Moji utisci posle pročitane knjige Slika Dorijana Greja

Umetnost je sposobnost da se iskaže i predoči lepo, odnosno sposobnost za estetičko izražavanje. Po mom mišljenju, najlepši način kroz koji se može izraziti umetnost jeste književnost. Jedna od najboljih knjiga koji sam pročitala i koja je ostavila najjači utisak na mene je Slika Darijana Greja od Oskara Vajlda.

Slika koja daje naslov romanu sjajno je delo poznatog metnika Bejzila Havarda, koja predstavlja tek stasalog, prelepog mladića Darijana Greja, inače siroče i naslednika velikog bogatstva. Kod Bejzila Darija se sreće sa lordom Henrijem Botonom njegovim prijateljem plemićem. Posle saslušanog Henrijevog stava o svetu, Darijan počinje da veruje da je lepota jedina vredna strana života i jedina stvar kojoj treba težiti. Shvatajući da će jednog dana njegova lepot izbledeti, Darijan poželi da portret koji je Bejzil naslikao stari umesto njega. Pod uticajem lorda Henrija, Darijan prestaje da bude onaj naivni mladić obožavan od stane društva. Njegove nevolje počinju kada ostavlja svoju verenicu, glumicu, zbog loše odigrane uloge govoreći da je njena lepota bila u njenoj glumi. Tu se otkriva njegova bezosećajnost i surovost.

Nakon toga primećuje da se njegov portret izmenio. Tada shvata da se njegova želja ostvarila. Izraz lica da slici sada poseduje neki podrugljiv osmeh i stariće sa svakim grehom koji počini, dok će njegov spoljašnji izgled ostati nepromenjen. Počinje da se prepušta svakoj vrsti zadovoljstva moralnom i nemoralnom. Portret postaje sve izobličeniji a od lepote je malo šta ostalo. Život je imala slika, a Darija je imao ono što je video u ogledalu. Ubija Bejzila jer smatra da je on uzrok njegove nesreće.

Portret je postao sve gnusniji i zbog toga Darijan odlučuje da uništi poslednji trag svoje savesti tako što zabija nož u sliku. Darijevo beživotno telo je pronađeno ostarelo i uvenulo, za razliku od portreta kome se vratio prvobitni izgled. Slike Darijana Greja je metafora o narcizmu druga verzja mita o Narcisu. Sve ružno što je učinimo a izbegavamo da priznamo sebi i drugima, ono što se ne vidi na našem licu vidi se na slici. Slika je naša prava ali skrivena stvarnost. Što manje čovek liči na svoju sliku to manje postoji.

Ova knjiga je u meni probudila mnoštvo pitanja. Zbog čega ljudi ne mogu da prihvate starenje kao prirodni proces? Zašto će uvek priželjkivati večnu mladost i lepotu? A ako bi to i dobili da li bi mogli da podnesemo cenu tog dara? Darijan Grej nije mogao.