Milovan Danojlić - Sunce je počelo da se zlati

Zbirka pesama Sunce je počelo da se zlati objavljena je 1982. godine. Ona sakuplja sve sočne plodove, zanimljive dane i misli sa kojima se mladi čitalac susreće po prvi put. Danojlićeve pesme su svečane i uzvišene, ozbiljne i mudre, duboko misaone pohvale životu i ljupko premišljanje o njegovim darovima. Njegovu književnost za decu može čitati mladi čitalac, ali i čitalac odnegovanog književnog ukusa.

Evo, mali čitaoče, izbora pesama koje će te privući svežinom reči i zanimljivim temama. Pesnik Danojlić peva o plodovima na tvom stolu: jabukama, kruškama, grožđu lubenici, onako kao čovek koji ih po prvi put pronalazi. Peva o avanturi slasti, ukusa, mirisa i boja, o susretu sa razumljivom i bliskom prirodom. Unjegovoj trešnji prepoznaćeš svoju trešnju ili trešnju svoga prijatelja, koja stoji pored zida i čeka da se popneš na njene grane što te, pružajući seudruge predele, vode do otkrića veselja, dobrote i, konačno ljubavi.

Tu su i druge pojave koje te svakodnevno okružuju: dobrota vode na izvoru ili u čašiuruci, vazduhau kome se izobilno kupaš, sunčeva svetlost u kojoj polako zri i tvoj lik, proplanak koji prepoznaje šetačev korak i poziva ga na igru. Ova će te poezija iznenaditi svojim na izgled malim junacima; maslačak se upinje oblaku; puž ustrajava na velikom putu; mačku hvata trenutak neobičnog predaha na rubu šume; časovnik odbrojava dane a meseci sedmice. To nije lažno ulepšani, utešno lakirani svet slikovnice. Kao i plodovi, najkratkovečniji junaci ove poezije, svi ovde uzimaju i daju dobijaju i gube. Iznad svega stoji velika rodilja-godina, koja nam donosi i veselje i žalost.

O zavičajnim predelima Danojlić peva na tako svoj način da, kako to obično biva u pravih pesnika, u njima lako prepoznajemo vlastite zavičajne predele, svejedno koliko se oni činili krajnje različitim. Nijansovana i duboka osećanja više su zajednička, bliska i razumljiva svima no široke ineproživljene izjave. Ona nas ovde vraćaju neposrednim životnim izvorima.

Milovan Danojlić - Sunce je počelo da se zlati - verzija 2

Milovan Danojlić - Sunce je počelo da se zlati - verzija 2 pdf

___________________________________

Milovan Danojlić je rođen 1937. godine u selu Ivanovcima u Srbiji. Osnovnu školu je završio u istom selu, a niže razrede gimnazije u jednoj varošici udaljenoj sedam kilometara od kuće. Četiri godne je svakodnevno, prevaljivao pešice po četrnaest kilometara. Po snegu, po blatu, po kiši i po suncu u rana jutra i kasna popodneva, mi, seljačići - nižegimnazijalci, vukli smo se, u koloni, tim putem, dosađivali se, igrali, krali orahe i šljive i - čitali. Čitali smo tako, u hodu.

Čini mi se da sam tih godina napisao i prvu pesmu. Ako se dobro sećam, pesma se zvala "Stari hrast". Na tom starom hrastu drhturile su gole grane, bila je jesen, duvao je vetar, jurili oblaci, poprskivala kiša, kreštale vrane. Divio sam se drvetu koje ima snage da sve to podnese. Ovu i još nekoliko sličnih pesama pokazao sam svome profesoru matematike, inače veoma dobrom čoveku. Svidele su mu se. Kasnije sam te pesme negde zaturio, a onda ih sasvim izgubio.

Želeo sam da postanem novinar. U šesnaestoj godini počeo sam da šaljem kratke dopise iz svog sreza, najpre nedeljnom listu "Republika", a onda i drugim listovima. Pisao sam o žetvi i setvi, o gužvama u sreskom bioskopu, o sušnim letima, jednom rečju: o svemu i svačemu.

Inače, te godine kasnog detinjstva, od 1946. do 1953. proživeo sam u teškim, mučnim prilikama. Porodica siromašna, nas braće mnogo. Otac - strog i prestrog. Krajem leta 1953. godine odlučim da pobegnem od kuće. Onaj profesor matematike kome su se moje prve pesme svidele dao mi je novac za voznu kartu i poželeo mi srećan put. Iste večeri stignem u Beograd. Bilo je leto. U leto seoska deca idu bosa, te sam tako i ja u ovaj veliki grad prispeo bos. Prolaznici se čude meni, bosom, a ja se, opet, čudim njima. Baš je ugodno koračati bosonog po asfaltu, i bezopasno - jer na asfaltu nema trnja.

Ipak, od prve zarade sam kupio cipele. Tri godine sam se snalazio kako sam znao i umeo. Prodavao sam led, novine i, uz put, položio veliku maturu. Uporedo sa svim tim, mnogo sam čitao i pisao, pa sam tako, i nehotice, postao pisac. O čemu sam pisao?

Pa, eto, o svemu, samo ne o tome kako se prodaju novine. Te, ozbiljne, pesme bile su, u stvari, moj drugi život. Tamo ima puno lepih slika, čudnih poređenja, retkih reči, ali sve je tu odveć zapetljano i zamršeno da bi neko mogao u njima prepoznati seljačića i prodavca novina. U tom bežanju od sebe, od stvarnih muka i životnih problema, postao sam moderan pesnik. Zaturao sam svoje tragove, svoje poreklo... I danas me stid sprečava da pišem o onome što me najviše progoni ili boli. Jednoga dana, kad se budem oslobodio tog stida, verovatno ću napisati zanimljiv autobiografski roman.

U međuvremenu, tačnije rečeno, početkom 1958. godine, ovladala je mnome strašna želja da napišem nešto jednostavno, zabavno, prozirno i čisto. Uvideo sam da je dečja pesma onaj pesnički oblik u kome se mogu izraziti onako kako želim. Tada sam živeo u jednoj maloj sobici, na periferiji grada. Ne znam kako, ne znam ni zašto - napisao sam jednu pesmu o tramvajima. Ko zna koliko sam puta, u ponoć, posmatrao tramvaje u depou na Bulevaru revolucije; u jednom trenutku ti dugo skupljani utisci organizovali su se u pesmu. I onda su teme navirale, same od sebe. Nekoliko noći sam proveo pišući. I kad bih legao u krevet, ugasivši svetlo, u meni se budila nova pesma. Desetine različitih događaja, lica i prilika padale su mi na pamet. Činilo mi se da sam i starog profesora, i baku pod martovskim suncem, i dedu koji broji svoje godine, i uspavane vozove, i Krstu Pepu - negde već video. (Tek kasnije sam primetio da detinjstvo Krste Pepe veoma liči na moje detinjstvo.)

Milovan Danojlić - Šljiva