Radoje Domanović - Danga

Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. Ajde da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.

- Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!" pomislih u tom trenutku, i s prezrenjem pogledam na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.

- Prostak! izgovorim jetko i pljunem, pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih. Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um.

Toga dana mi se nije ništa neobično desilo. Večerao sam dobro i po večeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuražno i savesno upotrebio sva svoja građanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju želju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje dužnosti.

Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mračna noć. Vetar jauče kroz ogolelo granje i čisto seče gde dohvati po goloj koži. Nebo mračno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oči i bije u lice. Nigde žive duše. Žurim napred i klizam se po kaljavom putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao i najzad zalutao. Lutao sam tako, bog sveti zna kuda, a noć nije bila kratka, obična noć, već kao nekakva dugačka noć, kao čitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda.

Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zavičaja, u neki nepoznat kraj, u neku čudnu zemlju, za koju, valjda, niko živi i ne zna i koja se sigurno samo u snu može sanjati.

Vrljajući po toj zemlji, stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja, da uši čoveku zaglunu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandžiju što se skupio toliki svet?
- Mi smo mirni i valjani ljudi - otpoče mi on pričati - verni smo i poslušni svome kmetu.
- Zar je kod vas kmet najstariji? - prekidoh ga pitanjem.
- Kod nas upravlja kmet; on je najstariji: posle njega dolaze panduri.

Ja se nasmejah.

- Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti?...

Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.
- Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! - prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, a zatim mi se obrati glasno:
- Eto, tako je kod nas - produži on. - Kmet upravlja sa svojim pandurima.
- Kakvi su to panduri kod vas?
- E, pandura, znaš, ima raznih, i razlikuju se po rangu. Ima viših i nižih... Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uče zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti žig na čelo. Eto, zato se narod iskupio da se dogovorimo šta ćemo raditi?

Ja se stresoh i pomislih da što pre bežim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno. Mehandžija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu, pa će oholo reći:

- He, stranče, ti se već uplašio?!... Međer nema naše kuraži daleko!...
- Pa šta mislite da radite? - upitam stidljivo.
- Kako šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraži nadaleko, kažem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno. Ja moram požuriti.

Taman mi da pođemo, kad se tek pred vratima ču pucanj biča. Provirim napolje, kad al' imam šta videti: jedan čovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog čoveka u vrlo bogatu odelu običnog, građanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom, te se skide.

Mehandžija iziđe i pokloni se do zemlje, a onaj čovek u šarenom odelu uđe u mehanu i sede za naročito ukrašen sto. Onaj u građanskom odelu ostade pred mehanom čekajući. Mehandžija se i pred njim duboko pokloni.
- Šta ovo znači? - upitam mehandžiju zbunjeno.
- Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota - prošaputa mehandžija.
- Pa što dopušta da ga jaše?

Mehandžija manu na mene glavom, te odosmo malo u stranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reče:
- Pa to se kod nas smatra za počast koje se retko ko udostoji!...

On mi pričaše još vazdan stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reči dobro čuo: - To je usluga otadžbini, koju ne može i ne ume svaki narod da ceni! Stigosmo na zbor, gde je već otpočet izbor časništva zborskog. Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata.

Napravi se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka.
- Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važnog zbora - govori jedan iz prve grupe - jer su njegove građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega.
- Šta ti govoriš - ciči jedan iz druge grupe - kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao.
- Znamo mi vaše vrline - viče neko iz treće grupe - vi niste ni jedan udarac biča otrpeli a da ne zakukate.
- Da se sporazumemo, braćo! - poče Kolb.
- Mene su, istina, jahali često naši velikodostojnici još pre deset godina i udarali bičem pa nisam jaukao, ali opet može biti da ima još zaslužnijih ljudi. Ima možda mlađih i boljih.
- Nema, nema! - dreknuše njegovi birači.
- Nećemo da čujemo za te stare zasluge! Kolba su jahali još pre deset godina - viču iz druge grupe.
- Sad se javljaju mlađe snage, a za stare nećemo da znamo više - viču iz treće grupe.

Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi, te učini prolaz, na kome ugledah mlada čoveka oko svojih tridesetak godina. Kako on naiđe, a sve se glave duboko prikloniše.
- Ko je ovo? - šapnuh mehandžiji.
- To je prvak u građanstvu. Mlad čovek, ali mnogo obećava. U svoje mlado doba dočekao je da ga je i sam kmet već tri puta dosad jahao. Stekao je više popularnosti nego iko do sada.
- Možda će njega izabrati?... - upitam.
- Više nego sigurno, jer ovo dosad što je kandidata, sve su stariji, i posle toga i vreme ih već pregazilo, a ovoga je juče kmet projahao.
- Kako se zove?
- Kleard.

Učiniše mu počasno mesto.
- Ja mislim - prekide Kolb tišinu - da nam boljeg čoveka za ovo mesto ne treba tražiti od Klearda.

Mlad je, ali mi stariji ni izbliza nismo mu ravni.
- Tako je, tako je!... Živeo Kleard!... zaori se iz sviju grla.

Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedničko mesto.

Svi se opet prikloniše duboko, a zatim nastade tajac.
- Hvala vam, braćo, na ovako visokoj pažnji i počasti koju mi danas jednodušno ukazaste. Vaše nade koje su položene na mene i suviše su laskave. Teško je rukovoditi narodnim željama u ovako važne dane, ali ja ću uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko održim. Hvala vam, braćo, na izboru.
- Živeo, živeo, živeo! - osu se sa sviju strana.
- A sada, braćo, dozvolite da sa ovoga mesta progovorim nekoliko reči o ovom važnom događaju. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše čelo. Jest, to su muke koje ne može svaki podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i dobro nas, njihovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukavičkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junački i muški.
- Tako je! Živeo, živeo!

Još se javi nekoliko vatrenih govornika, koji su hrabrili zastrašeni narod i govorili otprilike to isto što i Kleard.

Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica i bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo, a u očima se svetlele suze.
- Deco - otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede, smežurane obraze i padoše na belu bradu - meni je teško i skoro ću umreti, ali mi se čini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina, i živeo sam bez toga... Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski...
- Dole s tom matorom rđom! - dreknu predsednik.
- Dole s njim! - viču jedni.
- Matora kukavica! - viču drugi.
- Mesto da mlađe kuraži, a on još plaši narod! - viču treći.
- Sram ga bilo od one sede kose! Naživeo se, pa ga još strah nečega, a mi mlađi junačniji!- viču četvrti.
- Dole s kukavicom!
- Da se izbaci napolje!
- Dole s kukavicom!

Razdražena masa mladih, junačnih građana jurnu na iznemoglog starca, te ga u jarosti počeše udarati i vući. Jedva ga pustiše zbog starosti, a inače bi ga kamenjem zasuli. Svi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodnog imena i da će se junački držati. Zbor se rasturi u najboljem redu. Pri razilaženju se čuli glasovi:
- Sutra ćemo se videti ko smo!
- Videćemo sutra mnoge hvališe!
- Došlo je vreme da se pokažemo ko vredi, a ko ne, a ne da se svaka rđa razmeće junaštvom!

Vratio sam se nazad u hotel.
- Jesi li video ko smo mi? - upita ponosno mehandžija.
- Video sam - odgovorim mehanično, a osećam kako me snaga izdala i glava buči od čudnih utisaka.

Još tog istog dana sam čitao u novinama njihovim uvodni članak ove sadržine: - Građani, vreme je da jednom prestanu dani prazne hvale i razmetanja ovoga ili onoga od nas; vreme je da se jednom prestanu ceniti prazne reči, kojima mi izobilujemo ističući svoje neke uobražene vrline i zasluge; vreme je, građani, da se jednom i na delu oprobamo i da se stvarno pokažemo ko vredi a ko ne! Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će žig udarati. Svaki koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otadžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!...

Moj mehandžija je toga dana legao da spava odmah posle zbora da bi sutradan što pre stigao na određeno mesto. Mnogi su, opet, otišli odmah pred sudnicu da uhvate što bolje mesto. Sutradan otiđem i ja pred sudnicu. Sleglo se sve iz grada, i malo i veliko, i muško i žensko. Neke majke ponele i malu decu u naručju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom, kako bi kasnije imali preča prava na bolja mesta u državnoj službi. Tu je guranje, psovanje - u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo - otimanje ko će pre doći do vrata. Neki se čak i pogušaju. Žigove udara naročiti činovnik u belom, svečanom odelu, i blago ukoreva narod:
- Polako, zaboga, doći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otimate!

