Želim te nazad

Kada prve kapljice kiše odplešu valcer po prozoru, usuđujem se da se uklopim u pejzaž i plačem. Pustim da se malo tuge izlije iz mene. I tako ponekad pomislim da je imam na pretek.

Čini mi se da je laž ono: želim ti sve najbolje sa bilo kim drugim. Možda zvučim kao egoista, ali me sreća njegova boli, sada kada sam sama. Jer nije to obična sreća. To je sreća uz drugu osobu. Oni su srećni, zaljubljeni, lepi zajedno. Sve deluje savršeno. A zašto sam odande nestala ja?

Pitanje koje me muči: „Kako je uspeo tako lako da prevaziđe momente sa mnom. Posle svega, kako je uspeo da ih izbriše iz sećanja?"

Jer ne prođe dan da ga se ne setim, da ne pomislim o nama, da se ne zapitam gde li smo zgrešili i gde se, ta nit koja nas je tako čvrsto vezivala, prekinula. Pomalo sam besna, psuje mi se, razbija mi se i plače. Hoću da zaboravim i fokusiram svoj život na teške mesece koji slede, a koji će nažalost, proći bez njegove podrške.

Pomirila sam se sa svojim srcem, što ga je izabralo.

Eto, možda jednostavno nisam umela da se nosim sa svim tim osećanjima, da ih iskažem – ili prećutim u nekim momentima. Nikada nisam ni sanjala da ću se tako zaljubiti. Tako ludo, tako bezuslovno nekoga da poželim. Da se vežem... i da ne umem da odem. Peče me, jednostavno, peče. Svo vreme koje smo potrošili zajedno. Nije malo... Peče kao da mi živu ranu trljaju alkoholom. Vrištala bih, ali me niko ne čuje.