Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Odlazak

Odlazak

Odlazak

 

Možda je i bolje što ne znaš da u ovom trenutku, u tvom gradu, nekoga ostavlja devojka, nekome umire majka, neko umire... Neko priprema maleni kovčeg za psa, ili buket cveća i pesmu za devojku koju voli u nadi da će da mu se vrati. Neko upravo dobija otkaz, ponavlja razred, pada prijemni ispit, potpisuje razvod braka... Neko stavlja kuću pod hipoteku, neko ni nema kuću, neko broji poslednje dane, neko ni ne zna šta mu se dešava, a ipak odlazi...

 

Možda je i bolje što ne znaš pojedinačne probleme ljudi. Možda je i bolje što ne znaš sve to – kome šta fali, ko od čega boluje... jer kada bi saznao njihove nesreće, prava stanja u kojima se nalaze, ubeđen sam da bi istog momenta zaboravio na one vlastite koji bi ti se naspram njihovih problema učinili beznačajnim. Tek kada vidiš čoveka tvojih godina koji je na samrti naučiš da poštuješ život. Tek kada vidiš tuđu ženu u pravom svetlu naučiš da poštuješ svoju. Tek kada vidiš kako neko na kolenima moli za šesticu naučiš da poštuješ svoje devetke. Tek kada vidiš kako neko gladuje naučiš da poštuješ svoje obroke. Tek kada se suočiš sa nesrećom saznaš šta je istinska sreća. Ovako, bez saznanja o drugome, svaku glavobolju proglašavaš tragedijom, svaki malo jači nazeb epidemijom svetskih razmera a svaki nedostatak volje pripisuješ lošoj sudbini, globalnoj katastrofi i svemu ostalom...

 

Svakim danom mu je sve gore i gore, i svakim danom ga tešimo kako će mu biti bolje. I znam da neće, i svi znaju da neće i ceo svet zna da neće... i opet ga tešimo. I sve lošije i lošije izgleda... i sve ga više i više ubeđujemo kako se popravio. Svi znaju da umire, ceo svet, samo on ne zna. Svi, kao fol, veruju da će da se spasi a svi su ga odavno otpisali...

 

Bolest je uzela maha. Bolest napreduje. Izjeda kako njega, tako i sve nas... Doduše nama je lakše – mi gubimo samo njega, dok on gubi sve... To nešto, čije ime ne smem ni da izgovorim, se proširuje po celom telu. Izjeda ga, peče, nadgriza... bolovi su nesnosni. Ne može sam da se hrani, gotovo da ne može sam ni da diše. Ne živi, nego preživljava. Oseća se, kako mi kaže, kao da ga sa svih strana oblivaju betonom koji se lagano steže i hladi. Nema mesta koje ga ne boli. Nema trenutka kada mu je lakše...

 

Gledam ga sve vreme i razmišljam koliko čudo treba da se desi da bi se to nešto povuklo, a neće da se povuče. Da bi nestalo, a neće da nestane. Bodrim ga u prazno... Vršnjaci smo. Drugovi iz detinjstva. Drugovi iz mladosti koja još traje, ili se upravo, ovde, završava. Zajedno smo proslavljali punoletstvo. Zajedno smo maturirali. Uvek jedan drugome konkurencija i uvek jedan drugome rame za plakanje. Uvek isti a uvek različiti. Međutim, pogledaj sada, on preslab, po prvi put u životu, a ja prejak, tokođe po prvi put. On razmišlja o kraju, sprema se, ja još na početku, nisam ni počeo. Gledamo se oči u oči. Mogu da ga grlim, mogu da ga stežem, mogu da mu projektujem najtoplija osećanja ovoga sveta, samo ne mogu da mu pomognem...

 

Njegovi roditelji ne znaju, ili ne žele da znaju, da mu je ostalo još par nedelja života. Ili još par dana. To saznanje bi ih ubilo, mada su oni, bez njega, mrtvi ionako. Svaka misao im započinje sa njim. Svaka rečenica. Bojim se da će im on biti važniji i na onom svetu nego što će oni sebi biti na ovom...

 

Gledamo ga kako vene poput biljke. Jednostavno se gubi. Nestaje tu pred nama. A pametan je, razborit, kao da je svakim danom sve svesniji... i kao da mu to svakim danom sve manje vredi. Ne možeš da mu pomogneš. Ne možeš da mu olakšaš. Ne možeš mu ništa. Možeš samo da mu pevaš. Da mu vraćaš snagu koju će, ionako, vrlo brzo, morati da izgubi. Možeš samo da mu pričaš kako će biti bolje svestan da će biti sve gore i gore. I što je najgore, kada čuješ da mu je bolje ne znaš da li da slaviš, ili da patiš, jer dobro znaš da je svaki boljitak slučajan a svako pogoršanje stanja neminovno...

