Ponoć

Vraćam se kući, promrzao i gladan. U autobusu neuobičajena guzva. Nije ni čudno. Napolju je počeo da veje sneg i da duva hladan vetar. Gledam kroz prozor kako promiču zgrade i ne prestajem da mislim na krevet i toplu sobu.

Iz razmišljanja me prenu glas: E, brate, imas koji dinar. Okrenuo sam se i ugledao crnpurastog klinca od jedva desetak godina. Bio je prljav, u nekoj kratkoj letnjoh jaknici. Usne su mu pomodrele od hladnoće. Nestrpljivo je poskakivao sa noge na nogu. Gledao me je nezainteresovano. Kao da mu je bilo svejedno da li će dobiti novac. Izvadio sam deset dinara iz džepa i pružio mu. Zgrabio je novac iz moje ruke i promrmljao: Hvala, brate - i žurno šmugnuo u gomilu. Nakon dve stanice, začuo sam gromoglasni smeh sa zadnje platforme. Izdigao sam se na prste i ugledao gomilu momaka kako se smeju onom klincu. Napravili su krug oko njega i terali ga da skače ne bi li dohvatio novcanicu od pedeset dinara. Utom se autobus zaustavio na mojoj stanici i ja sam sišao. Dok su se zatvarala vrata iza mene, čuo sam na moment glas onog dečaka: Ajde brate, što me mučiš. Ako dohvatim, da mi daš još toliko.

Gurnuo sam ruke dublje u džepove i uvukao vrat u jaknu. Koračam polako ka kući dok se ledene pahulje kovitlaju oko mene, a hladan vetar mi unosi nemir u dušu. Pitam se: Šta li će biti sa onim dečakom? Zar život prema njemu nije dovoljno surov? Promrzao, gladan, možda bez roditelja. On sigurno neće u toplom domu kititi jelku i očekivati poklon u najluđoj noći. I u kakve ljude će odrasti oni mladići koji su mu se smejali?

Poželeo sam da se vratim i izvučem ga iz onog autobusa. Da ga dovedem kuci, obucem nahranim i poklonim mu nešto od svojih starih igračaka. Hladan vetar mi tera suze na oči. Ja ću večeras i svake sledeće večeri spavati u svom toplom krevetu, okružen ljudima koji me vole. A on. Mali crnpurasti dečak? Šta li će biti sa njim? Gde li će on prespavati noćas? Da li će dobiti onih pedeset dinar? Hoće li uspeti da odraste i otrgne se iz kandži ulice? Hoće li ikada imati lep i dobar život?

Davno sam prestao da verujem u Deda Mraza. A, evo, sada bih voleo da postoji. Da mi ispuni najveću želju. Da malom dečaku iz autobusa pokloni topli dom. I zaborav. Da zaboravi sve ono ružno što mu se dogodilo u životu. Da ga sretnem još jednom i vidim osmeh u njegovim crnim očima.