Podrška i požrtvovanje

Nežno mlado stablo vrtlar je vezao uz jak jasenov kolac da ga podržava i omogući mu ispravan rast. Kad je vetar pozivao na ples, mlado stablo mu se pridruživalo sa sve obilnijom krošnjom, vičući kocu:

Pusti me, molim te, zašto me tako čvrsto držiš? Vidiš kako drugi slobodno plešu, zašto ti mene toliko sputavaš?

Slomićeš se, ponavljao je čvrsti jasenov kolac. Ili bi moglo da se nagneš na jednu stranu i, pogrbljen, nakrivo narasteš!

Ti si stari zavidnik, pusti me kad ti kažem!

Mlado stablo se izvijalo svom snagom, no stari kolac ga je pridržavao sve čvršće.

Jedne letnje večeri, munje i grmljavina su, praćeni pljuskovima grada, celom kraju najavljivali strašnu oluju.

Zahvaćeno mahnitim udarima vetra, mlado stablo je škripalo pri svakom pokretu, a krošnja se na trenutke povijala do zemlje. Činilo se da će ga vetar iščupati zajedno sa korenom.

Gotovo je, pomisli mlado stablo.

Ne daj se, sinko!, dovikivao je stari kolac, prikupljajući svu unutrašnju čvrstinu i uspešno odolevajući buri. Bila je to duga, mučna i iscrpljujuća borba. Mlado stablo je, na kraju, ipak spašeno. Stari jasenov kolac je, na žalost, pao prepolovljen.

Mlado stablo je konačno shvatilo, te počelo da plače.

Nemoj da me ostaviš! Još si mi potreban!

No, odgovora nije bilo. Komad koca (donja polovina) ostao je vezan uz mlado stablovo šiblje, kao u poslednjem zagrljaju.

Prolaznici danas s divljenjem posmatraju snažno stablo koje, u vreme jakih bura, kao da nežno podržava stari komad osušenog koca.