Usamljena gomila

Petougaona soba ispunjena dimom. Prozor na plafonu prokišnjava i na sredini sobe pravi baru. Sobu ispunjava dah promaje. Vlažna oktobarska noć. Odjednom, vrata se otvaraju i kroz njih ulazi mali, grbavi čovek sa promrzlim izrazom lica. On vuče tešku torbu na leđima zbog koje deluje još grbavije. Vraća se sa posla. Danas je dobio otkaz. Ulazi nervoznim korakom i mrmlja nešto kroz zube. Dolazi do svog kreveta i u njemu zatiče neku stariju gospođu kako spava. Ne želeći da je budi, iako je ne zna, spušta torbu kraj kreveta i pažljivo leže njoj okrenut leđima. Međutim, gospođa se budi i počinje da viče na grbavca. On je kao kroz maglu posmatra, a do ušiju mu jedva dopiru reči žena, sramota, udovica, i još par psovki koje dočekuje sa gađenjem. Apsolutno ga ne zanima šta žena ima da mu kaže, on je daleko u svojim mislima o tome kako da preživi bez posla. Iz susednog ćoška sobe poleće bezbroj psovki i knjiga, koja pogađa ženu u glavu. Grbavac pali svetlo i pokušava da smiri gospođu, dok se luster klati sa plafona i sablasno obasjava sobu. Ona, kroz plač, cedi klasičnu priču samo sažaljenja koja i dalje nikog ne zanima. Čovek koji ju je pogodio, dotada neprimećen, počinje da viče na njih kako treba da iznajme sobu, da nije ovo kupleraj, i besomučno psuje uz frazu ima i nas koji nešto radimo. U drugom ćošku nalazi se prazan krevet, što začudi grbavca.

U njemu bi trebalo da spava mladi, ćelavi dečko koga su svi ukućani voleli. Ne razmišljajući puno, grbavac odluči da legne u mladićev krevet dok se on ne vrati, a matoru, džangrizavu, razmaženu babetinu odlučuje da ostavi u svom krevetu. Gasi svetlo i leže da spava. Gospođa i dalje nastavlja da kuka i plače. Čovek koji ju je maločas pogodio opet počinje da psuje. Ona mu se žali kako joj je muž umro, da ju je ostavio u dugovima, i da su joj uzeli decu, međutim, njega to ne zanima i uzvraća joj kako je i on siroče, kako nema nikog svog kako mu je svaki dan neizvesniji od prethodnog, pa se ne žali, i usput joj preti batinama ako ne ućuti. U istom trenutku uz lupu vrata u sobu upada neki pijani čovek. Kosa mu je slepljena i masna, a sa njega kaplje voda. Stresa se kao pas i prska sve u sobi. Njega je žena ostavila zbog drugog i od tad pijan je svakog dana. On pali svetlo i počinje da peva neku tužbalicu. Preostala tri stanara bacaju kletve na njega i u njima pominju ženu kurvu i boljeg od njega. On im, kroz suze, uzvraća psovkama i nastavlja da peva.

Gospođa opet počinje da plače, a grbavac se uspravlja u krevetu i sa nevericom posmatra šta se događa. Čovek iz onog ćoška ponovo traži nešto čime bi pogodio, ovoga puta, pijaduru, i pronalazi limenu šolju. Pijanica počinje drugu pesmu koja, očigledno, pogađa onog čoveka koji, za trenutak, zastaje sa šoljom u ruci i oči mu se pune suzama. Međutim, već sledećeg trenutka čaša preleće sobu i pogađa Pijanicu u leđa. On se ne obazire, već počinje sve glasnije i glasnije da peva, a glas mu ispunjava sobu poput rika ranjene životinje. Gospođa počinje da vrišti od buke, ili muke, čovek iz ćoška se bori sa besom i suzama, dok grbavac bledo posmatra uz odsutan pogled. Nekoliko minuta kasnije gazdarica ulazi u sobu, psuje zbog galame, zbog treskanja, zbog toga što su menjali krevete i viče kako ima migrenu od njih. Svi se polako stišavaju i gunđaju u sebi, dok ona prilazi vratima, stavlja ruku na prekidač i govori: Eto, zbog koga ja gubim stanare. Nije ni čudo što se dečko ubio, pogledaj sa kim je živeo. Jadna ja sa vama! Utom se začu klik, promaja utihne i svetla nesta. Dah jeze prolete kroz sobu. Svi su ćutke legli i pravili se da spavaju, a možda su zaista i zaspali. Grbavac zabi glavu u jastuk, pokri se jorganom preko nje i poče da plače, što zbog svog jada, što zbog smrti jadnog ćelavog mladića. U tom trenutku i Bog je počeo da plače. Ponekad mi se čini da je i on prestao da sluša.