Antonije Isaković - Po treći put lektira

Antonije Isaković - Po treći put

Antonije Isaković - Po treći put

 

Tri vojnika ulazila su u varoš. Kuće su se smanjile posle duge kiše. Sa oljuštenih zidova podbubrenih i prozuklo belih videli su se ugljenom iscrtani likovi Staljina, Ruzvelta i Čerčila.


Njih troica su seli ispod jedne strehe. Komandir Zečević seo je u sredinu, a sa njegove leve strane seo je Sima. Drugi vojnik nosio je kožnu kapu. Zečević ga je upitao gde je došao do nje, a ovaj mu je odgovorio da je to bilo onda kada su izvršili prepad na tenk. Brigade obično nisu bile snabdevene konjima, ali je Zečevićeva brigada imala jednog konja. Na njega su pored zvaničnih stvari bile natovarene i one za koje komanda nije znala. To su bile potrebne stvari za lekara i popa. Pitao se komandir šta ima da znači to što su ga pozvali iz štaba. Poznavao je on njih. Dosad su mu tako dva puta oduzimali čin komandira, ali moguće je da ga zovu i po nekom specijalnom zadatku.

 

Na konju koji je njihova brigada imala nošen je i jedan ogromni mađarski dvogled čija je namena bila veoma specifična. Kada bi se približavali nekom selu, Zekavica bi najpre osmotrio najbolju kuću, a zatim bi poslao vojnika da pozove gazdu. Pred njim je sve bilo oštro i strogo da bi se seljak pomalo uplašio. Kad bi počeo da se vajka kako nema ništa, Zekavica bi onda uzeo onaj dvogled i rekao mu da će sada sve da skrozira i što bude našao sve će da odnese pošto on i onako kaže da nema ništa.


Bilo je vreme da pođe u komandu. Izašao je posle nekog vremena bez komandirskih oznaka. Uvek kad je ostajao bez čina napijao se. Ušli su u jednu kafanu. Zekavica i dva vojnika pili su rakiju. Ušao je jedan lepo obučeni vojnik. Zekavica ga je pozvao da sedne sa njima. Prvom prilikom ga je napao. Dok oni ratuju, on i onakvi kao on se šepure i paradiraju. Posle verbalnog sukoba, Zekavica mu je ljutito tresnuo šamar. Kapa je odltetela na sred kafane. Vojnik se uhvatio za pištolj. Sima ga je nekako smirio i izveo napolje. Platili su i vratili se u bataljon.

 

Već nekoliko nedelja divizija je upadala iz jednog u drugi obruč. Kako bi neprijatelju zavarala trag, ona kao divlja zver kad štiti mladunce, napravi manevar brzog marša, a svoje ranjenike ostavi pod planinom. Zekavicu su ostavili da bude komandant nad tom četom. On ne pristade da ranjenike smesti tamo gde su mu iz komande naredili, već zauze jednu kosu iznad mesta gde je izvirao Vrbas.


Dani su proticali, a vode i hrane je nestajalo. Zekavici je prišao Mitar. Nije ga poznao. Mitar je poludeo. Pronašao je neki kamen i uobrazio da je hleb. Usta su mu bila sva iskrvavljena. Prišao mu je i Sima. Tražio je da se spuste u selo. Zekavica to nije hteo da učini. Trebalo je sačekati. Sima je rešio da ode. Zekavica je nožem udario u drvo i ostalima je rekao da je upravo ubio dezertera. Neko je trebao da posluži kao veza sa bataljonom. Odlučeno je da sam Zekavica ide. On je uzeo odelo od jednog Muslimana koga je uhvaila straža i krenuo. Naišao je na partizansku patrolu. Nisu mu poverovali da je komadant. Ubili su ga. Kad su partizani došli sa Simom, on je pronašao Zekavičin nož zaboden u bukvu. Iščupao ga i obrisao skorenu belu tečnost.

___________________________________

 

Antonije Isaković (1923 - 2002) afirmisao se kao pripovedač (Velika deca 1953, Paprat i vatra 1962, Prazni bregovi 1969), a potom i kao romansijer (Tren I 1976, Tren II 1982, Miran zločin tren III 1992). Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom napazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja.

 

Knjiga pripovedaka Velka deca predstavila je Antonija Isakovića kao zrelog pisca. Prva objavljena pripovetka "Kašika", ubrzo po objavljivanju, uvršćena je u antologiju najlepših svetskih novela, koja je objavljena u Italiji. Ovaj podatak ukazuje da je pisac dugo nosio u sebi priče koje će napisati, da ih je napisane dugo dorađivao i glačao, da sa objavljivanjem nije žurio. Autokritička svest je sigurno doprinela da prva knjiga pripovedaka bude zrela, dovršena i umetnički ujednačena knjiga. Osim toga, Isaković je ovom knjigom pripovedaka uveo nov, moderan postupak i izraz, oslobođen realističke detaljizacije i socrealističkog ideologiziranja. Time Velika deca, sa romanima Sladba Mihaila Lalića, Daleko je sunce Dobrice Ćosića i Pesma Oskara Daviča, predstvljaju prekretnicu u razvoju naše savremene proze.

