Zvezde i suze

- Hajde, Sandra, već tri sata se spremaš i čučiš ispred tog ogledala! Devojko, izgledaš odlično, sve je na svom mestu, pođi već jednom, taksi nas čeka već deset minuta!
Nevena, inače moja najbolja drugarica mi kljucka nad glavom dok obavljam poslednje pripreme pred ogledalom.
- Nevena, ne stvaraj mi još veću nervozu, gađaću te ovom bocom, evo stižem!
Navlačim štiklice, zaključavam stan i ulećem u taksi (da ne pominjem da taksista već nestrpljivo gricka nokte).
- Nevena, čoveče, ja se nikada u životu nisam ovoliko nervirala i nešto mi užasno kuva po stomaku, i sad bih se vratila u stan, i šta ako sve ovo propadne, i ako ne upali, i ako... - izgovorila sam u jednom dahu.
Naravno, Nevena je odmah skočila:

- Slušaj me dobro, idiote ženski, sad nema nazad, ideš pa makar te ja i Dejan odvukli! Nismo mi kreteni, znaš! Koliko nam je samo muke trebalo da smislimo ovaj plan i da Dejan rezerviše mesto pored tvog gospodina nedostižnog i ti sada da odustaneš, ej samo preko mene mrtve! Daj, opusti se, bre, šta ti je, sve će biti u redu, osećam. Ja ne sumnjam u tebe.
- Nevena, šta ako me on i ne pogleda, a šta ako je kreten pa me žešće izblamira, a šta ako on večeras uopšte ne bude tamo? - nisam se predavala.
- Ej, nisi ti glupa, nisi ni ćutljiva, snaći ćeš se, a on jedino ako je ćorav, može da te ne primeti!
- Da, ali ako se pojavi sa onom devojkom, onda stvarno od toga nema ništa - mislila sam ja na sve.
- E, ja mislim da to lažu, a i ako je istina i ako mu je ona devojka, onda će definitivno večeras otvoriti oči i smuvati tebe i kraj!

Opet sam morala da ućutim, mada sam zamolila Boga da sve večeras bude u redu. A evo o čemu je reč: ja sam mnogo, ali baš mnogo, zaljubljena u jednog opasno lepog i opasno popularnog dečka koga ću, da bih zadržala njegovu privatnost u ovoj priči obeležiti slovom P. Znači, P. je uobražen, prelep, i sve što prati jednog popularnog dečka a ja sam, znate, blago rečeno, otkinula za njim.

Svojoj najboljoj drugarici Neveni i njenom takođe popularnom dečku Dejanu mesecima sam sedela na glavi i pričala i pričala... sve dok mi jednog dana nije pala na pamet divna misao kako da upoznam dotičnog! Ha! A ta moja ideja se sastojala iz toga da mu svakoga dana ostavljam poruke na autu i to ispisane karminom! Kakva sam pametnica! Naravno da se Dejan i Nevena nisu složili sa tim, pa smo prešli na plan B u kome je trebalo samo da se namontirana od glave do pete sa Nevenom pojavim u "Sovi" i da se smeškam (!). Dejan je saznao od P-a, onako nenametljivo da li će biti u "Sovi" večeras, pošto se oni znaju i kao slučajno imaćemo mesto pored njega i kao slučajno Dejan će nas upoznati i posle je sve na meni (jaoooj!).

Moj san je počeo da se ostvaruje!

I tako, evo nas ispred "Sove", Dejan nas čeka i pomalo nestrpljivo dodaje:
- Već sam pomislio da si odustala, ha, ha, taman bi ti to trebalo!
- Deki, bre, ne staj mi na muku molim te, vidiš da ne znam gde se nalazim - stvarno mi je bilo frka i dok sam trepnula, sedela sam, pila svoj omiljeni vermut i čekala.
Bilo mi je frka ali sam polako počela da se opuštam i da merkam druge frajere, đuskajući sa Nevenom. I onda sam ga ugledala. Bio je na dva metra od mene (bez devojke), tako prelep i za mene tako nestvaran, tako nedostižan... Možda je naš susret očima trajao jedan delić sekunda, ali me je tako opekao da ja nisam mogla da sklonim pogled sa njegovih očiju i lica. Zato me i nije začudilo kada je u pauzi mog đuskanja došao za naš sto. Tada smo se i upoznali.

Ne mogu vam reći kako sam se osećala, ne zato što se ne sećam, već zato što to ne mogu opisati rečima. Ipak sam, na svoje iznenađenje, to prihvatila bez straha. Moj san je počeo da se ostvaruje!

