Milovan Danojlić - Šljiva

U svom cvatu, u proleće šljiva pokazuje svoje lepo lice. Ona je raznobojna i vesela, voli da se druži sa pticama. Uvek se smeje čak i kad je sneg jer nikad nije sama, uvek je neko tu kraj nje. O njoj se piše u četiri godišnja doba. Raste kroz promene.

U lirskom delu se sve ovo opisuje pomoću stilskih figura, melodije i rime. Motivi u ovoj pesmi su zrelost, menjanje kroz godišnja doba. Krošnja puna i bogata šljivinim plodovima, sazreva u avgustu. Šljiva oseća prvo mučenje i umor, a nakon leta kad joj opadne plod oseća olakšanje i slobodu.

Da bi se sve to složilo tu je rima i melodija. Rima je u ovom lirskom delu ukrštena. Strofa ima tri, a stihova ima četrnaest u celoj pesmi.

Stilske figure koje se pojavljuju su poređenje i epitet. U prvoj strofi ovog lirskog dela nalazi se poređenje „krive se stabla ko vo sred vuče". Ovom stilskom figurom pokazujemo koliko se krive stabla. Tim bolje objašnjavamo šta smo hteli da kažemo. Drugo poređenje je "ko da je pobegla iz zagušljive neke odaje". Značenje ove stilske figure je da nam pokaže koliko je to stvarno teško. Epitet u ovoj pesmi je "krošnja teška i puna". Ova stilska figura nam pokazuje da je ona jako "teška" sa svim tim plodovima.

U ovoj pesmi lirski subjekat želi da nam pokaže njegov život tako što će sebe staviti u ulogu šljive. Svoje celine u životu predstavlja kao godišnja doba. Njegov život se menja baš kao i rast šljive kroz promene.

_________________

Milovan Danojlić - Šljiva

U pesmi saznajemo mnogo o jednom stablu šljive i o tome kako se ono menja kroz godišnja doba. Da bi nam pesnik dočarao buđenje šljive i pejzaž u kome se ona nalazi, koristi personifikaciju ("ona se sprema da poleti").

Do kraja aprila šljiva miruje, a tek u junu oseti svoj rod (pesnik koristi epitete: široka, prebela, i  personifikaciju: razvija i glagole: buditi, razvijati, poleteti).

Epitete koristi da bi slikovito prikazao izgled šljive u proleće. Šljiva se u julu oslobađa svojih plodova, postaje joj lakše nego pre (U julu, plod se na zemlju sruši. I šljivi ko da lakne na duši).

Ovim stihovima u kojima ima rime, pesnik postiže muzikalnost pesme.

Na kraju, pesnik vidi šljivu, kako usamljena i oslobođena tereta čeka zimu (Tako prespava jesen i zimu Tiha, zagledana u daljinu).

Epitet tiha označava da je sve završeno i nastupa period mira, tišine.

_________________

Milovan Danojlić - Šljiva

Sljiva se budi krajem aprila,
Razvija svja prebela krila,
Na kraju sela,uvrih goleti,
Ona sse sprema da poletii.
-Al' zaspi.Probudi se tek u junu,
I oseti:Krosnju,tesku i punu.
Klonule,povijene,prane se muce.
Krive se stabla ko vo usred vuce.

U julu,plod se na zemlju srusi,
I sljivi ko da lakne na dusi.
Odskoci krosnja uvis,ko da je
Pobegla iz zagusljive neke odaje.

Tako prespava jesen i zimu
Tiha,zagledana u daljinu.

___________________________________

Milovan Danojlić je rođen 1937. godine u selu Ivanovcima u Srbiji. Osnovnu školu je završio u istom selu, a niže razrede gimnazije u jednoj varošici udaljenoj sedam kilometara od kuće. Četiri godne je svakodnevno, prevaljivao pešice po četrnaest kilometara. Po snegu, po blatu, po kiši i po suncu u rana jutra i kasna popodneva, mi, seljačići - nižegimnazijalci, vukli smo se, u koloni, tim putem, dosađivali se, igrali, krali orahe i šljive i - čitali. Čitali smo tako, u hodu.

