Henrik Ibsen - Divlja patka

Ibsen je, po sopstvenim rečima, počeo da razmišlja o komadu u zimu 1982. Ali prve verzije napisao je na proleće 1984. U odnosu na danas komična uzrujana pisma Bjrenšunu iz 1867, bio je smiren u pogledu prijema.

Na primer, u pismu izdavaču Frederiku Hegelu, on piše:

Metafora divlje patke - kada ih lovac rani ili se na drugi način ozlede, one zarone do dna, ti tvrdoglavi ugursuzi, i drže se kljunovima za travu; ali ako imaš dobrog psa voda je plitka, onda -
Hedviga kao divlja patka - Gregersov doživljaj prvog, najdubljeg bola detinjstva. Ne tuge ljubavi; ne, već porodičnog bola, onog što je bolno u kući - Metafora divlje patke mora se odnositi na Velhavenovu pesmu Morska ptica. To je važan izvor nadahnuća za ovaj komad.

Aprila 1884. Ibsen počinje prvi čin prve verzije Divlje patke. Osam dana mu je bilo potrebno za njega. Drugu čin je započet u maju, ali je prekinut na pola puta. Treći i četvrti čin napisao je krajem maja i početkom juna, dok je peti čin završen odmah potom.

Zadovoljstvo mi je da Vas obavestim da sam juče svršio nacrt mog novog komada. Komad ima pet činova i koliko mogu videti, sastojaće se od oko 200 štampanih strana, možda malo više. Tako da sada treba samo uraditi valjanu kopiju, a s tim započinjem evo sutra. Kao i obično, međutim, to neće biti puka kopija nacrta, već pre prerada dijalog. Tako da će to unekoliko potrajati; ali držim da će, ako se ništa nepredviđeno ne dogodi, potpun rukopis biti u Vašim rukama sredinom septembra meseca. Ovaj komad se uopšte ne bavi političkim ili socijalnim ili javnim stvarima. U celini je reč o porodičnom životu. Bez sumnje će izazavti izvesnu raspravu, ali neće nikoga uvrediti.

Koncem juna 1984. Ibsen je otputovao iz Rima u Gosensan (italijansko seoce s većinskim nemačkim življem) i tamo je ostao četiri meseca, uglavnom sam; Suzana i sin Sigurd su ostali u Norveškoj. Ibsen je nekoliko puta započinjao rad na "valjanoj kopiji" - najmanje tri puta; u julu je završio prva tri čina, konačne verzije. Četvrti i peti čin završeni su sredinom, odnosno krajem avgusta, respektivno.

Drugog septembra 1884. Ibsen šalje kopiju rukopisa izdavaču Frederiku Hegelu i piše:

Ovim pismom prilažem rukopis mog novog komada Divlja patka, koji me je okupirao tokom protekla četiri meseca, tako do će mi donekle i nedostajati sada kada se od njega rastajem. Uprkos svojim brojnim slabostima, likovi u ovom komadu postali su mi dragi pošto sam se njima svakodnevno bavio toliko dugo; ali nadam se da će oni u širokoj čitalačkoj publici pronaći dobre i predusretljive prijatelje, a isto tako i u glumištu, i to stoga što svi oni, bez izuzetka, nude zahvalne zadaće.

Prvo izdanje Divlje patke objavljeno je na dan 11. novembra 1884, (Gyldendalske Boghandels Forlag - F. Hegel & Sřn), u Kopenhagenu i Kristijaniji (danas Oslo) u 8000 primeraka. I kritičari i čitaoci bili su prilično zbunjeni, a Henrik Jeger (Jćger, poznati norveški kritičar i istoričar književnosti tog vremena) ovako je pisao:

Javnost ne zna kako da ga protumači, a od kritike nisu mnogo pametniji, jer jedni vele ovo, a drugi, pak, sasma drugačije.

