Homer - Ilijada - prepričano lektira

Homer - Ilijada - prepričano

Homer - Ilijada - prepričano

 

Ilijada je junački epski spev. Pretpostavlja se da je nastao u 8. veku pre nove ere u grčkim kolonijama u Maloj Aziji. Oblik u kome je Ilijada došla do nas dobila je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata (vladao Atinom sa prekidima od 560. p. n. e. do 527. p. n. e.). Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama. Autorstvo se pripisivalo Homeru. Međutim, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.Ilijada je podeljena u 24 knjige. Podelu su ustanovili ispitivači Ilijade u Aleksandriji.


Osnovni motiv Ilijade je srdžba jednog od najboljih ahejskih junaka, Ahileja. Verovatno je u osnovi ovog epa neki značajan istorijski događaj budući, da u usmenoj tradiciji starih Helena u vezi sa Trojanskim ratom postoji veliki broj pesama. U epu je prikazana kritsko-mikenska civilizacija.


Ep Ilijada je dobila naziv po Iliju, što je drugi naziv grada Troje. Troja ili Ilij je grad iz perioda mikenske kulture u severozapadnoj Maloj Aziji u oblasti koju su Heleni nazivali Troada. Njeni ostaci su pronađeni sedamdesetih godina 19. veka prilikom arheoloških iskopavanja koje je preduzeo Hajnrih Šliman. On je ispod brežuljka Hisarlik pronašao tragove 9 naselja, jedno povrh drugog. Za drugo naselje odozdo smatrao je da je Troja. Šlimanu se priključio i njegov rad nastavio nemački arheolog Derpfeld koji je ustanovio da je Homerova Troja šesto naselje odozdo. To naselje se u svemu poklapalo sa Homerovim opisom Troje. Ostatke tog naselja Derpfeld je uporedio sa Šlimanovim arheološkim nalazima pri iskopavanju Mikene i Tirinta i tom prilikom utvrdio da se oni u potpunosti poklapaju i da je Troja bila grad iz perioda mikenske kulture.


Sadržaj Ilijade je preuzet iz priča o Trojanskom ratu. U starini se u istoričnost tog rata nije sumnjalo. Verovatno je bio u pitanju znatan događaj pošto je za nj prionuo veliki broj mitova, posluživši kao građa za veliki broj epova. Postoji nekoliko prethomerskih cikličkih epopeja sa tematikom iz Trojanskog rata – Kiparska pesma, Etiopida, Ilijada mala, Razorenje Troje, Povratak. Ovi ciklički epovi nisu sačuvani. O njihovom sadržaju nalazimo obaveštenja u proznim izvodima Gramatičke hrestomatije nekog Prokla, zatim u tzv. Ilijskim pločama...


Prema tradiciji Trojanski rat je trajao deset godina. Pesnik Ilijade prikazuje samo kraći vremenski odsek iz tog rata – događaje iz desete godine rata, koji obuhvataju period od 51 dana.

 

Osnovni motiv epa je srdžba tesalskog kralja Ahileja, najvećeg grčkog junaka pod Trojom (polubog, majka mu je Tetida, morska boginja, otac smrtnik Pelej). Vrhovni zapovednik Agamemnon oteo mu je lepu robinjicu Briseidu. Rasrđen takvim postupkom, Ahilej se povlači iz boja. Grci dolaze u tešku situaciju, jer ih Trojanci potiskuju i gotovo im osvajaju tabor. Ahilej se vraća u borbu tek pošto je glavni trojanski junak Hektor ubio Patrokla, Ahilejevog najboljeg prijatelja. U dvoboju Ahilej ubija Hektora. Spev se završava njegovim pogrebom. Taj motiv, zajedno sa motivom Zevsove odluke da Ahejci pretrpe niz poraza i tako osveti povređena Ahileja, (pošto Tetida izmoli Zevsa da osveti njenog sina) daje jedinstvo ovom epu i unutrašnju povezanost radnje.


Sadržaj epa se može podeliti na 4 dela. U prvom delu Ahilej se povlači iz borbe posle sukoba sa Agamemnonom koji mu otima robinjicu. Do sukoba je došlo na skupštini koju je Ahilej sazvao jer ahejsku vojsku mori kuga. Razlog tome je Apolonova osveta. Naime, Apolonov sveštenik Hris je grubo odbijen kada je došao da traži svoju ćerku a koja je pripala kao ratni plen Agamemnonu. U drugom delu opisane su 3 borbe između Trojanaca i Ahejaca. Trojanci dolaze do tabora Ahejaca i pale njihove brodove. U dvoboju sa Hektorom gine Patroklo, Ahilejev najbolji prijatelj. Ahilej se vraća u borbu da osveti Patrokla.


U trećem delu je prikazana osveta Ahilejeva i pogibija Hektorova. Ahilej skrnavi mrtvo telo trojanskog junaka. U četvrtom delu Ahilej predaje Hektorovo telo njegovom ocu Prijamu.
Pripovedanje počinje in medias res. Pesnik nas odmah uvodi u središte zbivanja obaveštavajući nas o predmetu pevanja. Aristotel takav način ističe kao odličan u svojoj Poetici.


Kao ustaljeni deo epa javlja se na početku invokacija, molba upućena boginji pevanja da pomogne pesniku. U ovom slučaju invokacija ima imperativni karakter – srdžbu mi pevaj Ahileja Peleju sina...
Na samom početku je prikazano kako je došlo do sukoba i šta je izazvalo Ahilejevu srdžbu.
Dalji razvoj radnje pesnik usporava sredstvima retardacije - digresijama, poređenjima, ponavljanjima.

 

Pevanje prvo - Kuga, gnev

 

Prvo pevanje Ilijade naš izbor donosi u celini. Ono otvara spev i njegov je ključ. Prvom rečju prvoga stiha pesnik je dao središnji motiv Ilijade - srdžbu. Time ujedno određuje i temu dela. To je srdžba najboljeg ahejskog junaka Ahileja sa njenim kobnim posledicama po Ahilejeve saplemenike. Potom nas brzim koracima uvodi u sukob nzmeđu Ahileja i Agamemnona, glavnog zapovednika ahejskih četa koje drže u opsadi Troju. Agamemnon je uvredio Apolonovog sveštenika Hrisa. Odbio je da mu dade na otkupe kćer Hrisejidu, koja je Agamemnonu pripala iz ratnoga plena. Hris moli Apolona da ga osveti. Bog spušta kugu na ahejski tabor. Desetog dana kuge Ahejci većaju. Gatar Kalhant opominje Agamemnona da oslobodi robinjicu. Kalhanta hrabri na slobodnu reč Ahilej. Ozlojeđeni Agamemnon preti da će, u zamenu za Hrisejidu, uzeti sebi robinjicu Brisejidu, koja je dodeljena Ahileju. Oštre reči između Ahileja i Agamemnona; samo što do gušanja ne dođe. Boginja Atena zadrži Ahileja koji nasrće na Agamemnona. Ahilej se zaklinje da neće učestvovati u boju. Agamemnon vraća svešteniku Hrisu njegovu kćer. Ahileju oduzima Brisejidu. Ojađen i gnevan, Ahilej zaziva majku, morsku boginju Tetidu. Ište od majke da mu pribavi zadovoljenje od vrhovnig boga, Zevsa. Kuga prestaje. Zevs (Div) sklon je da udovolji Tetidinim molbama. Krije svoju odluku od Here, svoje žene. Ova je ipak nasluti. Prepire se sa Zevsom. Prestravljen, njen sin, hromi bog vatre Hefest, dovija se kako bi suzbio Zevsov gnev. Uspeva da nasmeje bogove koji se goste na Olimpu, prebivalištu besmrtnika.

 

Pevanje drugo - San. Kušanje. Beotija ili spisak brodova

 

Pesnik Ilijade rekao je već u ekspoziciji speva (u petom stihu prvog pevanja) da je Ahilejev gnev izazvao groznu pogibiju Ahejaca i da se tako - vršila Zevsova volja. Na put teških ispaštanja Zevs (Div) sada, u drugom pevanju, gura Agamemnona i sve Ahejce. Da bi osvetio Ahileja. Zevs šalje Agamemnonu Sna sa varljivim nadama u pobedu. San podstiče vojskovođu da zametne novi boj - jer sada će, konačno, zauzeti Troju. Radostan, Agamemnon saziva ratnike u skupštinu. Samo, već se navršila deveta godina bezuspešne opsade. Borbenost ratnika valja iskušati; možda je zacarila malodušnosg. Agamemnon stoga poverava svoj pravi san jedino glavarima. Ratnicima kaže da mu je Zevs, u snu, poručio neka odustane od opsade, jer Troju neće zauzeti. Predlaže da se opsada smesta digne i da krenu kućama. Ratnici mu poveruju i, razdragani, pohitaju da opreme brodove za odlazak. Odisej ustavlja i smiruje narod, nastoji da vaspostavi red. Da bi to postigao, mora udarcima da ućutka i bukača Tersita. Ovaj ruži oštrim rečima Agamemnona. Vojsci se obraćaju Odisej, stari Nestor i sam Agamemnon. Ona pristaje na borbu. Okupljanje i kretanje ahejskih četa opisuju razvijena poređenja - sa ognjem, jatima ptica, rojevima muva, kozarima koji kupe i kreću koze. Onda se pesnik obraća boginjama pesme, Musama, da ga nadahnu. Sledi popis grčkih snaga pod Trojom, počev od onih iz Beotije, i kraći spisak trojanskih snaga i saveznika. Iz drugog pevanja odabrali smo dva odlomka dosta protivna tonskom usmerenošću. Prvo reči Tersita. U njima se grubo, ali ne i bezrazložno, oglašava običan pučanin, sit gavana i silnika koji i na razbojištu žive u slasti i lasti. Na drugom mestu donosimo rečeni poredbenn venac. Tu se utisak ratničke sile i herojske veličine gradi dosledno - mada za naše osećanje ponekad i neobičnim slikama (roj muva) - a vrhuni u poređenju vojskovođe Agamemnona sa golemim bikom sred krda goveda u pokretu.

 

Pevanje treće - Zakletve. Gledanje sa bedema. Megdan Parida i Menelaja


Golemom pokretu ahejske vojske, kojim se drugo pevanje završilo, ne sledi očekivani sukob na bojištu. Pesnik Ilijade kao da se ovde povinovao zakonu epske retardacije radnje. U trećem pevanju vojske su se sasvim prikučile Troji. Ali, Trojanci predlažu da se rat okonča dvobojem. Treba da ga podele Parid (Aleksandar), sin trojanskog kralja, i spartanski kralj Menelaj. Parid je rat prouzrokovao, ugrabivši Menelajevu ženu, lepu Helenu. Trojanski kraljević se ne prikazuje kao hrabar borac. Izaziva ahejske ratnike, ali pred Menelajem najpre pobegne. Na megdan će izaći tek pošto ga brat Hektor naruži. Pogodba glasi: ako Parid pobedi, zadržaće lepu Helenu, a ahejska vojska će dići opsadu i otploviti u Grčku; ako, pak, pobedi Menelaj, neka mu bude Helena, i sva njena blaga s kojima ju je Parid iz Sparte doveo. Vojske radosno pristaju na ovo. Vesnica bogova Irida, i sama boginja, prima ljudski lik i obaveštava Helenu o dvoboju koji predstoji. Helena hita na bedem da odatle posmatra megdan. Na kuli kod ckejske kapije već je stari trojanski kralj Prijam sa svojim savetnicima. Helena im kazuje ko su najbolji ahejski junaci, dole, u polju. Prijama pozivaju da ugovor i primirje sklopi svečano, uz prinošenje žrtava. Parid zatim izlazi na megdan. Menelaj ga savlada. Ali Parida spasava boginja ljubavi Afrodita. Obavije Parida maglom, prenese u njegovu kuću, u Troji, a strašnim pretnjama nagoni Helenu da s Paridom podeli postelju, dok ahejski zapovednik Agamemnon zahteva da se ugovor izvrši i Helena, s blagom, izruči Grcima. Donosimo odlomak sa scenom gledanja sa bedema. Pesnik joj daje veliku uverljivost. S jedne strane prikazuje nespokojstvo i setu verolomne Helene, suočene sa sopstvenom prošlošću i zlom koje je donela Trojancima i Grcima; a na drugoj strani opisuje i divljenje starih glavara trojinskih za lepotu Heleninu, tako veliku da nekako opravdava sva trojanska stradanja.