Te večeri je bio tako pričljiv, opušten i običan a ja opči-njena njime nisam ni primetila da je vreme da pođem kući. Pozdravila sam se sa njima, potajno se nadajući da će P. poći za mnom. I baš kada sam ulazila u taksi, čula sam:

- Izvinite, gospodine, ali večeras ću vam uzeti posao! Namera mi je da ovu mladu damu odvedem na mesto gde ću u tišini gledati zvezde u njenim očima, jer na nebu ih nema a meni su tako potrebne. A i složićete se sa mnom da zvezde na nebu nisu ni približno tako lepe i sjajne kao ove u njenim očima.

Taksista se nasmešio a ja sam izgubljeno i zbunjeno gledala čas u jednog čas u drugog kapirajući polako šta se dešava. Otvorio je vrata i pružio mi ruku. Onog trenutka kada sam je dodirnula, kada se moja malena šaka našla u njegovoj ogromnoj, znala sam da više neću moći bez njega i da će mi mnogo značiti.

Sela sam u njegov auto i krenuli smo... nekud, ne znam ni ja kud... Tamo gde je na miru mogao da gleda zvezde u mojim očima. ]utala sam jer me je bio strah da ću rečima pokvariti taj magični trenutak a to nikako nisam želela. Prvi je on progovorio:
- Smem li da ti posvetim jednu pesmu?
- Ne vidim razlog zašto ne bi smeo - onda sam začula Darka Rundeka i:

Tražio sam na vrhu planine
anđele visine da mi kažu ime,
tražio sam na obali mora
odavno zaboravljenu tajnu plime...
a pogledaj šta sam našao,
prevrćući raj i pakao
divlje kose, tamna oka dva,
cvet bez korena, ples je sve što zna...
O, ko te k meni poslao
da mi anđelima kvariš posao...  

- Sviđaš mi se, znaš. Dugo me nijedna nije tako privukla kao ti. Malena, šta to nosiš u sebi, šta to imaš u očima?

Nisam mogla da verujem da sam sa njim i da mi sve to priča. Bojala sam se da se ne probudim iz tog tako lepog sna i shvatim da sve ovo nije istina. Skupila sam snage i sve mu priznala. I da sam već dugo zaljubljena u njega, i da sam tek sada kada sam ga upoznala shvatila da to nije moja trenutna zaluđenost, da se bojim sebe, njega i ove večeri. Stavio mi je prst na usne i rekao:

- Malena, ćuti. Ja sam tu i nigde neću pobeći od tebe, obećavam ti to. Hoćeš li biti moja devojka? Mogu li da te poljubim?

Polako mi se približio i lagano, kao lahor, dotakao moje usne.
Ljubio me je tu noć tako željno, tako nežno, tako lepo... Vreme je letelo i ja sam opet morala kući, bilo je kasno. Odvezao me je do stana i ugasio motor.
- Malena, bilo mi je mnogo lepo sa tobom. Pošto si sada moja devojka, daćeš mi svoj broj telefona! Ne mogu ja svoju devojku da tražim po gradu a, uostalom, ko će te probuditi ujutru?!
Bio je tako sladak da sam ga privukla k sebi i još jednom poljubila.
- Mala, ako misliš da odeš kući, nemoj me više tako ljubiti.
- Uf, to će ići malo teže - rekla sam, ali ako ne misliš da te ljubim, brzo piši moj broj i gubi se odavde.

Zapisao je moj broj, još jednom me poljubio za laku noć, sačekao da uđem u zgradu i izgubio se u noći.

Bio je tako lud, lep i samo moj!

Čim sam ušla u stan, pozvala sam Nevenu i dva sata joj pričala o njemu. Strpljivo me je slušala, radovala se sa mnom i savetovala me je iskreno i drugarski.
- Saki, pazi sada šta radiš. Devojko, najbolji frajer u Beogradu je tvoj, ribe će poludeti, ha ha ha, sve! Ali ti, pamet u glavu, nemoj da praviš gluposti, razumi ga i pre svakog tvog koraka razgovaraj sa njim. Ne dozvoli da ti nekakva glupost pokvari tu vezu. Mislim da se baš upecao! 'Ajde sada, lepo spavaj i ne zamaraj se glupostima, sigurna sam da će te pozvati ujutru.

Tu sam sa Nevenom prekinula vezu, ali i pored njenih reči ohrabrenja, ipak sam sumnjala u njega. Nisam mogla da poverujem da se moj san ostvario tako lako a još više nisam mogla da poverujem da sam ja njegova devojka i baš zato sam se bojala da me neće pozvati. Ubedila sam sebe da nekako zaspim i da treba da budem zadovoljna onim što što se desilo jer jedno veče sa njim - i to je nešto. Ustala sam iz kreveta da zaključam vrata od stana kada sam čula da mi je stigla poruka. Uzela sam telefon. Pisalo je: "Princezo, mislim na tebe! Mala, šta si mi ovo uradila? Nema veze, spavaj, pričaćemo ujutru, tada ću ti sve reći. Laku noć, medo."