Ibsen je, za razliku od vremena "Pera Ginta", sa filozofskim mirom očekivao kako će kritika, čitaoci i gledaoci reagovati. U pismu Frederiku Hegelu od 2. septembra 1884, on piše:

Na neki način ovaj komed ima posebno mesto u mojoj dramskoj produkciji; metod je drugačiji na različne načine od moga pređašnjega metoda, ali i u to neću detaljnije ulaziti. Kritičari će naći te razlike, nadam se. U svakom slučaju imaće o mnogo čemu da se raspravljaju, i što-šta da tumače.

Po mnogo čemu, Divlja patka je simbolistički komad, iako ga "godina proizvodnje" vuče u druge fioke. Ali, komad se dobro prodavao, i već decembra meseca 1884, doštampano je drugo izdanje od 2000 primeraka. Praizvedba je bila 9. januara 1885. na Nacionalnoj sceni u Bergenu u režiji Gunara Hajberga; bio je to veliki uspeh. Dva dana kasnije komad je izveden i u Kristianija Teatru. U januaru je komad postavljen i u Švedskoj (Svenska Teatern u Helsingforu, kao i u Dramatenu u Stokholmu), a i u Danskoj (pozorište u Olborgu).

_________________

Henrik Ibsen - Divlja patka

- Verle, veletrgovac
- Gregers, sin mu
- stari Ekdal
- Jalmar Ekdal, sin
- Gina, žena Jalmara
- Hedvig, kćer im, 14. g.
- gđa Serbi, kućedomaćica kod Verlea
- Reling, ljekar
- Molvik, bivši teolog
- Greberg, knjigovođa
- Petersen, sluga V
- Jensen, najamljeni sluga itd.

1. Čin (u Verleovoj kući)

Gregers Werle se nakon 15. g, koje je kao službenik obiteljske tvrtke proveo na selu, vrati ocu, veletrgovcu Werleu, koji mupriredi prijam. Gregers pozove studentskog prijatelja Hjalmara Ekdala. Hajalmarov je otac bio Werleov prijatelj, ali je zbog afere dospio u zatvor i sada siromašno živi prepisujući dokumente za Werleovu tvrtku. Gregers zakljući da je njegov otac u svemu pomogao Hajalmaru koji živi kao fotograf i oženio je Ginu Hansen, nekadašnju sluškinju kod Werleovih. To pokoleba Gregersa jer se sjeti da mu je majka prije smrti rekla da je stari bio s njom u vezi i da ju je zato potjerala. Gregers mislida je otac Hajalmarovu pomogao da bi prikrio svoj grijeh. Kad dozna da se otac kani ponovno ženiti i da ga je zato pozvao iz sela napusti kuću i smjesti se u sobicu koju Ekdalovi iznajmljuju.

2. Čin (Atelje J. Ekdala – iznose starog)

3. 4. 5. Čin (Atelje J. Ekdala)

Stari Ekdal je podjetinjio. Divlju patku, simbol sudbine Ekdalovih, obožava 14-godišnja Hajalmarova kći Hedviga. Ona ima nasljednu očnu bolest (koju ima Werle) pa ne smije u školu. Gregers misli da im je život lažan pa razgovara s Hjalmarom. To ovom uništi sreću, ali nije dovoljno odlučan ni napusti ženu ni oprosti joj, pa se napije. Hedviga je nesretna. Odluči žrtvovati patku i poručiti time ocu koliko ga voli. Uzme djedov pištolj, ali na tavanu puca sebi u grudi. Nitko ne vjeruje da će samo godinu dana poslije to njezinom ocu predstavljati građu za deklamaciju, osim Relinga.

Reling - Ah, život bi ipak mogao biti lijep kad bi nas pustili na miru ti famozni zanesenjaci, kojinama siromašnim ljudima opsjedaju kuću sa svojim idealnim napretkom.