 

Pevanje četvrto - Gaženje zaklete. Agamemnon pregleda vojsku

 

Na kraju prethodnog pevanja Agamemnon zahteva da se ugovor ispuni, Helena preda Grcima, rat okonča. Četvrto pevanje započinje scenom na Olimpu. Bogovi donose odluku da Troja propadne. Hera i Atena to zahtevaju od Zevsa. Ovaj pristaje, nevoljno. Ipak, na Herin zahtev šalje Atenu na bojište da izazove novo krvoproliće. (Tako ispunjava i obećanje dato Ahilejevoj majci, Tetidi.) Atena primi lik Laodoka i nagovori Trojanca Pandara, slavnoga strelca, da ubije Menelaja i tako se proslavi. Pandar odapne strelu, no ona samo rani Menelaja. Ugovor je razvrgnut, primirje pokvareno, vojske se spremaju da udare jedna na drugu. Menelaja brzo izvida lekar Mahaon, sin boga Asklepija. Agamemnon bodri i podbada vođe, pohvalama i pokudama. Smotru vojske završava koreći oštro junaka Diomeda. Ovaj prima prekor uzdržano, bez zamerki. Počinje boj. Bogovi podbadaju borce. Opis pojedinih megdana. Iz četvrtog pevanja odabrali smo dva odlomka. Najpre scenu odlučivanja na Olimpu. Tu vidimo kako su bogovi, u Ilijadi, zaista prikazani sa ljudskim crtama i slabostima. Sve ima obeležje porodičnog savetovanja u senci nesložnog braka roditelja. Zatim dajemo stihove gde se nanovo opisuje kretanje vojske, najviše upoređenjima. Na ovome odlomku, ako ga stavimo kraj sličnoga sa kraja drugog pevanja, lako uočavamo ustaljene, tradicionalne postupke epskog kazivanja, u kome su scene vojničkih pokreta i sukoba česte. Ujedno, učešće bogova, kratko naznačeno u tome odlomku, otkriva nam, zajedno sa prvim navedenim odlomkom, tradicionalnu ulogu božanstva u starogrčkom junačkom epu.

 

Pevanje peto - Diomed se odlikuje

 

Junak Diomed, koji je spokojno otrpeo Agamemnonove ukore, stoji kao kakav gorostas u središtu petoga pevanja, Ono je ispunjeno prikazom prvoga dana bitke, koji se opisuje sve do u sedmo pevanje. Diomed se bori bolje od ostalih junaka. Pandar ga rani strelom. Ali on ubija Pandara. Teško ranjava i Eneju, sina boginje Afrodite. Snaži ga i hrabri boginja Atena, te Diomed udara i na same bogove koji se u boj upliću. Dok Afrodita zakriljuje Eneju, Diomed je ranjava u ruku. Irida odveze Afroditu na Olimp. Tu je teši majka Diona. ali joj se smeju ostali bogovi. Eneju spasava Apolon. Diomed navaljuje trired i na samog Apolona. Ipak ustukne kad ga ovaj opomene da se ne gradi jednak bogovima. Bog rata Arej bori se na strani Trojanaca. Ovi silno navaljuju i potiskuju Ahejce. Uto se u boj umešaju Hera i Atena. Hera sokoli Ahejce, Atena i dalje Diomeda. Skoči mu na bojna kola. Tako najbolji ahejski borac leti među neprijatelje na bornim kolima kojima upravlja boginja. Diomed ranjava i samog boga rata Areja. Ovaj beži na Olimp, gde mu vidaju rane. Za njim bojište napuštaju Hera i Atena. U našem izboru dajemo sada scenu Diomedovog sukoba sa Pandarom, Enejom i samom Afroditom. Scena je izatkana od realističkih pojedinosti svojstvenih opisima ranjavanja i pogibija u Ilijadi. Drugi odlomak, u kome Sarpedon, jedan od trojanskih saveznika, kori Hektora takođe je tipičan za homerske opise bojeva. Kada se ratni sukob nanovo rasplamsa, pesnik opet pribegava poređenju da bi nam dočarao ubojni metež.

 

Pevanje šesto - Hektor se sastaje s Andromahom

 

Krvavom pokolju na bojištu šesto pevanje suprotstavlja scene iz života u gradu Troji. Ratna sreća se okrenula. Trojanci su u nevolji. Vrač Helen savetuje Hektora da umilostivi Atenu. Hektor hrabri Trojance, pa odlazi u grad. Tamo trojanske žene treba da se pomole Ateni i obreknu joj žrtvu. Na bojištu se susreću likijski vojvoda Glauko i Diomed. Ali namesto da podele megdan, oni se daruju (izmenjuju opremu); prepoznali su se i poštuju dedovske zavete prijateljstva. (Ovde je umetnuta lepa priča o Belerofontu.) Trojanske žene uzaman odlaze u Atenin hram. Hektor hita majci. Traži Parida i pogrdama ga nagoni da pođe u borbu. Hteo bi da pozdravi ženu Andromahu i sina Astijanakta. Ne zatiče ih kod kuće, nego tek na Skejskoj kapiji, pred izlazak na bojište. Supružnici razgovaraju, dečak Astijanakt se prepadne od očeva šlema. Rastanak. Parid sretne Hektora i oba brata žure na bojište. Dve scene pune plemenitih osećanja, viteških i porodičnih, dominiraju šestim pevanjem koje donosimo u celini. Jedna je susret Glauka i Diomeda na bojištu. Već u toj sceni zahuktali boj, opisan u petom pevanju, ustavljen je i čudesno smiren. Dva uzor - junaka, otmenog viteškog držanja, daju primer poštovanja porodičnih obaveza i gostoprimstva. U tom smirenju borbe kao da je pripremljen slušalac da okrene pogled na zbivanja u Troji. Tu rasplakana povorka žena, brižni sin Hektor i, najzad, susret Hektora i Andromahe, unose u kazivanje zvuke porodične topline, ljubavi i tuge. Razgovor muža i žene već je oproštaj, kao da za Hektora povratka nema.

 

Pevanje sedmo - Hektor i Ajant dele megdan. Sahranjivanje mrvih


Hektor i Parid se vraćaju na bojište, iz Troje. Još uvek se priča o događajima iz prvoga dana borbe. Bitka opet oživi. Ali božanstva, Atena i Apolon, odlučuju da je pokolja bilo dosta: neka Hektor izazove na dvoboj nekog Ahejca. Odluku bogova Hektoru saopštava njegov brat, vrač Helen. Hektor čini kako mu je savetovano. Ahejci su neodlučni. Najzad žrebom odrede Ajanta, sina Telamonova, da se bori sa Hektorom. Megdan traje sve do zalaska sunca. Pada noć i glasnici rastavljaju borce. Junaci obdare jedan drugoga - mačem i sjajnim pojasom. Ahejski glavari se goste u Agamemnonovom šatoru. Nestor predlaže primirje i utvrđivanje tabora kod lađa. Trojanci sazivaju skupštinu. Parid pristaje da vrati Grcima Helenino blago, ali ne i Helenu. Ahejci odbijaju ovaj predlog koji im prenose glasnici, ali pristaju na primirje, da se sahrane mrtvi. Sledećeg jutra kupe ih i spaljuju obe zaraćene strane. Ahejci načine opkop i bedem da utvrde svoj tabor. Iz sedmoga pevanja donosimo dva odlomka. U prvome stari slatkoreki Nestor, vešti besednik, navodi ahejske junake da izađu na megdan Hektoru. Majstorstvo pesnika Ilijade u prikazivanju ljudskih tipova vidno je u tome odlomku. Drugi js tipična scena, stalni elemenat dobro poznat tehnici usmenog pesništva. Sunce je na smiraju, sprema se večera u ahejskom taboru, vino se kupuje i toči, i gozba traje cele noći. Ali nebom se teško i zloslutno premeću Zevsovi gromovi.

 

Pevanje osmo - Prekinuta bitka

 

Zevs zabranjuje svim bogovima da se mešaju u bitku. On bojište posmatra sa gore Ide. Sa novim jutrom započinje nova bitka. U podne Zevs stavlja na terazije sudbine zaraćenih strana. Odmeravanje iziđe povoljno po Trojance. Ahejci se oslanjaju na Diomeda. Trojanci veruju u pobedu pod okriljem Hektorovim. Boginja Hera jednako nastoji da bogovi prekorače Zevsovu zabranu. Zalud nagovara Posidona da se umeša u boj. Agamemnona hrabri. Ali kada i sama krene da pomogne Ahejcima, glasnica Irida opominje je oštro da odustane od svoje namere. Zevs dolazi i saopštava svoju odluku: Ahejci će i sledećeg dana teško stradavati, i tako će biti sve dok Hektor ne ubije Patrokla i Ahilej ne pođe nanovo u borbu. Noć prekida nerešenu bitku. Hektor sa vojskom logoruje na otvorenom, u ravnici pod Trojom. Iz Prekinuše biške odabrali smo dva kratka odlomka. Prvo, poznatu scenu kako Zevs meri sudbine. (Ova scena je ušla i u potonju evropsku epiku, kao stalni elemenat opisa bojeva.) I, drugo, završni prizor, gde se opisuju bezbrojne vatre oko kojih provode noć Trojanci. U oba odlomka otkriva nam se raspon od alegorične mitske slike do poredbom oživljenog opisa, prostor kojim vlada majstorstvo pesnika Ilijade.

 

Pevanje deveto - Poslanstvo Ahileju. Molbe

 

Dok je završetak osmog pevanja osvetljen pouzdanjem i radošću Trojanaca, deveto počinje u sumornom kontrastu. Agamemnon gubi hrabrost. Ozbiljio predlaže starešinama Ahejaca da odustanu od opsade Troje. U veću, tome predlogu odlučno se protive Diomed i starina Nestor. Ovaj, na večeri u Agamemnonovom šatoru, savetuje da poslanstvo pođe Ahileju. Možda će ga smiriti i dovesti u bojne redove. Agamemnon je spreman da vrati Ahileju Brisejidu i dadne bogate darove. U poslanstvo polaze Odisej, Fenik i Ajant, sin Telamonov. Ahilej ih ljubazno dočeka. Posle obeda poslanici nagovaraju Ahileja da se odljuti. Ali Ahilej na Odisejsv diplomatski govor uzvraća pretnjom da će otploviti u domovinu. Onda ga nagovara i Fenik, njegov učitelj. Ajant čini isto, vojnički odsečno i kratko. Ahilej kaže da će se latiti oružja tek kada Trojanci prodru do brodovlja njegovih Mirmidonaca. Fenik ostaje da zanoći u Ahilejevom šatoru. Odisej i Ajant se vraćaju i prenose ostalim Ahejcima Ahilejevu poruku. Zavlada strah; samo Diomed hrabri drugove. Dva odlomka iz devetog pevanja otkriće nam veštinu pesnika Ilijade u sastavljanju beseda primerenih naravima govornika. Prvi govor je oštra replika Ahileja na reči Odisejeve. Drugi odlomak, iz besede Fenika, Ahilejevog učitelja, sadrži priču o Meleagru, o kojoj je bilo reči u našem predgovoru.