 

Doktori kažu da je sve to normalno, da su sve to normalne faze bolesti, možda za njih, ali ne i za mene. Za njih je on tek jedan u nizu, za mene je on jedan jedini. Oni sto takvih otpišu za čitav jedan dan, navikli su, to im je posao, a ja ne mogu da otpišem jednog takvog ni za čitav jedan život. Žao mi je, ali nisam navikao...

 

I posećujem ga, i bodrim ga, i kupujem mu banane, i pričam mu kako su banane dobre, i pričam mu kako su banane najbolje – niti verujem u to što pričam, niti znam zašto mu to pričam, niti mi on nešto posebno razume a opet se trudimo obojica. Ne samo da ne umemo drugačije, nego ni ne možemo drugačije. Svaka tema koje se dodirnemo zaboli, svako evociranje uspomena isprovocira suze...

 

Kako da pričam o prošlosti čoveku koji nema budućnost? Kako da pričam o sreći čoveku koji poznaje samo nesreću? Imam osećaj kao da držim njegovu svest u rukama, kada bih mu rekao još koliko mu je ostalo ubih bih ga na mestu, sahranio bih ga – mada je on sahranjen odavno?! Nema mu pomoći, ali mu ipak pomažem. Nema mu spasa, ali ga ipak spašavam...

 

Njegova majka me pogledom podstiče da pričam kako će biti bolje, prihvatam tu ulogu i govorim glasno – "mora biti bolje". Kaže mi da planira da ga vodi kod nekog vidovnjaka – "slažem se". Deda pominje neko čudesno blato – "podržavam". Pominje i neku vračaru koja sve leči – "nema problema". Neko je spomenuo manastir – "bravo" kažem "odlična ideja". Neko je spomenuo specijalnu kliniku u Londonu – "pakujemo se i idemo za London, šta čekamo..."

 

Svi podržavamo sve, jer naspram toga je samo jedno...

 

Nije strašna smrt, nešto razmišljam, ni najmanje. Strašni su putevi koji vode do nje. Smrt je konačna. Nema dalje. Bolest je večna. Uvek se rađa iznova. Smrt ne boli. Smrt nema osećanja. Bolest boli. Bolest ubija. Smrt te saseče odjednom. Bolest te mesecima saseca. Definitivno ne valja nijedno ni drugo, ali ako već čovek može da bira, a u većini slučajeva ne može, onda je bolje da izabere ovo drugo. Bar ima jedan motiv više za život, dok ovako...

 

Priče se ređaju jedna za drugom. Podsećam ga. Podseća me. On je iskreniji. Ja sam glasniji. On je realniji. Ja sam uverljiviji. On tačno zna šta hoće da čuje. Ja tačno znam kako to da mu ispričam... maksimalno se trudim da mu ulepšam svako sećanje stavljajući ga u prvi plan. Tamo gde je bio običan navijač pričam da je bio glavni igrač. Tamo gde je gubio pričam da je pobeđivao. Od nečega što se dešavalo svima nama pravim priču koja se desila samo njemu. Od zaboravljenih devojačkih pogleda pravim nezaboravne ljubavne avanture. Toliko mu je teško, osećam, da nema snage čak ni da provali moje laži, niti da mi se suprostavi...

 

Imam osećaj, dok sedim tu pored njega, kao da sa mosta gledam čoveka koji se davi u okeanu. Čoveka koji se davi, koji tone lagano milimetar po milimetar, koji iako ume da pliva nema gde da ispliva. Voda ga pritiska sa svih strana, mišići mu slabe, nervi pucaju, lice menja boju, volje je sve manje – nema mu pomoći. Stojim taman toliko blizu da mogu da pratim svaki njegov korak, svaki njegov trzaj, a opet, taman toliko daleko da ne mogu da mu pomognem. Mogu samo da mu pričam. Da mu pričam satima. Da mu pričam o svemu. Da ga podsećam, da mu obećavam, da ga lažem. Mogu da mu pričam o svemu, samo ne mogu da mu pomognem...

 

Pokušavam da ga probudim na sve moguće načine. I uspevam na momente... Kao da hoće nekuda da krene, kao da je zaboravio na probleme, kao da se izlečio odjednom. Pokušava poslednjim atomima snage da se uspravi, pa onda ponovo padne, i tako u krug... Pričam mu neprekidno, unosim se u sve to, prepuštam se razgovoru do kraja samo da bih mu skrenuo misli, samo da bih ga povukao na ovu stranu. Prija mu. Ozaren je. Oseća stravičnu energiju koju mu šaljem. Ubeđuje sebe na sav glas da može da pobedi bolest, da može da se izleči. Kao da od njega zavisi. Kao da od davljenika zavisi da može da prepliva okean, a ne od okeana...

