Antonije Isaković - Kroz granje nebo

Tematska prožimanja pripovedaka iz zbirke Velika deca i iste ličnosgi u njima čine celinu koja dobija romaneskne obrise. Ove pripovetke povezuju vreme, prostor, događaj i ličnosti. Sve one pripovedaju o partizanskom odredu iz Srbije koji se našao u Bosni, pritisnut ofanzivom, bolestima, glađu, umiranjima. Neki od aktera priča javljaju se iz priče u priču (Damnjan, Stanko, Tekunica, Zekavica, Kosta, Branka, Radoš i mnoge druge nepersonalizovane ličnosti), a svaka priča je jedna od epizoda u razvoju pripovednog toka.

Isaković ume da uskladi izbor forme, materijala i stila. Pošto se odlučio za formu pripovetke, morao je da joj podredi izbor materijala. Nema ovde raspričanosti narativnog subjekta - sve se kazuje (predočava) situacijom, postupkom, dijalogom. Minucioznost u opisivanju pejzaža, zbivanja i ljudskih sudbina javlja se kao neophodan postupak koji će iz života uzeti samo jedan detalj (temu) i predočiti ga celovito i plastično. Dok romansijer zahvata široki tematski spektar i obilje materijala, pripovedač, sapet formom pripovetke, mora da vrši izbor i sužavanje predmetnog sloja dela, a da pri tom ne naruši celovitost i zaokruženost odabranog materijala.

U skladu sa odabranom formom jeste i stil kazivanja, koji nije razbokoren, slikovit, prepun boja i zvukova, epski prostran. Naprotiv, Isakovićev stil kazivanja je jednostavan: jednostavne i kratke rečenice koje sadrže objektivne činjenice, kazane, čini se, nezainteresovano i hladno. U izboru reči je suzdržan - malo reči, sažete replike, nedorečen iskaz. U tonu nema subjektivnog prizvuka ili patetike. Misao je svedena na konstataciju - nema širokih meditacija. Opis je dat samo kao obris, sa malo naznaka, sa samo nekoliko detalja.

Isakovićeva etika nije opterećena moralisanjem. U ovim pripovetkama nema refleksija (ponekad i ponegde samo jedna rečenica), pa nema ni etičkih elaboracija. U skladu s tim, nema ni oblikovanja izuzetnih ličnosti, junaka i heroja, pojedinaca visokih etičkih principa. Njegovi su junaci sasvim jednostavni i obični ljudi i borci, često okrenuti samo sebi i svojim iiteresima, nespremni na žrtvu za drugog. Isakovićevi junaci nisu, dakle, idealizovani, nego su objektivno predočeni, u skladu sa vremeiom i situacijom.

Pripovetka Kroz Granje nebo je priča o grupi ranjenika koje je odred ostavio u šumi kako bi se lakše ospobodio nemačkog obruča. Oni tu očekuju da ih odred prihvati kada se oslobodi ofanzive, osluškuju nemačke potere, zvižduke i lajanje pasa, strepe da ne budu otkriveni. Svako od ranjenika je zaokupljen svojom mukom, neizvesnošću, strepnjom. Poneko sećanje vraća u dane pred rat, u detinjstvo ili neku drugu mirnodopsku situaciju. U osami se začinju kratki razgovori, duhovite replike, anegdote. Svako mirno podnosi svoj bol i mirno prima mogućnost bliske smrti.

Obim pripovetke nije privukao epsku naraciju, koja bi se razlila i svojom širinom zahvatila pojedince. Kazivanje je jezgrovito, anegdotsko. Kompozicija pripovetke građena je filmskom tehnikom: brzo smenjivanje situapija; sažetost situacija - samo jedan ili dva aktera i nekoliko replika; kratke dijaloške sekvence; epski elementi - narativni i deskriptivni pasaži - svedeni su na najmanju meru.