Čini mi se da sam tih godina napisao i prvu pesmu. Ako se dobro sećam, pesma se zvala "Stari hrast". Na tom starom hrastu drhturile su gole grane, bila je jesen, duvao je vetar, jurili oblaci, poprskivala kiša, kreštale vrane. Divio sam se drvetu koje ima snage da sve to podnese. Ovu i još nekoliko sličnih pesama pokazao sam svome profesoru matematike, inače veoma dobrom čoveku. Svidele su mu se. Kasnije sam te pesme negde zaturio, a onda ih sasvim izgubio.

Želeo sam da postanem novinar. U šesnaestoj godini počeo sam da šaljem kratke dopise iz svog sreza, najpre nedeljnom listu "Republika", a onda i drugim listovima. Pisao sam o žetvi i setvi, o gužvama u sreskom bioskopu, o sušnim letima, jednom rečju: o svemu i svačemu.

Inače, te godine kasnog detinjstva, od 1946. do 1953. proživeo sam u teškim, mučnim prilikama. Porodica siromašna, nas braće mnogo. Otac - strog i prestrog. Krajem leta 1953. godine odlučim da pobegnem od kuće. Onaj profesor matematike kome su se moje prve pesme svidele dao mi je novac za voznu kartu i poželeo mi srećan put. Iste večeri stignem u Beograd. Bilo je leto. U leto seoska deca idu bosa, te sam tako i ja u ovaj veliki grad prispeo bos. Prolaznici se čude meni, bosom, a ja se, opet, čudim njima. Baš je ugodno koračati bosonog po asfaltu, i bezopasno - jer na asfaltu nema trnja.

Ipak, od prve zarade sam kupio cipele. Tri godine sam se snalazio kako sam znao i umeo. Prodavao sam led, novine i, uz put, položio veliku maturu. Uporedo sa svim tim, mnogo sam čitao i pisao, pa sam tako, i nehotice, postao pisac. O čemu sam pisao?

Pa, eto, o svemu, samo ne o tome kako se prodaju novine. Te, ozbiljne, pesme bile su, u stvari, moj drugi život. Tamo ima puno lepih slika, čudnih poređenja, retkih reči, ali sve je tu odveć zapetljano i zamršeno da bi neko mogao u njima prepoznati seljačića i prodavca novina. U tom bežanju od sebe, od stvarnih muka i životnih problema, postao sam moderan pesnik. Zaturao sam svoje tragove, svoje poreklo... I danas me stid sprečava da pišem o onome što me najviše progoni ili boli. Jednoga dana, kad se budem oslobodio tog stida, verovatno ću napisati zanimljiv autobiografski roman.

U međuvremenu, tačnije rečeno, početkom 1958. godine, ovladala je mnome strašna želja da napišem nešto jednostavno, zabavno, prozirno i čisto. Uvideo sam da je dečja pesma onaj pesnički oblik u kome se mogu izraziti onako kako želim. Tada sam živeo u jednoj maloj sobici, na periferiji grada. Ne znam kako, ne znam ni zašto - napisao sam jednu pesmu o tramvajima. Ko zna koliko sam puta, u ponoć, posmatrao tramvaje u depou na Bulevaru revolucije; u jednom trenutku ti dugo skupljani utisci organizovali su se u pesmu. I onda su teme navirale, same od sebe. Nekoliko noći sam proveo pišući. I kad bih legao u krevet, ugasivši svetlo, u meni se budila nova pesma. Desetine različitih događaja, lica i prilika padale su mi na pamet. Činilo mi se da sam i starog profesora, i baku pod martovskim suncem, i dedu koji broji svoje godine, i uspavane vozove, i Krstu Pepu - negde već video. (Tek kasnije sam primetio da detinjstvo Krste Pepe veoma liči na moje detinjstvo.)

Milovan Danojlić - Sunce je počelo da se zlati