 

Da li treba reći čoveku da umire? Da mu je ostalo još par nedelja života? Da je bolest neizlečiva? Da se još niko nije izlečio? Ili treba da mu se priča o Bogu, o sudbini, o veri u promenu... Najgore je što se i on, jadnik, nada. Veruje da će mu još koliko sutra prestati bolovi, da će moći da hoda. Bori se na sve moguće načine, nešto pokušava, ni sam više ne zna šta, ne sluteći da sve u njemu truli, ne sluteći da se sve u njemu raspada. Trudi se da razmišlja pozitivno ne shvatajući koliko je sve to negativno što mu se dešava. Preko noći je postao religiozan, priča mi o svecima, priča mi o slučajnostima koje uočava, tumači mi snove...

 

Ležem pored njega u krevet i grlim ga. Grlim ga čvrsto, a opet nežno, najnežnije što mogu... On se pribio uz mene kao dete uz majku. Osećam njegovo slabašno telo kako me grli, kako me privija uz sebe. Osećam nejako telo i prejaku ljubav. Čujem kako diše, više podrhtava, nešto blago struju u njemu... Imam osećaj kao da se nešto dešava između nas. Nekakav proces, nešto... gde moja toplota, moja ljubav obavija njegovo telo i jača ga. Ne bavim se time. Ne umem to da objasnim, radim sve po osećaju, ali kao da mu pomažem. Kao da je to obloga za njegovu ranu. Kao da je to način da ga bar na trenutak, bar malo, skinem sa vešala koja ga u svakom slučaju čekaju...

 

Zaspao mi je na grudima. Budan je a spava. Kao dete, kao pas... Čitam mu u pogledu neizgovorene reči. Gleda me krajičkom oka prateći moje reakcije. Ovo do pre par meseci nije moglo da se zamisli. On je takav tip da nisi mogao ni da ga zagrliš, a kamoli da ležiš sa njim u krevetu. A pogledaj ovo sada, pribli smo se jedan uz drugoga kao rezanci. Ljubim ga par puta u čelo, par puta u obraz... Upravo nam se dešava nešto što prevazilazi običan ljudski odnos. Kao da se spajamo na jednom višem nivou, na nekoj višoj frekvenciji o kojoj možemo samo da nagaðamo. Počinjem i ja polako, pored njega, da uočavam slučajnosti o kojima mi je malopre pričao, počinjem da ih uočavam, jednu po jednu. Pričam mu o svecima, tumačim snove...

 

Ne znam, mrak je sve gušći, iako nam je sada bar malo lakše, obojici...

 

Tek kada nam odlazi neko najdraži počinjemo da ga upoznajemo kao čoveka, kao i on nas. Dok je bio zdrav nismo imali vremena, žurili smo svuda, sve drugo je bilo važnije, a sada, kada se život meri satima, kao da sve stižemo. Iako smo na izmaku jedan drugome nikada nismo bili bliži. Iako se rastajemo za sva vremena ponašamo se kao da se ništa ne dešava, kao da ćemo se i u budućnosti sastajati svakoga dana, pa i češće... Doduše, ko zna...

 

Napisao Stefan Simić

_________________________________

 

Odlazak  

 

Sjedimo jedno pored drugog, blizu, ali bez dodirivanja. Gledamo se u oči. Ja drhtim... mislim da i ti drhtiš, iznutra, savladavaš to, ne daš se...danas si ti taj koji mora da nas razdvoji... Rečima...

 

Verujem da nam srca neće pristati. Sjedimo za stolom uz prozor s kojeg se pruža pogled na reku, divnu, sporu, tamno plavu reku, koja odlazi, ide dalje... kao što i mi pokušavamo... već drugi put... Ali reci je priroda da teče, a mi... mi moramo, trebamo, otići jedno od drugoga... i to nam stvara bol. Ako se okrenem da pogledam tu masu vode koja odlazi, okrenuću glavu od tebe, a to ne želim... moram da upijem svaku tvoju reč i očima, moram da upamtim mimiku tvog lica, taj povremeni osmjeh, taj izraz na licu koji mi pokazuje ljubav... jer ti si ljubav i tu ljubav osjećam, nosim u sebi, dišem kroz nju.

 

Sjedimo na istom mestu – jedno pored drugog, ali bez dodirivanja, gledamo jedno u drugo... i ja se brinem da će me oči prve izdati u ovom užasnom trenutku... da će mi kapci napraviti treptaj i suze krenuti i da ćeš ti osetiti još jaču bol, koja te, znam, već razdire...