 

Antonije Isaković rođen je 6. novembra 1923. u Beogradu. Otac Nikola bio je sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, baš on je otvorio testament kralja Petra Prvog Karađorđevića. Bio je jedan od 1.300 kaplara, prošao Albaniju, probijao Solunski front. Kad je prešao u advokaturu, Isakovići su proživeli male seobe - iz mesta u mesto. Majka Zagorka bila je domaćica. S očeve strane svi su mu bili u mantijama - od čukundede Radoja do Velibora, njegovog brata od strica, koji je bio beogradski prota. Isakovići potiču iz Donje Šatornje, ispod Rudnika. S majčine strane, u kući Živanovića, bilo je industrijalaca, milionera, trgovaca pšenicom, svinjama, bankara, kafandžija i dućandžija. Po majčinom ocu je dobio i ime, a deda Antonije bi sve dao da mu je unuk postao konjički oficir ili, bar, diplomata.

Detinjstvo - rastao je uz oca komunistu, on je uticao na njega više od ostalih. Ipak, da ne bi oca u svemu "imitirao", "priznao" je kad ga je tužio grad Kragujevac, zbog vlasništva nad dvema kućama u Ulici cara Lazara broj 14 koje je pokojni Nikola prepisao Partiji. U znak zahvalnosti što mu je Partija u vreme rata spasla sina. Akademik je objasnio: "Pravo da kažem, ne bih uradio što i otac. On je to, eto tako, u nekoj euforiji... A što se spasavanja tiče, bio sam u zatvoru u Smederevskoj Palanci 1941. Iz njega me spaslo jedno Ciganče, moj ujak i još jedan čovek koji je bio član Partije".

 

Nacionalnost - Srbin. Narod je kao voda u mešini! I kad je sve zatvoreno, nađe put da istekne. Otud i moje verovanje da će i našem narodu poći za rukom da nađe jedan takav prolaz, poverio je lane. Pre toga, prilikom gostovanja na jednoj tribini (ćaskao je i sa Žarkom Jokanovićem, tad kolegom političarem, sad zetom), a na kojoj su ga "nezgodno" pitali, uzviknuo je: "Zašto se maltretiram s vama, uopšte me ne zanimate, niste nikakav narod. Tražite stvari koje ne možete da dobijete, vi ste boljševici! Samo se derete i bučete. Ne bučite, ja se nikog od vas ne plašim". "Negde između", u romanu "Gospodar i sluge", precizirao je: - Titu su najbolje sluge bili Srbi.

 

Obrazovanje - osnovnu školu počeo je u Aranđelovcu. Posle dva meseca, prepisali su ga (zbog očeve službe) u Raču Kragujevačku. Ovde je više gledao "onako" učiteljicu Zlatić nego sricao slova (ionako je znao da čita). Bio je odličan đak. U nižoj gimnaziji, od učitelja Petronijevića, dobija kompliment da mu je rukopis lep kao "svračije noge". Iz istog razloga g. Matić, profesor u Višoj gimnaziji kralja Aleksandra na Topčideru delio mu je kečeve na pismenim zadacima. A onda je počeo rat, puškom je zamenio olovku.

 

Karijera - bio je najmlađi borac u Prvoj proleterskoj brigadi. Kao nekad otac, i on je probijao neprijateljske frontove — ali sad na Sutjesci, Neretvi, Igmanu... Kad je oterao Švabe, komunizmom se bavio u Komunističkoj partiji. Bio je član Okružnog komiteta KPJ-u i "radnik" u Agitpropu CK Srbije. Sve dok nije shvatio da to nije to. Tad joj je rekao "Zbogom" i "Hvala".

 

U međuvremenu, napunio je i 25. a ništa nije uradio, kako je sam kazao. Seo je i napisao "Kašiku" (pripovetku koju je pročitala njegova sestra, pa kad je čula da je autor njen Lule, uzviknula: "Pa, ti si pisac". Da to jeste dokazao je mnogobrojnim delima: "Velika deca", "Paprat i vatra", "Tren" (1, 2, 3 i 4) "Gospodar i sluge"... Da mu vreme nije uludo prolazilo, svedoče mnogobrojne, "usputne" funkcije: uređivao je NIN, pa "Delo". Bio je direktor i urednik IP "Prosveta", član Umetničkog saveta "Avala filma", sekretar Odeljenja za jezik i književnost, potpredsednik SANU.

 

Ali, narod ga zna po SPS-u i ženi Leposavi - Lepi Milanin. Zbog prvog - partiji je pomogao da zaživi, napravio joj nacionalni program, branio je gde je trebalo i gde je mogao... Zbog drugog - jedini je Srbin koji se odrekao Oktobarske nagrade za književnost zato što je nije dobila i Lepa (za knjigu "Šake"). Momo Kapor, član žirija za dodelu nagrade, izjavio da mu savest ne bi bila mirna da se založio da čitava porodica Isaković dobije nagradu, uz komentar: "Ko zna, možda i njihova kućna pomoćnica piše izvrsnu poeziju".

 

Antonije Isaković - Kroz granje nebo

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Antonije Isaković - Po treći put

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u