Svaka situacija je fragmentarnog karaktera i ima svoga junaka; Radoš, mladić sa slomljenim kukom, Faust, trubač, bolničarka Branka. Akteri priče nisu dobili više od fragmenta ili rečenice. Poput filmske kamere, pažnja narativnog subjekta kreće se sa junaka na junaka, sa situacije na situaciju. To nisu pažljivo oblikovani i razvijeni likovi sa portretom, karakterom i egzistencijalnim kontekstom. Dati su samo u naznakama, sa po nekom crtom karaktera, mentaliteta, htenja, preokupacija, snova i vizija. U ovoj pripoveci, kao uostalom i u celoj zbirci, piščeva intencija nije da predoči upečatljive portrete pojedinaca i pojedinačne sudbine, nego je namera da se iz toga niza pojedinačnih skica oblikuje slika kolektiva ranjenika koji iščekuju spas.

Bolničarka Branka je ličnost koja se javi u samo jednoj situaciji pripovetke ili u unutrašnjem monologu (mislima) nekoga od junaka priče. Njen aktivitet nije izrazit: nađe se onde gde zatreba da se pomogne, prisutna je u nemiru srca nekoga borca, tu je kada dođe poslednji čas za nekog od ranjenika. Svoje viđenje događaja, zbivanja i konkretne situacije bolničarka Branka predaje dnevniku, a dnevničke beleške umetnute su kao posebni segmenti, kao poseban stil kazivanja i kao posebna tačka gledišta. Dnevnik je mogućnost da junakinja priče da oduška svojim teskobama, da porazgovara sa sobom, sačuva neke dileme, iskaže neiskazano ili neiskazivo. U Crvenom šalu dnevnik je došao posle kraja priče, kao naknadno dopisani deo koji iz subjektivnog (ali intimnog, neizrečenog) ugla prosuđuje o događaju - osudi i streljanju borca koji je iz seljačke kuće uzeo crveni šal da bi se sačuvao od mraza. U pripoveci Kroz granje nebo dnevnik bolničarke Branke ukomponovan je u strukturu pripovetke; devet odlomaka različitog obima. Dnevnička forma je poslužila kao posebno sredstvo za osvetljavanje zbivanja, vremena i ljudi, kao tačka gledišta koja se nadnosi nad svim opisanim događajima. Na kraju pripovetke tri uzastopna dnevnička odlomka imaju epilošku funkciju, dok se narativni deo završava pojedinačnom sudbiiom (Mladić sa slomljenim kukom naglo zaćuta. Lice mu postade znojavo i pokri se do brade...), dnevnički deo se završava opštom situacijom (Odlazimo... Između ovih bukava nešto ostavljamo...). Dok u narativnom delu pojedinačne sudbine ostaju otvorene, u dnevničkom su one definisane:

- Nemci odlaze iz sela, pošla sam kod Radoša. Zatekla sam ga mrtvog. Mladić kome je slomoljen kuk tražio je da sednem pored njega. Držao me je za ruku i posmatrao me. Okrenula sam glavu kad se njegova ruka trznula.

Na kraju pripovetke Kroz granje nebo tri uzastopna odlomka iz dnevnika bolničarke Branke dobijaju epilošku funkciju. Narativni deo se završava pojedinačnom sudbinom: - Mladić sa slomljenim kukom naglo zaćuta. Lice mu postade znojavo i pokri se do brade... Ali, istovremeno pojedinačne sudbine ostaju otvorene: - Nemci odlaze iz sela, pošla sam kod Radoša. Zatekla sam ga mrtvog. Mladić kome je slomljen kuk tražio je da sednem pored njega. Držao me je za ruku i posmatrao me. Okrenula sam glavu kad se njegova ruka trznula. Dnevnički deo se završava opštom situacijom, gde su pojedinačne sudbine definisane rečenicom: - Odlazimo... Između ovih bukava nešto ostavljamo... 
________________

Antonije Isaković - Kroz granje nebo

Drvo se pomerilo i načinilo pozdrav danu koji je nastajao. Mnoga razlomljena okna prozora videla su se gore kroz krošnju. Pod drvećem bila su razasuta i šatorima natkrivena nosila. Bilo ih je četrdeset.

