Moja prva simpatija

Svaka simpatija zaslužuje da se spomene jer nas za nju u nekom trenutku vezuju najlepša osećanja. Ipak prva simpatija je svakome posebna i ona se pamti čak i kada sve druge padnu u zaborav.

Moja prva simpatija je meni ostala urezana duboko u sećanju. Nekako mi je posebna i kad pomislim na taj period nekako mi je toplo oko srca i uvek mi izmami osmeh na licu. Svoju prvu simpatiju sam ugledala prvog dana polaska u obdanište nakon letovanja sa roditeljima. Sećam se tog dana kao da je juče bilo. Mama mi je napravila slatku frizuricu sa malim bubamarama na šnalicama. Bila sam obučena u roze lepršavoj haljinici a na belim sandalicama su se pomerali mali cvetići sa svakim mojim korakom. Imala sam samo četiri godinice. Jedva sam čekala da ponovo vidim svoje drugare, posebno svoju najbolju drugaricu sa kojom, sam delila sve. Nisam ni sanjala da će se pojaviti neko koga nećemo moći da delimo i zbog koga će biti prekinuto naše drugarsvo. Kada sam ušla u vrtić brzo sam obula svoje nove sobne patike, poljubila mamu i uletela u našu učionicu.

Čvrsto sam zagrlila moju drugaricu koja je već bila stigla i kraičkom oka ugledala najlepšeg dečaka na svetu. Vreme kao da je stalo. Gledala sam njegove zelene oči i plavu kosu koja je poskakivala pri svakom njegovom pokretu kao da je bila živa. Bila je boje kao puding od vanile koji mi je mama često spremala jer sam ga obožavala, tog dečaka sam nekoliko meseci obožavala možda i više od pudinga. Ubrzo sam mu prišla kako bismo se upoznali. Kad mi je rekao svoje ime slatko se nasmejao, učinilo mi se kao da čijem cvrkut ptica. Nedostajao mu je prednji zubić kasnije mi je objasnio da ga je posetila Zubić vila. Sad kad se toga setim bude mi smešno i vidim da baš i nije bio toliko lep ali tada je bio najlepši dečak koga sam ja videla. Nakon toga sam gledala da se uvek nađem tamo gde i on i da se uvek igram sa njim ali ne lezi vraže, to isto je želela i moja najbolja drugarica. I njoj se on sviđao. Moja simpatija nije bila samo moja, on je bio simpatija svih devojčica. Bilo je to i lepo i smešno a i tužno, kad bi se on igrao sa drugim devočicama. Tih meseci sam i kući govorila samo o njemu, te rekao je ovo, uradio ono ili bio obučen u nečemu što je bilo prelepo. Naravno sve što je bilo vezano za njega bilo je uvek najbolje i najlepše. Više se nisam igrala sa devojčicama sve su mi postale smrtni neprijatelji jer su se vrzmale oko njega.

A onda nakon nekoliko meseci otišli smo na rođendan moje rođake Maše koja je bila starija od mene celu jednu godinu. Tamo se desilo nešto što nisam ni sanjala, moja simpatija iz vrtića nije više imala mesto u mom srcu. Bio je izbrisan iz mog srca kao gumicom. Pojavi se neko drugi. Dečak sa crnom kosom kao najcrnja noć, prišo mi je i pitao da zajedno bojimo bojanku. Ja sam naravno pristala a time je moja prva simpatija pala u zaborav.

Sada posle toliko vremena kada pomislim na taj period sve mi je tako simpatično. Moju prvu simpatiju sam srela prošle godine i nije mi bio uopšte simpatičan imao je neke bubuljice po licu boja kose mu je bila tamnija nije to više bio isti dečak sad je sigurno prva simpatija neke druge devojčice.

_________________________________

Moja prva simpatija

Još ni u školu čestito ne krenemo, a več imamo po neku simpatiju. To su uglavnom naši najbolji drugovi sa kojima provodimo najveći deo vremena u igri. Maštala sam da moja prva ljubav bude osoba koja će da voli košarku, kao i ja, da to bude ono, nama zajedničko što če da nas spaja.

Krenuli smo u 5. razred. Nove učionice, više nastavnika, novi drugovi i nove simpatije. Moja nova simpatija zvao se Nikola. Bio je učenik osmog razreda. Učenik s najlepšim osmehom, koga su simpatisale sve devojčice iz mog razreda. Kod njega me najviše oduševilo to što voli da igra košarku, kao i ja.Družili smo se i pričali jedno drugom svoje tajne. Sve je to bilo lepo počelo.

Gajila sam neke nade, ali sam onda saznala da je u njegovom srcu neko drugi a ne ja. Malo sam se rastužila. Znala sam da treba da se borim za njega, da ne odustanem ako sam stvarno zaljubljena u njega. Baš onda, kad sam htela da mu priznam svoja osećanja, on je započeo vezu sa nekom drugom. Bila sam besna na nju i zbog toga sam krala svaki trenutak kad nije bila pored njega. Naše druženje se nije prekinulo i on je opet sve svoje vreme posvećivao meni. Najlepša vest za mene je bila o njihovom raskidu. Razlog njihovog raskida bila njegova ljubav prema meni, što mi je ubrzo priznao. Mislila sam u tom trenutku da su sve zvezde s neba moje. Bila sam i srećna,ali i tužna. pa ja sam bila isuviše mala za neku ljubavnu vezu. Kad sam mu to rekla on se samo nasmejao, pamtim još uvek njegov osmeh, ali nije prestao da se druži sa mnom. Naše druženje je trajalo dve godine. Šta mislite šta se posle zbilo?

Ja sam učenica osmog razreda. Nemam ni sad neke godine za "ljubavnu" vezu, mislim da smo još nezreli, ali sad smo moja simpatija i ja u vezi.