 

Pevanje deseto - Pesma o Dolonu

 

Deseto pevanje je obiman i potpuno samostalan umetak u izlaganje Ilijade, jedini takve vrste u celome spevu. Ahejski tabor je utonuo u san, ali Agamemnon i Menelaj lutaju zabrinuti. Na kratkom savetovanju, kod straža, doneta je odluka da neko pođe u noćno izviđanje, među neprijatelje. Kao uhode kreću Diomed i Odisej. Sa trojanske strane Hektor takođe šalje uhodu, nekoga Dolona. Njemu je Hektor obećao, kao nagradu, Ahilejeve konje. Uhode se sretnu. Odisej i Diomed uhvate Dolona. Izmame od njega obaveštenje da je Trojancima stigao u pomoć Res, trački kralj. Resovi konji nadaleko su čuveni. Ahejski junaci ubiju Dolona, prikradu se Tračanima, ubiju Resa i njegovu pratnju, te ugrabe Resove konje. Donosimo odlomke u kojima se opisuje kako Dolon polazi u izviđanje i kako pada u ruke Diomedu i Odiseju.

 

Pevanje jedanaesto - Agamemnon se odlikuje

 

Novo pevanje vraća nas na bojište. Započinje nov dan i nanovo boj. Opis ovoga dana borbe proteže se kroz punih sedam pevanja Ilijade. Borbu podstakns sam Zevs. On Ahejcima šalje Eridu, boginju razdora. Erida razjari i nadahne hrabrošću Ahejce. Junak koji se odlikuje je Agamemnon; stoga se posebno opisuje njegovo oružanje. Agamemnonovi podvizi usporavaju razvoj osnovne radnje. Poverujemo gotovo da će njegovo junaštvo sprečiti ostvarenje Zevsove odluke i Ahejski poraz. Ali Zevs stvarno vodi zbivanje. Poslao je Hektoru glasnicu Iridu sa uputstvom da ne ulazi u borbu dok je u njoj Agamemnon. Agamemnon počini mnoga junačka dela. Onda ga rani trojansko koplje i on napušta bitku. Hektor povede Trojance u protivnapad. Onda bude ranjen i Diomed. Na snažnoga Ajanta navaljuje Hektor i njegovi ljudi. Ajant se povlači. Nestor spasava, na kolima, ranjenog lekara Mahaona. Ahilej posmatra bitku sa svoje lađe. Šalje Patrokla da pita Nestora ko je ranjenik. Nestor moli Patrokla da utiče na Ahileja: ako već neće da uzme učešća u boju, neka barem svoju opremu da Patroklu i njega pusti u boj. Patrokle, u povratku, nailazi na ranjenog Euripila, odvodi ga u njegov šator, vida ga. Euripil govori o lošem stanju na bojištu. U odlomku koji donosimo slika se orijaš Ajant. On se samo nevoljko povlači iz boja, čak i kada ga zahvati strah pred mnogim neprijateljima. Junakovu upornu prirodu slika pesnik poređenjima među kojima je i poznato poređenje o magarcu u povrtnjaku. Ono je bilo predmet mnogih rasprava u estetskoj kritici Homera.

 

Pevanje dvanaesto - Borba oko bedema

 

Trojanci su se, u prethodnom pevanju, približili jarku i bedemu oko ahejskog tabora. Dvanaesto pevanje počinje sumornim pogledom u budućnost kada Ahejci budu savladali Troju i otplovili kućama, zbrisaće Posidon, bog mora, i tragove toga slavnoga bedema. Potom se pesnik opet okreće opisu boja, i to onom njegovom delu o kome će biti reč sve do kraja petnaestog pevanja. Trojanci navaljuju na ahejski logor. Hektor predlaže da se napadne na bornim kolima, dok Pulidamant savetuje da kola ostave kod bedema. Trojanci prihvate ovu drugu taktiku. Jedini borac koji napada na kolima, Asije, gine. Onda se Trojancima javi zlo znamenje. Orao leti i nosi zmiju. Ali zmija ga ujede. Orao ispusti zmiju i ona padne pred noge trojanskih ratnika koji nastupaju u pet urišnih skupina. Pulidamant savetujs da prekinu juriš. Hektor na to ne pristaje. Trojanac Sarpedon se ističe junaštvom; obara i deo grudobrana na ahejskom bedemu. Napokon Hektor razvali ogromnim kamenom jednu od kapija ahejskog tabora.

 

Pevanje trinaesto - Bitka kod Lađa

 

Kapija ahejskog bedema je probijena. Trojanci su provalili u logor. Boj se već vodi nadomak brodova, poslednje odstuppice grčke vojske. Zevs (Div) odvraća pogled sa bojišta pod Trojom. Bogovi, pak, skloni Ahejcima više ne mogu da gledaju mirno njihova stradanja. Uprkos Zevsovoj zabrani, Posidon se umeša u boj. Prima lik gatara Kalhanta i bodri ahejske borce. Čini to onda i u obličju Toanta, gnevan što mu je Hektor ubio unuka Amfimaha. Oba Ajanta i ostali ahejski borci opet smelo ulaze u bitku. Naročito se odlikuje kritski kralj Idomenej. Kod Trojanaca Pulidamant predlaže većanje. Opominje Trojance da Ahilej neće dugo izostati iz boja. Hektor okuplja snage, navaljuje, nastaje silna vika. Iz Borbe kod lađa dajemo dva uvodna odlomka u kojima se prikazuje kako Posidon dolazi da pomogne Ahejce. Već je antička književna kritika visoko cenila prvi od tih odlomaka kao veoma uspeo opis snage i dostojanstva jednog od najvećih bogova antičkog sveta.

 

Pevanje četrnaesto - Hera opčinjava Diva

 

Pored sve Posidonove podrške, Ahejci stradavaju od novih Hektorovih nasrtaja. Zevs (Div) još uvek je odsutan. Nestor izlazi iz šatora gde je vidao Mahaona, sastaje se sa Agamemnonom, Odisejem i Diomedom. Agamemnon (po treći put u Ilijadi) kazuje da opsadu treba dići. Protivreče mu Odisej i Diomed. Posidon dolazi da ohrabri Agamemnona. I boginja Hera smišlja kako bi pomogla Ahejcima. Treba što duže odvraćati Zevsovu pažnju od Troje. Hera se odene lepo, dotera, izmoli od Afrodite čarobnu traku u kojoj su sve ljubavne čini. Tako opremljena krene na goru Idu, da sretne Zevsa. Ona ga očara i namami u ljubavnu igru. Onda San, na Herinu molbu, uspava Zevsa. Posidon podstiče Ahejce na nov otpor Trojancima. Junaštvom se odlikuje Ajant sin Telamonov. On kamenom pogodi Hektora. Ovoga iznose onesvešćenog sa bojišta. Dok Hektor leži bez svesti, Ahejci nanose teške gubitke Trojancima. Iz četrnaestog pevanja donosimo središnji deo, gde je opisano Herino ljubavno lukavstvo. To je jedno od onih mesta u Ilijadi gde su bogovi, i to oni najviši, Zevs i Hera, prikazani kao ljudi predani ljubavnim uživanjima i dvorskim intrigama.

 

Pevanje petnaesto - Potiskivanje od Lađa

 

Herino lukavstvo i Posidonova pomoć Ahejcima učinili su da se ratna sreća okrenula. Trojanci beže iz ahejskog tabora. No Zevs se prene iz sna. Vidi da ga je Hera obmanula. Grdi je i otkriva svoju konačnu odluku: Hektor će opet poterati Ahejce do lađa, Ahilej poslati Patrokla u boj, ovaj će poginuti od Hektorove ruke: ali Hektora će ubiti Ahilej, i onda Trojancima ostaje samo poraz, sve do razorenja Troje. Hera se pokorava, odlazi na Olimp, šalje Zevsu Iridu i Apolona. Zevs ih sa Ide šalje Posidonu sa naredbom da se on povuče sa bojišta. Zevsovi poslanici izviđaju Hektora. On satera nanovo Ahejce u njihov tabor. Sam Apolon zatrpa šanac i poruši bedeme. Ahejci uzmiču ka lađama. Uto Patrokle (on se zadržao kod ranjenog Euripila) hita Ahileju. Bliže se Trojanci ahejskim lađama, sa bakljama, da ih spale. Samo se golemi Ajant još hrabro odupire. Iz petnaestog pevanja, u čijem se naslovu spominje potiskivanje Trojanaca od ahejskih lađa, a ono se stvarno završava ponovnim prodorom Hektorove vojske do ahejskog brodovlja, odabrali smo opet dva odlomka. Prvi kazuje kako Trojanci kreću u protivnapad pod vođstvom Hektora i boga Apolona. Drugi slika golemog i ustrajnog ahejskog junaka Ajanta. On se čudesno propeo nad grčkim brodovljem i brani ga od Hektorove navale. Oba, pak, odlomka otkrivaju nam pesnika Ilijade kako scene iz starog predanja o junacima i bogovima izgrađuje smelo i šara živim bojama epskih upoređenja.

 

Pevanje šesnaesto - Pesma o Patroklu

 

Patrokle preklinje Ahileja da mu dozvoli da pritekne u pomoć saplemenicima, Ahejcima, i povede u borbu Ahilejeve Mirmidonce. Sam Ahilej još ne odustaje od gneva. Ipak daje Patroklu svoju opremu i dozvolu da se bori. Zahteva, međutim, da se Patrokle vrati čim odagna Trojance od ahejskih brodova. U ograšju posustao je već i poslednji branilac ahejskih brodova, Ajant sin Telamonov. Patrokle, opremljem Ahilejevom opremom, desetkuje Trojance. Ubija i Sarpedona, Zevsovog sina. Zanet uspehom zaboravlja na Ahilejev zahtev. Goni Trojance sve do zidina grada. Penje se i na bedeme Troje. Odatle ga otera bog Apolon. Sada se Hektor, ohrabren, okreće na Patrokla. Okršaj traje dugo. Sunce se priklanja zapadu. Apolon najzad udari Patrokla u leđa, te se ovome pomuti svest. Kaciga mu padne, štit odleti. Apolon mu skida Ahilejevu opremu. Sada Patrokla prvo s leđa pogodi Euforb. Onda ga okupi Hektor, od čije ruke Patrokle gine.

 

Pevanje sedamnaesto - Menelaj se odlikuje

 

Borba se nastavlja oko mrtvoga Patrokla. U ovom okršaju odlikuje se Menelaj. On ubija Euforba. Ne može da zaustavi Hektora. Ovaj se dokopa Ahilejeva oružja i stavlja ga na sebe. Hektor onda uzmakne pred Ajantom, sinom Telamonovim, ali ga izgrdi Glauk, pa se on, u Ahilejevu oružju, vraća sa velikim ljudstvom u bitku. Borba oko Patroklovog tela besni. Gusta je magla pala po bojištu. Patroklovu smrt u taboru oplakuju besmrtni Ahilejevi konji. (Ahilej još ne zna za Patroklovu pogibiju.) Atena i Apolon raspaljuju borce. Ajant moli Zevsa da borcima podari bar svetlost, da u svetlosti ginu. Zevs odagna maglu. Sada tek Menelaj otpošalje vesnika Ahileju sa vešću i Patroklovoj smrti. Trojancima je ratna sreća naklonjena. Ahejci s mukom iznose telo Patroklovo sa bojišta. Iz sedamnaestog pevanja donosimo kratki odlomak o tuzi Ahilejevih besmrtnih konja za mrtvim Patroklom. Kroz epski motiv progovara shvatanje o zlehudoj sudbini smrtnoga čoveka.

 

Pevanje osamnaesto - Kovanje oružja

 

Glas o pogibiji njegovog druga Patrokla stiže napokon i do Ahileja. Junaka obrva silna bol. Jauke mu čuje i boginja Tetida, na dnu mora. Ona pohita da sazna kakav je jad snašao njenoga sina. Odvraća Ahileja od boja, ali uzaman. Kazuje mu da sačeka dok mu od boga Hefesta donese novu opremu. Tetida odlazi na Olimp. Patroklovo telo još nije sasvim bezbedno. Trojanci pokušavaju i dalje da ga otmu ahejskim junacima koji ga odnose. Hera uto poruči Ahileju neka se pojavi na bedemu ahejskog tabora i zaplaši Trojance. Ahilej to učini. Donose mu Patroklovo telo. A Hera požuruje zalazak sunca jer sa danom i boj prestaje. Oprezni Pulidamant savetuje Hektoru da se, s vojskom, povuče u grad. Hektor ga ne posluša i logoruje u polju. Ahilej oplakuje Patrokla. Hefest kuje opremu za Ahileja. Osamnaesto pevanje donosimo u celini. Započinje scenom između ojađenog Ahileja i njegove božanske majke. Završava se opisom štita koji božanski kovač Hefest kuje za Ahileja, ukrašujući ga prizorima iz ratničkog i mirnodopskog života.