Nisam mu ništa odgovorila jer nisam znala šta da mu napišem, ali sam zato odmah zaspala. Ujutru me je probudio telefonom:
- Dobro jutro, da li se moja devojka probudila?
- Dobro, bre, pa što me budiš, koliko ima sati? Ako nisi znao da tvoja devojka ima spavaću bolest, sad znaš! - dreknula sam onako sanjiva jer ja stvarno ne volim da me bude ujutru.
- Ej, princezo, pa što se odmah ljutiš, samo sam hteo da te zamolim da mi kažeš broj stana da te ne čekam ispred zgrade dok se spremaš. Pogledaj kako je lepo vreme, vodim te na moje omiljeno mesto!
- Izvini, ja sam malo nervozna kada se probudim. Dvanaestica, penji se - i nisam stigla ni da ustanem iz kreveta, već je kucao na vratima.

Onako naduvena od spavanja, otvorila sam vrata, a on me je dočekao osmehom i rečima:
- Lepa si i tako natečena od spavanja i zato ćeš dobiti najslađi poljubac.
Poljubio me je tako da mi se zavrtelo u glavi.
- Medo, a kako bi bilo da ja uđem, da se ne ljubimo u hodniku zbog komšija!
Nasmejala sam se.
- Uđi, naravno, mada mene komšije ne znaju a i ne interesuju me, jedino zbog tvoje bezbednosti od komšinica, ha, ha. Dušo, dok se ja umijem i obučem, stavi kafu i sipaj sokić iz frižidera.
- Da, draga! Ha, naučiću i kafu pored tebe da kuvam!

Tada me je prvi put tako nazvao i od tada sam bila njegova draga, njegova malena i njegov meda. Od tada me je budio svakog dana telefonom ili je dolazio kod mene. Imao je rezervni ključ od mog stana i često me je čekao sa fakulteta a ja nisam imala pojma da je u stanu. Volela sam ta njegova iznenađenja. Stalno smo bili zajedno, naravno, kada su i meni i njemu obaveze to dozvoljavale, a kada nismo bili zajedno, dopisivali smo se i zvali.

Počeo je da me čeka ispred fakulteta. Nisam se obazirala na poglede i šaptanja drugih devojaka i koleginica koje su jedva dočekale da me ispituju o njemu a one koje me nisu podnosile - postale su moje "najbolje drugarice". Ja sam ćutala, o njemu ništa nisam pričala, ponašala sam se kao i da tada, sasvim normalno. Nismo se krili, šetali smo zajedno i izlazili na javna mesta, ali smo ipak vodili računa jer ja nisam želela da se pojavim u žutoj štampi. To je poštovao.

Tada, kada me je sačekao ispred fakulteta, shvatila sam da je naša veza malo ozbiljnija. U jednom našem razgovoru, zamolio me je da verujem samo njemu, da ne čitam novine jer se tu provlače svakakve neistine. Imali smo takav dogovor, i pridržavali smo se toga. Nisu me interesovale priče jer sam ga volela i verovala mu.

Svaki trenutak sa njim bio je divan, prelep i svaki mi se urezao u pamćenje. Voleo me je, znam to. Osećala sam to a i on je znao da ja njega volim. Ta ljubav se osećala svakim našim pogledom, svakim našim osmehom, dodirom, poljupcem... Puno smo se vezali i samo nam je to bilo važno.
Bila sam srećna kraj njega kao što nikada u životu nisam bila, ni pre a ni posle njega. Znao je to. Znao je da mi je sve.

Volela sam njegova luda iznenađenja. Donosio mi je plave ruže, medvediće, čokoladice. Bio je tako lud, lep i samo moj.

U mojim očima više nema zvezda

Zabavljali smo se već pet meseci i približavala se Nova godina, 2003. Dogovorili smo se sa Nenom i Dejanom da je proslavimo zajedno, negde gde nas niko neće znati i gde nam niko neće smetati. I otišla sam, ali bez njega. Sama.

Raskinuli smo a da ne znam ni ko je kriv za to. Ni ja, ni on. Neko drugi, neko ko nas nije voleo, ko nas nije znao, ko nam nije dozvolio da se volimo. Nismo raskinuli mi, raskinuli su ljudi. Nisam mogla da slušam, nisam mogla da gledam a da ćutim, i prekinuli smo. Tako tiho. Samo me je saslušao, rekao mi je:

- Obećala si, malena, obećala si da ćeš mi verovati. Zašto dozvoljavaš, malena da nam oni koji i ne znaju šta imamo, to sruše. Malena, upamti da te volim i da ćeš uvek biti posebna u mom srcu, jedina, i da si ti tako htela...

