Večna ljubavna priča Romea i Julije

U malom gradiću Veroni okupanom mržnjom i sujetom dve velike porodice rodila se u okrilju strasti velika ljubav u malom svetu. Ljubav koja kao preporodilačko osećanje vraća radost prvog viđenja lepote u svetu.

Senkom koju baca na tu uvertiru ljubavi, prava ljubav smesta osurtava svoje obrise. Ona se rađa iz vatre Romeovih i Julijinih podsticanja, postajući nešto stvarno zahvaljući njima. Ali nad poezijom njihove ljubavi nadvio se mač praznih sila od kojih zavise sile mržnje i okrutni svet svakodnevnice. Od prvog trenutaka to je čin ljubavi, upravo po tome što se svaka njihova reč i misao ne završava u sebi i u trenutku kada je izgovorena. Loša i veća, ona se vraća sa druge strane.Koja još ne zna ko je ona, priđe i uzme je za ruku, Romeo kaže: Ako mu tu svetu ikonu skrnovi nedostojna ruka, ja ću rado znati da otkajem, kao poklonici pravi usne će poljupcem grešni dodir sprati.

Ako je Julija sveta ikona, ko je onda Romeo? Nepromišljen i brzoplet mladić koji zanesen naglo rođenom ljubavlju zapostavlja činjenicu o vekovnoj mržnji dveju porodica. Baš ti njegovi nepromišljeni i nagli postupci učinili su da ubije Tibalta, Tarisa, kao i da postoje otrov koji i njega samog odnosi u smrt. Dok je Julija u pogledu karaktera potpuno različita od Romea, ona je staložena, dosledna, mirna, kako u njenim mladalačkim venama struji uzburkana krv puna strasti, požude i čežnje. Ne može da zanemari surovu okolnost i gorčinu sujetnog sveta opijenog mržnje koji se neminovano provlače kroz nežne, tanane, a ipak snažne i neiskidive niti njihove prave ljubavi. Možda naizgled u pogledu karaktera i sadledavanja realnosti, njihove ličnosti su različite, oni ipak uspevaju da makar na tren uživaju u čarima i opijumu tako slatke a ujedno i gorke ljubavi.

Svet bez ljubavi za kakvu znaju samo Romeo i Julija osvetljen je, predstavljen je kao polumrtav, bez pravog poleta i razloga postojanja, koji jedino jaka osećanja mogu dati. Ako osećanja u tom svetu i ima, ona su ili mala ili mutna kao žuč mežnje i zavisti koji jedino znaju za psovku i mač. Romeovo i Julijno samoubistvo je ustvari poslednji vrhunski izraz njihove ljubavi. Da bi ostala ono što jeste i bila više od toga, njihova ljubav mora prestati da postoji u svom zemaljskom vidu, kao što je ostalo samo list papira i mastilo olovke koja polako nestaje kao njihova ljubav... Međutim, iza njih je ostalo osećanje praznine i saznanje da život koji ne liči na njihov, nije život.