 

Pevanje devetnaesto - Ahilej utolio nev

 

Smrt Patroklova ispripovedana u prethodnom pevanju izaziva presudni obrt u Ahilejevom držanju. On bi da krene odmah u bitku. Ali kroz celo devetnaesto pevanje do toga ne dolazi. Zakon epske retardacije ovde je na delu. U zoru boginja Tetida donosi Ahileju ratničku opremu koju je iskovao Hefest. Patroklovo telo premazuje božanskom ambrosijom kako bi se očuvalo od raspadanja, do sahrane. Ahilej saziva skupštinu. Izjavljuje da odustaje od svoga gneva i podstiče Ahejce na borbu. Agamemnon priznaje svoju grešku. Žali se, u opširnoj besedi, kako je pogrešio zaslepljen voljom bogova. Obećava darove i otkupe. Kune se da Brisejidu nije dotakao. Ahilej i Agamemnon svečano se izmire. Ahilej misli samo na boj. Odisej ga, teškom mukom, uveri da ljudstvo treba da obeduje pre bitke. Agamemnon šalje darove Ahileju. Sa darovima Brisejidu. Ova nariče nad mrtvim Patroklom. Vojska jede. Ahilej ništa ne prinosi ustima. Neće da jede dok Patrokla ne osveti. Po Zevsovom naređenju boginja Atena ga krepi božanskom hranom - nektarom i ambrosijom. Najzad se Ahejci kupe da krenu u bitku. Ahilej se oprema i penje na borna kola. Ksanto, jedan od njegovih besmrtnih konja, proriče mu skoru smrt. Iz devetnaestog pevanja odabrali smo odlomak u kom Ahilej nariče nad mrtvim prijateljem. Otkriva nam pesnik Ilijade ovde drugu, čovečniju stranu Ahilejeve prirode. Donosimo završnu scenu oružanja i zlokobnog proročanstva koje Ahileju kazuje njegov konj Ksanto. Oružanje je ovde veoma bogato razvijena tipična scena junačkog epa.

 

Pevanje dvadeseo - Borba bogova

 

Počinje najžešća i presudna bitka Ilijade. Zevs saziva veće bogova. Daje bogovima dozvolu da učestvuju u sukobu pod Trojom (inače bi besni Ahilej odviše brzo savladao neprijatelja). Dok bogovi silaze sa Olimpa da se umešaju među Trojance ili Ahejce, Zevsovi gromovi grme nebom a zemlju potresa Posidon. Zevs i Posidon ostaju isprva samo posmatrači. Uz Ahejce pristaju Hermija, Hefest, Hera i Atena. Uz Trojance: Arej, Apolon, Artemida, Leta, Afrodita. Apolon podstiče Trojanca Eneju da nasrne na Ahileja. Ovi junacn se prvi sukobe. Hera pokušava da pridobije Posidona za Ahileja, ali kad Ahilej pritera u tesnac Eneju, Posidon spasava trojanskog junaka. Potom megdan dele drugi borci. Napokon se sretnu Ahilej i Hektor. Glavni trojanski junak bi već tu poginuo da ga nije izbavio bog Apolon. Razjareni Ahilej kosi Trojance. Pred njegovim besom oni beže na sve strane. Dvadeseto pevanje naslovljeno je Borba bogova. U njemu se, ipak, opisuje samo kako bogovi pristupaju jednoj ili drugoj zaraćenoj strani i pomažu odabranim junacima. (Sukobe božanskih parova opisuje tek sledeće, dvadeset i prvo pevanje). Iz dvadesetog pevanja odabrali smo prizor silaska bogova sa Olimpa. nesretni megdan Ahileja i Hektora, sliku kad Ahilej besno seče i razgoni Trojance.

 

Pevanje dvadeset prvo - Bitka pored reke

 

Opis bitke započete u prethodnom pevanju nastavlja se. Ahilej zarobi dvanaest trojanskih mladića i odredi da budu žrtvovani o Patroklovoj sahrani. Zatim ubije Likaona, Prijamovog sina, pa Peonca Asteropeja. U svom junačkom besu Ahilej puni leševima Trojanaca talase reke Skamandra koja protiče kroz trojansku zemlju. Sam bog Skamandar, ljutit, opominje Ahileja da prestans sa klanjem, jer, od silnih trojanskih leševa ne može da izlije svoje vode u more. (Snažni rečni tokovi bili su za stare Grke muška božanstva.) Kako se Ahilej ne ustavlja, Skamandar udara na njega plaveći trojansku ravnicu. Bujice razlivenoga Skamandra utopile bi bile Ahileja da mu u pomoć nisu pritekli drugi bogovi. Napokon se Hefest, bog vatre, sukobi sa Skamandrom. Vatrena stihija nadvlada vodenu. Skamandar se ustavi i povuče u korito. Potom izbijaju razmirice među bogovima. Atena udari Areja kamenom tako da se on složi na zemlju, a šakom obori Afroditu koja se natla povređenom Areju. Apolon odbija da se sa Posidonom bori samo zarad smrtnih ljudi. Artemida tresne svoj luk Heri o glavu. Onda se bogovi, gnevni ili razdragani, povlače na Olimp, izuzev Apolona, koji odlazi u Ilij (Troju). Apolon podbada Agenora da stupi na megdan Ahileju. Kada Ahilej nadvlada, Apolon spase Agenora zakrivši ga maglom, a sam uzima Agenorov lik i bežeći odvlači Ahileja od ugroženih gradskih bedema. Iz Bitke pored reke donosimo središnji deo: sukob Ahileja i Skamandra koji je pokrenuo vodenu stihiju, i prvi, najljući sukob bogova: onaj između Atene i Areja.

 

Pevanje dvadeset drugo - Pogibija Hektorova

 

Apolon se otkriva Ahileju, koga je varkom odvukao od Troje. Ahilej se vraća bedemima. Svi su se Trojanci sklonili u grad, sem Hektora. Njega uzalud mole i otac i majka da se i on povuče. Hektor je uvideo da je pogrešio: oglušio se o Pulidamantov savet i nije svoje čete odveo u grad. Tako je skrivio poraz Trojanaca. Ponos Hektoru ne dozvoljava da se sada skloni. No kada Ahilej napadne na njega, Hektor beži, prestravljen. Ahilej ga goni tri puta oko grada. Hektoru je došao dan suđeni. Atena se pretvara u Hektorovog brata Dejfoba i nagovara Hektora da stane Ahileju na megdan. Prvi junaci ahejske i trojanske vojske sukobe se. Hektor gine. Ahilejev osvetnički bes ne zna za meru. Skida oružje sa Hektora i njegov leš vezujs za svoja borna kola. Odvlači ga u ahejski tabor. Sa zidina Troje razleže se lelek Hektorovih roditelja, Prijama i Hekabe, i njegove žene, Andromahe. Pevanje o Hektorovoj pogibiji donosimo u celini. Sa Hektorom se gase sve nade Trojanaca na pobedu.

 

Pevanje dvadeset treće - Nadmeanje u slavu Partokla

 

Posle presudne bitke dva slavna mrtvaca čekaju na sahranu, Patrokle i Hektor koga Ahilej nije izručio Trojancima. Ahilej sa svojim Mirmidoncima opet oplakuje Patrokla. Noću, u snu, pohodi ga Patroklova sen. Požuruje Ahileja da mu telo sahrani. Lomača se, sutradan, sprema, silna drva donose. U svečanoj povorci donose Patroklovo telo. Ahilej odseca kosu, kao žrtvu, i stavlja je u ruke mrtvome drugu. Lomača sa telom Patroklovim gori. Na nju stavljaju silne žrtve. Ahilej poseče i dvanaestoricu zarobljenih Trojanaca, te i njihova tela turi na lomaču. Sledećeg dana, kada lomača dogori, kupe Patroklove kosti, stavljaju u sud i sahranjuju. Pošto je grobna humka nasuta, Ahilej priređuje nadmetanje u čast pokojnika i stavlja nagrade. Takmičari se utrkuju na kolima, rvu, trkaju, bore kopljima, bacaju kotur, streljaju, bacaju koplje. Ahilej je nekako izmenjen. Javlja se kao razboriti sudija u svađi koja je izbila oko utrke na kolima. (Nagovešten je lik što će ga Ahilej primiti u sledećem, završnom pevanju.) Iz dvadeset i trećeg pevanja donosimo san Ahilejev i rvanje Ajanta sa Odisejem. U snu i razgovoru Ahilejevom sa Patroklom izrečena je vezanost homerskog heroja za život. Nerešeno nadmetanje u rvanju suprotstavlja, kao takmičare, dva junaka različite prirode: „velikog" Ajanta, Telamonovog sina, čoveka - gorostasa, ogromne telesne snage i borbenosti, i Odiseja, onižeg čoveka, domišljatog diplomate.

 

Po predanjima koja Ilijada ne pripoveda, ova dva junaka polagala su, posle Ahilejeve smrti, pravo na njegovo oružje. Kada je oružje dodeljeno Odiseju, Ajant je, od jeda, poludeo.

 

Pevanje dvadeset četvrto - Otkup Hektora

 

Poslednje pevanje Ilijade donosi tek konačni obrt u priči o Ahilejevom gnevu. S početka se susrećemo sa Ahilejem čiji se bes još nije staložio. Iz dana u dan on nagrđuje mrtvo Hektorovo telo. Vezuje ga za svoja borna kola i vuče trired oko Patroklovog groba. Dvanaestog dana dozlogrdi ovo nečoveštvo i bogovima, svima sem Here, Posidona i Atene. Zevs ipak šalje Ahileju njegovu majku, boginju Tetidu, ne bi li ona nagovorila sina da Hektorovo telo dadne Trojancima na otkupe. Božanska glasnica Irida podstiče Prijama, Hektorovog oca, da se uputi u ahejski logor. Prijam stiže noću do Ahilejevog šatora. Suočen sa Prijamom, kome je sina ubio, Ahilej se seti svoga oca, staroga Peleja, kome je suđeno da živ dočeka Ahilejevu skoru smrt. I Prijam i Ahilej puste suzu. U suzama se otapa i Ahilejeva okorelost, i jad zbog pogibije Patroklove. Pogled se Ahileju otvara i za tuđi bol, za patnje čoveka i njegovu zlehudu sudbinu. On Prijamu daje Hektorovo telo na otkupe. I obećava dvanaest dana primirja: neka ga Trojanci sahrane kako junaku priliči. Prijam odlazi sa Hektorovim telom. U Troji Andromaha, Helena i Hekaba oplakuje Hektora. Trojanci devet dana dovlače drva za lomaču. Onda Hektora spale, sakupe mu kosti u zlatni kovčeg, ukopaju ga i naspu grobnu humku. U pesmi o otkupu Hektora vrhunac je i kraj Ilijade. A to će reći - speva o Ahilejevom gnevu. Stoga je ovde donosimo u celosti.

 

LIKOVI

 

Ahilej je bio najveći grčki junak i kao takav je trebao biti savršen. Ipak, kao i obično u grčkoj mitologiji, gdje ni bogovi nisu bili savršeni, Ahilej je imao svoje mane. Bio je pošten i vrijedan, no njegove srdžbe nisu bile potpuno opravdane. Kada se ljutio na Agamemnona, nije trebao samo sjediti i gledati kako se stvari dešavaju (tako je ustvari i došlo do druge srdžbe), već se trebao suprostaviti Agamemnonu kao junak. U drugoj srdžbi je bio u neku ruku i sam kriv, jer da se on nije durio na Agamemnona i tvrdoglavo čekao da mu ovaj padne pod noge, nikada Trojanci ne bi stigli do ahejskog tabora i brodovlja. Drugim riječima, da nije bilo njegovog muškog ponosa puno manje bi ljudi umrlo, a njegov prijatelj Patroklo bi bio živ (iako je i sam pridonio svojoj smrti).