 

Sjedimo na istom mestu, kao pre par meseci, kad sam ja govorila, a ti čutao, slušao i gledao me, topio me očima...

 

O čemu pričaš?!... Ponavljaš ono što sam ja već pričala... da ne možemo biti zajedno... ne možemo... da imamo živote – ti s njom, ja s njim... da smo prevaranti, da neću da se osećam krivom... da ne mogu... neću, mislim da nemam hrabrosti da se raziđem s njim i znam da je ti nikako nećeš ostaviti... mnogo toga bi srušili, uništili njih, a nismo spremni da nosimo na leđima to... ali nismo u stanju više da nosimo ni teret naših osećanja... I ti si me slušao, kao što ja sad slušam... reči su nam iste... i ja sam pričala, bežala, spuštala glavu, lomio mi se glas... htela sam da prestanemo, da nestanemo, da ne budemo toliko jako MI, sad ti isto to govoriš... ne sme biti NAS.

 

Kad sam ja pokrenula naš rastanak... ti si rekao da sve što govorim nije baš tako, da sam namerno okrutna, da sve to govorim da bi smo se još lošije osećali i da bi naš rastanak bio Rastanak. Ali da mi ne možemo pobeći od nas, da ti nikad nisi bio toliko siguran da nekog voliš, da si zahvalan Bogu na ljubavi koju osećaš prema meni. Da vidiš u mojim očima da moje srce zna da nema našeg rastanka... da mi možemo fizički da se razdvojimo, ali to je sve... mi ostajemo Mi... volimo se, želimo se, podršku jedno drugom i dahom dajemo...

 

I nismo se razišli... nismo se viđali neko vreme, ali se nismo razišli, sve vreme smo jedno drugo voleli... niti jednog momenta nisam posumnjala u tebe..nisam se ništa pitala, jednostavno, nisam sumnjala da tamo negde misliš na mene i čekaš me... čekaš nas... znala sam da je tako. I onda,  eto nas opet zajedno, gorimo, pričamo, smejemo se... svaki susret je potpuniji od prethodnog, svaki je opušteniji od prethodnog, jer prosto prestajemo da jurimo, shvatamo da imamo vreme koje imamo i da ga jednostavno trošimo zajedno... ne pronalazimo rešenje... ne razmišlajmo o sutra, nećemo da razmišljamo o njima... o nama. Trajemo...

 

Ali... ne ide to tako, bez obzira na naša osećanja, bez obzira na intenzitet, previše toga mi imamo u sebi da bismo bili u stanju toliko jednostavno gledati na Nas, zavaravamo se da je zbog ljubavi sve u redu, a nije... Eto nas opet u istom kafiću, u istom separeu, sa istim pogledom na reku u koju ne smem da gledam, ma ne mogu, jer onda odvajam pogled od tebe... i ti pričaš... sad si ti okrutan... hoćeš da nas razdvojiš, moramo da se razdvojimo... da oslobodimo njih od nas...

 

Slušam te, upijam tvoj glas, uživam u njemu bez obzira što reči koje izgovaraš nisu lepe, а vidim ko smo – dve kukavice, pune ljubavi, sebično okrenuti jedno drugome. I shvatam da ja nisam sebična, nikad nisam ni bila i kako sam se onda našla u ovoj situaciji i negde u meni počinju da tinjaju pitanja – zašto?, kako? znamo da nećemo uspeti njih ostaviti i zašto stalno radimo isto spajamo se i razdvajamo??

 

Ta pitanja se šire, okupiraju me, prestajem da slušam šta govoriš, čujem glas ali ne registrujem reči... jer kao da otvaram u sebi vrata, prolazim kroz njih i vidm nešto što sam trebala već da vidim... Moram da pokušam da dobijem odgovor na ta pitanja, moram da pokušam da razrešim situaciju, neću da budem obuzeta ljubavlju i nemoći istovremeno... ne ide mi! Ustajem... ti pitaš gde ću, ja ćutim... kažeš imaš još da mi toliko toga kažeš, da produžimo trenutak, a sve to izgovaraš u dahu, ton ti se izmenio, gledaš me i znam da vidiš, jer uvek nekako prepoznješ emociju u meni koja me tera ili zaustavlja, vidiš da sam otvorila vrata u sebi, vidiš da krećem...

 

Htela bih da ti kažem da idem i da ovo jeste rastanak jer neću da budem tvoja – ovako. Idem da završim jednu priču da bi bila u ovoj našoj priči. Ne govorim ništa. Odlazim.

loading...
1 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Odlazak

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u