Radoš je ležao i uživao u nastavljanju sna. Oko njega bili su drugi ranjenici među kojima i Stanko. Razgovarali su dok im je pretila opasnost da ih pronađu nemačke patrole. Sa njima su tu ostali još bolničarka Branka i par vojnika. Oni su ranjeni boreći se da diviziji stvore slobodan prolaz. Divizija je otišla dalje, a oni su tu ostali bez dovoljno hrane i vode. Svakog dana njihovo stanje se pogoršavalo. Dnevno je po nekoliko njih umiralo. Bolničarka Branka nadgledala ih je i pomagala im koliko je mogla. Osećala je da je oni ne gledaju baš uvek kao bolničarku. Otpalo joj je dugme sa košulje i često je hvatala njihove poglede na svojim grudima.

Jedan od njih, kome je granata raznela trticu, učio je druge da jedu razne travke i crviće koje mogu da dohvate sa zemlje. Jednog su zvali Faust, jer je voleo Getea. Bolničarka Branka počela je drugačije da gleda Radoša. On nikada nije hteo da joj dopusti da vidi njegovu ranjenu nogu. Umro je i on. Bolničarka u svom dnevniku zapisuje da su došli partizani i da odlaze, ali da tu ostavljaju nešto između tih bukava.

__________________________________

Antonije Isaković (1923 - 2002) afirmisao se kao pripovedač (Velika deca 1953, Paprat i vatra 1962, Prazni bregovi 1969), a potom i kao romansijer (Tren I 1976, Tren II 1982, Miran zločin tren III 1992). Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom napazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja.

Knjiga pripovedaka Velka deca predstavila je Antonija Isakovića kao zrelog pisca. Prva objavljena pripovetka "Kašika", ubrzo po objavljivanju, uvršćena je u antologiju najlepših svetskih novela, koja je objavljena u Italiji. Ovaj podatak ukazuje da je pisac dugo nosio u sebi priče koje će napisati, da ih je napisane dugo dorađivao i glačao, da sa objavljivanjem nije žurio. Autokritička svest je sigurno doprinela da prva knjiga pripovedaka bude zrela, dovršena i umetnički ujednačena knjiga. Osim toga, Isaković je ovom knjigom pripovedaka uveo nov, moderan postupak i izraz, oslobođen realističke detaljizacije i socrealističkog ideologiziranja. Time Velika deca, sa romanima Sladba Mihaila Lalića, Daleko je sunce Dobrice Ćosića i Pesma Oskara Daviča, predstvljaju prekretnicu u razvoju naše savremene proze.

Antonije Isaković rođen je 6. novembra 1923. u Beogradu. Otac Nikola bio je sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, baš on je otvorio testament kralja Petra Prvog Karađorđevića. Bio je jedan od 1.300 kaplara, prošao Albaniju, probijao Solunski front. Kad je prešao u advokaturu, Isakovići su proživeli male seobe - iz mesta u mesto. Majka Zagorka bila je domaćica. S očeve strane svi su mu bili u mantijama - od čukundede Radoja do Velibora, njegovog brata od strica, koji je bio beogradski prota. Isakovići potiču iz Donje Šatornje, ispod Rudnika. S majčine strane, u kući Živanovića, bilo je industrijalaca, milionera, trgovaca pšenicom, svinjama, bankara, kafandžija i dućandžija. Po majčinom ocu je dobio i ime, a deda Antonije bi sve dao da mu je unuk postao konjički oficir ili, bar, diplomata.