Apolon je mladi Bog sunca, svjetlosti i proroštva. Veliki je prijatelj i pomagač Trojanaca, a posebno Hektora, kojeg je osobno više puta spasio od Ahileja.


Apolon je grčki bog svetlosti, muzike, medicine, streličarstva, kolonizacije, proricanja i poezije. Prisutan je i u helenskoj i u rimskoj mitologiji, ali takođe i kod drugih naroda u raznim varijetetima. Predstavljan je uvek kao ideal zdravog, skladno razvijenog i lepog mladića, koga su Heleni zvali kuros. Etrurska mitologija je pod uticajem helenske imala božanstvo Aplu. Kasnije je u rimskoj mitologiji postaje Apolon Helios i poistovećuje se sa suncem, odnosno božanstvom Sol. Epitet mu je Feb.

 

Ares ili Arej je bog rata, najstariji sin Zevsa i Here. Arej je bio bog ratovanja, i to rata koje je sam sebi svrha. Radovao se smrti bilo junaka ili običnih smrtnika, voleo je miris krvi, borbu, zveket oružja, jauke i krike. Aresa nikada nije zanimao uzrok rata, pa čak ni njegov ishod, za njega je bilo najvažnije samo ratovanje.


Ares je mrzeo sve ostale bogove, a među njima i svoje roditelje, a posebno je mrzeo boginju Atinu. I njega su mrzeli svi bogovi; izuzetak su samo: Afrodita - koja je negovala i podržavala strast u njemu, Erida - koja je volela rat koliko i on, i Had - koji se radovao mladim ratnicima koji su ginuli u ratu. On je smatran za praoca Amazonki - plemena ratobornih žena.


Ares je, gotovo uvek prikazivan u četveropregu sa konjima osedlanim zlatnim sedlom. Konji boga Aresa su bljuvali vatru, a on je nosio bakreni oklop, kacigu i koplje, i samo ponekad i štit. Njegove su svete ptice bile orao, detlić i lešinar, a najdraža mu je životinja bio pas, tako da su se u njegovu čast, u Sparti žrtvovali psi. Ares je, u nekim prilikama bio prikazivan i sa zmijom.


Sa boginjom Afroditom, Ares je imao dva sina, Dima i Foba koji su označavali užas i strah, a uz njega je bio i Kudoimos, demon zveketa bitke. Uz Dima i Foba, Afrodita je Aresu rodila i Erosa i Anterosa koji su nasledili Afroditine dobre osobine, kao i kćerku Harmoniju.


Homer u svojoj Ilijadi govori da su Aresu pravile društvo i boginja nesloge i razdora Erida, kao i Enija, boginja ratnog klanja.

 

Zevs je u Grka vrhovni Bog svih bogova i ljudi. U Ilijadi stoji na strani Trojanaca, ali samo zato što ga je za to zamolila Ahilejeva majka Božica Tetida. Zeus je mudar i pravedan, ali sputan svojim položajem ne može doći do punog izražaja.


Atena je Božica mudrosti i rata, a bori se na strani Ahejaca. Povremeno u postizanju svojih ciljeva ne postupa najpoštenije, no u većini situacija ipak postupa pošteno. Atena je bila boginja civilizacije, tj. mudrosti, tkanja, zanata i disciplinovanije strane rata (nasilje i krvožednost su bili Aresov domen). Atinina mudrost prati tehničko znanje potrebno u tkanju, metalurgiji ali takođe uključuje i lukavost (metis) likova kao što je Odisej. Njoj su sveti sova i maslinovo drvo.


Prve priče o Atini govore o njoj kao o boginji ptica. Prvobitno je zamišljena kao boginja sa krilima, a čak je u nekim mitovima i sama bila ptica - sova. Zato i ne čudi zašto u mitovima koji su nastali kasnije Atenina poruka stiže preko orla, sokola i sl.


Atinina najbolja prijateljica je Nike, boginja pobede. Atena se pojavljuje kao zaštitnica mnogih grčkih junaka, uključujući Herakla, Odiseja i Jasona. Ona je i omiljena Zevsova ćerka, rođena iz njegove glave.

 

Hefest je bio Bog vatre i kovačkog zanata. Bio je jedan od rijetkih bogova koji se nisu izravno umješali u Trojanski rat. U 1. pjevanju se dokazao kao mirotvorac bar nakratko izmirivši Zeusa i Heru. Po jednom od mitova, pošto se umešao u svađu roditelja, Zevs ga u gnevu baca sa Olimpa na zemlju. Tom prilikom Hefest postaje hrom. Po predanju pao je na vulkansko ostrvo Lemno.
U Hefestovoj nadležnosti bili su zanati. On je napravio bogovima dvorove od bronze, skiptar i egidu Zevsu, srebrne lukove Apolonu i Artemidi, nakit Afroditi. U Ilijadi je opisano kako je na Tetidinu molbu skovao novo oružje Ahilu. Po Hesiodu, Hefest je od zemlje napravio prvu ženu Pandoru, a po Zevsovom naređenju prikovao Prometeja na kavkasku stenu. Taj motiv je upotrebio Eshil u tragediji Okovani Prometej.


Oženio se Afroditom, boginjom lepote i ljubavi. Jednom ju je uhvatio na delu u preljubi sa Aresom. Uhvatio ih je u nevidljivu mrežu i pozvao sve bogove za svedoke neverstva. Taj prizor, međutim, kod bogova izazove smeh. Ovu epizodu ispevao je u Odiseji slepi pevač na dvoru kralja Alkinoja.
Na atinskoj Agori nalazi se Hefestov hram, nešto stariji i bolje sačuvan od Partenona.

 

Hera je Zeusova žena, zaštitnica obitelji. Podržava Ahejce i udružuje se s Atenom. Hera, veoma poštovana Zevsova supruga, bila je zaštitnica braka i udatih žena. Svojom vernošću davala je primer i bogovima i ljudima. Hera se pojavljuje u brojnim mitovima, a pored svoje, podiže i mnogo druge dece, kažnjava neverstvo i surovo se sveti ljubavnicama svoga muža.


Rođena iz braka Hronosa i Ree živela je, sa braćom i sestrama, u Kronosovoj utrobi (za detalje videti Hronos), sve dok ih nije oslobodio Zevs. Posle pobede nad Hronosom, Zevs uzima Heru za suprugu , na šta je ona nevoljno pristala. Zevs joj se ranije često udvarao a ona ga je odbijala, dok se jednom nije prerušio u pokislu kukavicu i došao do nje. Hera se sažalila na jadno stvorenje i prigrlila je, a Zevs se istog časa vratio u svoj oblik i silovao je, pa je ona iz stida pristala da se uda za njega.


Hera se često prikazuje u svečanim odorama noseći na glavi krunu, odnosno polos (visoka valjkasta kruna koju su nosile najznačajnije boginje). U svojoj ruci ona ponekad nosi nar, simbol zdrave krvi, ali i smrti. Nar je takođe i sastojak opijumskih napitaka koji se prave od maka. Kao i sve boginje Hera je bila samovoljna i hirovita.

 

Tetida je Boginja mora i majka Ahileja. Vrlo snažno se zauzima za svaku sinovu želju i dokazuje svoje poštenje pri svakoj pojavi u radnji, mada nekada daje prednost majčinskoj ljubavi.

Agamemnon je bio kralj Mikene i vrhovni zapovjednik ahejskih snaga pred Trojom. Svojom škrtošću je izazvao bijes boga Apolona i ustvari započeo Ilijadu. Poslije u 18. pjevanju mijenja svoj stav prema Ahileju, jer je napokon uvidio što je učinio.


Iako nije bio ravan Ahilu u junaštvu, Agamemnon je kao kralj imao nesumnjivi autoritet. On je sazivao ratna veća i vodio vojsku u bitku. Lično se pojavljivao na bojnom polju i učinio je mnoga herojska dela dok nije ranjen i bio prinuđen da se povuče u svoj šator. Njegova najveća greška je njegova prgava narav i ponekad preuveličano insistiranje na autoritetu i položaju, što je dovelo do uvrede Hriseja i Ahila, a što je izazvalo veliki razdor među Grcima. Agamamnon je okupio grčke snage da bi krenule ka Troji. Pripremajući se da otplove iz Aulide, luke u Beotiji, Agamemnonovi ratnici su izazvali bes boginje Artemide, jer su ubili jednu njoj posvećenu životinju. Zla sreća u vidu kuge i nedostatka vetra sprečavala je isplovljavanje. Konačno je prorok Kalhas objavio da se boginjin bes može umiriti samo žrtvovanjem Ifigenije, Agamemnonove kćeri. Klasični dramatičari se razlikuju u tome da li su se otac i kćerka dobrovoljno pokorili sudbini, ali Ifigenija je ipak žrtvovana. Njena smrt je odobrovoljila Artemidu i grčka vojska je isplovila za Troju. Postoji nekoliko verzija ove ljudske žrtve u grčkoj mitologiji. Neki izvori navode da je Agamemnon bio spreman da žrtvuje Ifigeniju, ali je Artemida prihvatila žtrvovanje jelena umesto Ifigenije, a prebacila na planinu Taurus na Krim. Hesiod kaže da je ona postala boginja Hekata.


Agamemnon je bio komandant grčke vojske u Trojanskom ratu. Za vreme borbe Agamemnon je ubio Antipa. Agamemnon pratilac Haleas se kasnije borio s Enejom u Italiji. U Ilijadi se pominje priča o svađi Agamemnona i Ahila u poslednjoj godini rata. Agamemnon je uzeo Ahilu jednu lepu robinju, Briseju, kao ratni plen. Ahil, najveći ratnik svoga doba, se naljutio i napustio bitku, tako da je grčka vojska zamalo izgubila rat. Zahvaljujući Odisejevoj veštini pregovaranja, spor je izglađen.


Posle osvajanja Troje, proročica Kasandra, kćerka trojanskog kralja Prijama, postala je deo njegovog ratnog plena.

 

Hektor je bio trojanski junak. Bio je prilično svojeglav (to ga je na kraju koštalo glave), ali se barem borio za ono u što je najčvršće vjerovao - domovinu.


Homer u Ilijadi opisuje zbivanja tokom pedesetjednog dana od izbijanja Ahilovog besa, najmoćnijeg ratnika u Ilijadi, do pogibije i sahrane Hektora. U Ilijadi je Hektor opisan kao plemeniti heroj, a slično ga opisuje i Vergilije u svom epu Enejida. Odatle potiče često pominjanje Hektora u kasnijoj književnosti i umetnosti kao simbola viteštva.


Hektor je u Ilijadi ljubimac boga Apolona i nije predstavljen kao okrutni ratnik, već kao sin, brat, omiljeni suprug i otac. Njegov opis se pominje u sceni oproštaja od žene, Andromahe, i sina, Astijanakta. Kao i za ostale likove Ilijade, nezavisno od naklonosti bogova, njegove pobede i porazi, život i smrt su predodređeni.


Hektor je pobedio i ubio Ahilovog prijatelja Patrokla u borbi. Ahil, rastužen smrću prijatelja, odlučuje da ponovo krene u sukob sa Trojancima. Hektor je jedini Trojanac koji ostaje da mu se suprotstavi ispred zidina Troje. Tri puta je Ahil progonio Hektora oko Troje, do konačnog dvoboja u kome ga je ubio. Svojim poslednjim rečima Hektor je molio Ahila da njegovo telo vrati u Troju. Surovi Ahil pak pokušava da skrnavi telo mrtvog neprijatelja i odvlači ga u grčki logor. Najzad, pobednik pristaje da vrati Hektorovo telo porodici pošto ga posećuje trojanski kralj Prijam. Homerova Ilijada se završava opisom Hektorovog pogreba.