Maja ispunjava izvesnu tehničku funkciju u komadu, osim toga što je izrađen lik. U stalnoj napetosti, ona dođe kao odušak. Njena lahorasta svežina je dašak koji okrepljuje. Osećaj slobodnog, gotovo blistavog života, što je njena glavna osobina, ima protivtežu u Ireninoj oporosti i Rubekovom mrtvilu. Maja ima praktično isti efekat u drami kao Hilda Vangel u komadu "Graditelj Solnes". Ali ona ne zadobija naše simpatije tako kao Nora Helmer. I nije ni zamišljena da ih zadobije.

Rubek sâm je glavni lik u drami, i, što začuđuje, najkonvencionalniji. Svakako, u poređenju sa svojim napoleonskim prethodnikom, Junom Gabrijelom Borkmanom, on je puka senka. Ipak treba imati na umu da je Borkman živ, aktivan, energičan, neumoran, tokom čitavog komada, sve do samog kraja kada umire; dok je Arnold Rubek mrtav, gotovo beznadežno mrtvosan, do kraja, kada oživljava. Bez obzira na ovo, on je izuzetno zanimljiv lik, ne zbog sebe samog, već zbog svog dramskog značaja. Ibsenova drama, kao što sam rekao, u potpunosti nezavisna od likova. Oni se mogu i dosađivati, ali drama u kojoj žive i kreću se bez razlike je moćna. Ne da je Rubek dosadan, reč da bih rekao! On je beskrajno interesantniji od Torvalda Helmera ili Tesmana, a obojica poseduju izvesne snažne osobine. Arnold Rubek je, s druge strane, stvoren ne da bude genije, kao što je možda Ejlert Lovborg. Da je on genije kao Ejlert, onda bi na istinskiji način shvatio vrednost svog života. Ali, kao što smo navedeni da pretpostavimo, činjenica da je posvećen umetnosti i da je dostigao izvestan stepen umeća – umeće ruku povezano s ograničenjem misli – govori nam da u njemu možda spava kapacitet za veći život, koji će možda biti upotrebljen kada on, mrtav čovek, ustane iz mrtvih.

Jedini lik koga sam zanemario jeste banjski inspektor, i evo hitam da mu presudim zakasnelo, samo malo. On nije ni više ni manje od prosečnog inspektora kupališta. Ali on je to.

___________________________________

Henrik Johan Ibsen rođen je 20. ožujka 1828. u gradiću Skienu, u Norveškoj, u religioznoj građanskoj obitelji. Nakon raspada obitelji Ibsen seli se u Grimstadt, gdje pokazuje prve znakove sklonosti ka umjetnosti. Nakon nedovršenog studija posvećuje se pisanju i postaje režiser i dramaturg Norveškog kazališta. 1851. godine uspijeva dobiti mjesto dramaturga i umjetničkog savjetnika "Norske Teatra" u Bergenu.

S obzirom da je bio ravnatelj kazališta piše drame povijesno-romantičnih sadržaja, koje izvodi pred bergenskim gledateljima. 1857. godine pozvan je u Oslo kako bi preuzeo umjetničko i dramaturško vodstvo "Norveškog kazališta". Dobivši 1864. stipendiju norveškog parlamenta za studijsko usavršavanje u inozemstvu, Ibsen polazi u Italiju. Bavio se i fotografijom. Proveo je dosta godina svog života u Njemačkoj. 1891. godine vraća se u Oslo. Intenzivno radi do 1900. godine, kada zbog udara moždane kapi postaje pet godina nepokretan. Živi tek biološki i vegetira kao biljka, bez vanjskih obilježja i bilo kakve duhovne aktivnosti ili zanimanja za svijet oko sebe, sve do smrti 23. svibnja 1906. godine. Smatramo ga jednim od najvažnijih dramatičara druge polovice 19. stoljeća. Među njegova djela možemo navesti: Nora, Žena s mora, Borba za tron, Komedija ljubavi, Savez mladih i mnoga druga djela koja će se uvijek čitati.

Henrik Ibsen - Hedda Gabler 

Henrik Ibsen - Nora - Lutkina kuća