Polako je izašao iz stana a ja sam ostala da plačem. Plakala sam bez stida i srama, želela sam da isplačem sve suze, da me ništa više u životu ne boli kao prvo jutro, kao prvi dan bez njega.
Ja sam razumela njega, ali on nije razumeo mene. Sve je bolelo, svaka pesma, svaka ulica, svaka stvarčica u mom stanu. Nisu vredeli ni Nenini i Dekijevi pozivi i molbe da ga pozovem i da nastavimo. Znala sam da to ne bi vredelo, ne bi moglo da se nastavi jer ni ja ni on nismo očekivali da će se ovako završiti. Ne bi imalo svrhe.

Živela sam samo za sećanja, spavala sam u njegovoj košulji, mirisala njegove stvari koje su ostale u mom stanu. Sve je podsećalo na njega.

Nova godina je bila sve bliža i ja sam ipak odlučila na Nenin nagovor da krenem sa njima. U avionu mesto do mene, rezervisano za njega a sedi neko drugi. U hotelu, moj krevet, veliki a prazan.
šetala sam ulicama tog malog ostrva tražeći visoku figuru, sedela na plaži po nekoliko sati, sama i izgubljena, tražeći ga u morskom beskraju, tražeći taj pogled u dubinama mora... Lutala... I nisam ga našla. Nisam ga ponovo imala. Bio je tuđ, možda sam, možda izgubljen.

Vratili smo se u Beograd.

Nisam se osećala bolje ali sam postala svesna da dalje moram bez njega. U stanu sam tog dana zatekla vraćene moje stvari, osim jedne majice sa medom koju je on najviše voleo, odneo je sve svoje stvari. Na mom stočiću stajao je buket ruža i poruka: "Malena, izvini, nisam mogao da sačekam da dođeš, video bih te a to bi mnogo bolelo i mene i tebe. Bolje je ovako. Uzeo sam ti medvedića. Želim ti da budeš srećna, ako je neko zaslužio, to si ti i, molim te, nemoj da izgubiš tvoje zvezde iz okica. Izvini ako sam te nekada nekako povredio jer nikada to nisam želeo, osećala si to, ljubavi. Možda nisam imao prava da ovako postupim ali sam morao. Znaš, po prvi put osećam svoju slabost i ne dozvoli bar ti da budeš ovakva kao ja. Čuvaj se, malena!! Volim te! P."

Tada sam uradila pametnu stvar. Spakovala sam svoje stvari, javila se Neveni, pozvala taksi i sa suzama umesto zvezda napustila naše ulice, naša mesta. Vratila sam se u svoj mali grad gde sam i sada. Radim kao novinar i znam da, ako nekada budem u situaciji da radim neki intervju sa njim, neću moći, jer neću imati snage da pogledam to lice, te usne koje sam ljubila i zvala svojim.
Viđam ga, ponekad, kada odem u Beograd, viđam ga i na naslovnim stranama novina, pišu svašta, ali ja ne znam u šta da verujem. To je sada i nebitno...

Više ništa nije bitno sada kada nije moj. Ostalo je nešto u mom srcu čega ne želim da se odreknem, ostalo je puno toga u mom sećanju što ne želim da zaboravim. Ne mogu. U mom oku nema zvezda iako znam da on to ne bi voleo da vidi. Sada u njima postoji samo neka praznina, tuga i pokoja suza kada pročitam njegovu poruku, kada prelistam spomenare ili kada osetim zimu u srcu.

Proleće je, sve se budi. Samo moje srce još spava i sanja. Zalutalo je izgubivši povratnu kartu u nekom stanu na Slaviji, u nepostojećoj našoj ulici, jednog za nas nepostojećeg grada. Ja sam sama, samo me po danu prati jedna senka, a noću iz tame izranja jedan osmeh, jedan pogled koji me bodri da nastavim dalje i budem srećna. A možda i neke druge Nove godine čekaju na nas.
Znala sam - boleće...

...Kada te godine zasite lutanjima, kada ti kapci postanu teški a ruke umorne i željne zagrljaja, vrati se u staru ulicu, ispod krošnje starog hrasta pronađi urezana dva imena, pronađi jednu plavu ružu, dve izgubljene zvezde i mene sa prikrivenom starom čežnjom u srcu. Čekam jer "sreća je lepa samo dok se čeka".