 

Patroklo je bio Ahilejev najbliži prijatelj. Odrasli su zajedno i bili su nešto kao pobratimi. Njegova odanost domovini i Ahileju prikazana je u 16. pjevanju, gdje željan borbe za domovinu ipak traži Ahilejevo dopuštenje za odlazak u boj.


Bio je mlad kada je počeo Trojanski rat, te ga je Odisej (kralj Itake) pozvao da se bori u ratu. Dok se Trojanski rat polako zahuktavao, Ahil nije dozvoljavao Patroklu da učestvuje u borbi, jer se plašio za njegov život. Kada je svađa između Ahila i Agamemnona (kralja Mikene) postala žestoka, Ahil je odlučio da sledeće jutro krenu nazad u Grčku. Patroklo je bio besan zbog toga što nije dobio šansu da se bori, te je odlučio da ujutru obuče Ahilov oklop, da uzme njegovo oružje i da krene sa Mirmidoncima (Ahilovom malom vojskom od 50 ljudi) u borbu. U borbi niko nije znao da je Ahil u stvari Patroklo. Susrevši se sa Hektorom, otpočeo je dvoboj. Malo kasnije mu je Hektor prerezao grkljan i ubio ga.

Prijam je bio kralj Troje. Njegova ljubav i dobrota se najviše ističu u 24. pjevanju pri molitvi Ahileju da mu vrati sinovo tijelo.


Prijam je na presto Troje nasledio svog oca Laomedonta, koga je, iz osvete ili izdaje, ubio Heraklo. Prijam je od svog oca nasledio potpuno opustošen i opljačkan grad, ali je veoma brzo postao jedan od najmoćnijh kraljeva. Vladao je, pored Troje i celom Troadom i još nekim oblastima u Maloj aziji, Trakijom, i nekim ostrvima u Egejskom moru.


Na trojanskoj visoravni je imao predivnu i raskošnu palatu u kojoj je živeo sa svojim ženama. On je imao više žena, sa kojima je imao više od pedesetoro dece, a prva žena mu je bila Hekaba sa kojom je imao devetnaest sinova i nekoliko kćeri. Prijamov najstariji sin bio je Ezak kojeg je imao sa ženom Arizbom, a koji je poginuo pre Trojanskog rata. Najpoznatiji potomci su mu bili Hektor, Paris i Kasandra. Njegov sin Hektor poznat je kao najhrabriji trojanski ratnik koji je svoju domovinu, devet godina uspešno branio od ahajskih napada. U uništenju Troje, u Trojanskom ratu, Prijama je brutalno ubio Ahilejev sin Neoptolem - Neoptolem je u Vergilijevoj Enejidi opevan pod imenom Pir.

 

Diomed je u trojanski rat krenuo sa flotom od osamdeset brodova i to je bila, posle Agamemnonove flote od sto brodova, druga flota po veličini. Diomed je, posle Ahila, bio drugi najbolji vojnik, ahejski junak, moćan ratnik, odan i hrabar borac. Njegovu mudrost su mnogi priznavali, među kojima i Agamemnon i Nestor, a na Patroklovim pogrebnim igrama, on je, zajedno sa Ajantom, osvojio prvo mesto u boksu.


Kada je, u trojanskom ratu, Odisej zarobio Prijamovog sina, proroka Helena i od njega saznao da Troja ne može biti osvojena, ako se ne iznese iz grada „paladijum" koji je štitio grad, Odisej i Diomed su pošli po njega. Diomed je na Odisejevim ramenima ušao u grad, ali nije pustio Odiseja da sa njim uđe. Kada se Diomed vratio sa „paladijem", Odisej je bio veoma besan i pokušao je da ubije Diomeda i da sebi pripiše zaslugu, ali je Diomed vidio njegov odraz u mesečini, okrenuo se i razoružao ga, a zatim su se zajedno vratili u logor.


Dok je Ahil bio odsutan, Diomed je postao najmoćniji ahejski ratnik koji je u borbi ubio brojne Trojance. Njegovu hrabrost i junaštvo su opazili i Eneja, Afroditin sin, i strelac Pandar koji su ga potom i napali i uspeli da ga teško rane. Bez obzira na to, on je, nesmanjenom žestinom, nastavio da se bori. Ubio je Pandara svojim kopljem, a na Eneja je bacio veliku stenu i tako ga teško ranio. Afrodita se, da bi spasla svoga sina, umešala u sukob i zgrabivši Eneju, pobegla sa njim. Diomed je napao i Afroditu i ranio je, a ona je ispustila Eneju i odjurila na Olimp da se požali Zevsu. Kada je, onesvešćenog i ranjenog Eneja uzeo Apolon, Diomed je i njega tri puta napao, ali se i setio da ga je Atena savetovala da ne sme da napadne nikjednog boga.


Dok se Diomed borio sa Hektorom, ugledao je Areja, boga rata, da se bori na strani Trojanaca i setio se saveta boginje Atene, pa je zapovedio svojoj vojsci povlačenje, međutim, boginja ga je tada ohrabrila da se vrati u bitku. Kada je Diomed, kasnije, u borbi ranio Areja kopljem koji se zato vratio na Olimp, Trojanci su bili primorani da se povuku.

 

Odisej - po Homeru Odisej je bio kralj Itake, sin Laerta i Antikleje (kćerke Autolika iz Parnasa), Penelopin muž i Telemahov otac. Po drugim predanjima Odisej je Sizifov sin i otac sinova Kirke, Kalipso i drugih nimfi. Odisej je bio izuzetno mudar, oštrouman, rečit, snalažljiv, hrabar i istrajan. U Ilijadi Odisej je čovek koji se najbolje snalazi u krizama i odnosima među Grcima i on je odigrao glavnu ulogu u pomirenju Agamemnona i Ahila. Odisejeva lutanja i povratak svome domu i kraljevstvu su centralna tema Odiseje, epa u 24 poglavlja, a takođe je poznat po predlogu da se Troja zauzme lukavstvom pomoću drvenog konja. Poglavlja 6-13 opisuju njegova lutanja od Troje do Itake: prvo je došao u zemlju Lotofaga gde je s velikom mukom oslobodio svoje drugove koji su pali u letargiju jer su jeli lotos; oslepeo je kiklopa Polifema i pobegao iz njegove pećine obešen o trbuh ovna; izgubio je 11 od 12 svojih brodova u borbi s ljudožderima Lestrigoncima. Potom je stigao na ostrvo čarobnice Kirke, gde je spasao svoje drugove koje je Kirka pretvorila u svinje. Zatim je posetio zemlju duhova gde je razgovarao s Agamemnonovim duhom i saznao od tebanskog proroka Tiresije kako da ublaži Posejdonov bes. Susreo se sa sirenama, Scilom i Haribdom. Konačno je jedini preživeo oluju i stigao na idilično ostrvo nimfe Kalipso.

 

Posle dvadeset godina lutanja Odisej se vraća na Itaku gde njegova žena Penelopa i sin Telemah pokušavaju da se odupru mnogobrojnim proscima koji su zauzeli kraljevstvo u njegovom odsustvu. U početku ga je poznao samo verni pas i dojilja. Odisej dokazuje svoj identitet – uz pomoć boginje Atine – tako što uspeva da zategne i odapne strelu iz svog starog luka. Na kraju, uz pomoć Telemaha, ubija Penelopine prosce. Penelopa mu i dalje ne veruje ali posle više iskušavanja konačno ga prihvata kao svog davno izgubljenog muža i kralja Itake.


U Odiseji Odisej ima mnogo mogućnosti da pokaže svoju veštinu lukavstva i prevara; ali su u isto vreme njegova hrabrost, lojalnost i velikodušnost na stalnoj probi. Klasični grčki pisci ga ponekad predstavljaju kao beskrupuloznog politikanta a ponekad kao mudrog i poštovanog državnika. Filozofi su se uglavnom divili njegovoj inteligenciji i mudrosti. Neki rimski pisci (kao Vergilije i Stacije) su pokušali da ga omalovaže kao uništitelja Troje, za koju su smatrali da je postojbina Rimljana; drugi (kao Horacije i Ovidije) su mu se divili. Rani hrišćanski pisci su ga veličali kao primer mudrog hodočasnika.

 

Menelaj - spartanski kralj, sin kralja Atreja iz Mikene i Aerope, brat Agamemnonov, muž lepe Jelene, zbog koje je otpočeo Trojanski rat. Atreja je ubio njegov nećak, Egist, koji je preuzeo tron u Mikeni i vladao njome zajedno s ocem Tijestom. Za to vreme su Menelaj i njegov brat, Agamemnon, kao izbeglice živeli kod Tindareja, kralja Sparte, čije su kćerke Jelenu i Klitemnestru oženili. Jelena i Menelaj imali su jednu kćer, Hermionu.


Menelaj je nasledio Tindareja, (čiji su sinovi, Kastor i Poluks postali bogovi), a Agamemnon je, uz bratovljevu pomoć, zbacio Egista i Tijesta i povratio tron svoga oca. On je proširio svoju državu osvajanjima i postao najmoćniji vladar u Grčkoj. Kada je došlo vreme da se Jelena, Tindarejeva kćer uda, mnogi grčki kraljevi i prinčevi su došli da je prose ili su slali emisare da to učine u njihovo ime. Među takmacima bili su Odisej, Menestej, Ajant veliki, Patroklo i Idomenej, ali je Menelaj bio favorit, iako se, po nekima, nije pojavio lično već ga je predstavljao brat Agamemnon. Svi sem Odiseja doneli su bogate darove.


Tindarej nije želeo da primi ni jedan poklon, ali nije smeo ni da odbije prosce iz straha da zbog toga između njih ne izbije svađa. Odisej je obećao da će rešiti problem na zadovoljavajući način ako mu Tindarej pomogne da dobije za ženu Penelopu, Ikarijevu kćerku. Tindarej se spremno saglasio i Odisej je predložio da se, pre nego što se donese konačna odluka, svi prosci zakunu najsvečanijom zakletvom da će braniti izabranog Jeleninog muža protiv bilo kog neprijatelja. Ovo lukavstvo je uspelo i Jelena i Menelaj su se venčali. Posle Tindarejeve smrti, Menelaj je postao kralj Sparte, jer su jedini muški naslednici, Kastor i Poluks poginuli i uzdignuti na Olimp.


Nekoliko godina kasnije, Paris, trojanski princ, je došao u Spartu i oteo Jelenu, koju mu je boginja Afrodita obećala za ženu (videti: Parisov sud). Paris se sa Jelenom vratio u Troju, iako se predanja razlikuju u tome da li je ona otišla svojom voljom, jer je bila zaslepljena Afroditinim moćima. Ova priča je opisana u četvrtoj knjizi Homerove Odiseje.


Menelaj je pozvao ostale prosce da ispune svoje obećanje i tako je počeo Trojanski rat. Gotovo svi grčki junaci su učestvovali u ratu, ili napadajući Troju s Menelajem, ili je braneći od njega.
U Ilijadi se kaže da se Menelaj hrabro borio, čak je bio i ranjen, a proslavio se kada je spasio Patroklovo telo koga je ubio Hektor. Iako je opisan kao mudar i pravedan vladar, imao je običaj da se ponaša nepromišljeno u odsudnim trenucima.


Za vreme rata, Menelajev nosač oružja bio je Eteonej. (Odiseja 4, 22, 31.)


Pošto su Grci pobedili Trojance, Jelena se vratila u Spartu s Menelajem (mada je posle Parisove smrti bila udata za njegovog brata, Deifoba, a Menelaj je i njega ubio). Po nekim verzijama, Menelaj je neko vreme ostao na dvoru kralja Poliba iz Tebe.


Prema Odiseji, oluja je Menelajevu flotu na povratku kući odnela na Krit i u Egipat, odakle nisu mogli da otplove jer nije bilo vetra. Menelaj je morao da uhvati Proteja, morskog boga da bi saznao kakvu žrtvu treba da prinese da bi obezbedio miran povratak kući. Protej je takođe rekao Menelaju da mu je sudbina odredila da će posle smrti boraviti u Jelisejskim poljima. Menelaj se s Jelenom konačno vratio u Spartu. Posle Menelajeve smrti, njegov nezakoniti sin Megapent je poslao Jelenu u progonstvo.

