Orhan Pamuk - Bela tvrđava

Naslov Bela tvrđava neke bi mogao da podseti na Beograd i Kalemegdansku tvrđavu, ali nema veze s tim; reč je o romanu turskog pisca Orhana Pamuka, jedinog turskog dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Ovaj roman je 1990. dobio Nezavisnu nagradu za stranu književnost i raširio autorovu popularnost i van njegove domovine.

Radnja se dešava uglavnom u Carigradu, u sedamnaestom veku, a glavni lik je Mlečanin koga su zarobili turski gusari i koji je dospeo u Carigrad. Imao je tek nešto preko 20 godina kad mu se to desilo i žarko je želeo da se vrati kući, u Veneciju, gde su ga čekale majka i verenica. To, međutim, nije izgledalo moguće, i morao je da se usredsredi na preživljavanje. U domovini je stekao izvesno obrazovanje iz astronomije, fizike i slikarstva, a uz svoje minimalno poznavanje medicine i korišćenje zdravog razuma, uspeo je da se pretvara da je lekar i tako donekle poboljša način na koji su ga tretirali. Time što je, više srećom nego umećem, izlečio Sadik-pašu, dospeo je u njegovu milost, a vremenom ga je otkupio Turčin Hodža, koji se i sam zanimao za nauku i umetnost.

Između Turčina i Mlečanina, gospodara i roba, razvio se neobičan odnos, koji je dobrim delom počivao na njihovoj velikoj sličnosti. Bili su ne samo fizički jedan nalik na drugog, što se Hodža pretvarao da ne primećuje, već su im i interesovanja bila slična, a znanje nedovoljno, pa su obojica bila u velikoj meri foliranti koji se trude da prežive i uspeju u političkim previranjima u Carigradu. Zajedno su radili na različitim izumima, pokušavali da se sprijatelje sa sultanovim sinom, budućim sultanom, učili su jedan od drugog, prošli kroz mnogo štošta, uključujući i epidemiju kuge. Vremenom su postajali sve više nalik jedan na drugog, toliko da nekada kao da ni sami nisu bili sigurni ko je ko. Mlečaninu je dugo ostao njegov san o povratku u Veneciju, san koji mu je bio nedostižan poput bele tvrđave koju je mladi sultan, uz Hodžinu i njegovu pomoć, pokušavao da osvoji. A Turčinov san je bio da uči o njima - Mlečanima, zapadnjacima, drugačijima, za koje mu se činilo da dobro poznaju ono što njega zanima, a što ni sam nije umeo najbolje da definiše.

Kao i u drugim Pamukovim romanima, i u Beloj tvrđavi postoji konflikt između evropskog i islamskog koji dovodi do konfuzije oko ličnog identiteta, pa i do gubitka identiteta, konflikt izazvan različitim vrednostima i različitim pogledima na svet. Konfuziji doprinosi izuzetna sličnost dva glavna junaka, sličnost uprkos svim razlikama u poreklu. U to je utkan, jednim delom, i sukob između religioznog i sekularnog, a sve to kroz priču o dvojici sličnih a različitih ljudi, koji i vole i mrze jedan drugog, nekada se ne podnose, nekada ne mogu jedan bez drugog (za one koji se pitaju, ne, nema seksualne veze između njih), priču koja i vas ostavi zbunjenim, upitanim ko je tu zapravo ko, šta je stvarno bilo a šta je mašta, da li je zaista Mlečanin taj koji... Videćete već i sami ako pročitate Belu tvrđavu, što vam zbog zanimljivosti knjige i interesantnih likova sa još interesantnijim odnosima toplo preporučujemo.