- Smetnji? - reče stranac uplašeno.
- Da, držim da ih neće biti!
- I ja se nadam!
- Onda možemo odmah potpisati ugovor! - reče ministar predsednik.
- Ugovor?
- Da!
- Ugovor je potpisan; i ja ću se još sutra krenuti na put; a, pre svega, ja ću Vam i sada i dovek biti zahvalan na ovakvom dočeku. Iskreno da Vam kažem, ja sam zbunjen, još nisam dovoljno svestan šta je sve sa mnom. Doduše, u ovoj sam zemlji sad prvi put, ali nisam mogao ni sanjati da ću kao nepoznat ma gde biti ovako dočekan. Ja još držim da sanjam.
- Potpisali ste, dakle, ugovor? - viknuše svi u jedan glas, oduševljeno.
- Evo ga! - reče stranac, i izvadi iz džepa tabak hartije na kome je ugovor i uze čitati na svom jeziku. Ugovor je bio između njega i jednog šljivarskog trgovca iz unutrašnjosti Stradije, gde se onaj obavezuje da mu liferuje toliku i toliku količinu šljiva za kuvanje pekmeza, do tog i tog dana...

 

Šta se u jednoj civilizovanoj i pametnoj zemlji i moglo drugo učiniti, već da se stranac, posle takvog glupog ugovora, protera iz Stradije, tajno, a posle tri dana da vladini listovi donesu beleške:
"Vlada energično radi na ostvarenju novog zajma, i svi su izgledi da ćemo još do kraja ovog meseca primiti jedan deo novaca."

 

Svet se malo raspitivao o Horiju, pa prestade, a zatim opet sve po starom.

 

***

Kad sam uzeo razmišljati o ovom poslednjem događaju, neobično mi se dopadaše opšta harmonija u Stradiji. Ne samo što su ministri simpatični i valjani već sam primetio da je glavar crkve uman i duhovit čovek. Ko bi se mogao u zgodnom trenutku, upravo najsudbonosnijem trenutku, kad se rešava sudbina zemlje, setiti da zapeva pobožne pesme nad kuferom onog pekmezara, i da time moćno pomogne trudoljubivoj vladi u velikim podvizima. Kod tako složnog rada mora biti sreće.

 

Odmah se rešim da prvom prilikom odem mudrom ocu, glavaru crkve, te da izbliže poznam tog velikog Strađanina.

__________________________________

 

Radoje Domanović rođen je 16. februara 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list Stradija, u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je u 35. godini života, 4. avgusta 1908. u Beogradu.

 

Radoje Domanović je prvi pravi satiričar među srpskim realistima, satira je glavno obeležje njegovog talenta. On je tvorac srpske satirične pripovetke. Domanović je negovao realističku pripovetku iz gadskog i seoskog života nastojeći da pruži psihološku analizu. U pripovetkama iz seoskog života Domanović ide u dve krajnosti. S jedne strane idealizuje život, s druge slika njegove nakaradnosti: s jedne strane je optimista, s druge je pesimista - slika razočarane i izgubljene pojedince. Političke prilike za vreme vladavine Aleksandra Obrenovića opredelile su Domanovića za političku i društvenu satiru i tu je on ostvario nekoliko izvrsnih satirično - alegorijskih pripovedaka. Njegove pripovetke predstavljaju novinu u srpskoj realističnoj prozi i promovišu novi knjizevnoumetnički oblik. Negova satira je politički aktuelna, ubojita i bespoštedna. Njena meta nije samo vlast i njena tiranija nego i beskičmenjaštvo i podaništvo naroda. Najbolje pripovetke ove vrste su Danga, Vođa, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Stradija, Mrtvo more, Ukidanje strasti, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola i druge. Ova Domanovićeva proza označava najvišu fazu kritičkog realizma u srpskoj knjizevnosti.

 

Najveća građanska vrlina jeste ropska poniznost pred predstavnicima vlasti. Građani se ponose što ih jašu kmetovi i panduri, s radošću prihvataju odredbu vlasti da se svakom udari žig na čelo kako bi se razlikovali od stranaca, čin žigosanja pretvara se u veliku svečanost, manifestaciju nacionalnih osećanja (Danga).

 

Školskim vaspitanjem i posebnim merama vlasti građani se odvraćaju od svake opasnosti, svakog rizika, svakog smelog poduhvata. Oni žive mirnim dremljivim životom, bez ambicija i strasti, bez vrlina i poroka, u kojem je aktivna jedino mržnja prema onom ko hoće nešto više da postigne, da se uzdigne iznad proseka (Ukidanje strasti, Mrtvo more).

 

Radoje Domanović - Danga

Radoje Domanović - Kraljević Marko po drugi put među Srbima

Radoje Domanović - Mrtvo more

Radoje Domanović - Razmišljanje jednog običnog srpskog vola

Radoje Domanović - Vođa

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Radoje Domanović - Stradija

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u