 

Ajant je u grčkoj mitologiji bio kralj ostrva Salamina i uz Ahila najlepši i najjači grčki vojskovođa koji je opsedao Troju u trojanskom ratu. Štit koji je nosio bio je sačinjen od koža sedam bikova.
Bio je Telamonov i Peribejin (ili Eribejin) sin. Telamon ga je dobio zahvaljujući Heraklovoj molbi. Naime, Herakle je došao u goste kod Telamona sa željom da ga pozove u rat protiv trojanskog kralja Laomedonta i zatekao ga za trpezom. Telamon mu je ponudio pehar vina i Herakle je zbog toga zamolio Zevsa da njegovom prijatelju podari sina koji će biti snažan kao lav. Zevs je tada poslao orla kao znamenje da će mu molba biti uslišena. Prema drugoj priči, kada je Herakle došao, Ajant je već bio rođen. Junak je dete uvio u lavlju kožu kojom je inače i sam bio ogrnut, a od Zevsa je zatražio da ga učini neranjivim. Molba mu je uslišena, ali je mesto ispod pazuha mališana bilo zaklonjeno tobolcem, te je to ostalo jedino mesto na Ajantovom telu gde je mogao da zadobije ranu. Prema nekim izvorima, slaba tačka mu je bila i vrat, jer ga je Herakle bio urekao.


Kada je odrastao, bio je među prosiocima lepe Helene, pa je iz obaveze koju su svi prosioci prihvatili, među prvima pošao u rat na poziv Agamemnona. Sa sobom je doveo dvanaest lađa. Otac ga je pred polazak savetovao da se ne uzda samo u svoje koplje, već i u bogove, ali mu je Ajant oholo odvratio da i kukavica može da se uzda u bogove. Time je navukao mržnju boginje Atene. Takođe se izdrao na boginju kada ga je kasnije požurivala u rat, rečima da mu nije potrebna, već da ide da hrabri njegovu braću Grke. Ajant nije mario za bogove sa Olimpa, pa je njegovo suprotstavljanje Ateni bilo tumačeno kao dokaz njegovog ateizma, ali je prema Robertu Grevsu to radije bio dokaz njegovog konzervatizma; Ajakidi su bili lelegijskog porekla, te su poštovali prehelensku boginju. Pre nego što su stigli u Troadu, Grci su se najpre greškom iskrcali u Miziju i tu je, zajedno sa Ahilom, Ajant prednjačio u mnogim okršajima. Tokom prvih devet godina trojanskog rata, napao je kralja Frigije Teutranta ili Teleutaja, a njegovu kćerku Tekmesu je uzeo za naložnicu. U poslednjoj godini se borio sa Hektorom, a u kasnijoj borbi je uspeo i da ga rani. Najveće je junaštvo je pokazao u borbi za Patroklov leš, a na svečanostima priređenim povodom smrti tog junaka, rvao se sa Odisejem, sa nerešenim ishodom, pa je Ahil nagradio obojicu. Teukro, njegov polubrat, sve vreme se borio u senci njegovog štita, zaštićen na taj način. S obzirom da je Ajant bio ćudljive naravi, kao i njegov imenjak, često su njih dvojica bili u sukobu, pa je Agamemnon uspevao da ih spreči da ne ubiju jedan drugog spletkarenjem uz pomoć Menelaja, Diomeda i Nestora. Mnoge Trojance je Ajant ubio; prema Homerovoj „Ilijadi" Akamanta, Amfija, Arheloha, Kaletora, Dorikla, Epikla, Glauka, Hipotoja, Hirtija, Laodamanta, Lisandara, Pandoka, Forkija, Pilarta, Pirasa, Simoisija, a prema drugim autorima i Aganipa, Agelaja, Agestrata, Dejoha, Enijeja, Erimanta, Eurinoma, Hila, Nesa, Okitoja, Testora i Zora.


Kada je Ahil bio ubijen, Ajant je sasekao Glauka i poneo Ahilov leš kroz neprijateljske redove i kišu strela, dok mu je Odisej krčio put. Zevs je poslao nevreme i tako je bitka stala. Na posmrtnim igrama je pobedio u bacanju diska. Tokom Ahilovog pogreba, Tetida je ponudila zlatno oružje svog sina i oko njega su se nadmetali junaci koji su se najviše istakli u odbrani Ahilovog leša. Među njima su bili i Ajant i Odisej. Nadmetanje je bilo isključivo rečima. Međutim, ni Agamemnon ni drugi Ahajci se nisu usudili da donesu presudu, pa se Nestor dosetio da se upitaju trojanski zarobljenici ko im je od ova dva junaka naneo veću štetu. Oni su se izjasnili za Odiseja što je uticalo da se Ajant, uvređen, baci na svoj mač. Postoje i verzije prema kojima je ipak Agamemnon presudio i odlučio se za Odiseja, čiju je dobru volju cenio ili da je poslao uhode do zidina Troje da čuje mišljenje neprijatelja. Tamo su razgovarale dve devojke i dok je jedna hvalila Ajanta kako je poneo Ahila, druga je uzvratila da bi svaka robinja to uradila, ali da ne bi smela da upotrebi oružje, kao što je to učinio Odisej. Prema drugom predanju, ova presuda je izazvala Ajantov bes koji je Atena pretvorila u ludilo. Misleći da ubija Atride i Ahajce, Ajant je poklao grčka stada, pastire i njihove pse. Kada se osvestio i video šta je zapravo uradio, osramoćen, bacio se na mač koji je uzeo od Hektora. Naime, Hektor mu je poklonio kratak srebrni mač nakon borbe koja je između njih dvojice trajala čitavog dana dok ih glasnici nisu razdvojili. Protivnici su bili zadivljeni veštinom i hrabrošću onog drugog i razmenili darove. Ajant je tada Hektoru poklonio purpurni remen (za koji ga je Ahil kasnije vukao sve dok nije izdahnuo). Prema predanju, čak se i mač gnušao ovog zadatka i savio se u luk. Tako je i zora svanula pre nego što je uspeo da izvrši samoubistvo, jer je vrh mača morao da usmeri na jedino ranjivo mesto na telu; ispod pazuha. Pripovedalo se i da je iz Ajantove smrtne rane potekla krv iz koje je iznikao beli cvet sa crvenim tačkama nalik zumbulu ili narcisu. Stanovnici Salamine su tvrdili da je takav cvet iznikao na njihovom ostrvu i da je imao oznake u obliku (latiničnih) slova „AI", što je značilo ili ime junaka ili „avaj". Neoptelem je Ajantov prah stavio u zlatnu urnu, a svi junaci su mu žrtvovali uvojke svoje kose. Ajanta je možda sahranio i Teukro, mada su se Atridi tome protivili. Kalhant je savetovao da Ajant bude sahranjen u kovčegu za samoubice, a ne spaljen kako bi dolikovalo, na rtu Rojtej. Menelaj je čak savetovao Teukra da Ajanta ostavi tako da ga prožderu divlje zveri, ali Teukro je bio protiv. Odisej je želeo da Ahilovo oružje položi na Ajantovu humku, ali Teukro to nije dozvolio. Postoje i priče da je oružje napokon pripalo Neoptelemu ili da ga je more nanelo na Ajantov grob nakon brodoloma koji je Odisej doživeo kasnije. Ajantova sen je boravila ili u carstvu mrtvih ili na ostrvu Leuci. Odisej ju je kasnije sreo u Podzemlju, ali ona nije htela da prihvati njegova izvinjenja. Postoji i priča prema kojoj su u doba imperatora Hadrijana talasi otvorili Ajantov grob i da su se mogle videti džinovske kosti, ali da je on naredio da se kosti vrate u grob. Takođe, manje verovatna priča je i da Ajant nije izvršio samoubistvo već da su ga Trojanci ubili po savetu proročišta glinom, jer je bio otporan na metal. Takođe, kao razlog svađe između Odiseja i Ajanta pojedini autori su navodili kome će pripasti Paladijum.

 

Nestor je u grčkoj mitologiji bio kralj Pila, poznat po mudrosti i dugovečnosti. Prema jednoj priči, Nestora je Apolon nagradio neuobičajeno dugim životom, jer je želeo na neki način da vrati sve te godine života koje je oduzeo Niobidima, čija je sestra bila Hlorida, Nestorova majka.
Bio je najmlađi od dvanaestorice sinova kralja Neleja. Nije imao laku mladost i često se u starosti prisećao podviga koje je tada počinio; pobeda u takmičenjima, kao i u okršajima sa susedima, među kojima i nad Euritalionom u Arkadiji. Prema jednom predanju, Herakle mu je pobio svu braću, a on sam je morao da se bori protiv Epejaca, koje su predvodili Aktorovi sinovi Eurit i Kteat (Molionidi). Prema drugom, on je mladost proveo u Gereniji, a vlast nad Mesenijom mu je ustupio Herakle kada je osvojio Pil. I u zrelim godinama, Nestor je učestvovao u junačkim podvizima; u pohodu Argonauta, lovu na Kalidonskog vepra, a Lapitima je pomogao u borbi protiv kentaura.


Bio je oženjen Euridikom ili Anaksibijom i imao dve kćerke, Pisidiku i Polikastu i sinove Perseja, Stratiha, Areta, Ehefrona, Pizistrata, Antiloha i Trasimeda. Nestorovi potomci su se nazivali Neleidima i oni su se naselili u Atini, jer su ih Dorci proterali iz Mesenije. Tamo su postali članovi vladarskih porodica.


U vreme trojanskog rata, već je bio star, ali je njegovo iskustvo uticalo na ishod. Naime, pre početka rata je sa Odisejem pozivao junake u rat, pa tako i Ahila i Patrokla. On sam je pred Troju doveo devedeset lađa i svoja dva sina, Antiloha i Trasimeda. Bio je cenjen zbog svoje mudrosti i on je raspoređivao trupe, ohrabrivao je ratnike, koje je i savetovao da naprave zaštitne bedeme oko svojih lađa. Zbog dobrih saveta, Ahil mu je darovao Hekamedu, koja ga je u toku rata verno služila. Bio je poznat i po svojoj rečitosti, pa je tako ubedio Patrokla da sa Ahilovim oružjem izađe na bojno polje. On je pokušao i da izmiri Ahila i Agamemnona. Pojavljivao se i na bojnom polju i hteo je da se bori sa najstarijim Prijamovim sinom. Nakon razaranja Troje, vraćao se u zavičaj zajedno sa Menelajem i Diomedom, ali se odvojio kod Suniona i na ostrvu Keju sagradio svetilište Ateni. Tada se vratio u Pil i u narednim srećnim godinama dočekao duboku starost. Njegov grob je prikazivan u Pilu. Nestor je oličavao srećnu i krepku starost. Zbog mudrih razgovora, bio je omiljen sagovornik tokom trojanskog rata, ali i kasnije, među senima u Podzemlju.

 

Glauk je bio sin lidijskog kralja Hipoloha i Belerofontov unuk. Galuk je, zajedno sa junakom Sarpedonom bio zapovednik lidijskim odredima koji su se borili u trojanskom ratu na strani Troje.
Bio je hrabar borac i suprostavio se jednom od najvećih ahejskom junaku, ali kada je prišao blizu, i video je da je to argejski kralj Diomed, čiji je deda bio prijatelj njegovog dede Belerofonta. Tada je predložio Diomedu da se ne bore već da izbegavaju borbu. Kao potvrdu uzajamnog dogovora Glauk je razmenio oružje sa Diomedom, a tom razmenom je ušao u antičke poslovice kao loš trgovac, jer je za svoj zlatni mač vredan stotine volova dobio bronzani mač u vrednosti od devet volova.