Počelo žigosanje. Neko jaukne, neko samo zastenje, ali niko ne održa bez ikakva glasa dok sam ja bio. Nisam mogao gledati dugo to mučenje, već odem u mehanu; kad tamo, neki već zaseli, te mezete i piju.
- Prebrinusmo i to! - govori jedan.
- More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac... - reče drugi.
- A, eto ti tvoga Talba, a juče ga hoćete da predsedava na zboru!
- E pa ko ga znao!

Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga, jer svakog sramota da se pokaže kukavicom. Kleard se obruka jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear, koji je tražio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem. Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju. Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na čelu, ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana. Trče ulicama za njim i žene, i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god prođe prostire se šapat pun strahopoštovanja: - Lear, Lear!... To je on! On je taj junak što nije jauknuo, ni glasa od sebe dao dok su mu dva žiga udarali! Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom. I zaslužio je ljubav narodnu.

Slušam te hvale na sve strane, pa se čak i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu; i mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu, pa viknem:

- Šta hvalite vašeg Leara?... Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva!

Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig i ja se trgoh... Probudim se iz sna.

- Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara, pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.

________________________________

Domanović je kao čovjek, pisac i publicista imao veoma kritičan odnos prema stvarnosti svoga vremena: one za vrijeme vladavine Obrenovića i one poslije majskog prevrata i dolaska nove dinastije i nove vlasti. Na meti njegove satiričano - alegorijske proze bila je vlast i njeni predstavnici, ali je Domanović bio razočaran i držanjem građanstva (naroda): ono je bilo podaničko,
poltronsko i servilno. Osnovna zamisao piščeva u Dangi bila je da se prikaže odnos vlasti i podanika.

Danga je kratka pripovjetka, labave kompozicije i fragmentarne strukture. Fabula je jednostavna - to je niz epizodnih situacija koje se ne osjećaju kao jedinstven i uzročno - posredični tok zbivanja. Priča je data kroz dvije slike: naratorova stvarnost i naratorov san. To je uslovilo specifičnu kompoziciju: naratorova stvarnost je predočena u okvirnoj ili spoljašnoj priči, a naratorov san je predočen u unutrašnoj priči. Narator nije imenovan, niti je dovoljno individualizovan i prilično je pasivan. Njegova je uloga kao kazivača spoljašne priče da uvede u zbivanja koja se odvijaju u nekom drugom, nepoznatom svijetu. U unutrašnoj priči on je samo posmatrač koji predočava i povremenim pitanjima provocira ispoljavanje drugih aktera priča. Iskaz Domanovićev je zbijen, rečenica je krcata informacijama, a pojedinosti emituju doslovno i preneseno značenje: slika ili iskaz su obojeni ironijom ili satirom. Naglašeno ironiski ili satiričan odnos prema stvarnosti i prikazanim
pojedinostima ima kohezionu funkciju i poništava mane fragmentarne strukture pripovjetke. Meta veoma oštre i ljute satire su obest i osijonost vlasti: podlost, podaništvo i servilnost građanstva (naroda): pokvarenost i nevaljalstvo: pomjerane (degradirane) vrijednosti - jahanje i žigosanje: sramni činovi, kojima se atakuje na čast i ljudsko dostojanstvo uzimaju se kao zasluga, počast, viteštvo i rodoljublje.

Struktura ove pripovjetke može se predstaviti na slijedeći način.

Prolog (java)

- Narator o sebi i svom narodu.

- Sjajno dugme sa policijske uniforme.

- Čačkanje zuba, pijuckanje vina i čitanje knjige.

Priča iz sna

- Putovanje kroz noć.

- Razgovor sa gostijoničarem.

- Jahanje.

- Zbor.

- Članak.

- Žigosanje.

- Razgovor u mehani.

- Poslije nekoliko dana Lear ponosno šeta gradom.

- Narator pred sudnicom.

Epilog - Budjenje.