Detinjstvo - rastao je uz oca komunistu, on je uticao na njega više od ostalih. Ipak, da ne bi oca u svemu "imitirao", "priznao" je kad ga je tužio grad Kragujevac, zbog vlasništva nad dvema kućama u Ulici cara Lazara broj 14 koje je pokojni Nikola prepisao Partiji. U znak zahvalnosti što mu je Partija u vreme rata spasla sina. Akademik je objasnio: "Pravo da kažem, ne bih uradio što i otac. On je to, eto tako, u nekoj euforiji... A što se spasavanja tiče, bio sam u zatvoru u Smederevskoj Palanci 1941. Iz njega me spaslo jedno Ciganče, moj ujak i još jedan čovek koji je bio član Partije".

Nacionalnost - Srbin. Narod je kao voda u mešini! I kad je sve zatvoreno, nađe put da istekne. Otud i moje verovanje da će i našem narodu poći za rukom da nađe jedan takav prolaz, poverio je lane. Pre toga, prilikom gostovanja na jednoj tribini (ćaskao je i sa Žarkom Jokanovićem, tad kolegom političarem, sad zetom), a na kojoj su ga "nezgodno" pitali, uzviknuo je: "Zašto se maltretiram s vama, uopšte me ne zanimate, niste nikakav narod. Tražite stvari koje ne možete da dobijete, vi ste boljševici! Samo se derete i bučete. Ne bučite, ja se nikog od vas ne plašim". "Negde između", u romanu "Gospodar i sluge", precizirao je: - Titu su najbolje sluge bili Srbi.

Obrazovanje - osnovnu školu počeo je u Aranđelovcu. Posle dva meseca, prepisali su ga (zbog očeve službe) u Raču Kragujevačku. Ovde je više gledao "onako" učiteljicu Zlatić nego sricao slova (ionako je znao da čita). Bio je odličan đak. U nižoj gimnaziji, od učitelja Petronijevića, dobija kompliment da mu je rukopis lep kao "svračije noge". Iz istog razloga g. Matić, profesor u Višoj gimnaziji kralja Aleksandra na Topčideru delio mu je kečeve na pismenim zadacima. A onda je počeo rat, puškom je zamenio olovku.

Karijera - bio je najmlađi borac u Prvoj proleterskoj brigadi. Kao nekad otac, i on je probijao neprijateljske frontove — ali sad na Sutjesci, Neretvi, Igmanu... Kad je oterao Švabe, komunizmom se bavio u Komunističkoj partiji. Bio je član Okružnog komiteta KPJ-u i "radnik" u Agitpropu CK Srbije. Sve dok nije shvatio da to nije to. Tad joj je rekao "Zbogom" i "Hvala".

U međuvremenu, napunio je i 25. a ništa nije uradio, kako je sam kazao. Seo je i napisao "Kašiku" (pripovetku koju je pročitala njegova sestra, pa kad je čula da je autor njen Lule, uzviknula: "Pa, ti si pisac". Da to jeste dokazao je mnogobrojnim delima: "Velika deca", "Paprat i vatra", "Tren" (1, 2, 3 i 4) "Gospodar i sluge"... Da mu vreme nije uludo prolazilo, svedoče mnogobrojne, "usputne" funkcije: uređivao je NIN, pa "Delo". Bio je direktor i urednik IP "Prosveta", član Umetničkog saveta "Avala filma", sekretar Odeljenja za jezik i književnost, potpredsednik SANU.

Ali, narod ga zna po SPS-u i ženi Leposavi - Lepi Milanin. Zbog prvog - partiji je pomogao da zaživi, napravio joj nacionalni program, branio je gde je trebalo i gde je mogao... Zbog drugog - jedini je Srbin koji se odrekao Oktobarske nagrade za književnost zato što je nije dobila i Lepa (za knjigu "Šake"). Momo Kapor, član žirija za dodelu nagrade, izjavio da mu savest ne bi bila mirna da se založio da čitava porodica Isaković dobije nagradu, uz komentar: "Ko zna, možda i njihova kućna pomoćnica piše izvrsnu poeziju".

Antonije Isaković - Po treći put