 

Tetida - Opisivana je kao lepa, dobroćudna i ljubazna, ali sreća joj nije bila naklonjena. Poželeli su je istovremeno i bog mora Posejdon i najviši bog Zevs. Ipak, kada im je mudra Temida otkrila proročanstvo da će Tetidin sin biti jači od svog oca, Zevs ju je u svom interesu primorao da se uda za smrtnika i odabrao joj je za muža ftijskog kralja Peleja. Kralj je, inače bio čovek odvažan i pun vrlina, ali Temida nije želela da se pokori volji bogova i Pelej je sa mukom uspeo da se njome oženi.
Prema drugoj priči, Tetida je odbila Zevsovo udvaranje, jer nije želela da uvredi njegovu ženu Heru koja ju je odgajila. Zevs je zato rešio da ponizi Tetidu namenivši joj sudbinu da se uda za smrtnika, ali je Hera odabrala najplemenitijeg među njima. Svadba Peleja i Tetide je ostala zabeležena zato što je boginja svađe Erida, uvređena zato što nije pozvana, podmetnula zlatnu jabuku koja je izazvala sujetu boginja, a potom i čuveni Trojanski rat.


Peleju je rodila sina Ahila koga je kao malog uronila u vode reke Stiks, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koje ga je držala, pokrio nevidljivi oklop. Međutim, ubrzo je napustila i Peleja i sina. Pelej ju je naime, zatekao kako kali sina nad vatrom da bi postao neranjiv i misleći da hoće da ga ubije, potegao je na nju mač. Prestrašena Tetida je pobegla, ne objasnivši šta radi i nikad se više nije vratila. Ipak, čak i u morskim dubinama gde je živeo njen otac nije prestala da brine i bdi nad svojim sinom. Nije je radovala slava zato što je majka najvećeg junaka među hiljadama ahejskih vojnika pod Trojom. Znala je za proročanstvo da će Ahil izabere li slavu ratnika, umesto duge i spokojne vladavine u Ftiji, poginuti u cvetu mladosti. Kao majka želela je da mu spasi život, čak ga je i sakrila od kralja Agamemnona koji ga je kao vrhovni zapovednik ahejske vojske pozvao u rat protiv Troje, a kad je u bojevima pred Trojom Ahil ostao bez oružja, zamolila je boga Hefesta da mu izradi novo. Ipak, nije mogla protiv sudbine i njen sin je ubijen na bojnom polju. Prenela ga je na ostrvo Leuku, a starom i iznemoglom Peleju obećala večni život. Od tada se više nije pojavljivala među ljudima.

 

Erida je boginja razdora, što jeste. Pandan Eridin u rimskoj mitologiji je Diskordija. Eridina suprotnost je boginja Harmonija kojoj je u rimskoj mitologiji pandan Konkordija.

 

Afrodita je grčka boginja lepote, čulne ljubavi i plodnosti. Značenje njenog imena je nepoznato, iako su drevni Grci verovali da se ono odnosi na penu. Veoma je moguće da je ovo verovanje došlo iz priče o Afroditinom rođenju.


Prema starijem predanju, koje je zastupao Homer, ona je kći Zevsa i Dione; a prema mlađem, kojeg se držao Hesiod, rođena je iz morske pene (ἀφρός) koja se stvorila kad je Kron bacio u more Uranove genitalije. Odmah po rođenju, izašla je iz mora na obalu ostrva Kipra.


U početku, Kiparska Afrodita najverovatnije da je bila boginja plodnosti, vrlo slična bliskoistočnoj boginji Ištar-Astarti. Došavši među Grke ona je personifikovana sa seksualnošću i bila usrdno obožavana kao univerzalna sila. Mnoga lokalna svetilišta posvećena njoj podignuta su širom kopnenog dela Grčke, a njeni kultovi varirali su različito od mesta do mesta. U nekim oblastima, Afrodita je bila smatrana čak boginjom rata, što je možda bio podsticaj za njeno udruživanje s Aresom, bogom rata. Mnogo kasnije, u klasično doba, Afroditin kult je poprimio savremeno shvatanje prema kojem je ona nadležna za seksualnu privlačnost i ljubavno zadovoljstvo.

 

Helena bila je žena spartanskog kralja Menelaja, Zeusova i Ledina kći; smatrana najljepšom ženom onog doba. Oteo ju je Paris, sin trojanskog kralja, i tako započeo Trojanski rat.


Prema mitu, Leda je rodila Helenu i Polideuksa (Poluksa) Zeusu istodobno noseći Kastora i Klitemnestru, djecu svoga muža Tindareja, spartanskog kralja. Zeus je poprimio obličje labuda i spavao s Ledom iste noći kad i njezin muž. U drugoj inačici mita, izlegla je dva jaja iz kojih su izašla djeca.


Drugi mit o Heleninu podrijetlu govori da je Nemezidina kći. Nju je dok je bila u obličju guske silovao Zeus u obličju labuda. Nemezida je izlegla plavo i srebrno jaje, a ona su nekako došla u Ledino posjedovanje. Kad su se jaja izlegla, rodila se Helena, a Leda ju je odgojila kao da je njezina kći.
Još jedna inačica potonjeg mita govori da je Nemezida bila u ljudskome obliku. Afrodita je bila u obličju orla i slijedila Zeusa koji je bio u obličju labuda. Zeus je potražio zaštitu u Nemezidinim rukama. Kad je ona zaspala, Zeus ju je silovao, a ona je poslije izlegla jaja te se mit nastavlja kao i prethodni.


U Katalogu žena, djelu koje se smatra da ga je napisao Heziod, govori se da je Helena bila kći neimenovane Okeanide, kćeri boga Okeana, koju je obljubio Zeus.


Tezej i Pirit zavjetovali su se da će oženiti Zeusove kćeri, a Tezej je izabrao Helenu. On i Pirit oteli su je i zadržali sve dok nije bila dovoljno zrela za udaju. Pirit je izabrao Perzefonu, Hadovu ženu. S Tezejevom majkom, Etrom, otišli su u Had oteti Perzefonu. Had se pravio gostoljubiv, ali čim su sjeli za gozbeni stol, zmije su ih prikovale za mjesta. Helenu su spasila njezina braća, Kastor i Polideuk i vratila je u Spartu.


Kad je došlo vrijeme za Heleninu udaju, mnogi su prosci došli po njezinu ruku iz cijeloga svijeta. Među proscima bili su Odisej, Menest, Ajant, Patroklo, Idomen, ali je favorit bio Menelaj, koji nije došao osobno - predstavljao ga je njegov brat Agamemnon. Helenin otac Tindarej nije znao kako će otpraviti preostale prosce, a da ne započne svađu. Odisej je obećao da će on to riješiti ako ga zauzvrat podrži u njegovu udvaranju Penelopi. Tindarej se složio, a Odisej je rekao da svi prosci moraju položiti zakletvu da će prihvatiti i poslije braniti izabranog muža. Na posljetku se Helena udala za Menelaja. Nakon Tindarejeve smrti, Menelaj je postao kralj Sparte, jer Tindarejevi sinovi Kastor i Polideuk bili su već mrtvi i uzneseni na Olimp.


Nekoliko godina kasnije, Paris, trojanski princ, došao je u Spartu da bi oženio Helenu. Afrodita mu ju je obećala nakon što ju je proglasio najljepšom među božicama, što je izazvalo bijes Here i Atene. Helena se zaljubila u Parisa i svojevoljno napustila Menelaja i njihovu devetogodišnju kćer Hermionu.
Brojni izvori opisuju različite odnose između Helene i Parisa. Neki tvrde da su se jako voljeli (možda pod utjecajem Afrodite). Drugi pak tvrde da nije svojevoljno napustila Troju, a treći da je bila okrutna i sebična žena koja je nosila katastrofu te da ga je mrzila.


Novu je inačicu iskoristio i Euripid u svojoj drami Helena. Tamo se Hermes zaljubio u prekrasnu Helenu koja je cijeli rat provela u Egiptu, a ne u Troji.


Slično prethodnoj inačici, Helena, prema Herodotu nikad nije stigla u Troju. Paris je bio prisiljen stati u Egiptu na putu kući. Dok je bila tamo, njegove su sluge rekle Egipćanima da je oteo Menelajevu ženu, a oni su ga odbili ugostiti i rekli mu da ima tri dana da ode.


Herodot također tvrdi da je Homer bio svjestan te priče, ali ju je odlučio ignorirati zbog pjesničkih razloga. Herodot također govori da su na početku rata Trojanci rekli Grcima da nemaju Helenu, ali im oni nisu vjerovali sve dok nisu uništili grad. Potom je Menelaj otišao.


Kad je Menelaj doznao da mu žena nedostaje, pozvao je bivše Helenine prosce da ispune danu zakletvu. Tako je započeo Trojanski rat u kojem su sudjelovali svi Grci, bilo na Menelajevoj, bilo na strani Trojanaca.


Poslije je Filoktet ubio Parisa. Nakon što je Paris umro, njegova braća Helen i Difob svađali su se oko toga tko će je oženiti. Pobijedio je Difob i oženio Helenu. Na posljetku ga je ubio Menelaj.
Menelaj je zahtijevao da samo on može ubiti svoju nevjernu ženu. Kad je podigao mač da to učini, njezina ga je ljepota očarala te je ispustio mač i odveo je na sigurnost u grčke brodove.


Helena se potom vratila u Spartu gdje je sretno živjela s Menelajem. Tamo ju je u Homerovoj Odiseji susreo i Telemah.


U drugim je pak inačicama Helena bila tiha i puna tuge nakon povratka u Spartu, uglavnom zbog Parisove smrti. Više nije mogla voljeti Menelaja kao nekoć, a on nije mogao voljeti nju zbog onoga što je učinila.


Prema Pauzaniju, nakon Menelajeve smrti, njegovi su je sinovi Megapent i Nikostrat prognali iz Sparte. Otišla je na otok Rod tražiti pomoć od Polukse, Tlepolemove udovice. Tlepolem se borio i poginuo u Troji, a ubio ga je likijski vođa Sarpedon. Poluksa se pretvarala da je Helenina prijateljica, ali ju je uz pomoć svojih sluškinja objesila o drvo i tako osvetila smrt svoga muža.


Prema drugoj inačici koju je iskoristio i Euripid u svome Orestu, Helena je bila uznesena na Olimp odmah nakon Menelajeva povratka.


Apolodor govori da su, nakon svoje smrti, Helena i Menelaj pokopani, a Hera je Menelaja učinila besmrtnim jer je bio Zeusov zet. Oboje su potom živjeli u Eliziju.


Jedna inačica mita kaže da je ju poslije svoje smrti u Hadu oženio Ahilej umjesto Medeje.

 

Sunčica Milošević, Kosovska Mitrovica

__________________________________

 

Homer je bio slijepi grčki pjesnik. Najvjerojatnije je živio u 12. stoljeću prije Krista u Smirni. Vrlo je vjerojatno da je napisao dva najveća antička epa: Ilijada i Odiseja, iako mnogi osporavaju mogućnost da je on autor tih djela. O Homeru nemamo vjerodostojnih vijesti. Njega ljudi smatraju ne samo najvećim starogrčkim pjesnikom već začetnikom europske književnosti. Dijela koja su se sačuvala pod njegovim imenom najstarija su od svih europskih književnosti. Zbog činjenice da o Homeru neznamo mnogo, mašta čitalaca stvarala je o Homeru različite kombinacije. Ne može se sa sigurnošću utvrditi gdje se Homer rodio i kada, a ni to je li uopće postojao pjesnik s tim imenom. Po nekim podacima iz Odiseje kojima se dodiruju neki događaji i političke i trgovačke povijesti, koji sežu u 7. st. pr. Kr. moglo bi se zaključiti da je Homer živio u vrijeme ili nešto prije tih događaja. Predaja o Homeru govori da je bio slijep i da je pjevao do kraja života. Iz Odiseje bi se moglo zaključiti da je njen pjesnik pripadao aristrokraciji, jer je prožet njezinim duhom i pogledima.

 

 

Homer - Ilijada 

 

Homer - Ilijada - Interpretacija

 

Homer - Ilijada - sastav

 

Homer - Odiseja

 

Homer - Odiseja - prepričano

 

Književnost - Homersko pitanje 

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Homer - Ilijada - prepričano

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u