Primećuje se da je ova nevelika pripovetka sastavljena iz velikog broja epizoda i scena. Imamo li u vidu da je svaka scena u funkciji alegorijskog-satiričnog predočavanja stvarnosti i satiričnog šibanja prilika i naravi, kao i da se to ostvaruje velikim brojem pojedinosti, dolazimo do zaključka da je potpuna analiza pripovetke u svim pojedinostima nemoguća. Zato ćemo se u ovoj interpretaciji zadržati samo na nekim segmentima pripovetke i nekim umetničkim slikama - onim za koje smatramo da su bitni za razumevanje piščeve intencije i suštine pripovetke. Čitaocu ostaje dosta prostora da analizira  situacije, umetničke slike, aktere priče, dijaloške replike, iskaze i pojedine reči. Naša analiza se usredsređuje na tri segmenta pripovetke: prolog (spoljašnja priča), jahanje i žigosanje (unutrašnja priča). Ova tri segmenta ističu se sveobuhvatnom slikom odnosa vlasti i podanika, predočavanjem poremećenih moralnih vrednosti i naglašenim ironično-satiričnim tonom.

U prološkom segmentu pripovetke predočena je stvarnost narativnog subjekta, njegova svakodnevica i njegov mentalitet. Za sebe kaže da je miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. On sve radi kao i drugi, a njegovo pažljivo ponašanje treba da ilustruje slučaj sa sjajnim dugmetom sa policijske uniforme:

Jedared sam video na ulici sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.

Ovi redovi naoko kazuju o oduševljenju i poštovanju koje dugme izaziva u naratoru, ali podvučena mesta kazuju nešto sasvim drugo: dugme izaziva strah i strahopoštovanje, ruka se sama diže na pozdrav, glava se sama saginje na poklon. Narator je toliko preplašen od policije da i dugme od policijske uniforme izaziva strah i budi neprijatne misli (u priči: slatke misli). Naratorov život je monoton, ništa se ne događa osim svakodnevnih banalnih događaja:

Večerao sam dobro, a po večeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuražno i savesno upotrebio sva svoja građanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju želju, i ja sam zaspao kao jagnje, s mirnom savešću jer sam potpuno izvršio sve svoje dužnosti.

Sva građanska prava kazivača priče sastoje se iz čačkanja zuba i pijuckanja vina, ali je i za njihovo korišćenje potrebna kuraž! Knjiga ne služi nekoj višoj duhovnoj potrebi nego samo za uspavljivanje. To govori o kakvim se knjigama radi - praznim i dosadnim.

Kada je utonuo u san, narator se našao na nekom putu, u hladnoj i mračnoj noći. Išao je mnogo godina i dospeo u neki nepoznati kraj, u neku čudnu zemlju. Pošto je svratio u neku gostionicu, započeo je razgovor sa gostioničarem i saznao zanimljive stvari: stanovnici toga grada su mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovde svakojaki probisveti te nas kvare i uče zlu. Da bi to sprečile, vlasti su odlučile da građanima udare žig na čelo kako bi se razlikovali od pridošlica i ovi lakše prepoznavali. Iako začuđen onim što je čuo, narator se još više iznenadi sledećom slikom: čovek u lepom odelu jaše drugog čoveka isto tako u bogatom odelu. Mehandžija objašnjava naratoru da je onaj što jaše viši pandur, a jahani je veliki bogataš i patriota, i da je počast biti jahan. Ova scena pokazuje koliko su u toj čudnoj zemlji pomerena i degradirana merila vrednosti. Na zboru se vidi da veći ugled ima onaj koji je više puta jahan i koga su jahali značajniji činovnici. Prvak u građanstvu postaje onaj koji je u svoje mlado doba dočekao da ga je i sam kmet već tri puta dosad jahao i to je merilo da se zaključi kako je on mlad čovek, ali mnogo obećava.

Središnje mesto u pripoveci i njenoj unutrašnjoj priči ima opis udaranja žiga (dange) na čelu građana te čudne zemlje. Scena žigosanja pripremljena je u opisu narodnog zbora na kome se razvila diskusija o izboru prsedavajućeg i sukobila mišljenja o kandidatima za to mesto. Ova rasprava je u funkciji ispoljavanja naravi mase: to je najobimnija epizoda u pripoveci, sa vrlo razvijenim dijalogom i mnoštvom pojedinaca koji učestvuju u raspravi. Dijalog ovde ima dvojaku ulogu: kao sredstvo za ispoljavanje i kao sredstvo za satirično sagledavanje pojava i postupaka. Pojedinac iz mase nije izdvojen i istaknut - svi su oni obezličeni i anonimni. Razlike su jedino izražene u imenima (samo četiri imena: Kleard, Lear, Kolb i Talb), ali i tu su razlike minimalne samo u jednom ili dva glasa. Ovde se individualno stopilo u malograđansku bezobličnost podaničkog mentaliteta: svi su isti, ne razlikuju se. Setimo se da je i narator na početku pripovetke rekao za sebe da se ne razlikuje od drugih! Jedina individualnost koja se izdvaja iz bezoblične mase jeste starac od stotinu godina. Razlikuje se od mase drugačijim gledanjem na zbivanja i drugačijim stavom:

- Deco, - otpoče on. a suze se skotrljaše niz blede, smežurane obraze i padoše na belu bradu - meni je teško i skoro ću umreti, ali mi se čini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina, i živeo sam bez toga. Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udari žig ropski...

Poraznost ove scene je u usamljenosti starčevoj: jedini je udaranje žiga nazvao pravim imenom, ali je usamljen, tragično usamljen. Njegova seda glava (iskustvo) ne može da ubedi masu koju uglavnom čini mladež. U svetlu ove scene zbora, scena žigosanja postaje mučnija i sumornija. Domanović je ređanjem pojedinosti postigao snažan umetnički efekat:

- građani ne samo da prihvataju sramotu nego se i otimaju za prvenstvo;

- beščašće ne primaju sa oduševljenjem samo stari;

- muškarci (zaštitnici porodica!) dovode svoje žene;

- žene (majke) donose svoju decu u naručju;

- neki se ne zadovoljavaju jednim, nego traže dva žiga;

- oni koji su primili dva žiga postaju heroji i ponosno šetaju ulicama.

Pripovetkom Danga Domanović je progovorio o svome vremenu, svojoj zemlji i svojim sunarodnicima. Nije bilo teško tadašnjim njegovim čitaocima da dešifruju alegorijsku sliku i shvate pravi njen smisao.

Radoje Domanović - Danga - verzija 1

Radoje Domanović - Danga - verzija 2

________________________________

Radoje Domanović rođen je 16. februara 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list Stradija, u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je u 35. godini života, 4. avgusta 1908. u Beogradu.

Radoje Domanović je prvi pravi satiričar među srpskim realistima, satira je glavno obeležje njegovog talenta. On je tvorac srpske satirične pripovetke. Domanović je negovao realističku pripovetku iz gadskog i seoskog života nastojeći da pruži psihološku analizu. U pripovetkama iz seoskog života Domanović ide u dve krajnosti. S jedne strane idealizuje život, s druge slika njegove nakaradnosti: s jedne strane je optimista, s druge je pesimista - slika razočarane i izgubljene pojedince. Političke prilike za vreme vladavine Aleksandra Obrenovića opredelile su Domanovića za političku i društvenu satiru i tu je on ostvario nekoliko izvrsnih satirično - alegorijskih pripovedaka. Njegove pripovetke predstavljaju novinu u srpskoj realističnoj prozi i promovišu novi knjizevnoumetnički oblik. Negova satira je politički aktuelna, ubojita i bespoštedna. Njena meta nije samo vlast i njena tiranija nego i beskičmenjaštvo i podaništvo naroda. Najbolje pripovetke ove vrste su Danga, Vođa, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Stradija, Mrtvo more, Ukidanje strasti, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola i druge. Ova Domanovićeva proza označava najvišu fazu kritičkog realizma u srpskoj knjizevnosti.

Najveća građanska vrlina jeste ropska poniznost pred predstavnicima vlasti. Građani se ponose što ih jašu kmetovi i panduri, s radošću prihvataju odredbu vlasti da se svakom udari žig na čelo kako bi se razlikovali od stranaca, čin žigosanja pretvara se u veliku svečanost, manifestaciju nacionalnih osećanja (Danga).

Školskim vaspitanjem i posebnim merama vlasti građani se odvraćaju od svake opasnosti, svakog rizika, svakog smelog poduhvata. Oni žive mirnim dremljivim životom, bez ambicija i strasti, bez vrlina i poroka, u kojem je aktivna jedino mržnja prema onom ko hoće nešto više da postigne, da se uzdigne iznad proseka (Ukidanje strasti, Mrtvo more).

Radoje Domanović - Kraljević Marko po drugi put među Srbima

Radoje Domanović - Mrtvo more

Radoje Domanović - Razmišljanje jednog običnog srpskog vola

Radoje Domanović - Stradija

Radoje Domanović - Vođa